Stranice slobodne letačice

STARIJA SESTRA VEDRILICINE MAME

, 18 2011 23:36:42 +0100

Vedrilica ima četiri tetke. Dve mamine, i dve tatine rođene sestre. Ova, o kojoj je sada reč je starija sestra Vedrilicine mame.

Kada je Vedrilica imala šest godina, baš toj tetki je prvi put maznula ruž za usne i štikle sa podpeticama, a kad je Vedrilica napunila "sweet sixteen", prvi put se, baš kod te tetke napila od piva, koje je i danas Vedrilicino omiljeno piće. I baš ta tetka zaslužuje svoju životnu priču, stavljenu crno na belo...

Samo imena ljudi i gradova u ovoj priči su izmenjena, sve ostalo je istina. Gola.

Ispričana je kao da o njoj govori Vedrilicina tetka, u prvom licu, jer ona ju je, dosta davno, i doživela i ispričala. U prvom licu. Sa suzama. Vedrilici. A ona je sada, priča vama... .

Priča se zove Miris lipe, a ide baš ovako, i nikako drugačije...

-Mare, sad mogu i da umrem! – viknula sam veselo, približavajući se kafiću u kom je radila moja najbolja drugarica, Marija.

Šmeknula sam na brzinu: nije bilo gostiju, idealno! Moćiću odmah da joj ispričam sve, u detalje: i gde smo se sreli i kada i šta mi je rekao i kako smo se poljubili…Prvi put, moj Ilija i ja…

Minula su od ovog događaja mnoga leta, sama, sa sedim vlasima u kosi, istrošena, od vremena i godina, sedim u dvorištu svoje oronule kuće još uvek se sećajući svega, baš kao da je bilo juče.

Miholjsko leto je. Dan se kupa u njegovim živopisnim bojama: ima mnogo žute, pomalo smeđe, oker dominira. Prepliću se snopovi crvene i narandžaste, i po koji sivkaste se javi, tek da me podseti na predstojeću zimu… Pedeset devetu, u mom životu, što je prošao kao tren.

Sin moj, jedinac, Miroslav, daleko je, u prestonici naše zemlje, Srbije. Sestre jedva viđam, a imam ih dve. Majka, koju sam negovala «pod stare dane», umrla je pre pet godina. Na prag mi retko ko svraća, osim ponekad, Marija.

- Mico, ima li koga?- čuje se dobro poznat glas. Dolazi Marija na popodnevni čaj pod lozom. Pijemo ga i leti i zimi.

- Tu sam, Mare, uđi, pozivam je.

- Mico, pa ti plačeš? Šta se desilo, kaži mi!

Zagrlila sam je snažno i zajecala:

-Ništa,Mare, ništa se nije desilo…I ništa i sve. Život mi je prošao, eto to se desilo. A pogledaj me, pogledaj me, i reci šta vidiš: Ja sam samo sena , obična utvara, koju niko ne primećuje. Telefon ćuti danima. Nikog da me zovne, moja mila Mare…

- Nikog, osim, mene. Al mene valjda ne računaš?- odgovorila je pomalo uvređeno, moja drugarica, moj večiti spasitelj, i vedro nastavila:

Šta si se bacila u to sivilo, mani se toga, pogledaj kakav je dan, a ja donela naš omiljeni čaj, da popijemo, bre, ravno do dna!

- Lipa? upitala sam, i polako, smirujući se prošaputala:

Lipa…

-Sećaš li se one godine kada si upoznala Iliju kako su lipe mirisale, skroz duž one ulice u kojoj ste se sreli, pokušala je da me razvedri, znajući da je Ilija bio i ostao moja omiljena tema za razgovor.

- Sećam se, mila moja. Nosiću taj miris u nozdrvama do kraja svog života…setno sam odgovorila.

Eto, tako je to bilo kad smo se sreli…

- Mani se patetike, kad ti kažem, i pričaj mi, kako je to bilo, kako, kad ste se sreli?-prekinla je moju tugu, Marija.

I ja sam počela moju priču, hiljaditi put, strasno pričajući, kao da je prvi, a Marija me je slušala, hiljaditi put, pažljivo, baš kao što me je slušala prvi put:

- Mare, ako treba, neka umrem, ne marim, rekla sam.

Poljubili smo se pod onom lipom, trećom u redu , s leva, znaš onom, što najlepše miriše…u dahu sam rekla i nastavila:

- I rekao mi je, voleće me do kraja svog života i da ima hiljadu života, voleo bi uvek samo mene…

Sedele smo napolju i pile čaj, a ja sam pričala, mlela, baš kao ona vodenica što od žita brašno pravi…

Iliju sam prvi put srela kada sam imala devetnaest godina.

Šetao je, ruku pod ruku, sa finom damom crne kose vezane u punđu, ulicom kojom i dan danas najlepše mirišu lipe…Tada je imao 29 godina i bio je oficir u mornarici, velike naše, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Visok, krupan, čelično plavih očiju, valjda od dugog gledanja u morsku pučinu…Imao je ženu, koja mu citiram: “ne znači ništa” Ustvari, još uvek je ima. I sigurno mu, o, kakve li ironije, i dalje “ne znači ništa”.

Jedna velika laž

Sada je oficir u penziji. Živi u Beogradu, u istom gradu u kojem živi i moj sin…

Naš sin, kako je sud, napokon utvrdio. Ilija nije hteo da prizna očinstvo. Svaki put kada se setim veštačenja, krv mi se sledi u žilama.

-Mali, nisam ti ja otac- mrzovoljno je proškrgutao zubima, obraćajući se našem sinu, 23. septembra 1995, na sudskom veštačenju, za koje sam ja podnela zahtev. Želela sam, samo da prizna dete, i ništa više. A on, on nije želeo ni to.

Tek kada je izgovorio tu užasnu rečenicu pomislila sam da je sve, što smo godinama imali, ustvari jedna velika laž…

Sinčić ga je tužno pogledao, ne rekavši ništa.

Letnji susreti

A daleko, u našoj mladosti, sretali smo se svakog leta. Celu godinu sam živela za te susrete! Dolazio je u junu, na godišnji odmor, u naš mali grad…Pili smo čaj, šetali, pričali…Ne mogu reći da mi nije smetalo što je oženjen, i što ima ćerku, pogotovo što je sredina iz koje potičem takva da se sve znalo…I što je istina, i što nije…Ali, nisam marila. Toliko sam ga volela.

Mali korak za nas?

-Mala, imam užasno dobar plan, rekao je, to poslednje leto našeg nevinog zabavljanja.

-Da čujem, mora da je nešto genijalno- našalila sam se znatiželjno.

- Ti i ja, Egipat, sami, u jednom pravcu?- asocirao je.

- Kako misliš u jednom pravcu?- taj deo njegove zagonetke nisam baš najbolje razumela.

- Ostaviću ženu, dosta mi je svega. Ti si jedina osoba koju želim pored sebe. I da odemo, daleko. Egipat sam izabrao, jer tamo imam ujaka, koji je spreman da nas primi, dok se ne snađemo-objasnio je.

- Joj, ne znam Ilija, velik je to korak za nas.- rekla sam u nedoumici.

- To je mali korak za nas, a velik za čovečanstvo- pokušao je da se našali citirajući N.Armstronga, kosmonauta, koji je izgovorio ovu čuvenu rečenicu u trenutku kada je kročio na Mesec.

- Bez šale, ne znam, moram da razmislim, odgovorila sam mu, čvrsto se privivši uz njega.

Nisam morala da razmišljam. Sudbina je to učinila umesto mene.

Bio je divan junski dan kada mi je Ilija predložio naš zajednički odlazak. Toga dana prvi put smo se poljubili…Ispod lipe, treće, sa leve strane…

Saobraćajni udes

Od svoje osamnaeste godine radila sam u jednoj od najpoznatijih fabrika stare naše Juge, fabrici ulja, na otkupu žita i suncokreta.

I čula je mene sudbina, ili bolje da kažem, usud, tog 25. juna, kada sam veselo viknula Mariji da, što se mene tiče mogu slobodno da umrem, jer smo se Ilija i ja poljubili i jer mi je predložio zajednički odlazak iz zemlje.

Sledećeg jutra poslali su me u Rumu, poslom.

Tog istog jutra zazvonio je telefon u našoj porodičnoj kući, zloslutno, u 6 sati.

Javila se moja sestra, saslušala vest sa druge strane žice, i skoro bez glasa prošaputala:

-Milica je imala saobraćajku. Smeštena je na novosadskoj klinici, i u komi je.

Posle toga je pala u nesvest, i nije mogla čuti otužni lelek naše majke, niti prigušeni lavež našeg psa, Pilike, koji je znao šta se desilo, i pre nego što je telefon zazvonio.

Klinička smrt

A ja sam, putovala…Videla sam svoje telo, kako beživotno leži, svoju šarenu suknju iskrzanu po krajevima, i crne cipele, dvesto metara dalje od mene. Videla sam lekare koji me prebacuju na nosila, brzo, al pažljivo.

I videla sam ravnicu, sremačku, svu u suncokretima, okupanu suncem i prvom, jutarnjom rosom.

I majku moju i sestru kako plaču, Piliku kako tužno zavija, i tatu kako cepa drva pokušavajući na taj način da se smiri.

Došla sam do bašte, otvorila vrata. Tu me je sačekala moja baka, koja je umrla pre 7 godina. Pozvala me je:

-Dođi, Mico, dođi. Ovde ima cveća za sve.

-Ne, mogu Nano, ne mogu. Moram nazad, da pomognem tati.

Sledeće čega se sećam je da se budim u bolničkoj sobi i da pored mene sedi fini, stariji gospodin, u belom mantilu.

-Gde se nalazim?- upitah.

-Nalazite se na odeljenju za plastičnu hirurgiju u Novom Sadu. Imali ste saobraćajni udes, povredili ste glavu. Fraktura lobanje. Zahvalite Bogu što ste živi. Jedino on vas je spasao.

Dva meseca sam ležala u bolnici, dani su prolazili sporo, ali napretka je bilo. U posetu su mi dolazili često, i rođaci i prijatelji, ali najdraža poseta mi je, svakako, bila Ilijina.

-Da se oporaviš mala, gledaj, što pre i idemo za Egipat, sve je sređeno- rekao je tužno. Po njegovom pogledu, znala sam da će proći mnogo vremena do ponovnog susreta i da nikad nećemo otići u Egipat.

U holu vas celo pre podne čeka jedan fini gospodin…

Od saobraćajnog udesa prošlo je 5 godina. Firma mi je organizovala jednomesečne odlaske u Banju Koviljaču, leti, zbog potpunijeg oporavka.

Jednog popdneva vratila sam se iz šetnje nešto ranije, mučena sećanjima, neraspoložena.

Recepcionerka me je dočekala sa osmehom na licu rekavši:

- Gospođice Đurić, u holu vas celo pre podne čeka jedan fini gospodin…

Učinilo mi se, na trenutak da ću se onesvestiti. Lagano sam se zaljuljala i prihvativši se obližnjeg stuba jedva progovorila:

-Ilija, otkud ti?

Ništa nije odgovorio. Nežno me je pomilovao po kosi. Tu noć, smo prvi put vodili ljubav.

Otišao je sledećeg jutra, pre nego što sam se probudila. Nije mi dao šansu ni da se pozdravimo.

Velika odluka

-Ja idem za Zadar, Marija, kod Ilije. Želim da on bude otac mog deteta- rekla sam Mariji čim sam se vratila iz banje.

- Da li si sigurna? To je velika odluka. Teško je biti roditelj, a pogotovo samohrani-brižno me je saslušala i pokušala da razume, Marija.

- Želim dete, a ne želim da se udam za nekog koga ne volim. Čak i ptice na grani znaju da Ilija neće ostaviti svoju ženu nikad. Šta mi onda drugo preostaje?- jetko sam odgovorila.

Već sledećeg dana, bila sam u Zadru, a sledeće noći, začeli smo plod moje neizmerne ljubavi. Bio je 25 avgust, dan kada sam pre tačno pet godina doživela saobraćajku. Znala sam da će biti dečak. Zvaće se Miroslav i pružiću mu sve.

...I unuka da mi rodiš...

Tri meseca sam tajila od svojih najbližih, a onda sam prvo rekla svom dobrom tati:

- To je tvoj izbor- rekao je on. I unuka da mi rodiš...Dosta mi je vas žena, ovoj kući treba muški podmladak.-dodao je, nasmejavši se.

Čvrsto smo se zagrlili i zaplakali.

Dvoumila sam se da li da kažem Iliji. Nisam pronalazila dovoljno dobar razlog ni da mu kažem, ni da čuvam to kao tajnu od njega.

Nazvao me je, jednog novembarskog dana, i odluku doneo umesto mene.

-Da li je istina da si trudna? Jel dete moje, došao bih da se pobrinemo za to ako jeste.-rekao je.

-Šta to podrazumevaš pod «pobrinemo» -ogorčeno sam upitala.

-Ja bih te odveo kod moje sestre. Ona je ginekolog. Uspavala bi te. Ne bi ništa osetila. Shvati me, Milice. Ja sam ipak oženjen čovek, ugledan, imam ćerku. Ja tebe volim do neba, ti to znaš, ali jednom sam se obavezao i sad tek shvatam da ne bih mogao opet-rekao je sve u jednom dahu.

-Dete nije tvoje- prošaputala sam i spustila slušalicu.

Ništa strašno?!

U decembru iste godine na moja vrata zakucala je Mirjana, Ilijina sestra.

-Mico, izvini što te uznemiravam, jel mogu da uđem, neću dugo?- upitala je

- Uđi- odgovorih sa usiljenom ljubaznošću.

Nije se, snebivala, odmah je počela:

-Znaš...Čula sam se sa Ilijom u vezi sa vašim slučajem...

-Kojim slučajem? pravila sam se nevešta.

-Znaš, za bebu...-očigledno joj je bilo neprijatno:

-Ilija me je poslao da te urazumim. Nije to ništa strašno. Eto, desilo vam se, ali štaćeš ti sama sa detetom? Teška su vremena, a on se obavezao, već, znaš...

- Znam da se obavezao- hladno sam odgovorila.

- Dete nije njegovo i ostavite me na miru.-rekoh.

- Ti to sigurno tvrdiš?-upitala je s nevericom.

- Sigurno. A sad bih te ispratila, ako nemaš ništa protiv- dodala sam, bukvalno je izguravši iz stana.

Ceo taj dan nisam mogla da dođem sebi. Ljudska glupost je beskonačna, ali Mirjana i Ilija su šampioni u pravljenju iste...

Kada se rodi dete...

Sa najlepšim zracima prolećnog sunca, rodio se moj Miroslav.

Prvih nekoliko meseci njegovog života, stanovali smo kod mojih, pa smo se, kad sam se ja uigrala, preselili u zaseban stan.

Od samog rođenja, Miroslav je bio «slika i prilika» njegovog oca. I ten, i boja kose,oči, građa tela...Apsolutno kompletan fizički izgled.

Rastao je brzo, bio je radoznao i veseo, a ja sam se sve vreme trudila da mu pružim bezbrižno detinjstvo, i da mu, koliko je u mojoj moći, nadoknadim što živi bez oca.

Iako sam Iliji rekla da on nije otac, sve snažnije je počela da mi se javlja želja da mu ipak kažem.

Kada je Miroslav napunio 12 godina, rešila sam da nazovem Iliju i da mu kažem.

- To nije moguće! negodovao je kada sam mu rekla. Lepo sam te pitao tada, i ti si rekla i meni i mojoj sestri da ja nisam otac, zašto?-upitao je.

- Zašto?!-viknula sam: Uvredio si me, Ilija! Posle svega ti si tražio od mene da sklonim to dete, to živo biće, malecko, da ubijem! I šta da ti kažem onda, nego da dete nije tvoje?!-nastavih.

- I nije. A sad ću ja tebi da spustim slušalicu.-završio je, prekinuvši vezu.

Bila sam van sebe od gneva. Tada sam odlučila da ću da pokrenem sudski postupak za utvrđivanje očinstva.

Čovek od respekta

Proces je trajao tri godine. Bilo je mučno, i za Miroslava i za mene, ali sam ja rešila da stvar dovedem do kraja.

Očinstvo je na kraju, utvrđeno: 91,2% Ilija je, po ukupnim analizama, bio Miroslavov otac.

Biološki, i nikako drugačije, to je i ostao.

Iako žive u istom gradu, nikad se nisu sreli. Nikad ga nije pozvao na sok, zagrlio, poljubio, niti mu rekao i jednu toplu reč.

Ilija, ugledan oficir u penziji. Čovek od respekta, koji me, ustvari, nikada nije voleo. A možda i jeste, samo ni sam to nije osećao. A možda je i osećao, samo nije hteo da prizna. A možda je i priznao, al nikada mi samo nije rekao. Ko bi ga znao...

RAVNO DO SMRTI

, 11 2011 17:07:49 +0100

Poslednji ples

Marko je umro desetog februara 2002. godine, četrdeset minuta posle ponoći, u lokalnoj bolnici austrijskog gradića kome ne znam ime. Bilo mu je dvadeset tri godine i bio mi je sve. Bio je moje sunce, i moja zvezda Danica, i nebo plavo, i kap kiše, i osmeh, i tuga, i noć, i dan... Bio je moj dečko pet najlepših, ali i najtežih godina moje mladosti. Kažem - bio, jer njega više nema. Ponekad još uvek ne mogu da poverujem u to, ali je sveprisutan u mojoj duši i telu, i biće tako dok god postojim.

Upoznali smo se u gradu našeg detinjstva, u kafiću naše mladosti, pred početak nekog, tobože, zrelijeg doba. Svideo mi se Markov brat Srðan pa sam te noći odlučila da ostanem do fajronta. Nadala sam se da ćemo ostati Srðan i ja nasamo, ali Marko je mislio da je baš zabavno da nam pravi društvo. I tako smo se zbližili. Ali, ne Srðan i ja, nego Marko i ja. Srðan je "ispario" već posle Markove prve rečenice:

- Mala, da li bi bila voljna da zaplešeš sa mnom, i da zajedno plešemo, recimo, do smrti? - upitao me je naklonivši mi se i držeći moju ruku u svojoj.

I zaplesali smo. Ravno do smrti. To nije bila šala, samo što tada nismo znali.

Spoj dva različita sveta

Tih dana za mene je postojao samo on. Njegova soba, muzika koju smo slušali, razgovori koje smo vodili, nežnosti kojima smo se prepuštali... Nije mi bio prvi dečko ali svakako je bio poseban, drugačiji. Osvojao me je svaki dan pomalo... Kada nisam bila kod kuće, ostavljao je cvet u prozoru da me obavesti da je, tek onako, navratio, pisao mi je pesme, upoznao me sa čitavim jednim, za mene novim i nepoznatim, svetom muzike, u kome je on godinama živeo, vodio me je na picu, sladoled, kupovao mi je knjige...

- Šta čini tvoj svet? - upitao me je jednom i odmah je odgovorio umesto mene: - Znam, tvoj svet čine knjige, zar ne?

- Tako je, moj svet bile su knjige... dok nisam upoznala tebe. Sad si ti moj svet. Ti si moj mali svet okružen knjigama - nežno sam ga poljubila i upitala: - A šta čini tvoj svet?

Potajno sam se nadala da če odgovoriti da sam ja njegov svet ali odgovorio mi je tiho i ozbiljno:

- Moj svet je jedna velika crna rupa.

I nije lagao.

Još one večeri kada smo se upoznali, Marko mi je rekao da boluje od Hočkinovog sindroma, što meni tada ništa nije značilo jer nikada pre nisam čula za to oboljenje. Takoðe mi je saopštio da jednom mesečno ide na Internu kliniku u Novi Sad na terapiju i da trenutno pauzira, a onda je, ne spominjući detalje, prešao na drugu temu.

čim sam došla kući, uzela sam medicinsku enciklopediju. Užasnula sam se pročitavši da se radi o malignom tumoru limfnih žlezda. Kada smo se sledeći put videli, rekla sam mu:

- Pročitala sam nešto o tvojoj bolesti, u pitanju je tumor, zar ne?

- Da, ali ima nade. Nisam valjda baš takav baksuz... - nasmejao se.

I nije bio baksuz. Baksuzi smo bili oboje.

Dobitna kombinacija

Prva tri meseca našeg zabavljanja proletela su ispunjena predivnim trenucima. Bila sam zaljubljena kao nikada dotad, i njemu je bilo lepo sa mnom, nije se trudio to da krije.

Jednog dana sam ga, svrativši na kafu, zatekla kako čita neko pisamce i plače. Oko njega su bile razbacane fotografije, ceduljice, razglednice, pisma... Pogledao me je onim nebeskoplavim očima koje su pri svakom pogledu prodirale do dna moje duše, obrisao je suze i rekao:

- Vreme je da ti kažem istinu, a ti, ako možeš, pomiri se s tim, a ako ne možeš...

- O čemu se radi? - zabrinuto sam upitala.

- Lepo mi je sa tobom, to znaš - počeo je. - Ali, jedina devojka koju volim i koju ću uvek voleti je Željana.

Posle toga je još nešto pričao ali nisam ga čula. Posle prve rečenice prestala sam da slušam a, za trenutak, prestala sam i da postojim!

- Naravno da ne mogu s tim da se pomirim! - uzviknula sam istrčavši iz njegove kuće. I sada se ponekad pitam da li bi mi bilo lakše da sam tada otišla sasvim iz njegovog života, ne samo iz njegove sobe, da sam provela koji dan slušajući balade, da sam ga prebolela i nastavila da živim svoj život... Ali, ne. Nešto mi nije dalo mira. Ljubav. Ljubav je bila ta koja mi nije dozvolila da ga ostavim i... sujeta. Ljubav i sujeta! "Dobitna" kombinacija.

Uči, mala, meni za ljubav!

Prošlo je nekoliko dana od našeg rastanka. Učila sam ili, bolje rečeno, pokušavala sam da učim za prijemni ispit. Želela sam da upišem srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ipak, nisam mogla da se otrgnem od razmišljanja o nama, o našim predivnim trenucima, beskrajnim razgovorim i, na kraju, naravno, o njegovom priznanju.

Željana je bila devojka sa kojom se zabavljao četiri godine. Kada se razboleo, njeni roditelji su zahtevali da prekine vezu. Mnogo ga je volela, ali je poslušala roditelje i ostavila je ljubav svog života, samog i bolesnog. On je nije preboleo jer je zabranjeno voće najslaðe. I njemu je bilo najslaðe, ali i meni. Volela sam ga. Nisam mogla da se pomirim s tim da on voli drugu, pogotovo ne onu koja ga je ostavila kada mu je bila najpotrebnija.

- Neću polagati prijemni, ne mogu da učim - rekla sam mu kada smo se slučajno sreli u gradu.

- Ja krenuo kod tebe, nedostaješ mi. Lutalica sam bio dok te nisam sreo - recitovao je i tako smo se pomirili. Tek tri godine kasnije rekao mi je da je onog dana kada smo odlučili da ponovo budemo zajedno, učinio to samo zato da bih položila prijemni, da ne bih odustala od fakulteta. Verovao je u mene, u moju volju i uspeh.

- Uči, mala, meni za ljubav. Kupiću ti buket cveća kada diplomiraš - govorio je. I ja sam učila. I sve više sam ga volela.

Diplomirala sam u junu 2006. godine. Ali, obećani buket nisam dobila...

Bolnica, naša druga kuća

Ni danas ne znam tačno kako sam se obrela usred svega što me je snašlo ali, jednostavno, povratka nije bilo. Marko je nastavio da odlazi na terapiju na Internoj klinici, prvo jednom, pa onda dvaput mesečno. U pitanju je bila hemoterapija, lečenje citostaticima. Uvek sam išla sa njim jer mu je posle terapije bilo loše. Povraćao je, vrtelo mu se u glavi, smetala mu je svetlost i zvuci, opala mu je kosa. Pitala sam se kako je sam, dok se nismo upoznali, uspevao da prolazi kroz sve to i sve mi je više bilo jasno zašto mi je rekao, onomad, davno, da je njegov svet velika crna rupa. Bolnica je postala naša druga kuća. Za mene je to bila i učionica jer sam mnogo ispita pripremila baš u bolnici, uz Marka. Dok je on primao terapiju, ja sam učila. Tako sam lakše prolazila kroz to... život u bolnici ili, bolje rečeno, svakodnevno suočavanje sa smrću. Pacijent koji je do juče izgledao zdrav, jutros je umro... I tako stalno... tri godine. Marku bude malo bolje, pa napravi pauzu, stanje se pogorša, pa sve ponovo... Nisam više u svemu tome videla smisao. Pokušala sam da razgovaram sa Markovom mamom koja je živela u Austriji, i apsolutno nije shvatala ili nije želela da shvati ozbiljnost situacije:

- Mogli biste da potražite neku kliniku u Austriji, ovo u Novom Sadu više ne vredi - rekla sam.

- Ne znam ja tamo nikoga - odmahivala je glavom. - Samo idem na pos'o, vratim se kući, muž, znaš već...

Znam, mislila sam, a znaš li ti već? To ti je sin. Jedinac...

- A da se vratite u Srbiju? - bila sam uporna.

- Šta ću u Srbiji?! Od čega bismo živeli? Ovako mu bar šaljem novac za lekove - odgovarala je ta, najhladnija žena i majka koju sam ikada upoznala.

Poželela sam da joj kažem da se zbog njenog odlaska razboleo ali nisam videla smisao u tome kada ona to nije mogla da zaključi. Preudala se i odselila u Austriju, a Marko se samo dva meseca posle toga razboleo. Kada je otišla, on još nije bio punoletan.

Ko ima srce i ljubav, on putuje

U Boga verujem otkad znam za sebe. Krštena sam dok sam bila devojčica iako smo živeli u komunistièkom sistemu. Svake godine slavili smo kod bake i dede Božić, Uskrs i Svetog Jovana. Marko je odrastao u ateističkoj porodici, nije verovao u Boga. Govorio je u šali:

- Nikad nisam verovao u Boga, a otkad sam se razboleo verujem još manje.

Trudila sam se da svoju veru nenemetljivo prenesem na njega. I svoju ljubav. I nadu da će biti bolje. Pričala sam mu svoje snove koje sam, inače, poveravala samo svojoj baki. Odmalena sam sanjala sveta mesta na kojima nikada nisam bila i svete ljude.

Jedna žena, uvek u crnom, pojavljivala mi se često u snovima. Baka mi je tumačila da je to Sveta Petka, zaštitnica žena, i da je ona tu da me čuva od zlih iskušenja. Bio je tu i starac duge brade, bos, u starom odelu.

- Sveti Vasilije Ostroški - govorila je baka. - Zaštitnik putnika i lutalica. Tebe, mila moja, sam Bog štiti pa ne moraš da brineš za svoju sudbinu.

Tih njenih reči prisećala sam se svaki put kada mi je bilo teško i kada sam mislila da neću izdržati. Njih sam se setila i tog dana kada je Marko smešten u sterilnu sobu jer mu je nivo belih krvnih zrnaca toliko pao da bi ga i najmanja prehlada bukvalno ubila. U tu sobu ulazilo se u kaljačama, mantilu i sa kapom na glavi. Debelo staklo je izmeðu bolesnika i posetioca a telefonska slušalica služi za sporazumevanje. Ogromna ljubav, nada i vera potrebna je da kroz to staklo gledaš osobu koju voliš najviše na svetu sve vreme joj se smešeći, dok ti se duša kida na komadiće! Smogla sam tu snagu. Ali, kada sam ga videla onako onemoćalog, bledog i slabog, znala sam kuda ćemo kada izaðe iz te sobe: pravac Ostrog!

Nije se opirao. Moja pažnja i blagost učinile su da je i on počeo da veruje. Sledećeg dana kada sam mu došla u posetu, rekao je užurbano:

- Uzmi papir i olovku, piši. Sanjao sam nekakav glas kako mi govori: "Ko ima srce i ljubav, on putuje... Jer, tamo su biljke i reke prelepe iako nema voljene". Šta misliš, šta to znači?

- Stihovi k'o stihovi. Oduvek si lepo pisao na javi, pa si sada počeo i u snu - pokušala sam da odagnam zlu slutnju koja se uvukla u moje kosti poput studeni.

čim je izašao iz bolnice, krenuli smo na Ostrog. Put je bio dug i mučan jer je Marko bio iscrpljen od terapije. Vozio nas je naš zajednički prijatelj. Stigli smo oko dva sata popodne. Neverovatno: da smo samo sat vremena ranije stigli, Marko bi uspeo da se krsti jer to mu je bila želja. Kolektivna krštenja obavljana su svakodnevno u trinaest časova!

Bila sam razočarana.

- Nema veze. Važno je da verujem - tešio me je. - Krstiću se kada se vratim kući, hajde sad da obiðemo ovo čarobno mesto!

Iskonski mir manastira uklesanog u stenje osetila sam tada i nikada više. Ušli smo da se poklonimo moštima Svetog Vasilija i da se pomolimo. Nisam rekla: "Bože, pomozi da Marko ozdravi". Rekla sam:

- Bože, molim te daj nam mir. Mir, Gospode, jer ovako više ne može. Nek bude volja Tvoja.

I bila je.

Da nastavim bez njega?! Nikad!

Posle posete Osrogu život se odvijao uobičajenim tempom: bolnica, fakultet, stan. To su bila moja tri glavna odredišta.

Dogodilo se jednoga dana da je Markov stalni lekar dr Marković, bio odsutan i da me je na razgovor primila dr Savićević. Kada je videla Markov snimak pluća, upitala me je:

- Ko ste mu vi? Sestra?

- Ne, ja sam mu devojka - zbunjeno sam odgovorila.

- Da li ste dugo zajedno? - nastavila je da me ispituje.

- Gotovo pet godina - ponosno sam rekla.

- Znači, baš ste se vezali - zaključila je.

- Da, naravno - nisam slutila šta će mi kazati.

- Bilo bi krajnje vreme da počnete da se "odvezujete". Mladi ste, nastavićete da živite.

Bila je ozbiljna i hladna. Njoj je to bio rutinski razgovor.

Istrčala sam iz ordinacije plačući.

- Ko je ona da mi preporuči da ga ostavim? Sada?! Nikad, ma, nikad ga neću ostaviti! - vikala sam najboljoj prijateljici u slušalicu.

Ona je zbunjeno pokušavala da me smiri učinivši nehotice situaciju još gorom:

- A da, ipak, krajičkom svesti uzmeš u obzir lekarkine reči?

Prekinula sam vezu ne dozvolivši joj da dovrši misao.

Put u Austriju

Markovo stanje bilo je toliko loše da je i njegova mama to napokon shvatila, pa je sa prijateljicom, medicinskom sestrom uspela da stredi da on otputuje u Austriju na transplataciju koštane srži, jer citostatici više nisu imali nikakvog efekta.

“Sada shvatam da si ti žena mog života. Jedina. Prava. Samo ti si ostala uz mene sve ove godine.” priznao je dok smo se opraštali.

Trebalo mu je pet godina da mi to kaže.

“Vraćamo ti ga za tri meseca, zdravog i pravog.” namignuo mi je njegov očuh na

Mahala sam im sa terase, u isto vreme tužna i srećna, sa olakšanjem i sa velikim teretom…Čelično plave oči mog dragog streljale su me ravno u srce, dok se auto udaljavao. Taj pogled neću zaboraviti nikada.

I vratili su mi ga, za mesec dana. U kovčegu od orahovine. Mrtvog i belog.

Umro je desetog februara 2002. god, četrdeset minuta posle ponoći u lokalnoj bolnici nekog austrijskog gradića kome ne znam ime. Imao je dvadeset tri godine i bio mi je sve.

smrt i ja, susreti...

, 09 2011 10:16:03 +0100

ALI TI JOŠ NI NEMAŠ DECU!

“… I kako sad, kako, pitam ja tebe, da vaspitam decu u ovo ludo vreme?!” Pomislila sam da je ovim pitanjem Sanja završila svoj poduži monolog jer me je pogledala onako znatiželjno, direktno u oči, kao da očekuje da joj odmah odgovorim. Međutim, nisam stigla da izustim ni jednu jedinu reč, a ona je već nastavila: “ Ako ih vaspitam onako kako su nas roditelji vaspitali, tradicionalno, koristeći super miks metodu, ili ako se okrenem ovom novom, stvaralačkom vaspitanju, kako će se oni uklopiti u savremeno društvo, kaži ti meni?“ blago je podizala ton i mreškala nosić kao i uvek kada se ljuti, moja Sanja…Nežno sam spustila ruku na njeno rame, da bih diskretno zaustavila novu bujicu reči, koju je spremala za mene, moja najbolja prijateljica. Dodir je bio odličan signal da na tren zastane, pa sam ja, ovog puta spremno, uspela da prekinem njenu priču : “ Šta ti znači super miks metoda, majke ti, za svašta sam čula al za ovo nisam nikad?“ Nasmejala se i rekla: “ O da, izvini, nisam ti rekla da sam pročitala odličnu knjigu na temu o kojoj pričamo danas…”“Misliš o kojoj ti pričaš danas? “ pitala sam je sa osmehom na licu. “Daaa, kako god!” nije prihvatila šalu, jer se bojala da će joj misao odlepršati, ali to se definitivno nije desilo: ” Autorka knjige koju sam ti spomenula govori o potrebi za sasvim novim pristupom vaspitanja dece, u kojem je akcenat na odgajanju uz podršku i ljubav, u krilu porodice, uz red i rad, stalan rast i učenje kroz život. …” Pažnja! Opet kreće reka reči!” pomislila sam i “reka” me je u tom istom trenu preplavila : “Radi se o vaspitanju bez nagrade i kazne. Znaš ono čuveno roditeljsko: “Ako budeš imala petice ićićeš na more, ili, ako pospremiš sobu kupiću ti čokoladu…Ili : “Ako to još jednom uradiš nema više izlazaka sa društvom …” Autorka napominje da moramo da prestanemosa ovakvim vaspitanjem, kao i da ne smemo da da radimo za našu decu stvari koje oni sami mogu da urade, da prestanemo da ih prezaštićujemo , da ugasimo filmove i video igrice sa užasnim nasiljem i negativnim sadržajima, koji su postali glavni model ponašanja našoj deci. Deo o tradicionalnom metodu, ja sam nazvala super miks metod jer je poenta u tome da su naši roditelji najčešće koristili dva načina da nas vaspitaju: batine i lepe repe reči, tj. verbalno ubeđivanje šta je dobro a šta ne, pa sam ja kombinaciju ta dva načina nazvala super miks metod.“ Na tren je zastala, tek da udahne vazduh, a ja sam iskoristila priliku da je prekinem: „Zanimljivo. Samo, ne vidim zašto si baš ti sad u tolikom problemu oko vaspitanja dece?“„Kako to misliš ?“ začuđeno je upitala.„Tako lepo. Jer, Sanja, ti još ni nemaš decu?!“ NEKI NOVI KLINCI

Sanja, Milica, Nataša, Emilija i ja smo odrasle zajedno. Za njih znam odkako i za sebe, bukvalno. Živele smo u malom sremačkom gradu, nadomak reke Save, u istom ulazu zgrade koja je sagrađena dve godine nakon našeg rođenja. Svih pet smo rođene u istoj godini. Išle smo u isti vrtić, u isto odeljenje u osnovnoj školi, u iste dečake bile smo zaljubljene, iste suknjice smo oblačile i hula hop čarape, bele, na prugice, mame su nas isto češljale, iste knjige smo čitale i o njima dugo raspravljale…U vremenu u kome smo mi odrastale bilo je divnih odlazaka u prirodu, na kampovanje i pecanje , bilo je svirke uz gitaru i logorsku vatru, veselog razgovora i smeha. Lektire su se još uvek redovno čitale, a domaći zadaci vredno radili. Starije smo poštovali, a mlađe uvažavali. Nebo je tih noći, uz našu pesmu i veselje, bilo vedro i zvezdano, čini mi se baš kao večeras, dok koračam kejom, uz Dunav, pokušavajući da dođem sebi zbog vesti koju sam malo pre čula. Primećujem grupicu mladih ljudi , koji ne ne primećuju zvezde. Oni nemaju želju da ih dodirnu, da saznaju što više o svemu što ih okružuje, nisu žedni znanja, al gladni su novca, keša… ” Oni ne pričaju o knjigama i rok and roll muzici, ni o božanstvima prirode, o dobroti i ljubavi kao vrhunskim vrlinama, već o “Dobroj pucačini”, što je verovatno neka kompjuterska igrica, o tome kakav “Preterani auto Markov ćale vozi”, ko kakve patike nosi… “ Eto, to smo našoj deci ostavili u amanet. Jedno veliko ništa koje će ih pojesti kao vuk Crvenkapu i baku, samo što neće biti lovca da ih spase, jer je lovac zauzet. “Čatuje” na “Fejsu”, sa “prijateljima”, “ razmišljam koračajući. Nikako ne uspevam da se saberem, još više se uplićem u sopstvene misli koje mi donose još veći nemir. Pre dva sata Milica mi je javila da je Sanja rodila svoje trojke koje je očekivala u junu, danas, 7. aprila, tri meseca ranije! Svi su, i bebe i ona, u novosadskoj Betaniji, u kritičnom stanju. I dok Dunav mirno teče, a krik galebova meša se sa segmentima razgovora prolaznika, strah od moje stare poznanice, Gospođe Smrti, sve više obuzima moje telo. Tamo, u hirurškoj Sali broj 3, ginekološko akušerske klinike u Novom Sadu, lekari se bore za život moje najbolje prijateljice i njenih beba.A ljudi koje slučajno srećem nemaju ništa sa tim. JOŠ SAM ONAJ ISTI VETROPIR

Smrt i ja upoznale smo se, prvi put, oči u oči, 9. februara 1986.godine, u petnaest časova i četrdeset pet minuta, kada sam se vraćala sa mamom i sestrom iz bioskopa . Nismo se dopale jedna drugoj. Ispred kuće moje bake, dočekala nas je komšinica sa vešću da je mamin tata, moj omiljeni lik iz detinjstva, umro. I svaki put, kada bi se ponovo sretale, Smrt i ja, bio je kao prvi. Međusobna netrpeljivost. Njena nadmoć, i nova praznina koja pleni da opustoši moju dušu, tek, onako, spontano, kako sam ih i upoznavala kroz život, krenuli su da umiru ljudi koji koje sam neizmerno volela: tetkina najbolja prijateljica Nadica, koja mi je uvek kupovala “najlepše haljinice za najlepše devojčice”, bakina prva komšinica Senka, koja je pravila najbolju pitu od bundeva na svetu, tatin tata, s kojim sam uvek rado išla u vožnju traktorom, do vinograda…baka, mamina mama, Živana, baba, tatina mama, Draginja, mama mog najboljeg druga, Vera…Nizali su se oni koji su napuštali ovaj život jedan jedini od Boga dat, a ja sam uplašeno gledala i pitala se ima li kraja tome, ta bol koju osećam, da li će me ikada proći i nadala sam se, svaki put kada neko umre, da je to poslednji moj susret sa Smrću koju sam prezirala. Ali nije bio. Nikada nije bio poslednji.Kada je umro Marko, ljubav mog života, moje sunce i nebo, moja zvezda i mesec, vazduh koji dišem, zemlja kojom hodim, moje sve, imala sam dvadeset i tri godine. Imao je rak pluća protiv koga smo se nas dvoje borili hrabro dugih pet godina, ali na kraju smo posustali, oboje. Njegovo srce prestalo je da kuca, i, neobično mi beše, al moje je nastavilo. Od toga je prošlo punih deset godina, a ja? Evo me, još postojim i kako Balašević kaže: “Pišem pesme, zvezde brojim, još sam onaj isti vetropir…“ A ne znam ni sama kako. Na Markovoj sahrani, Sanja je bila prva koja me je čvrsto zagrlila, tiho izustivši: „ Jooj, Miro…” Posle nje je došla Milica, pa Nataša i Emilija…Nismo ništa mnogo pričale, šta tu ima i da se kaže…To samo treba izdržati. Samo. Izdržati.

MALIM PRIČAMA NADJAČATI VELIKI ŽIVOT

“Nema tu šta da se kaže. To samo treba izdržati.” čula sam svoj glas kako mehanički odgovara. Razgovarala sam sa Milicom, o Sanji.„Da. Samo izdržati, eh, kad bi to bilo samo…“ odgovorila je Milica i nastavila:“Ne mogu da verujem da nam se i ovo dešava. Posle svega što smo prošle.“ Govorila je “mi” jer smo svaki uspeh i neuspeh, svaku radost i tugu jedne od nas, proživljavale zajedno, punih trideset godina. A to nije šala.„Ono što nas ne ubije, to nas ojača” tešila sam je, našim čuvenim motom, koji smo pronašle pre mnogo godina, da nas hrabri kada nam je teško.I zaista, jačale smo iz godine, u godinu, zajedno, jer su nam se stalno dešavale neke stvari, date nam, kako smo svih pet shvatale, da bi obogatile naše životno iskustvo i da nas ne bi skrenule sa puta pravih životnih vrednosti: ljubavi, dobrote, vere i nade, puta kojim se sve ređe ide. Zajedno smo bile kada se Milicin tata obesio, i kada su se moji razveli, kada je Natašin tata ošišao mamu na ćelavo pa je posle pretukao tako da je jedva preživela, zajedno smo bile i kada je Emilija odlučila da raskine duggogodišnju veridbu, a Sanja i njen suprug Boban duže od pet godina, pokušavali da začnu bebu, uvek smo se držale jedne drugih, i u zlu i u dobru. A bilo je i dobroga u našim životima...Toga smo se sećale u noći između sedmog i osmog aprila 2010. godine, dok je naša Sanja bila u rukama samog Boga, koji je za razliku od nas, znao šta će s njom... „Znaš šta se desilo na sutrašnji datum pre deset godina?” pitala me jeMilica. „Neee znaam tačno.“ Pokušala sam da razvučem svoje uvelo lice i od toga nekako napravim osmeh. „Da nije možda neko diplomirao?” nastavila sam.” Da nije Milica?” “Daaaaa!” vikale smo jedna drugoj u slušalicu, kao dve lude, pokušavajući da zaboravimo, da se utešimo i da ne pričamo o tome kako su Sanja i Boban uspeli napokon, uz pomoć veštačke oplodnje, da začnu tri divna stvorenja, i kako su ostavili sva tri da rastu u malenoj Sanjinoj materici, uprkos savetima lekara, da ne pričamo o tome kako i zašto nisu mogli da skupe hrabrost i da ostave da se razvija samo jedan ili eventualno dva embriona, jer nisu mogli, nisu heli da se igraju Boga, tako su govorili, ni mi ne bismo mogli da smo bili na njihovom mestu, da izaberemo koje beba će ostati da živi, a koja ne, i da ne bismo raspravljale o o tome da li bi ta odluka ustvari bila vođena Božjom rukom i tad, da bi on ustvari još tad odredio koje će im čedo ostati a koje neće, kao što upravo određuje sada, da ne bismo morale priznati sopstvenu slabost, jer opet je kako On hoće opet je sve u Njegovim rukama, a mi tu ne možemo ništa, možemo samo jedana drugoj da vičemo u slušalicu i da pravimo grimase koje podsećaju na smeh, možemo samo da se sećamo kako je bila dobra Milicina diplomska žurka i moja svadba kako je bila vesela i kako je Emilija imala predivnu frizuru u toj mojoj veseloj svadbi i kako je bio dobar onaj tip koga je Nataša smuvala na Emilijinoj svadbi…I ko zna gde je sada on, taj tip, a kako je samo dobro izgledao...O takvim stvarima pričaju svi ljudi kada ne smeju da pričaju o pravim stvarima koje ih muče, kada ne smeju da priznaju da predosećaju Njen dolazak. Dolazak crne, ledene gošće u naš život. Dolazak Smrti. ŠTA ĆE TI TO SVE SANJASklupčana u fotelju, umotana u toplo ćebe, neuspešno sam pokušavala da zaspim. Setila sam se Sanjinog i mog razgovora na temu vaspitanja dece, onomad, kada još ništa od ovoga nije bilo ni na pomolu, dok još ništa od ovoga nismo mogle ni naslutiti, kao što se sve velike stvari u životu i ne daju naslutiti, dok moja prijateljica još nije u svojoj utrobi osetila život svog potomstva, dok još nije znala, jednu od najvećih istina u životu: da taman kada misliš da je sve u tvojim rukama i da svoj život totalno držiš pod kontrolom, Neko odgore naglo pusti kočnicu…A ja sam to znala, i smešna i slatka mi je bila onog dana Sanja, kada je stajala u knjižari, pola sata se dvoumivši koju knjigu da kupi, u kojoj se krije veća mudrost o vaspitanju dece u savremenoj porodici… a police prepune, šarene se kojekakva pametna izdanja, a ja ne mogu da izustim: “Šta će ti to sve Sanja, roditeljstvo se od rođenja sanja, i polako uči, svakog dana...“ Al takva je bila Sanja, sviđao joj se osećaj kontrole sopstvenog života, i čim je saznala da će imati bebu, i to ne jednu, već tri, počela je da misli kakve će njihova soba biti boje, gde će da smesti tri auto sedišta, gde da kupi kolica za troje, u koji će vrtić ići...A ja sam joj govorila: „ “Polako Sanja. Prvo da dođu na svet, jedno po jedno.” Jer ja sam se, pre više od decenije uverila da se velike stvari, kao što je život i smrt, ne mogu planirati.“ Sanja je izgubila mnogo krvi , ali biće dobro, a bebe su za sada, stabilne i smeštene su u Dečju bolnicu na intenzivnu negu.“ javila mi je prijateljica koja je radila na Betaniji kao ginekološko- akušerska sestra. Rekla mi je da se ne brinem i da će ako sve bude uredu, za par dana Sanja dobiti otpusnicu iz ginekološko-akušerske bolnice i prećiće na Dečju kliniku, da bude sa bebama. Rodila je dve devojčice, od 800 i 900 grama i jednog dečaka, od 1100grama. Nazvala ih je Danica, Lenka i Dragan.

ŽIVOT I …SMRT

Smrt i ja, rekoh, upoznale smo se, prvi put, oči u oči, 9. Februara 1986.godine, u petnaest časova i četrdeset pet minuta, kada sam se vraćala sa mamom i sestrom iz bioskopa . Nismo se dopale jedna drugoj. Nizali su se oni koji su napuštali ovaj život, jedan jedini od Boga dat, a ja sam uplašeno gledala i pitala se ima li kraja tome, ta bol koju osećam, da li će me ikada proći i nadala sam se, svaki put kada neko umre, da je to poslednji moj susret sa smrću koju sam prezirala. Ali nije bio. Nikada nije bio poslednji.Malena Danica umrla je četrnaestog aprila 2010 godine, na Sanjin rođendan. Imala je 7 dana i 800grama. Boju očiju ne znam kakvu je imala, ni kosica kakva joj je bila, ne smem da pitam Sanju, neću da joj stajem na ranu… Znam samo šta za mene Danica predstavlja i šta je ona ustvari bila. Bila je mali bljesak i mali pokušaj i velika borba i velika nada onih koji su je voleli. Bila je davna istina da nekad pobedi Život, a nekad Smrt. Bila je moja kumica koju nikad krstiti neću, bila je tatino zlato kojem to nikad neće reći, bila je mamina radost koja će je boleti zauvek i bila je tren. Tren u kome treba uživati, tren kome se treba prepustiti, sadašnjost koju treba disati punim plućima, sadašnjost u kojoj je sve. Ne treba plakati za onim što je bilo, niti možemo znati šta će biti. Jedino imamo ovo što je danas. Sada to i Sanja zna. Čule smo se neki dan. Lenka i Dragan su dobro, lepo napreduju, ručaju, spavaju, igraju se, a Boban i Sanja uživaju u njima, svaki dan, svaki tren i ne brinu o tome kako će ih vaspitati, ni u koju boju će im okrećiti sobu. Samo su tu, pokraj njih, pružaju im sigurnost i sklonište i beskrajno ih vole!