Silence is easy

If I...

littlephoenix — Thu, 17 Oct 2013 19:57:13 +0200

"If I Die Young"

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh, uh oh

Lord make me a rainbow, I'll shine down on my mother
She'll know I'm safe with you when she stands under my colors, oh,
And life ain't always what you think it ought to be, no
Ain't even grey, but she buries her baby

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

And I'll be wearing white, when I come into your kingdom
I'm as green as the ring on my little cold finger,
I've never known the lovin' of a man
But it sure felt nice when he was holdin' my hand,
There's a boy here in town, says he'll love me forever,
Who would have thought forever could be severed by...

...the sharp knife of a short life, oh well?
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls
What I never did is done

A penny for my thoughts, oh, no, I'll sell 'em for a dollar
They're worth so much more after I'm a goner
And maybe then you'll hear the words I been singin'
Funny when you're dead how people start listenin'

If I die young, bury me in satin
Lay me down on a bed of roses
Sink me in the river at dawn
Send me away with the words of a love song

Uh oh (uh, oh)
The ballad of a dove (oh, uh)
Go with peace and love
Gather up your tears, keep 'em in your pocket
Save 'em for a time when you're really gonna need 'em, oh

The sharp knife of a short life, oh well
I've had just enough time

So put on your best, boys, and I'll wear my pearls.

Moj Oktobar

littlephoenix — Wed, 02 Oct 2013 17:11:20 +0200

Ja bih da te iz sećanja izvučem na svetlost dana, da te zagrlim.
Da ti šapnem "U R mine, just mine." Da se nasmešiš tome, onako kako samo ti umeš.
Plašim se da pokušam, plašim se misli da možeš potpuno da nestaneš. Da izblediš.

Da zatvoriš oči i slušaš o čemu ti pričam, da ti obojim misli slikama koje stvaram u glavi, da ih podelim sa tobom. Teške su da ih sama nosim. A onda bih zatvorila oči i slušala te. Ali plašim se moguće tišine.

Da ti dodirnem ruke, da ti spustim poljubac na usne. Da provučem ruku kroz tvoju kosu. Sve bih to, ali se plašim da ću dodirnuti vazduh umesto ruke, poljubiti mrak umesto usana, da će se umesto kose kroz moje prste provući vetar.

Šta mi ostaje osim mojih misli, mojih snova? Ostaju mi slike i reči da odzvanjaju u mislima. Jako, prejako. Ponekad poklopim uši i zažmurim jako, poželim da sve nestane, poželim par minuta tišine.

A Oktobar, Oktobar je oduvek bio moj mesec. Oduvek moja jesen i moje kiše i ljubav. Neraskidiva veza rađanja i umiranja. Oktobar i ja. Sada Oktobar i ja imamo još tajni, još ljubavi i još nekoga.
Ako ikada pročitaš moje reči, savršeno jasno će ti biti o čemu pišem još uvek. I imaj osmeh, uvek, zbog toga.

Novčić za želju

littlephoenix — Tue, 01 Oct 2013 17:40:31 +0200

Verovala sam u sve te ludosti, sve sitnice koje navodno treba da te učine srećnijom osobom.
Zamisli želju kada vidiš zvezdu padalicu, zamisli želju i baci novčić u fontanu, kad sretneš odžačara zamisli zelju... I zamislim. Uvek istu a svakog puta sve jače. Ništa se ne dešava, ništa.
Želje se izgleda ugase sa sjajem zvezde, potonu na dno zajedno sa novčićem, spadnu sa odžačarevog odela zajedno sa prašinom koju sa njega otrese. Znam samo jedno, ne ostvaruju se.
Da se ostvaruju svi ti kilometri među nama postali bi samo milimetri koji bi se lako obrisali, koji bi iščezli kada se spoje usne, prsti, tela. U tvom zagrljaju bih rado izgubila svaku vezu sa realnošću i živela samo u tom trenutku.
Ja bih da te dotaknem srcem, ne samo rečima, ja bih da ti budem u zagrljaju ne samo u mislima. Ja bih da ti spustim najnežniji poljubac na usne, lagan kao krila leptira. Da ponovo čujem tvoj glas neizmenjen putovanjem kroz virtuelni svet. Da otvorim oči i vidim te tu, da ispružim ruku i dodirnem te. Opet.

Moram da ti priznam nešto. Najgora su jutra posle sna o tebi. Tada boli svaki deo tela, svaki milimetar. Srce kuca prebrzo, um juri brzinom svetlosti. Dok pokušavam da se razbudim iznova tonem u san, iznova me mučiš dok su mi sklopljene oči i svaki put nestaneš zajedno sa prvim svetlom koje mi dodirne lice.
Kao stanje kome. Čujem, osećam, ne mogu da se probudim, boli. Sve jače i jače. Pokušavam da otvorim oči, da se pomerim, pokrenem da uradim bilo šta da razbijem nevidljivu nit kojom sam vezana za san jer osećam da gubim razum, tu daleko od tebe.
Svim silama se trudim ali ne uspevam. I uvek je tako, baš uvek kad te sanjam.

I opet zamislim želju svakog puta kada vidim zvezdu padalicu i opet iščekujem čudo iako znam da je za njih ova adresa nepoznata. Opet se kao dete nadam da će jednog dana sve te zalutale želje naći pravu adresu, da ćeš napokon biti tu.
I napišem ti pismo ponekad ali nikada ne pošaljem, jer znam da znaš sve. Svoje budne trenutke poklanjam tebi uprkos miljama koje su između, blizu si. Nekako. Sve te reči koje razmenjujemo utihnuće pred osmehom na susretu, ugušiće se u zagrljaju i pretočiti u zagrljaj.
Želje se ne ostvaruju uvek, ali ja i dalje verujem da ćeš se ti meni ostvariti. Što pre.

I bacim još jedan novčić u fontanu, jer novac ne vredi baš ništa kad nemam tebe.

Priča o njoj 7

littlephoenix — Wed, 22 May 2013 14:10:10 +0200

Nije vreme to koje leči bilo šta što se dogodi u tvom životu, ljudi kojima se okružiš su zapravo ti koji ti na svestan ili ne način pomognu da svoj brod kroz oluju bezbedno dovedeš do sigurne luke. Jedno je sigurno, njoj nije bilo potrebno vreme već samo jedna osoba.

Zatim je stiglo i proleće koje je nestrpljivo iščekivala, miris lipe i tople noći. Imala je onaj zamišljeni osmeh koji ljudi obično imaju kada se sete nečega, onako, iznenada. Kada im jedan zvuk, miris prizove sećenje na nešto ili nekoga. Ponekad je bila zamišljena, ponekad nervozna, ali uvek u pokretu.
"Ne drži me mesto." Stalno je to ponavljala. Dešavalo se da u isto vreme bude tako smirena, bar na prvi pogled, a da su njena duša i misli u vrtlogu, nemirni, lutaju okolo, traže.
________________________________________________________________________

In vino veritas.
Zaista. Posle malo više vina i par poruka razmenjenih sa tom nekom misterioznom osobom, počela je da mi priča. Malo po malo, gledala me i čekala reakcije posle gotovo svake izgovorene reči. Kao da je očekivala da svakog trenutka ustanem i odem. Pričala je, nisam je prekidala. Samo sam čekala, i nisam mogla da verujem u sve to što čujem.

"Da li si sigurna ti u sve to?" bilo je jedino pitanje koje sam imala da postavim.

Osmehnula se nekako misteriozno, klimnula glavom u znak potvrde i prošaputala: "Ipak, sve je to gotovo, znaš. "

Zatim je od konobara zatražila novu flašu vina. Nastavila je da priča o nekim nebitnim stvarima, kao da se ništa nije dogodilo a ja sam je gledala zbunjena i u neverici. Nasmejala se i rekla mi da prestanem tako da je gledam, kao duha, zombija ili šta već.
Smejale smo se tome. Noć je trajala i trajala, vino se prelivalo u čaše pa potom nestajalo nekom neverovatnom brzinom.
_______________________________________________________________________

Danima posle toga mi se nije javljala, nije odgovarala na poruke, a onda smo se srele na ulici.
"Znaš, neverovatna si." rekla sam i počela da se smejem.

Prošlo je par meseci od tada, još uvek uhvatim taj osmeh koji joj izvuku sitnice kojih se seti. Neverovatno je bilo gledati tu promenu, to savladavanje stepenika jedan, po jedan. Sa samog dna planine, lagano do sredine pa do vrha.
Da, bilo je dana kada je bilo lakše spustiti se par stepenika niže, ali je bilo i onih kada su se preskakala po dva-tri odjednom na putu ka gore. Od nekoga koje digao ruke od svega do nekoga kome je 24 sata malo da uradi sve što hoće.

I na kraju cele priče, samo jednoj osobi mogu reći "Hvala ti."
Toj misterioznoj, magičnoj osobi. Znam kome, ali ću ipak sačuvati tajnu. Malo misterije ne može da škodi.

Magija je u nama i oko nas, pa se njoj i zahvaljujem.

Pronađite svoju magiju, i uživajte u svakom trenutku koji vam je pružen. Nekad sitnice mogu da promene život, mogu da daju novi život.
Malo magije je ono što nam svima treba.

Priča o njoj 6

littlephoenix — Sat, 27 Apr 2013 13:59:03 +0200

Ovog puta on je bio brži. Ovog puta nije imala priliku da se izvuče tako lako.

Snažno joj je stegao ručne zglobove, gurnuo ju je na zid koji se leden uzdizao iza nje. Samo je ćutala i odmahilvala glavom u neverici. Zar opet? Zar je stvarno tako nisko pao?
_____________________________________________________________________________

Već danima je pokušavala da ga nagovori da joj vrati par njenih stvari koje su igrom slučaja ostale kod njega. Negodovao je, odbijao. Tog jutra joj je stigla poruka od njega u kojoj pise da će ipak da joj vrati ono što joj pripada. Trebala je da shvati, odmah. Ali je njena glava bila suviše u oblacima, visoko, da bi razmišljala na taj način. Bila je suviše dobro raspoložena da bi razmišljala na taj način.

U glavi joj je odzvanjalo "Ono što ti pripada". Zar je stvarno toliko lud?
Iz džepa je izvukao ogrlicu i bacio je par metara dalje na beton. Imao je onaj osmeh ludaka, onaj kakav se viđa kod osoba kojima je osveta pomutila razum.
Ma koliko se trudila da ostane smirena, počela je da drhti. Razne misli su joj prolazile kroz glavu. Ćutala je sve vreme dok je on pričao i pričao i pričao. Nije ga čula, videla je samo pomeranje njegovih usana, osetila sve jače stezanje njegovih ruku.
Ruka mu je klizila uz njeno telo što je u njoj izazivalo osećaj mučnine, želela je da uradi nešto, da ga natera da je pusti, da jednostavno može da ode. Samo je želela da je ostavi na miru.
Prstima je obuhvatio krajeve njenog šala i počeo da ih zateže.

Nije se odupirala, samo je duboko udahnula i čekala. Setila se nečega "Ti možeš sve što želiš. Jednog dana ceo svet će biti pod tvojim nogama."
Sekunde su sporo proticale dok je stisak ruke popušatao a zatezanje šala se povećavalo.
Čekala i čekala. Naterala je sebe da se potpuno opusti, da na trenutak zaboravi gde je i okonča ovu agoniju.
___________________________________________________________________________
Seća se da je videla kako pada niz stepenice, seća se da se na dnu njih polako uspravio i opet krenuo ka njoj. Seća se samo da je u pola glasa progovorila, seća se svojih reči kao da su bile nečije tudje "Molim te, ostavi me na miru. Kunem ti se, sledeći put neću biti u stanju da se kontrolišem. Ovo je kraj. Prekini sa ovim glupostima."
Kaže da je samo bledo gledao, kao da gleda kroz nju. Kaže da ni sama nije sigurna šta se u tom trenutku dogodilo, samo se okrenuo i otišao.
____________________________________________________________________________

Ono što se dogodilo te noći, vratilo se u snu, cela slika.
Kada je stisak popustio, skupila je snagu i odgurnula ga, jako. Zatim još jednom, pa još jednom. Viknula mu u lice da će ova priča, ukoliko se nastavi ovako, imati tragičan kraj po nekoga od njih dvoje. Dok je padao niz stepenice, doviknula je da kraj ipak može biti drugačiji. "Shvati već jednom da te ne volim. Verovatno nikad i nisam." - doviknula je dok je odlazio.

Prišla je mestu na koje je bacio ogrlicu, podigla je sa zemlje. Zapitala se da li je ovaj rat zaista završen.
Sela je na beton, naslonila se leđima na isti onaj hladni zid napisala poruku, punu onog novostečenog optimizma, sreće, ljubavi.
Jer sve što te ne ubije, čini te jačim zar ne?

Sačekaćemo novi dan da se uverimo u to.

Nastaviće se...

Priča o njoj 5

littlephoenix — Fri, 19 Apr 2013 14:17:16 +0200

Dani su se nizali velikom brzinom. Ponekad sam imala osećaj da se odmah posle ranog jutarnjeg buđenja, prvog treptaja i prve kafe već spremam za povratak u krevet i još jednu noć. Ponekad su dani imali prizvuk vremena koje je odavno prošlo. Ti su dani uvek bili obojeni nekim bojama koje su se razlivale svuda okolo, koje su se podvlačile pod kožu i tu ostajale.

"Sećam se da je tog dana padao sneg, ali se ne sećam ni datuma ni vremena. Sećam se samo prelepog osećaja koji je doneo sa sobom." - rekla je.

"Jao, znam... Uvek je nekako prelepo, tiho. Dok pada i pada i pada." - odgovorila sam joj, zamišljena, zamišljajući savršenu sliku u glavi.
Nisam primetila setu u glasu, nisam primetila taj treptaj koji je oterao suze. Mislim da će mi neki trenuci ostati nedokučivi zauvek.
________________________________________________________________________________

Evo nas sad... Proleće je tu. Kako ga je samo nestrpljivo čekala. Ono joj se nekako sakrivalo prilično dugo, bežalo, izmicalo se. Evo ga, napokon je tu.
I šta radimo sada? Ništa. Stojimo u mestu, čekamo još uvek.

Sedele smo na stepenicama kraj reke. Pričala je, satima. Nisam je prekidala. Očekivala sam priču sličnu onoj koju mi je ispričala, ali sa malo drugačijim ulogama. No dobro. Bila je srećna, bila je slobodna, bila je ona. Sve što jeste i može.
Gledala je u sunce širom otvorenih očiju i rekla "Nekad te reči i osećaj koji stvaraju mogu učiniti mnogo jačim nego što misliš da jesi. Znaš, podignu visoko. Dodirneš samu granicu svemira. Ali nijedna krila ne izdrže tako dug let. Prava je umetnost bez krila se zadržati gore iznad oblaka."

Stvari i vreme, sve se menja. Dolazi, prolazi, zadrži se, ostavi dubok trag. Odleprša na krilima leptira, divnim i šarenim. A leptira ne možemo zadržati na jednom mestu, ne smemo mu dotaći krila, suviše je osetiljiv, suviše nežan. Pusti ga da leti, možda se jednom sam vrati.
________________________________________________________________________________

Razmišljala sam o tim rečima, na tako divan način je rekla da i posle bilo kakvog kraja ostaje nešto divno, nešto samo tvoje. Sve one stvari koje su te učinile boljim, jačim. Ako ti je neko već dao krila, potrudi se da ih sačuvaš čak i onda kada taj neko ode.
Naravno, njena je priča ostala misterija dobrim delom, nisam ni htela da je saznam u potpunosti, nisam htela da raspršim magiju. Ostavila je tako lep, pozitivan trag.
" I do believe in magic. " uvek je govorila, sećam se tih reči od detinjstva.

Ali, nema svaka priča divan tok, to je nažalost realnost. Da, svi zaslužujemo bajku, ali u bajkama se svako malo pojavi neki zli lik koji mora malo da umeša prste.

" Baci novčić u fontanu i zamisli želju. "
" Ma daj... Zezaš me! Hehe... Veruješ da to radi? "
" Veruj mi. Hajde, hajde. " nagovarala me je.
" Ali ne znam šta bih poželela. Čekaj, čekaj... "
" Haaaaajde bre! Nemamo ceo dan. "
" Oooo, evo. "
Tiho buć i novčić na dnu, još jedan odmah za tim. Okrenula se leđima fontani i bacila novčić preko ramena, zatim me povukla za ruku i rekla kako brzo moramo dalje. Pogledala je u telefon, napisala nešto, osmehnula se displeju pa meni.
" Čekaj, čekaj. Šta sad? Bacile novčiće, pomislile želje. Sad čekamo jel? " pitala sam kroz smeh.
" Ne bleso, sad se potrudimo da ih ostvarimo. Čak i čudu treba mala pomoć. "
" O čoveče, ona je totalno poblesavila. " pomislim i nasmejem se.

Desetak dana kasnije rekla mi je kako se čudo ipak malo zeznulo. Kaže da je želela da putuje, i zaista, putuje sutra, ali u pogrešnom pravcu. Smeje se i kaže kako je i to super, jer " Fontana radi. " ali treba malo preciznije želeti.
To mi je dalo novu ideju. Počeću sa jednom malom stvari, malom željom. Planiram i ćutim.
_______________________________________________________________________________

Sledeće noći, odlučim da isprobam, pokušam da želim dovoljno jako. Na starom satu otkucava dvanaest. Tiho je, nema nigde nikoga. Stojim i gledam u vodu. Želim da... Zaista želim da...

Bacim novčić i odem.
Evo, priznaću, ja još uvek čekam i nadam se.
_______________________________________________________________________________

Vreme prolazi, ali neke stvari ipak ostaju iste. Pomislila sam kako posle one kišne večeri više neće biti koraka koji su nečujni ali ipak odzvanjaju zaglušujuće jasno. Prevarila sam se.

Još jedna naizgled mirna noć pretvoriće se u borbu, u loš pokušaj, u totalni neuspeh.
Još jedna mirna noć biće prošarana munjevitim besom, biće obeležena jednim "ovo je kraj".

Nastaviće se...

Priča o njoj 4

littlephoenix — Tue, 16 Apr 2013 18:56:41 +0200

"Gotovo je. Nije baš najbolje reagovao. Znaš ga već." Čitala sam poruku iznova, nisam bila sigurna da li je samo loše podneo vest ili je reakcija značilo nešto drugo.
Pozvala sam je. Trenuci pre nego što je odgovorila na poziv činili su se predugi. Znala sam da je jedan od onih tipova koji umeju da prenagle u određenim momentima, jedan od onih koji urade nešto pa se posle kaju. Slike su se nizale.
Znala sam samo jednu stvar, ovo se neće završiti tako lako. Govorio joj je kako je njena sreća njemu najbitnija stvar na svetu, kako će učiniti sve za nju, molio, preklinjao, ponižavao se. Na kraju je samo ćutao i pustio je da ode. To se uopšte nije uklapalo u njegovu ličnost koju sam ja poznavala. Problemi će tek da uslede.

Danima nakon toga sretala sam ga svuda. Pokušavao je da odglumi ravnodušnost, nije me pitao ništa o njoj, ali sam videla savršeno dobro da u meni vidi glavnog krivca za njihov kraj. Jeza koju sam osećala svakog puta kad ga vidim bila je gotovo opipljiva.

______________________________________________________________________________

Kiše su lagano počinjale, a ona ih je volela, uživala u njima. Tako je te večeri pošla u šetnju dok je napolju pljusak natapao žednu zemlju. Kao po običaju, obula je patike, zavezala pertle, stavila slušalice. Ulica je bila pusta, ali to njoj nikad nije smetalo.
Nije videla senku, nije čula korake. Na pustom šetalištu kraj reke osetila je nečiju ruku na ramenu. Dok se okretala osetila je snažan stisak na ramenu, a zatim i na levom ručnom zglobu.
Pokušala je da se otrgne i potrči ali je stisak bio još jači a odjednom se ispred nje pojavila i nečija noga koja joj je blokirala put.

Okrenula je glavu i ugledala njegovo lice tik uz njeno, osetila dah na vratu.
Razmišljala je, brzo, panično. Shvatila je da je ipak najbolje da ostane smirena. Ne dozvoli mu da vidi strah ni paniku.
Njegova joj je ruka skliznula niz lice, povukao je slušalice i sledeće što je čula bile su njegove reči "Bićeš moja ili ničija. Kunem ti se. Ako bude drugačije, ubiću te."

Brzo je razmišljala, nije sebi dozvolila da počne da paniči niti njemu da vidi strah koji ju je preplavio u tom trenutku.
Izmicala se, vrpoljila dok je pokušavala da se izvuče iz tog stiska, da izbegne poljubac, da se udalji od tog daha koji je odavao poveću količinu alkohola u krvi.
Zatvorila je oči na trenutak, u mislima se pojavila samo jedna slika, samo jedan pokretač.
Umirila se na trenutak kako bi on pomislio da se predaje, zatim je naglo povukla levu ruku iz njegovog stiska. On je na trenutak izgubio ravnotežu. Snažno ga je udarila. Kleknuo je ispred nje hvatajući dah.
Potrčala je, najbrže što je mogla.
_____________________________________________________________________________

Zazvonio mi je telefon. Zadihanim glasom mi je rekla da stiže i da mora da razgovara samnom.
Pet minuta kasnije sedela je i pričala mi, neverovatno smirenim glasom. Tada sam shvatila da opet gledam u onu staru nju. Snažnu i odlučnu.
Posmatrala sam tu promenu poslednjih mesec-dva, ali nisam shvatila koliko je velika sve do ovog trenutka.

Verovatno sam izgledala izbezumljeno jer je počela da se smeje.
"Sve je o.k. Stvarno. Jeste me uplašio, ali, hej... Nisam ja zec, zar ne?"

Samo sam klimnula glavom. Izvukla mi je osmeh na lice.

Izvadila je telefon iz džepa. Čitala je nešto i osmehivala se. Brzo orkucala poruku, pogledala me još uvek smešeći se.
"Šta je? Zašto me tako gledaš?" pitala je.
"Ništa. Onako."
Opet je pogledala u telefon, još jedan osmeh. Spustila ga natrag kraj sebe i nastavila da priča.

Kada je završila, pokazala sam rukom na telefon i rekla "Znaš, jednog dana ćeš morati i to da mi objasniš."
Obećala je da hoće, a ona uvek održi obećanje.

Nastaviće se...

Priča o njoj 3

littlephoenix — Sat, 13 Apr 2013 20:53:18 +0200

Pričala mi je kasnije kako je tog poslednjeg dana osećala izuzetan mir, spokoj, ali joj je srce ipak bilo poput nemirnog leptira koji luta od cveta do cveta. Znala je da nešto ipak nedostaje, da ostaje nedovršeno. Samo nije znala šta. Kaže "To ti je mila onaj osećaj da si negde nešto zaboravila, i tražiš, a ne možeš da nađeš. Kao da pokušavaš da vidiš vetar. Znaš da je tu, osetiš, ali kao da ne postoji, ne vidiš."
Isto tako mi je rekla, kao da naglas samo razmišlja kako je taj osećaj nestao par puta na kratko. Kao da se priseća nečeg. Ali nisam pitala ništa, nisam htela dodatno da je zbunim.
Osmehnula se dok je to govorila i tad sam shvatila da se nešto promenilo, da se stara ona polako vraća.
"Odlučila sam. Već večeras ću mu reći da je sa nama gotovo."

Napokon je shvatila, pomislih. Šta god da ju je navelo da razume, srećna sam što jeste. Mene nije slušala. Dok sam joj govorila pre o tome, shvatila sam da ljubav zaista jeste slepa. Da ćeš dozvoliti da te vuče ka dnu verujući da je to zapravo put ka nečemu lepšem.

"A da ostaviš na trenutak taj telefon, i ispričaš mi sve?" rekla sam joj kroz smeh a zapravo me radovalo što vidim da se nešto drugačije dešava.

Rekla sam: "Hajde bleso, vodim te na sladoled." ustala sa stepenica i povukla je za ruku.

Dok smo išle ulicom i smejale se, jedan pogled sakriven u mraku nas je pratio.
Shvatila sam to kada sam se sagela da zavežem pertlu. Blagi osećaj jeze skliznuo mi je niz leđa. Znala sam kome pripadaju te oči i taj ubrzani korak koji vodi iz senke u senku, koji skriva.
Ćutala sam, nisam htela da joj pokvarim veče. Iskrena da budem, i sada, nakon toliko vremena još uvek sam na oprezu, još uvek budno motrim na taj korak koji je čini se uvek negde ispred ili iza.

Tražila je nešto po džepovima, pričala o nekoj reci i sunčanom danu, o miru i cveću i ko zna čemu sve. Tada sam shvatila da sam propustila nešto, ali je već bilo kasno. Moja je pažnja bila podeljena u tom trenutku, jednim delom sam pratila njenu svetlost, drugim njegovu tamu.
Skočila je sa poslenjeg stepenika, pobedonosno podigla papir ispred mene, i rekla "Evo je! Čitaj."
Uzela sam papir, stala ispod ulične svetiljke. Izgužvan, prva polovina ispisana svetlim mastilom izgledala je kao da su ta slova tu već godinama, bila su nekako umorna. Druga polovina je imala tamniju boju, odlučnije poteze. Razlika je bila očigledna.
Počela sam da čitam.

"I never had a chance to see
what is like to be
with someone on the rain
but still all alone.
Now when Ive been there
next to you but still lonely
I have one thing on my mind...
Im leaving it all behind."

Tih par poslednjih stihova naterali su me da zatvorim oči na trenutak, da se osmehnem i zaplačem u istom trenutku. Ni sama ne znam kako, ali tada sam potpuno razumela, nije više bilo potrebe za rečima. Zagrlila sam je, vratila joj papir.

"Hajdemo već jednom po taj sladoled." rekoh i obe se glasno nasmejasmo.
Znala je savršeno dobro da to zapravo znači nešto sasvim drugo.

Dobro mi došla natrag. Nije te bilo dugo. Nedostajala si.

Nastaviće se...

Priča o njoj 2

littlephoenix — Fri, 12 Apr 2013 00:01:43 +0200

Kako je vreme odmicalo i mrak postajao sve gušći, kako su se kazaljke sata primicale jedna drugoj klizeći ka magičnom broju dvanaest prostorija se ispunjavala raznim glasovima koji su komunicirali na raznim jezicima.

Upoznala je neke nove ljude, čula o njihovom putovanju do ovog mesta, razgovarala. Ali joj je sve to vreme pažnju odvlačio papir na stolu ispred nje. Počela je, ali nikako da završi. Čak je zastala u pola reči i sada ona tako stoji, ostavlja mogućnost da se pretvori u neku drugu, da postane lepša ili da je odvuče ravno ka dnu.

Posle samo par sati, već se osetila prijatna atmosfera među potpunim neznancima. Smeh, šale, neka neobična vrsta iznenadne bliskosti, savezništva. Valjda je tako jer nema nikoga drugog kilometrima od njih, možda su se zaista sklapaju kockice koje će činiti jednu lepu celinu narednih dana.
Već je odavno prošla ponoć, glasovi su se polako utišali. Ona je ustala, podigla papir sa stola, presavila ga i stavila u džep. Završiće je sutra, dok se bude vraćala kući. Odlučila je, neće ostati tu. Lepo je, zaista. I svi ti ljudi koji pričaju drugačijim jezicima. Ali ona ide kući.

Ležala je u krevetu i u glavi crtala slike po belom plafonu sobe. Slušala je ostale kako dišu dok spokojno spavaju. Zatim tih smeh, šaputanje i koraci uz stepenice. Nije se pomerila, samo je slušala. Ako se vrate dole, poći će i ona. Od onih je ljudi koji spavaju par sati u toku dana, ali sada nije mogla da zaspe ni na tih par sati. Opet tišina.
Izvukla je slušalice iz džepa jakne i čekala svitanje.

______________________________________________________________________________

"Jutro je pametnije od noći." Uvek su joj to govorili ali ona nije shvatala pravo značenje te rečenice. Uz miris kafe i jedan susret odlučila je da ostane. I nije se pokajala, uopšte.
Jel znaš onaj osećaj koji se javi odjednom, bez upozorenja, onaj nalet energije i vera da opet možeš sve. Onaj osećaj koji pojma nemaš otkuda je došao ali je tu? Onako, bez razloga. Dođe sa jutrom, sa stihom pesme koju godinama znaš, ali je odavno nisi čuo, sa cvrkutom ptica, zrakom sunca. Samo se pojavi i tu je.
Ona ga je imala sada. Držala ga u šaci i smeškala mu se. Sada, opet posle dugo vremena.
Sav taj smeh i višak energije u danima koji su sledili polako su raspšili onaj crni oblak koji se tog jutra pretvorio u sivu masu koja se uplašila od sunca koje je grejalo u njenom umu, opet.

Osećaj slobode na koji je gotovo izbledeo kao takav u njenom sećanju, i onaj drugi neki, neopisivi, onaj neki koji nije umela da objasni a koji je dosta kasnije savršeno dobro razumela.
Donela je odluku kakva joj pre nije padala na pamet. Ostaviće iza sebe onog ko je vukao na dno. Ona može da leti, i leti kad nije u blizini okova i tamnice koja se obojena nekim malo drugačijim bojama lažno predstavljala kao ljubav.
Shvatila je isto tako da pravac u kom može da pobegne nije njen kraj, da postoji i drugačiji put. Širom je otvorila oči i pustila da kiša pada svuda oko nje a da se sunce koje joj je obasjalo um nije pomračilo ni na trenutak.
Osmeh. Smeh.

Otkucala je poruku, poslala je. Minut kasnije telefon je zazvonio. Glas sa druge strane je bio ljutit, strog, pokušao je da naredi, da preti. Nasmejala se, završila razgovor rečima "Razgovaraćemo kada dođem kući." Nije više odgovarala na pozive sa tog broja. Imala je nešto drugo na umu, nešto samo njeno, nešto o čemu je kasnije pričala samo meni.

Posle kišovitih dana napokon je progrejalo sunce, i tek tada je videla stvarnu lepotu sveta oko sebe.
Poslednjeg dana tu, pronašla je papir sa nedovršenom pesmom. Bilo je 5 i 30 ujutru, zapisala je vreme i datum takođe. Uzela je prvu olovku koja joj je bila pri ruci i dovršila započeto.

Nastaviće se...

Priča o njoj I

littlephoenix — Wed, 10 Apr 2013 22:35:31 +0200

Za sam početak, rećiću vam ko je ona. Ona je neko koga sam poznavala, koga još uvek poznajem. Ona je od onih koji su uspeli da hodaju po tankoj žici a da održe ravnotežu. Ona je još uvek tu, a malo je nedostajalo da bude na nekom drugačijem mestu.

__________________________________________________________________________________

Činilo se da onaj najtamniji trenutak koji prethodi svitanju novog dana nikako ne prolazi, da traje satima, danima, godinama. Mrak je lagano postao njen dan, mrak čije su je ruke zagrlile, mrak koji ju je ludo zavoleo i neće da je pusti da krene dalje.

Pomislila je da je vreme da mu se potpuno preda, da se ne bori da se izbavi iz tih okova, već da i ona jednostavno zavoli njega. U tom trenutku je to izgledalo kao jedino moguće rešenje.
Kako je vreme prolazilo postajala je deo tog trenutka, deo te tame. Polako je bledela, daleko od sunčevih zraka.

Poslednji trenutak pred kapitulacijom, poslednji trenutak pred skok u duboku tamnu reku, trenutak koji joj je promenio budućnost.

Telefon zvoni... Momenat razmišljanja da li odgovoriti na poziv ili ne. Jedno "halo" i sve se menja.

"Sutra krećemo kažeš... Mhm... Ok. Čekaj. Javiću ti se za 5 minuta. Može?"

"Javi im da dolazim i ja. 10 dana kažeš? Dobro, ok, ok."

Tišina. Pomislila je da je donela pogrešnu odluku. Poželela je da odustane. Pozvala je i rekla da ipak nema vremena za to putovanje. Nije joj dozvoljeno da odustane. Počela je da pakuje stvari i samu sebe prekoreva, pozvala je još par puta, izmišljala razloge.
Ide, htela to ili ne. Nema natrag, nema povlačenja.

Sledećeg dana su prvi stigli na odredište. Ponovo je razmišljala o tome kako je napravila grešku, kako tu ne pripada i kako će verovatno već sledećeg dana da se vrati natrag.

Sunce je zašlo, nebo se prošaralo sitnim zvezdicama. Sela je u jedan mračni kutak i pokušala da napiše pesmu.

Nastaviće se...