kuća dobrih vesti

LJUBAV OPLEMENJUJE

Uz novu knjigu Silvane Stanković „Srce u anesteziji“

BEOGRAD - Ljubav oplemenjuje, čini da se osećamo boljima nego što jesmo, podstiče nas da idemo napred i izgradjujemo se, kaže za „Kuću dobrih vesti“ Silvana Stanković, povodom njene upravo objavljene knjige „Srce u anesteziji“.

Njeno novo delo govori o ljubavi dvoje mladih koji svoje energije ne uspevaju da usaglase godinama pa se stalno svađaju i mire.

Ističući da je „njegovo srce u anesteziji“, ovom knjigom je pokušala da dočara ljubav dvoje koja je smatrana sudbinskom, a koja se nije krunisala brakom.

Pokušala sam da pokažem da su lepe žene dobre nedelju dana, a dobre su lepe celog života, kaže autorka više romana, medju kojima su i „Život u špilu“, „Ubica je poznavao Mariju“, „Kuvar za očajne domaćice“.

Knjiga „Srce u anesteziji“ je preslikan deo naše svakodnevnice, u kojoj se često

susrećemo sa muškarcima koji u vezi, na žalost, traže interes, a ne ljubav, tako da biti sa nekim koga volite, a njemu to nije važno, može da bude veoma iscrpljujuće i frustrirajuće, kaže za „Kuću dobrih vesti“ Stanković.

- Najlakše je osuđivati devojku koja voli i čini razne ludosti, dopušta sebi da je smatraju jadnicom, glupom, nedostojanstvenom – rekla je Silvana. „Ali, da li ima izbora? Nema, jer voli! Nema, jer u ljubavi nema strategije i ne mogu se smišljati potezi i strategija“.

- Verujem da će se pored poznatih lilčnosti koji su svojim brodolomima punili stupce novina, u ovom delu pronaći i mnogi iz naše okoline. Devedeset odsto parova se posvađa, naljuti, jedno drugom ne otvore vrata, ne javljaju se na telefon, slažu nešto, vređaju se...Devojka iz knjige se bezrezervno daje muškarcu, jer želi da on bude bolji. I možda on postane bolji. Čak i da ne postane, kako će znati ima li šanse za to, ako ne pokuša, pita se autorka „Srca u anesteziji“.

Devojka iz knjige pokušava da dokaže da ljubav i dobrota još postoje i da nekad treba prelaziti preko grešaka partnera, ako on može da postane bolji. S druge strane, glavni junak je momak, koji pod uticajem okoline, ali i sopstvenih, sebičnih interesa postepeno uništava ljubav, nikako ne shvatajući da devojku sa kojom je treba da voli i poštuje, a ne povređuje, rekla je Stanković na nedavnoj promociji svog novog romana

u restoranu hotela “Slavija Luks” u Beogradu.

Tom prigodom, govoreći o „Srcu u anesteziji“ psiholog Aleksandra Janković je ukazala da nije lako razumeti ljubav i nositi se sa onima koji proživljavaju ljubavne brodolome. Silvanina nežnost nije upućena samo glavnim likovima u knjizi „Srce u anesteziji“, mada se jasno vidi da je njegovo srce uspavano za emocije, a ona se, opet i opet, iznova i iznova bori za tu ljubav, prelazi preko nekih grešaka i izaziva pitanje okoline: Pa, dobro, da li si ti normalna?

Janković se dotakla teme normalne i nenormalne ljubavi. Bez pametovanja, autorka Silvana Stanković je, ne sudeći, napisala knjigu u čijim će se redovima prepoznati oni sa „srcem u anesteziji“. Napravila je iskorak iz banalnosti, na koju smo počeli da se svodimo. Sviđalo se to nekom ili ne, Silvana je pokazala da je ljubav važna, neponovljiva, tajanstvena misija svakog od nas: otkriti u svakome čoveku ono što se u njemu može voleti.

Novinar Vanja Bulić je, govoreći o ovoj knjizi, rekao da mnogi ljudi koji deluju srećno, u stvari to nisu. Verujem da u ovom delu ima i nekih detalja iz Silvaninog života, jer niko nije napisao knjigu bez nekog dela sebe... Čak je i Tolstoj sebe opisao kroz lik Ane Karenjine.

Hercegnovljani pozivaju na Praznik mimoze

HERCEG NOVI - Praznik Mimoze, koji se održava 43. put u Herceg Novom, traje čitav februar i za sve one koji još nisu bili na ovoj čuvenoj fešti moja iskrena je da dođu i da osjete ljepotu Boke Kotorske, zabave se na brojnim manifestacijama, kao i degustaciji bokeške kužine, poziva hercegnovljanka Sandra Tripković, prijatelj i saradnik "Kuće dobrih vesti" (u osnivanju).

Pozivaju vas i čekaju otvorenog srca svi Hercegnovljani koji vrijedno rade u pripremi svih muzičkih i drugih kulturnih dešavanja, a sve radi Vašeg zadovoljstva, a poziva vas i vaša hercegnovljanka.

Ova tradicionalna turistička manifestacija već prvih dana uspijela je da okupi veliki broj poznatih ličnosti iz svijeta umjetnosti politike, privatnih preduzetnika i sve ljubitelje mimoze, mora, pjesme, morskih delicija (specijaliteta) i dobrog druženja, kako iz regiona tako i iz drugih evropskih zemalja.

Fešta je počela 3. februara svečanim otvaranjem Međunarodne izložbe cvijeća u sportskoj dvorani u Igalu, nakon toga uslijedilo je slavlje na glavnom gradskom trgu, uz Gradsku muziku trombonjere i pozdravnim govorom predsjednika opštine, gospodina Dejana Mandića. Novljani su uspjeli da opet potvrde svoje gostoprimstvo i umjeće kako da promovišu ljepote svoga grada na pravi način i da pruže gostu ono najbolje.

Narednog dana održana je čuvena berba mimoze na području Hercegnovske rivjere u malim primorskim mjestima Đenović i Baošići, što je jedan od centralnih događaja praznika mimoze, uz defile Gradske muzike i trombonjera. Tradicija nalaže da se gosti toga dana dočekaju uz sardele i vino, kojih uvijek ima u izobilju, kao i uz domaće priganice koje vrijedne domaćice počinju pripremati već od rane zore.

Sve to protiče uz djeljenje buketa prelijepog nježnog cvijeta mimoze, koji cvijeta u ovim hladnim februarskim danima i pruža obilje radosti, kako gostima tako i domaćinima.
Upravo je ovaj prelijepi žuti cvijet i bio inspiracija da se utemelji ova čuvena manifestacija koja ne gubi sjaj, već čak svake godine vješti turistički preduzetnici iz Herceg Novog obogaćuju njen sadrzaj.

Time pružaju brojnim gostima priliku da uživaju u ljepotama ovog dijela Boke Kotorske i da se zabave na brojnim manifestacijama - čuvenim maskenbalima, Karnevalskim povorkama, na koncertima poznatih muzičkih izvođača, mediteranskoj klapskoj muzici, uz pisanu riječ i slikarske izložbe. Sve to obogaćeno je i mnogobrojnim propratnim sportskim manifestacijama, među kojima su i takmičenje u jedriličarstvu, pecanju, boćanju, streljaštvu, fudbalu, boksu, plivanju i rukometu.

U narednim danima očekuje sa obilje zabavnih i kulturnih događaja, za sve uzraste što i jeste jedan od ciljeva ove manifestacije, jer i sami mještani ovaj praznik doživljavaju kao manifestaciju u kojoj uživa čitava familija.

Prema programu Turističke organizacije, za mališane je bio predviđen tematski maskenbal i zabavni šou sa igrama namjenjenim deci, a pod nazivom "Na sceni je Nj.Veličanstvo Klovn", kao i Veliki dječiji maskenbal, uz pozorišnu predstavu "Romeo i Julija", koja je održana u dvorani "Park".

Predviđena je i pozorišna predstava Gradskog pozorišta iz Podgorice "Lukrecija iliti Ždero", reditelja Jagoša Markovića, zatim komedija "Gospodska krv", reditelja Petra Božovića, a gost festivala će biti i ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade Slobodan Tišma za roman "Bernardijeva soba". Bitno je pomenuti i veliki broj slikarskih izložbi u okviru Hercegnovskog zimskog salona, kao i gostovanje umjetnika Izabele Matoš u privatnoj galeriji "Sue Ryder".

Po tradiciji čuvene fešte, za kraj je predviđena velika Karnevalska svetkovina u okviru koje se održava takozvano suđenje karnevalu, uz zabavni program i prisustvo mažoretkinja, gradske muzike i trombonjera, na samoj obali mora.
Simbolika je da se lutka, (koju maštovito izrađuju spretne ruke mještana nekoliko mjeseci prije početka samog praznika), okrivi za sve što je bilo loše u periodu između dva praznika, i zatim se otisne na more, kako bi svi problemi otplovili daleko od grada i njegovih mještana.

Istog dana, 25. februara, najavljeno je i održavanje koncerta čuvene hrvatske pjevačice Josipe Lisac u dvorani „Park“.

Sandra Tripković

Deca održala lekciju iz humanosti

BEOGRAD - Pred punom salom Pozorišta na Terazijama i uz gromoglasne aplauze i oduševljenje prisutnih, sinoć je održan deveti po redu humanitarni koncert “Muzika anđela”, koji su deca talenti iz nižih i srednjih muzičkih škola Srbije pripredili za svoje drugare koji se leče u Dečijoj klinici za plućna oboljenja i tuberkulozu KBC "Dr Dragiša Mišović Dedinje” u Beogradu.
Sve je počelo himnom “Bože pravde”, tokom čijeg izvođenja je cela sala bila na nogama. Potom su se ređale kompozicije koje su mladi talenti virtuozno izvodili, medju kojima i dela Baha, Rosinija, Čajkovskog, Mocarta, Šopena i mnogih drugih muzičkih velikana.
Talenti, višestruko nagradjivana deca na muzičkim takmičenjima u zemlji i inostranstvu, su kroz svoje instrumente - violine, violončela, gitare, flaute i ostale, u pratnji klavira, ili samostalno, pretakali majstorski svoje emocije. Osećalo se kako tu pozitivnu energiju prenose ne samo na sve prisutne u sali, nego i na svoje bolesne drugare koji su sigurno mogli da je osete negde u svojim bolničkim posteljama i obraduju joj se.
Neki su to činili i svojim glasovima. Tako je hor “Amadeus” iz Kragujevca sve u sali oduševio izvođenjem popularnih kompozicija, medju kojima su bile i Devojko mala, pesmo moga grada”, zatim kompozicija francuske pevačice “Zaz”- “Je veux” (“Želim”), ali i pesma posvećena Kragujevcu.
Ovaj humanitarni događaj, koji sigurno zaslužuje mnogo veću pažnju javnosti od dosadašnje, iskorišćen je i da se ukaže na pojavu tuberkuloze i drugih plućnih bolesti među decom u našoj zemlji, a sav prihod od prodatih ulaznica i slika namenjen je pomenutoj dečijoj klinici u kojoj se leče.
U pauzi je likovni atelje “Artino”, koji se pridružio celoj manifestaciji, organizovao humanitarnu prodajnu izložbu, tako da su pažnju svih prisutnih odmah privukle prelepe slike mladih talentovanih slikara.
Mnogi koji su hteli mogli su sebi da priušte zaista lepe i maštovite slike dečjih majstora kičice, pune dinamike, koje će im negde krasiti zidove i predstavljati im užitak.
Još jednom su tako “anđeli” pomogli “anđelima”. Deca su održala još jednu veliku lekciju iz humanosti, uz pomoć donatora - Pozorišta na Terazijama koje je ustupilo besplatno svoju salu i rad svojih zaposlenih.
Akciji za prikupljanje sredstava radi ugodnijeg boravka mališana tokom lečenja u Dečijoj bolnici za plućne bolesti i tuberkulozu, pridružio se i lanac restorana “MekDonalds”, koji od 1. decembra, pa do kraja ovog meseca, u svim svojim restoranima u Srbiji, u kutijama pored kasa prikuplja dobrovoljne priloge gradjana u istu svrhu.
Ovu humanitarnu manifestaciju organizovala je agencija za marketing, konsalting i usluge “Zvezdane staze”, čiji je direktor Violeta Burić i autor projekta "Muzika Andjela". Akciju su medijski podržali "Večernje novosti", "Blic", "Politika", "Kuća dobrih vesti" i drugi mediji.
Svi koji su prisustvovali ovoj humanoj manifestaciji, sigurno su na kraju zaključili da bi bilo dobro da ih je što više, na opšte zadovoljstvo i dobrobit najmladjih članova našeg društva.
Burić je za blog "Kuća dobrih vesti" izjavila da je ovo njihov deveti humanitarni koncert u kome "deca sviraju za decu", pošto su prihodi od ovih muzičkih manifestacija uvek namenjeni oboleloj deci i zdravstvenim ustanovama u kojima se leče.
Do sada su, za osam godina postojanja, članovi «Muzike Andjela» održali osam koncerata i pomogli svojim drugarima iz Doma za nezbrinutu decu kupovinom biohemijskog analajzera, zatim su deci sa Daunovim sindromom obezbedili hranu i sredstva za higijenu za šest meseci, a devojčicama sa Rett sindromom serijom od tri koncerta donirali su specijalna kolica.
U Kragujevcu su, takodje, nastupili za svoje drugare sa oštećenim vidom, u Domu Sindikata u Beogradu, povodom 200. godina Mocarta, svirali su za dečake i devojčice obolele od leukemije i dobili prvu medjunarodnu nagradu za najbolji održan koncert u Evropi u godini Mocarta, dok su u Podgorici svirali za dečju kliniku i za decu sa posebnim potrebama, predočila je Burić.
vos

Pomozimo oboleloj deci od plućnih bolesti i tuberkuloze

BEOGRAD - "Muzika Andjela", u kojoj svira 108 dece iz nižih i srednjih muzičkih škola Srbije, održaće 11. decembra u Pozorištu na Terazijama humanitarni koncert čiji je celokupanprihod namenjen mališanima koji se leče u Bolnici za dečije plućne bolesti i tuberkulozu KBC "Dr Dragiša Mišović Dedinje".

Autor projekta "Muzika Andjela" Violeta Burić je za blog "Kuća dobrih vesti" izjavila da je ovo njihov deveti humanitarni koncert u kome "deca sviraju za decu", pošto su prihodi od ovih muzičkih manifestacija uvek namenjeni oboleloj deci i zdravstvenim ustanovama u kojima se leče.

Pošto smo saznali da je, zaključno sa jučerašnjim danom, na blagajni Pozorišta na Terazijama za ovaj divan humanitarni koncert prodato veoma malo ulaznica, od ukupno 468 sedišta kojima taj teatar raspolaže, pozivamo sve ljude dobre volje, a naročito našu internet zajednicu da kupovinom ulaznica učine prijatnijim boravak naše dece u toj zdravstvenoj instituciji. Cena ulaznica je 400 dinara ili 350 dinara za kolektivnu posetu. Ako nemate vremena da prisustvujete koncertu, bar kupite kartu i poklonite je nekome.

U susret ovom koncertu, šestoro mladih muzičkih talenata iz "Muzike Andjela" su 25. novembra oduševili svojom muzikom mališane koji se trenutno nalaze na lečenju u Bolnici za dečije plućne bolesti i TBC, kao i njihove roditelje i učinili im bolničke dane prijatnijim, istakla je Sanja Paunić iz KBC "Dr Dragiša Mišović".

Paunić, koja je šef odseka za kontinuiranu medicinsku edukaciju u tom kliničko-bolničkom centru, ukazala nam je u razgovoru , da se u toj bolnici u Beogradu leče oboleli mališani od tuberkuloze iz cele Srbije (kojih je tu godišnje izmedju 20 i 30), kao i obolela deca od drugih plućnih bolesti, kojima su predstavnici "Muzike Andjela" posle ovog "mini koncerta", uručili više od 50 paketića.

Ove godine se humanitarnom koncertu "Muzike Andjela" pridružio i likovni atelje "Artino" čiji će polaznici, talentovana deca za slikarstvo, priložiti 50-tak svojih radova koji će se na dan koncerta prodavati po simboličnim cenama u holu Pozorišta na Terazijama.
Sav prihod od prodatih slika namenjen je, takodje, dečijoj bolnici za plućne bolesti i tuberkulozu, odnosno prijatnijem boravku sve dece koja se tamo leče, rekla je za "Kuću dobrih vesti" osnivač ateljea "Artino" i njegov današnji rukovodilac, akademski slikar i magistar grafike Svetlana Vešić Ralević.

Na koncertu će talentovana deca starosti od sedam do 18 godina, od kojih je svako dobitnik i po više muzičkih nagrada, domaćih i medjunarodnih, svirati dela klasične muzike.

Pozorište na Terazijama je besplatno ustupilo salu i sve prateće usluge, uključujući i izradu i prodaju karata na svojoj blagajni za humanitarni koncert "Muzike Andjela", koji počinje u nedelju u 19 časova, rekao je dramaturg Aleksandar Djaja.

On je naglasio da su Pozorište na Terazijama i njegovi zaposleni uvek spremni da svoju salu, kada su joj termini slobodni, ustupi za ovakve humanitarne poduhvate, ukazujuchi da je to najopremljenije muzičko pozorište u Jugoistočnoj Evropi.

Na humanitarnom koncertu "Muzike Andjela" 11. decembra učestvovaće i dečiji hor "Amadeus" iz Kragujevca.

Pomoći za Bolnicu za dečije plućne bolesti i tuberkulozu priključio se i lanac restorana brze hrane "Mek Donalds" (McDonald's Srbija), koji od 1. decembra, pa do kraja ovog meseca, u svim svojim restoranima u Srbiji, u kutijama pored kasa prikuplja dobrovoljne priloge gradjana za što prijatniji boravak dece u toj zdravstvenoj ustanovi, izjavila je Burić.

Do sada su, za osam godina postojanja, članovi «Muzike Andjela» održali osam koncerata i pomogli svojim drugarima iz Doma za nezbrinutu decu kupovinom biohemijskog analajzera, zatim su deci sa Daunovim sindromom obezbedili hranu i sredstva za higijenu za šest meseci, a devojčicama sa Rett sindromom serijom od tri koncerta donirali su specijalna kolica.

U Kragujevcu su, takodje, nastupili za svoje drugare sa oštećenim vidom, u Domu sindikata u Beogradu, povodom 200. godina Mocarta, svirali su za dečake i devojčice obolele od leukemije i dobili prvu medjunarodnu nagradu za najbolji održan koncert u Evropi u godini Mocarta, dok su u Podgorici svirali za dečju kliniku i za decu sa posebnim potrebama, predočila je Burić.

Agneza Trpkovski

HRABROST

Hrabrost je slediti svoje snove, tek sada znam koliko je to velika istina. Izboriti se sa svojim unutrašnjim nemirima, lutanjima, krivudanjima, oklevanjima, lenjošću i još ko zna sve čim, dug je to put u kome je uvek samo važno učiniti taj prvi, ogroman korak i zaputiti se. Ostalo će, uz Božju pomoć i vodjstvo Andjela čuvara, nadam se biti daleko lakše. Samo taj prvi korak, molim te dogodi se, Bože pomozi mi da savladam svoje unutrašnje nesavršenosti, sve svoje grešnosti. Molim Te pomozi, molim te sa velikim «M». I opet i uvek Hvala Ti mili moj tvorče i spasitelju celoga sveta i moje male malenkosti.

Tim putem do Tebe želim da hodim, bez zastoja, bez nepotrebnih vrludanja, skretanja, pomozi mi, molim Ti se. Pokazati svetu kolika je snaga dobra, milijardama puta veća od one druge krajnosti kojoj ni ime ne želim da izgovorim. Jer mi smo obe te polovine i u nama je neprekidna borba i potraga za svrhom postojanja, za prevagom jednog ili drugog - smisla ili besmisla. Izbor je naš.

Sanjam neki bolji svet i bolje ljude, a za to se treba boriti, zajednički. Hrabro, bez zastoja, jer svaka je jedinka na ovoj Planeti važna. To je smisao i ideja vodilja koju sledim i molim se Bogu da mi u tome pomogne. Smognimo hrabrosti što je moguće nas više, da kažemo NE svojim slabostima, izborimo se sami sa sobom, jer to je borba najveća. Da sveti Georgije ubija aždahu, dobro je poznato, ali da li smo i mi sami spremni da savladamo svoju neman, svoje grehe i slabosti, e to je bitka neprekidna, ali jedina koja vodi do smisla našeg postojanja – postizanja svog unutrašnjeg mira. Neprekidno brušenje, kao brušenje najfinijeg dijamanta predstavlja stalni mukotrpni rad na sebi, oslobadjanje od svojih loših osobina, gordosti, ljubomore, zavisti, srebroljublja, stomakougadjanja, ugadjanja, lenjosti i mnogih drugih neznanja.

Spoznati svoj životni put i krenuti stazom njegovog ostvarenja, sigurno je vezano za mnoge druge puteve i staze. Jer svaki pojedinac je važan, svaki nemir remeti opštu ravnotežu. Svako živo biće na ovoj planeti teži svom spasenju i svi nastojimo, makar i nesvesno, da se vratimo svome tvorcu, samo su naši putevi do njega različiti. Zato ne treba gledati u «komšijsko dvorište» i suditi, to nije nama dato, već samo raditi na sebi, pa će i u našem okruženju biti bolje. Samo treba neprekidno raditi na savladavanju svojih slabosti i ne tražiti u drugima uzrok svojih problema, jer oni su uvek u nama, bili toga mi svesni ili ne. Kada bi iskreno sebe u ogledalu pogledali, ili zavirili u najskrivenije kutke svoje duše, shvatili bismo da je problem uvek u nama samima, a ne u nekom bezimenom izgovoru. Oprosti mi Bože na mojim slabostima i pomozi mi da se podignem, po ko zna koji put. Jer nije važno ako si pao, važno je uvek i iznova ustajati, jer sve ono što nas ne ubije, to nas sigurno ojača.

Uvek i uvek ponovo ustajati i koračati dalje, dokaz je da smo nešto naučili i ojačali, za svaki sledeći korak. Hajde da zajednički, jedni drugima pomognemo da ponovo ustanemo i to svoje iskustvo podizanja i koračanja podelimo sa drugima. Jer naše je samo ono što drugima damo, rekao je neko jednom ovu mudru i divnu misao. Naravno, treba uvek početi od sebe i svog primera, jer ako želimo da nas neko uvažava i ozbiljno shvata onda ono što govorimo i mislimo moramo i da živimo.

Ja moj život želim da posvetim udelu u stvaranju bolje sadašnjosti, jer mi drugo vreme osim ovog sada nemamo. Bar ne u ovom životu. Zato hajde da ne čekamo šta će država ili neko drugi uraditi za nas, hajdemo hrabro da smislimo svaki dan kako ćemo nekome pomoći da i on danas živi bar malo bolje nego juče. Ulepšajmo svojim dobrim delima i nekim gestom pažnje nekome upravo ovaj dan. Ne mora to biti davanje novca, koga i sami često nemamo dovoljno, ali pružimo ljudima koje susrećemo bar osmeh, a ne natmureno lice, pomozimo onome kome je to potrebno da predje sigurno ulicu, osvrnimo se oko sebe i naći ćemo hiljadu načina da nekome pomognemo i sam naš dan biće nam time lepši. Utrkujmo se u dobru, ustanimo i ustupimo starijim ljudima, trudnicama, deci i bolesnima mesto u gradskom prevozu, vidimo da li u našem komšiluku i ulici ima nekog kome možemo da pomognemo tako što ćemo otići da mu nešto kupimo u samoposlugu, lekove u apoteku, ako nema dovoljno novca, namažimo mu hleb paštetom ili pekmezom, koga obično u kući imamo i odnesimo mu da to pojede. Primera za pružanje ruke pomoći nekome je bezbroj, a pročitala sam negde, da ako ti Bog ovog dana ne stvori mogućnost da nekome pomogneš, ili je nisi uočio, onda to učini sam. Sigurno će ti se neka prilika za to ukazati.

Evo, ja uskoro pokrećem izdavanje novina na internetu koje će se baviti pomaganjem ljudima, na razne načine. Pozvaću i Vas da u tome učestvujete svojim idejama, pričama i predlozima. Udružimo snage, ne čekajmo institucije i druge već sami počnimo da malim stvarima i uvek velikim dobrim delima učinimo ovaj svet boljim. Hrabro, krenimo napred, zajedno. Voli Vas Vaša Agneza.

U Beogradu, 14. 09. 2011.

Slovakinje izgubile i ono što se nije moglo izgubiti

Slovački mediji ne kriju razočarenje zbog jučerašnjeg poraza njihovih teniserki u duelu sa Srbijom za plasman u Svetsku A grupu Fed kupa, ukazujući da su njihove teniserke "izgubile i ono što se nije moglo izgubiti", pošto im u odlučujućoj igri parova za pobedu nije bilo dovoljno ni vodjstvo 6:2, 5:1 i 30:0, kada je, kako ističu, došlo do neshvatljivog preokreta.
Još jednom je tako "teniska istina" da se igra do poslednje loptice, tvrdo kaznila Danijelu Hantuhovu i Magdalenu Ribarikovu u borbi protiv Srpkinja Aleksandre Krunić i Jelene Janković, ukazuju slovački novinari.

U reagovanjima na internetu su čak slovački gradjani i blogeri, iskazali otvorenu ljutnju, usmerenu, pre svega, na njihove teniserke, posebno na Hantuhovu, ali i na Teniski savez te zemlje, za koji smatraju da je zreo za promene, posebno kadrovske. Reči hvale, medjutim, uputila je tamošnja internet zajednica, našoj Jeleni Janković, koja je, prema oceni Slovaka, "pokazala da ima karakter", za razliku, kako ističu, od Hantuhove koja je "pre vremena počela da slavi".

Mnogi Slovaci smatraju da su njihove vodeće teniserke talentovane, ali da nisu uistinu prave sportiskinje koje bi se, bez zadrške, istinski borile za reprezentaciju svoje zemlje. Slovaci smatraju da bi i njihov savezni tim trebalo podmladiti talentovanim juniorkama, kao što je to uradila i Srbija, posebno ističući dobru igru mlade mlade Aleksandre Krunić koja je, smatraju oni, "održala pravu tenisku lekciju, preslišavši slovačke teniserke kao učenice".
I Hantuhova, koja je za Slovake bila heroj prošlogodišnje pobede teniserki nad Srbijom u ovom prestižnom takmičenju, posle jučerašnjeg meča je rekla da joj je žao i da je ljuta, ali da je to sport. "Istina je da sam profesionalka, ali na ovakve situacije nisam se navikla", dodala je najiskusnija igračica slovačkog tima, ocenjujući da je u meču presudilo nekoliko loptica.
Prvi reket Slovačke smatra da su sve do rezultata 5:1 u drugom setu igrali odlično i da im je gotovo sve polazilo za rukom, a da su onda prestali igrati agresivno, i nasuprot tome, kako kaže,"igrali smo onako kako je to odgovaralo našim protivnicama". Ocenjujući da je nekoliko loptica odlučilo krajnji rezultat, Hantuhova je naglasila da se mlada Krunićeva, posle slabijeg uvoda u meč, "prodrmala, razigrala i počela da igra odvažnije", što je i uticalo na krajnji ishod.

Selektor slovačkog tima Matej Liptak je veoma teško nalazio reči i moglo se videti da su ovog uvek smirenog muškarca slomile emocije, ukazuju slovački listovi, citirajući njegove reči da se "sve preokrenulo na par loptica i da mu je najviše žao što ovako blizu svetskoj grupi Fed kupa neće biti još dosta dugo. "Maksimalno sam razočarana i tužan. Tako veliku šansu da dospemo u svetsku grupu možda nećemo imati još vrlo dugo. Tužan sam i zbog toga jer su navijači za atmosferu, koju su stvorili tokom vikenda, zaslužili pobedu, za koju nam je falilo tako malo", kaže Liptak. On je, medjutim, izjavio slovačkim novinarima da ne razmišlja o tome da se preda i ode".
Uprkos porazu on je pohvalio slovačke teniserke, posebno što su ojačale i u trechem setu se borile do samog kraja. Liptak je priznao da je pre igre parova razmišljao o tome da Hantuhovu zameni Dominikom Cibulkovom, koja je tokom vikenda odigrala dobre mečeve, ali da je smatrao da Magda više odgovara u paru sa Hantuhovom, koja je najbolja slovačka dubl igračica. Ribarikova je to i dokazala do onog prelomnog momenta u meču, kaže kapiten slovačkog tima, ističući da potom greške nisu bile samo u njoj.
Hantuhova je novinarima priznala da je to velika šteta, jer i nadalje smatra da imaju veoma jak tim koji bi mogao čak da se bori i za pobedu u Svetskom Fed kupu.
"Nije to bio moj najduži dan, ali sasvim sigurno jeste najemotivniji. Pri rezultatu 5:1 potpuno smo zaustavile igru, one su igrale solidno, ništa ekstra, a mi smo otišle. Ribarikova je priznala da ovakav meč još u karijeri nije izgubila, a obe slovačke teniserke su se složile da che ovaj izgubljeni meč još dugo biti prisutan u njihovim mislima. .
Slovačka agencija TASR je posebno napomenula da je odlučujuću igru parova u bratislavskom NTC-u pažljivo pratio i bivši selektor slovačkog tima Mojmir Mihal, pod čijim vodjstvom trenira u Bratislavi naša Aleksandra Krunić, koja sada živi u Slovačkoj i zbog toga je, sasvim sigurno, imala i najbolji uvid u formu rivalki.
Prema rečima Mihala, koji je danas zajedno sa Krunićevom otputovao na ITF turnir u belgijski Tesenderl, naša mlada teniserka je na početku duela imala preveliki respekt pred Hantuhovom i Ribarikovom, ali se potom postepeno razigrala do odličnog rezultata.
"Aleksandra je otresla sa sebe sav taj respekt, razigrala se i počela je da pokazuje ono što je u njoj. Bila je aktivna, u važnim trenucima dala je nekoliko vinera po linijama i potvrdila je da je veliki talenat i da i u teškim mečevima zna da se bori", naglasio je Mihal.
On je ukazao da Krunićeva sada još ima niski rejting i da zbog toga ne nastupa na većim turnirima, ali je izrazio uverenje da će joj uspeh u igri parova u Fed kupu pomoći psihički. Poslednjih sedmica smo promenili sistem igre i to je počelo da funkcioniše i nadam se da che Aleksandra ubrzo dostići dobre rezultate, dodao je Mihal.
Teniserke slovačke reprezentacije che se, najverovatnije, u februaru u finalnom prvom kolu druge Svetske grupe Fed kupa, susresti sa jednim od pet timova - Argentinom, Švajcarskom, Japanom, Belorusijom ili Slovenijom.

Naše malo, nekome puno znači

Spakovala sam neki dan dve tegle turišije, glavicu kiselog kupusa (domaća radinost), u prodavnici kupila hleb,ulje, mleko,kiselo mleko, jabuke, nešto izmedju mandarina i narandži, glavicu salate, dnevne novine i još po neku sitnicu, i krenula put Rakovice, na Kanarevo brdo, sa Zvezdare, gde živim. Baš na put, a ono i jedna i druga lokacija u Beogradu, jer da bih stigla na željeno odredište, kod jedne moje drage prijateljice, bake, koju redovno nekoliko put mesečno posećujem, noseći joj potrebne namirnice, pošto je stara i bolesna, a sinovi su joj u inostranstvu, u odlasku i povratku, morala sam da promenim sedam prevoznih sredstava.

Sve to zbog sticaja nepredvidjenih okolnosti (saobraćajka, skraćena vožnja tramvaja, itd.). Pravi maratonski put, pa još sa puno stvari koje sam nosila i koje su usput, činilo mi se još više otežale u onom cimanju, trzanju, ubrzavanju i naglom kočenju, gde putnici koji većinom stoje, dobro i dodju celi do željenog odredišta.
Naravno, ali meni zaista neshvatljivo, mladi ljudi čvrsto sede na sedištima koja su velikom brzinom, ulećući u gradski prevoz, pobednički zauzeli. Neshvatljivo, jer u moje vreme (kada sam ja bila njihovih godina, a to nije toliko baš davno bilo, ili se meni samo čini), nezamislivo je bilo da mladi koji sede u gradskom ili nekom drugom prevozu, uključujući tu i sebe, ne skoče odmah na noge ravne i ustupe mesto trudnici, starim ljudima, bolesnima,ljudima sa gipsom na ruci, kragnom oko vrata, deci, kada neko nešto teško u rukama nosi, i u sličnim situacijama.
Gledam našu mladost i pitam se, zaista se pitam, zbog čega su tako neosetljivi na tudju muku i probleme,od koje samo okrenu glavu, praveći se kao da u prevozu nikog ne vide i da ih se to uopšte ne dotiče, usput zapušivši, osim svog srca, i uši nekim muzičkim, ili telefonskim pomagalima.

Valjda i verovatno, da zaborave i ne vide u kom svetu žive i iz koga mnogi od njih, bar sudeći prema statistikama, što pre kada završe škole, žele da odu. Verovatno misle tamo negde daleko čeka ih nešto mnogo, mnogo bolje.
Možda i jeste tako, ali bez srca i duše, ono malo samilosti i osećanja da bližnjem treba pomoći i kada tu pomoć ne traži, nigde im ne može biti dobro, pošto tu svoju emocionalnu otupelost (ne znam kako bih je drugačije nazvala) nose sa sobom, zaboravljajući da od samog sebe nigde ne mogu pobeći.
Volela bih da iz pera nekog od opisanih mladih ljudi čujem zbog čega su takvi postali, da li je to nedostatak brige i ljubavi u porodici, školi, društvu..., ili zbog nekih drugih stvari, jer smatram da čovek uvek može i mora biti čovek, sa velikim "Č" i pružati ruku bližnjima, jer samo ljubav može promeniti svet.
A sigurno naša mladost želi da njihov sadašnji svet bude drugačiji, a biće takav samo ako mu oni u tome zdušno pomognu. A pomoći mogu samo svojim ličnim primerima, pažnjom i brigom, jer samo ono što iz sebe emitujemo, to će nam se uvek takvo i vratiti. Dobro, ili loše, na nama je da odlučimo. Nismo ni svesni koliko je svaka jedinka na ovoj divnoj planeti važna, rodjena sa ciljem i svrhom, u opštoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog.
Uvek nam je neko za nešto kriv, država, profesor, komšije, direktor, firma, uvek neko drugi, a ljudi ne shvataju da kakve su im misli, takav im je i život, kao što je govorio otac Tadej, Vitovnički i sigurno bi rekli mnogi, duhovni ljudi, koji su takav sled stvari već sigurno sami spoznali.
Jer ti stariji ljudi koji stoje u gradskom prevozu, a mladi mirno sede, mogu biti njihovi roditelji, stričevi, ujne, bake i deke, što znači da verovatno i njima ne bi ustupili mesto. A ako bi, zbog čega to onda ne rade i za tudje babe i dede, majke i očeve?
Jer naš mali znak pažnje (kao što je ustupanje mesta u gradskom prevozu, pružanje ruke nekome da sigurnije predje ulicu, ili samo da saslušamo nečije reči, ili odgovorimo na neko pitanje neznanca, ili znanca toga dana) i druge brige za bližnjeg, ma ko to on bio, učiniće nas srećnim, bili mi svesni toga ili ne. Jer učinili smo jedno dobro delo, koje ne mora biti samo davanje novca nekome kome je potreban.
Negde sam pročitala da ukoliko ti Bog jednog dana ne pruži mogućnost nekome da pomogneš (ili je ti u datom momentu nisi uočio), onda tu mogućnost treba sam da pronadješ. I tako kada bi svi postupili, makar jednog dana nekom uputili samo osmeh, ili proverili da li naš komšija, ili komšinica, naši stari roditelji, ili njihovih roditelji osećaju usamljenost, možda nemaju dovoljno novca ni hleb da kupe, a kamoli potreban lek, videli bismo da i taj naš mali znak pažnje nekome jako puno znači.
Volela bih da čujem i Vaše primere nekog malog, malo većeg ili ogromnog dobrog dela, iako takva gradacija ne postoji, pošto je dobro delo - dobro delo, bar kao primer drugima šta bi mogli da učine da nekome pomognu i učine i sebi i njima ovaj dan i sve druge dane lepšim. Pozdravljam Vas dragi blogeri, izvinite ako sam bila predugačka.

Zaplovila sam...

Moj prvi tekst, pod naslovom "Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti", na mom sopstvenom blogu (Kuća dobrih vesti), bio je osećaj kao da sam se bacila u uzburkano, nepredvidivo more, pravo na prsa (naravno propraćeno izbijanjem vazduha iz istih). Sve to bilo je protkano iskrenim uzbudjenjem, tremom, očekivanjima "nečega", ne znam tačno čega, što bi, možda moglo da izroni iz tih nepreglednih okeanskih internet dubina. Sva ta neobjašnjiva uznemirenost nije mi davala mira, niti pružala mogućnost da te noći uobičajeno mirno zaspim.

Prosto da ne verujem, posle hiljada tekstova napisanih i objavljenih tokom gotovo dve i po decenije mog prethodnog novinarskog života. Medjutim, ne i čudno, s obzirom da su moja stidljivo otškrinuta vrata u, za mene do sada nepoznati svet zajednice blogera (hrabrih ljudi), usledila posle pune tri godine upornih ubedjivanja mog prijatelja i vrsnog poznavaoca internet stvarnosti, ali i budućnosti.

Sve me je to podsetilo na jednu poruku zapisanu u "Priručniku za ratnika svetlosti" Paula Koelja, čije stranice ponekad nasumice, po trenutnom osećaju (intuiciji) otvaram, tražeći u "knjizi odgovore" na mnoga neizgovorena pitanja.

U njoj piše - "Ratnik svetlosti posmatra dva stuba što uokviruju vrata koja namerava da otvori. Jedan se zove Strah, drugi Želja. Ratnik gleda stub Straha na kojem piše: 'Stupićeš u jedan nepoznat i opasan svet, gde ti sve ono što si do sada naučio neće ništa vredeti'. Zatim skreće pogled na stub Želje, gde stoji zapisano: 'Izaći ćeš iz jednog poznatog sveta, koji čuva stvari koje si oduvek želeo i za koje se se toliko borio'".

"Ratnik se smeši - jer nema ničeg što ga plaši, i ničeg što ga sputava. S pouzdanjem čoveka koji zna šta hoće, otvara vrata".

Kakav ćemo trag u vremenu ostaviti

Juče je mojoj majci bio rodjendan, prvi bez tate. Teško je i sve me podseća na srećnu godinu
ranije kada nas je moj otac ponovo okupio, kao i mnogo puta ranije, svakim dobrim povodom, govoreći šaljivo, da mu je to možda poslednji put. Tako je ponavljao punih 19. godina, od kada je imao prvu operaciju srca, a mi smo mu uvek, naravo u šali, govorili da je to rekao i prethodnog puta.
Nije se moj tata, medjutim, šalio. Tek sada kada ga nema, shvatam koliko je bio svestan svoje
bolesti i mogućnosti da mu se taj nesrećni tromb otkači bilo kada i zapne u bilo kom delu tela,
prouzrokujući nepopravljivo. Nije još prošlo ni godinu dana od njegovog odlaska, verujem na dobro mesto van naših trenutnih spoznaja, jer bio je dobar i častan čovek. Moj tatula, kako sam mu iz milošte i velike ljubavi često tepala, učio je i vaspitavao (zajedno sa mamom), mog mladjeg brata i mene da budemo dobri i pošteni ljudi, koji će sve u životu steći isključivo svojim radom i znanjem, časno. Velika mu hvala na tome, bio je u pravu.
Upravo na tatinoj sahrani (29. marta 2010.), dolazak puno ljudi da ga isprati, dirljivi govori
njegovih kolega i prijatelja, u punom smislu je pokazao značaj ispravnog života koji ostavlja
neizbrisiv trag i otisak u vremenu. Svoj sopstveni pečat.
Kakav ćemo mi trag u vremenu ostaviti, od nas zavisi i verujte, uopšte nije svejedno. Nismo ni
svesni koliko je svaki pojedinac na ovom svetu važan, rodjen sa smislom, u opštoj povezanosti u kojoj svaki neotkriveni put za koji smo stvoreni, sigurno remeti sveukupni red.
Zbog toga ću i u ovom drugom delu svog života, posle dobrovoljnog i svesnog napuštanja firme u kojoj sam radila 23 godine pet meseci i 15 dana, nastojati da nastavim, u skladu sa svojim mogućnostima (ne samo materijalnim), da pomažem ljudima. To je moj iskreni cilj, neutaživa želja i potreba da sami počnemo stvarati svoju bolju budućnost, ne čekajući da to neko uradi umesto nas.
U želji da zajednički probudimo uspavana svetla, pridružujem se, konačno, zajednici
blogera.