Зачарани круг2011-02-08T21:52:39+0100LifeTypeCopyright (c) charnatag:www.blog.rs,2011-02-08:124445Првјенац.2011-02-08T21:52:39+01002011-02-08T21:52:39+01002011-02-08T21:52:39+0100 Блог првенац. Прорадио је у мени мајчински инстикт. Штагод то било, тренутно ме збуњује поменути инстикт ...charnahttp://charna.blog.rs/blog/charna
Генерална
<div style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Блог првенац. Прорадио је у мени мајчински инстикт. Штагод то било, тренутно ме збуњује поменути инстикт као и нека врста "треме", јер сам дужна својим драгим фејсбук пријатељима огромну шољу "здравог разума" (звучим као Срећко Шоић). Скраћена верзија претходне реченице гласи - Моји "блогови" са фејса ће се наставити овде. Поред тога, не знам ни како ово функционише, али трудићу се да сазнам. Било како било, немам кочницу. </div><div style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Са седамнаест година, усуђујем се да пришем о животу, а да исти нисам готово ни окусила. Усуђујем се, јер и са оволико мало година могу да мислим. Колико-толико. Са друге стране, неки сматрају да моја филозофија нема смисла и додељују ми разна имена, али ја сам ту. Не мрдам, нити ћу. </div><div style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"></span><span style="white-space: pre"> </span>Никада се нисам уклапала у оскудан рам који нам намеће данашњица. Срећа за мене, невоља за друге. Нагласила сам да мислим својом главом, коментаришем шта сматрам да је вредно коментарисања али и живим свој живот. Нисам од оних који само причају, јер од приче, разуме се, немам неке користи. Пишем јер сам навикла да записујем све о чему размишљам, а објављујем због малог броја истомишљеника. <br /><span style="white-space: pre"></span></div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Седим испред ТВ-а у кући наших пријатеља, загледана у спектар јарких боја. Домаћин добро опази да сам се урнебесно сморила и понуди ми да чекирам његову библиотеку филмова. Филмоманијак у мени поскочи од среће, свестан да ће ова ноћ бити дужа него иначе. У том мору филмова, нашла сам светло на крају тунела. Одолела сам одличној забави коју ми нуде "Курсаџије" и зграбила "Свадбу Секе Алексић". <span style="white-space: pre"> </span>Кхм, кхм. Флешбек. Место збивања- Србија. Велкам ту џангл, у слободном преводу. Испред куће у коју сам требала да уђем био је паркиран 'Пежо 206', а кућа "Вила Адамсових". Домаћин без зуба, али опет познати шмекер околине. Честа појава код нас. Немају леба да једу, љути на власт, а возе 'гузоњу' и купују све што понуди, драга нам, ружичаста телевизија. Осим тога, од петнаест хиљада укупног дохотка који уђе у ту кућу двадесет процената оде на кредит, који троше гласајући за свог фаборита у неком ријалитију. Беда, е.</div><div style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Написаним не доводим у питање људскост, већ само стање духа житеља Србије.</div><div style="text-align: justify"> </div><div><em>Заправо ко сам ја да о томе уопште и говорим!? </em></div>