Dobrodošli u zombilend

-16- Eksperiment

Prošli smo pored stana na prvom spratu, iza čijih vrata je kuljao gust oblak sivog dima.

„Šta si to uradio?“ pitala me je Tara u neverici.

„Zašto me nisi poveo sa sobom, mislila sam da smo tim“

Za trenutak sam joj zagrlio lice i pogledao je u te kameleonske oči.

„Znaš mila, mi ne postojimo.Mi smo marionete, čije konce povlači, jedan čovek iz stvarnog sveta, koji sebe smatra piscem.Mi postojimo, dok njegova mašta postoji.Kad mu se mašta ugasi, ugasićemo se i mi, a do tada...“

Približio sam usne i snažno je poljubio.

„E vidiš, ovo nije bila njegova mašta.Nekad uspem da ga zajebem...“ rekao sam i oboje smo se smejali, dok nam je gust dim milovao stopala.

„Rekao mi je da te ne povedem, da ti se te stvari neće svideti.On je bog u Zombilendu, sve vidi i sve zna, baš poput boga u stvarnom životu.“

Stajala je zamišljeno i gledala niz stepenice.Pogled tuge joj se zakačio za lice, poput varalice slučajno zakačene za neku krupnu ribu.

„Juče je izvršio jedan eksperiment.Našao je slučajnu žrtvu, nekog frajera, koji je za trenutak pomislio da je bog.To bi bio politeizam, a on ne veruje u te stvari.
Svrha eksperimenta sastojala se u povećanju popularnosti.Hteo je da vidi da li pljuvanje, mržnja i ogovaranje povećavaju popularnost.Hteo je da vidi, a već je unapred znao odgovor.Broj čitalaca mu se utrostručio. Eksperiment je potvrdio ljudsku glupost.Računao je da će privući dve zaraćene strane, ali ga je razočaralo, što je privukao i onu neutralnu stranu.
E baš oni su hteli da gvirnu.
Toliko ih je kopkalo, da nisu mogli da izdrže.
Samo jedan klik, čisto da utole žeđ, kao da nisu pili vode danima.
Znaš mila, ja i on smo na neki način povezani.Tako sam mogao osetiti bes koji ga je obuzeo zbog povećanja broja čitalaca.Voleo je svoje prave čitaoce koji su ga verno pratili iz priče u priču.Njihov broj se nije menjao, bio je standardan, a sada samo jedan pravi naslov i hop, jebenih tri puta više.
Rekao mi je da prenesem jasnu poruku svima koji su ušli da se nahrane nečim, svima osim onih najvernijih čitalaca, a poruka glasi :

PLJUJEM NA SVE VAS „

(i'll be back soon)

-15- Lov na Marka Antonijevića

Kad sam se probudio, Tara je još spavala u fotelji blizu kreveta.
„Još bolje“ pomislio sam „moram ove stvari da rešim sam“
Uzeo sam papir i olovku i zapisao :

Divna si dok spavaš.
Nadam se da neću dugo.
Čekaj me.

Spustio sam se sprat niže i zaustavio pred vratima na čijoj je pločici pisalo Marko Antonijević.Vrata su bila zatvorena, ali bilo je očigledno da se baš iza njih širi neprijatan miris.Kad budem došao do oružarnice, ne smem da zaboravim gas maske.Neki zombiji smrde više od drugih.Barem sam se nadao da se pretvorio u zombija.Priželjkivao sam to.

Dok stojim pred vratima sećam se detinjstva.Jednom mi je ukrao ribu, dok sam završavao osnovnu školu.Šarmirao je nekom debilnom poezijom, a ona jebote pala na ta sranja.Ma da čovek ne poveruje ljudsku glupost nekad.

Ova vrata sam razvalio sa većim zadovoljstvom, nego sva prethodna do sada.
Ajoooj da ste mogli videti prizor koji mi je iskrsao pred očima.Stotine i stotine govana širilo se hodnikom.Neka govna bila su izmrljana koracima.Ovaj zombi nije koristio WC, to je bilo očigledno.

Nije mi palo na pamet da uđem unutra, zato sam smislio paklenu taktiku.
U jednoj ruci držao sam napravljen Molotovljev koktel, a u drugoj upaljeni upaljač.

„Antoniiijeee“ dozivao sam ga „juhuuuuuu“

„Tezeeejjj...juhuuuuuu“

„Spajderuuuuuuuuuu !!!!“

Napokon se pojavio.Pa jebote nije ni on sam mogao više pohvatati sve nadimke.Na svu sreću bio je zombi, jer da nije bio, bacio bih koktel na sebe, toliko me je nervirao.

„Pa gde si ti Spajderu?“ namignuo sam mu, približio upaljač i nakon dve sekunde bacio spremljeni koktel, koji se razbio o zid do njega.

Zatvorio sam vrata za sobom i laganim korakom krenuo u Tarin stan, kao da se ništa nije desilo.
I dalje je spavala mirnim snom, ali sam sada morao da je probudim.

„Ustani, moramo da idemo, ali brzo“ rekao sam joj.

Odmah je bila spremna, pa smo krenuli dok nismo i sami izgoreli.Iz hodnika sam otkačio protivpožarni aparat, za svaki slučaj....

(i'll be back soon, or not...)

-14- Tara

„Pomozi mi da pronađem neku gazu i zavoje“, rekao sam joj.
„Nema potrebe da tražimo.Ovo je moj stan.Valjda znam gde se šta nalazi“ pokušala je da se našali, ali mi nije bilo do toga.
Sam pogled na nož zariven u butini, mi je izazivao mučninu.Da ne bih pao u nesvest, izbegavao sam pogled naniže.
Vratila se ubrzo sa svim potrebnim stvarima.
„Nisam sigurna da li znam šta treba da radim, ali pokušaću po sećanju iz filmova“ rekla je ponovo kroz osmeh.
Ovog puta, taj osmeh mi je prijao.Umirivao me.Otklanjao mučninu i bolove.
Zavojem je obmotala deo tik iznad noža i čvrsto stegla, da bi zaustavila obilno krvarenje koje bi nastalo pri vađenju noža.
„Reci kad budeš spreman“ rekla je i pokazala na nož.
„Čekaj malo.Nisam još spreman“ rekao sam joj, dok sam se uputio prema kauču.
„Hajde prvo da se upoznamo.Kako se zoveš?“ pitao sam je.
Ponovo me pogledala tim kameleonskim očima i tiho rekla „Tara“
„Lepo ime.Zaista lepo...po reci ili planini?“
„Ni po reci, ni po planini.Mislim da mi je mama dala to ime po nekom liku iz knjige ili filma, nešto tako...“
„Ja sam Victor, drago mi je“ pružio sam joj ruku.
„Viktor kao Victory?“ pitala je.
„Da, baš tako.U ovom slučaju biće to paklena Victory nad zombijima“ rekao sam.
„E pa onda ću ti se pridružiti u toj pobedi“
„Drago mi je što to čujem...“ zastao sam, a onda tiho izustio „spreman sam“
Brzim pokretom izvukla je nož napolje.
„AaaaaAAaaa“ bio je to kratak, ali glasan zvuk.
„Ajde, ajde, ne budi kao neka pičkica“ prekorila me je, dok mi je gazu nameštala na ranu.
„Pitam se, pitam...da li ćeš tako pričati kad budeš spavala sa mnom“ rekao sam joj, dok sam je gledao mojim umornim šmekerskim pogledom.
„HeHeHe...“ nasmejala se ironično i malo jače stegla zavoj preko gaze.
„Pre bih spavala sa zombijem, nego s tobom idiote“ prosiktala je.
Hteo sam još nešto da joj kažem, kada mi je stavila prst na usne.
„Ćuti budalo i odspavaj malo, trebaće ti.Izgubio si dosta krvi“
„Drago mi je što sam te našao...“ još sam joj rekao, pre nego što ću zaspati.

(i'll be back soon)

-13- Prvi susret koji je boleo

Tada sam osetio bol u predelu butine.Nož je došao brzo poput metka.Kako je došao tako je ostao duboko zariven u mojoj desnoj nozi.Usled hrpe okačenih stvari nisam mogao videti od koga je došao taj ubod.BUUM.Opalio sam iz pištolja, prema tim stvarima, dok sam se teturao nazad.Uhvatio sam se za nogu slobodnom rukom, a onda me je zaskočila jedna ženska prilika.

„Aaaaaaa“ vikala je u nadi da će uplašiti protivnika i zaista je uspela u tome.Oborila me je na zemlju i počela da me davi.

„Nije zombi“ pomislio sam „jebote, nije Zombi.“

Dok sam ostajao bez vazduha, setio sam se da i dalje držim pištolj, pa sam joj polako prislonio na glavu.Popustila je davljenje, ali je ruke zadržala na mom vratu.Udahnuo sam snažno, kao ono jednom na moru kad sam pogrešno proračunao dubinu te zamalo ostao bez vazduha.Kako se samo sećam tog udisaja.Tatomir se tada ljutio kakav sam to šonja da ne mogu ni jednu malu dubinu da preronim.Takav je bio moj Tatomir, a bio sam samo dete.

„Zar ne vidiš da nisam zombi!!!“ drao sam se na devojku tamno kestenjaste kose, vezane u rep.Obučena u crne farmerice, sa crvenim starkama na nogama i nekim takođe crvenim duksom sa kapuljačom odavala je stajling – Only Rock&Roll.Bila je moje visine, možda nešto niža, ali ne preterano.Oko metar sedamdeset pet u odnosu na mojih metar osamdeset.

„Jesi li se skoro pogledao u ogledalo“ rekla je ljutito i spustila pogled.

Prišao sam jednom i tada mi je bilo jasno o čemu mi priča.Plava kosa bila mi je raščupana i podsećala me na frizuru koju sam nekad nosio.Sećam se da su mi govorili da manje guram prste u struju.Bio sam a’la Dexter iz Offspringa.Na licu prljavi tragovi znoja pomešani sa prljavštinom.Bio sam dugo sam da sam se zapustio.Utopio sam se u masu zombija.Važila je ona rečenica s kim si takav si, iako nisam bio jedan od njih.

Vratio sam se do nje.

„A ovo, šta treba da ti znači“ rekao sam joj dok sam joj rukom pokazivao nož zariven u moju butinu.

„A pucanj.Mogao si me ubiti“ rekla je dok joj se na licu pojavljivao prvi osmeh.
Zagledao sam joj se u oči.Nisam mogao da ocenim koje su boje.Čas su mi ličile da su braon, čas da su zelene.

„Imaš kameleonske oči“ rekao sam joj.

„Molim?“ streljala me je tim očima koje su menjale boju.

„Ma ništa, reko, sada smo jedan-jedan, mada ti si me još davila, tako da moram nekako da ti vratim“

„A kako to?“ pitala je

„Smislićemo već nešto“ rekao sam joj, dok mi se celo telo smejalo...

(i'll be back soon)

-12- Orman i u njemu neko

Prolazio je dan za danom, a svaki je ličio na onaj jučerašnji.
Lagano sam čistio zgradu, sprat po sprat.Stigao sam već do drugog, a da nisam naleteo ni na jednog zombija.Već sam ih se uželeo pomalo.Usamljenost, kojoj se nije nazirao kraj je uticala na to.

Iz raznih stanova sam se snabdeo već sa svim i svačim.Vojnički dvogled mi je bio okačen oko vrata.Baterijska lampa mi je bila zadenuta za kaiš, zajedno sa Milutinovim pištoljem, kojeg sam u međuvremenu popravio.U dubokim džepovima sa strane pantalona nalazile su se kutijice sa metkovima, plastična flaša sa benzinom, konopac, par skakavaca, dve bočice dezodoransa, sa par upaljača.Otežao sam dosta pod ovim teretom, koji me je podsetio na sumorne vojničke dane, kada smo marširali kilometrima pod punom ratnom opremom.

Ostao mi je još jedan stan na drugom spratu.Stan broj 10.Ispred stana ostaci tela jedne zombi devojčice, zlatno-žute kose sa loknicama.Bila je to samo zombi devojčica, ali nešto mi je krenulo u stomaku.Odaljio sam se par koraka i povraćao u uglu hodnika.Kao da sam povraćao satima.Suze u očima od silnog napora i od tuge.Nažalost, najmanji zombiji će prvi stradati u svetu bez pravila.Za zombije nije važilo ono pravilo – Ne žene i decu.To sve govori u kakvom sam se nemilosrdnom svetu obreo, svetu na rubu istrebljenja sa primesama kanibalizma, dve najgore mogućnosti.

Učinilo mi se da sam čuo korake, koji su dopirali iz tog stana.Kao da me je neko posmatrao kroz špijunku, a onda se udaljio i ipak ostavio tihe korake.

Stao sam ispred i osluškivao.Zvuk je uminuo.Razmišljao sam da li da uđem, dok mi je ruka već bila na kvaki.Pritisnuo sam.Stan je bio zaključan.

„Ma idemo“ bodrio sam sebe.

Lako sam razvalio vrata, jer sam već stekao praksu.Čak mi je i pištolj ovog puta stajao mirno u ruci.Srce mi više nije radilo tika, jebeno, taka.Sigurnost je vladala mojim telom, a to je bilo jako važno.

Proveravao sam deo po deo.Ovog puta svaki kutak, čak i ona mesta koja su mi se učinila da zombiji ne bi nikako mogli stati u njih.
Ispod kreveta bi posebno bio obazriv, jer kad se jednom opečete, zauvek zapamtite taj bol.
Sve je bilo čisto, a onda sam zastao.Braon orman iz neke jeftinije proizvodnje me je čekao.Jednom sam sanjao kako mi pokojna baba izleće iz jednog ovakvog ormana.Probudio sam se obliven vodom.Nisam mogao zaspati sve do jutra tada.Dobro se sećam tog sna.I u filmovima se uvek očekuje da neko iskoči odatle, ali to se gotovo nikad ne desi.To me je tešilo, ali ipak nedovoljno.
Ruka koja je držala pištolj je ponovo počela da podrhtava.
Bio sam siguran da je neko unutra.
Mogao sam osetiti nečiji dah.
Nečiji drhtaj.
Prišao sam i ubrzanim pokretom otvorio jednu stranicu ormana...

(i`ll be back soon)

-11- Zidovi koji su čekali pomahnitalog ludaka

Treći stan bio je potpuno prazan, pa stoga potpuno nezanimljiv, ali ipak sam hteo da ostavim neko svoje obeležje.A onda sam se setio nečega što sam video u stanu komšije Milutina.Među razbacanim stvarima na podu, jedva sam sada pronašao auto lak crvene boje.Hahaha.Nikad nisam pisao grafite, ali evo prilike.Čak šta više, bila je to odlična prilika.Bio je to još jedan način da iskalim svoj bes.Promućkao sam ga, nabacio srećni kez i krenuo da ukrašavam bele zidove, koji su samo na to čekali, da dođe neki pomahnitali ludak da im da malo svežine.
Grafiti su se ređali jedan za drugim :

„Smrt zombijima“,

„Zombi, dolazim po tebe“,

„Do poslednjeg zombija“ itd.

Da li ću ih uplašiti ovim grafitima, ma boleo me je kurac, važno je bilo da im prenesem poruku.
Bacio sam sprej, koji se lagano otkotrljao i zaustavio ispod radijatora.
Izašao sam iz stana, a obično kad izlazim volim da se okrenem i vidim šta sam uradio.Misija izvršena.Poruka je čekala nekog zombija, kao poruka u boci koja čeka spasioca.

Četvrti stan bio je neobičan.U maloj garsonjeri, nalazio se ogromni bračni krevet koji je zauzimao veći deo sobe.Zaleteo sam se i skočio na stomak.Radio sam to kao dete, skakao sam po maminom i tatinom krevetu, sve dok jednog dana nije pukla pomoćna daščica koja je podupirala krevet. U Zombilendu sam se osećao baš kao dete, koje polako upoznaje novi svet.Gleda, uči, sve mu je neobično i strano, nekad strašno.Strašno je mala reč.
Prevrnuo sam se na leđa, dok su mi martinke dodirivale pod.Na plafonu celom dužinom, u pravilnom razmaku, bile su zalepljene florescentne zvezde.Opustio sam se dok sam posmatrao prizor iznad sebe.Oči su mi se polako sklapale, kad me je nešto ščepalo za nogu.
Trgnuo sam je mahinalno jako i na svu sreću uspeo da je oslobodim, pre eventualnog ugriza.Skočio sam prema izlazu najdalje što sam mogao i okrenuo se.
Zombi...ponovo je to bio jebeni zombi.Pokušavao je da se izvuče od dole, ali bio je malo puniji, pa se zaglavio.Ne znam ni kako je ušao ispod, a možda mu je stomak u međuvremenu porastao, ko će ga znati.
Uperio sam Milutinov pištolj i povukao obarač.Ništa.Nisam imao puno vremena, pa sam otkačio bombu sa kaiša.Odaljio se do vrata, izvukao sigurnosnu iglu i otpustio ručicu.Čekao sam samo sekund pre nego što sam je precizno bacio prema zombiju, koji je već bio napola napolju.Ne videh gde je tačno završila, već sam se brzo sklonio iz stana i zalupio vrata.
Taman kad sam se naslonio na zid, bomba je eksplodirala.
Uši su mi strahovito zujale od siline eksplozije.
Kada sam ponovo ušao u stan, krevet je bio rastavljen na dva dela, dok su se na zombiju samo videle površinske rane.Prineo sam nož u blizini njegovih usta, čisto da proverim da li diše.Bio je mrtav...

(i'll be back soon)

-10- Stan komšije Milutina

Stan komšije Milutina delovao je staromodno.Beli, prazni zidovi, bez ijedne slike koja bi toj belini dala neku boju.U dnevnoj sobi od zida do zida nalazio se dugačak orman u čijem se središnjem delu nalazio televizor.Počeo sam da preturam po fiokama tog ormana, tražeći nešto, bilo šta, što bi mi poslužilo.Samo bih istresao sadržaj fioke po trosedu, koji se nalazio naspram ormana.Iz tih fioka su uglavnom ispadale sitne stvari, poput gaća, čarapa, potkošulja, posteljine.

Tražio sam skrivene stvari, koje svaki stan poseduje.Naravno, ono što tražim nalazim.Tako je ispod jednog ćebeta bila sakrivena ručna bomba naše proizvodnje.Dobro, ne baš naše, već Jugoslovenske.Bila je to „crna kašikara“.

Hvala komšija Milutine.Pitam se za koga si je čuvao.Hahaha.Sva sreća, nismo imali nekih nesuglasica.Dobro, jednom si mi lupao, kad sam ti pustio Ramonse i odvrnuo do daske.Tatomir je tada uleteo u sobu i brzo smanjio.

„Ma jebaću ti mamicu tvoju“ drao se na mene.
„Ćale, pričaš o mojoj mami“ zajebavao sam ga.
Tada mi je zalepio šamar, koji ću pamtiti dok sam živ.
„Znaš li ti koja je ovo budala do nas.Koliko je samo kuća zapalio, ljudi zaklao, koliko se nakrao po Bosni.Hoćeš li isto da prođemo?“ govorio je tiše da ga ovaj ne bi čuo kroz zidove od flis papira.

Taj komšija Milutin zaista je bio budala.Non stop se drao na svoju ženu, koju sam video par puta sa masnicom ispod oka, koju nisu mogle da sakriju najtamnije naočare za sunce, koje je nosila kad im vreme nije bilo.Voleo bih da naletim na tebe komšija Milutine, da ti vratim za sve njene masnice, mamu li ti jebem.

Taj ludi komšija imao je prelepu ćerku, mojih godina.Milica mi je često uveče dolazila pred san, a ruka se sama spuštala prema penisu.To je trajalo jedno vreme sve dok nisam otkrio prelepe čari seksa.Jebiga, Milicu nikad nisam imao.Nisam bio njena liga.Ali se i sada osmehnem kad je se setim.Ne bih voleo da je sretnem kao zombija.

Našao sam još jedan automatski pištolj zalepljen za donji deo fioke i dosta metaka uredno složenih u nekoliko kutijica.Bilo je oko stotinu metkova.Ako budem pazio, to će biti sto metkova za sto zombija.Pucaj da ubiješ. To će biti moj moto.Metak po zombiju.

Ništa više interesantno nisam našao.
Pre nego što ću zauvek zalupiti vrata za sobom, još jednom sam se osvrnuo i bacio pogled na stan.Bio je ispreturan, sa stvarima ostavljenim razbacanim po podu.
Već sam zamišljao komšiju Milutina, kako u zombi obličju širi oči kad ugleda prizor ispred sebe...

(i'll be back soon)

-9- Sprat je bezbedan

Smislio sam savršenu taktiku, dok sam oprezno koračao poluosvetljenim hodnikom, trudeći se da izbegnem razne konzerve i stare novine rasute po podu.Plan je bio da čistim i obezbeđujem jedan sprat po danu.

Na tom petom spratu imao sam još tri stana, pre nego što doguram neke teške stvari u delu stepenica i tako blokiram pristup spratu.Naravno, ujutru bi morao sve to da sklanjam.U nedostatku boljeg rešenja, ovo će i te kako poslužiti.

Sijalica je treperila i svakog časa pretila da se ugasi.U svom stanu nisam imao nikakvu baterijsku lampu, tako da je to bilo nešto što ću zasigurno potražiti u nekom tuđem stanu.Pištolj mi je postao težak u ruci, koja je usled težine već počela da podrhtava, tako da sam je za trenutak spustio.

I baš u tom trenutku, sa stepeništa se nečujno pojavio zombi.
Prvi me je spazio.
Dok sam se ja fokusirao na ulazak u stan komšije Milutina, koji se nalazio sa desne strane, on se već dao u trk za mnom.
Moje zaprepašćenje, pomešano sa užasom, zajedno sa mojom drhtavom rukom, skrenulo je prvi hitac, koji je završio metar iznad njega.Dok je urlao i približavao se, drugi hitac ga je pogodio u predelu ramena.Malo ga je usporio, ali stigao je još da stavi zdravu ruku na mene i taman kad se spremio da me ugrize, došao je treći hitac.

„Aaaaaaa“ drao sam se od užasa, dok je pao preko mene.U totalnom ludilu povukao sam i četvrti hitac, koji ga je umirio.
Sa gađenjem sam ga odgurao sa sebe, dok mi je celo telo podrhtavalo gore od zemljotresa na Haitiju.
Odgurivao sam se nogama, sve dok mi leđa nisu dotakla zid.Skrenuo sam pravac pištolja ka stepeništu, ali niko se nije pojavio.

Ma koliko bio uplašen pribrao sam se kad sam shvatio da hodnik nije bezbedno rešenje.

Komšijski stan bio je zaključan, pa sam nogom provalio u njega.Ko me prati, već zna kako mi je udaralo srce, da se ne ponavljam.Očekivao sam ponovo neki vrišteći zvuk, koji je ovog puta izostao.Na brzinu sam proverio svaku prostoriju stana.Bio je prazan.Kasnije ću detaljnije ispitati šta mi može poslužiti u daljoj borbi u Zombilendu, pa sam se ubrzo zaputio ka ostala dva komšijska stana.
Sledeći je bio otključan.Em nije bilo zombija, em nije bilo ni jednog jedinog komada nameštaja.Kao da je stan bio spreman za prodaju, koja se više nikada neće ni dogoditi.
Četvrti stan sam ponovo morao da razvaljujem, ali na svu sreću nije bilo ni glasa od zombija.

Gde su nestali svi ljudi?
Zar je moguće da su se svi pretvorili u ružne zombije?

Taj četvrti stan je bio najbliži stepeništu, pa sam iskoristio priliku da nabacam neke teške stvari i tako osiguram sprat...

(i`ll be back soon)

-8- Ti si tu negde. Izdrži. Dolazim po tebe. Jesi li spremna?

Kvaka na vratima je ovog puta neprekidno škljocala.Ok.Bio sam spreman.Odgurao sam težak orman sa vrata i provirio kroz špijunku.
Jebote, zamalo nisam oslepeo od ružnoće ovog zombija.Možda me je njegova blizina zaprepastila.Bio je to poprilično debeo zombi kome je falio jedan obraz, bukvalno.Zubi su mu štrčali na toj strani, a nije bilo ničega da ih sakrije iako su mu usta bila zatvorena.Pokušavao je jadničak to verovatno, ali ništa nije mogao.

„Skratiću ti muke uskoro“ tiho sam prošaptao.Bilo mi ga je žao u neku ruku.

Podigao sam pištolj sa kaiša i još jednom proverio.Metak je bio u cevi.Moj plan je bio jedan hitac kroz zatvorena vrata, po mogućstvu pravo u glavu.To će biti najsigurniji potez.Oprezan, ali jebitačan.
Kucnuo sam vrhom pištolja po vratima, čisto da ga malo umirim, jer se previše mrdao.Ne znam šta je to sa svim zombijima, previše su živahni, pa skakuću kao zatvorena ptičica u kavezu.
Kako sam načinio taj potez, tako se umirio kao jelen u šumi i malo nakrivio glavu u stranu.

„Hej zombi !!“ dozvao sam ga kroz zatvorena vrata.

Tad je ukapirao odakle se čuje zvuk.Krenuo je i on da viri kroz špijunku.Ali samo što je prislonio oko na nju, povukao sam okidač.BUUM.

Osmotrio sam kroz malenu rupu u vratima.Nije više bilo špijunke, pa tako nisam mogao da vidim ni zombija.
„Jedan glup potez“ pomislio sam, trebao sam pucati malo ispod, ali šta je tu je.Sačekao sam koji trenutak, ne bi li se možda pojavio još koji zombi.Prošlo je pet minuta, ali nije bilo nikog.

Što laganije sam otključavao vrata, ali ono škljoc nisam mogao izbeći.Srce mi je ponovo kucalo tika, jebeno, taka, kad sam se uhvatio za kvaku.Levom rukom sam otvarao vrata, dok mi je u desnoj bio pištolj.Učinio sam nagli trzaj vratima i ugrizao se za usnu.Na moju sreću zombi je ležao mrtav na podu hodnika, naslonjen na levu stranu zida.Sada je bio još ružniji sa još jednom rupom na licu u blizini nosa.
Ono što je bilo najbitnije bilo je da je to još jedan zombi manje u Zombilendu.

Uspešno sam započeo rat, ali ne mogu sam da ga završim.Nadao sam se da ću uskoro sresti nekoga, ko će mi se pridružiti.Šetnja kroz Zombilend zna da bude usamljena kad si sam.
Zombilendom su se čuli razni hici i eksplozije, doduše retko, ali su se ipak čuli, što me je izuzetno tešilo.

„Ti si tu negde.Izdrži.Dolazim po tebe.Jesi li spremna?“ maštao je o skorašnjem susretu, tiho izgovarajući reči, dok je čvrsto držao prst na obaraču u poluosvetljenom hodniku...

(i`ll be back soon)

-7- Rambo, da sad možeš da vidiš pravog Ramba

Tika, jebeno taka...Tika, jebeno taka...Tika, jebeno taka...
Pre nego što ću utonuti u san bez snova.Ne znam ni koliko sam spavao.Ne dugo, ali i to je bilo dovoljno.Ukrasti par sati sna u ovim okolnostima je bio pravi uspeh.Štaviše, sunce je već duboko zašlo u drugu polovinu jutra.

Buuummm – čula se neka jaka detonacija u blizini i prepala me skroz.Stakla na prozorima kuhinje zadrhtala su, ali su ostala na mestu.Ustao sam dok su mi kolena drhtala i prišao prozoru.Kroz zatvoreni prozor video se crni dim na sto metara od zgrade u kojoj sam se nalazio.Nažalost dopirao je sa suprotne strane zgrade.Bilo je očigledno da se eksplozija dogodila u jednom prizemnom stanu.Ali šta se tu zaista dešavalo, to sam mogao samo da nagađam.Potajno sam se nadao da je još neko ljudsko biće krenulo u krvoločni rat sa zombijima.

„Do poslednjeg zombija !!!!“ drao sam se kroz širom otvoreni prozor, samo u mašti.Jebiga, nisam bio toliko glup, da igram tako neoprezno, pa da umrem već na početku Zombilenda.Hahaha, prevario sam vas.

Kvaka na vratima ponovo je škljocnula.Zatvorio sam oči i napravio mrzovoljnu facu.
„E sad ću vam jebati mater zombijsku“ promrljao sam sebi u bradu i krenuo ka skrivenom Tatomirovom pištolju.Ne razumem te roditelje koji drže vatreno oružje na dohvat ruke svoje dece.Jebeš mi sve, stvarno mi nisu jasni.Ma koliko skrivali najmanji pištolj, deca će ga uvek pronaći.A onda će misliti da je igračka.Pa će pritisnuti nezakočen okidač.I jebeno BUUM će odzvoniti drugom detetu pravo u glavu.BUUM i nestaće osmeh na licu deteta koje je pritisnulo okidač.BUUM i ožiljak na duši za ceo život.Jebeš mi sve, stvarno mi nisu jasni pojedini roditelji, kao što je bio moj Tatomir.

Ali sad će mi dobro doći.Poluautomatski pištolj CZ-99 sa petnaest metaka biće dovoljan za početak, dok ne priđem nekoj oružarnici.
Nalazio se u rupi u parketu, za koju smo znali i ja i sestra.Kroz ključaonicu smo ga posmatrali kako ga rastavlja i sklapa.Upijali bi svaki pokret njegovih dugačkih prstiju, a kad bi ostali sami, ponavljali bismo isti postupak sa velikim oprezom.Kada smo krenuli u peti razred osnovne škole znali smo svaki deo tog pištolja napamet.Nismo probavali, ali garantujem da bi znali vezanih očiju da ga rastavimo i sastavimo.

Otkočio sam ga i zadenuo za kaiš na pantalonama.Poneo sam još par noževa sa sobom, zadenuvši ih zajedno sa futrolom u nogavice.Ličio sam pomalo na Ramba, koji se upravo spremao da započne svoj lov.
„E Rambo, Rambo, da sad možeš da vidiš pravog Ramba“ rekao sam i crkao od prigušenog smeha…

(i'll be back soon)