Amaterizam kao profesija

Spavajmo, sanjajmo

Pogledajte ovaj blog post.

Hit dana - 100% ljubavna

Juče sam preko fejsa dobila ovu pesmu i poželela da je podelim sa svima vama:-)

Iznenađujuće književno veče

Pozvala me drugarica na promociju svoje treće knjige, drugi put. Živi u EU, pa je namenski došla da promoviše. Retko se viđamo, uglavnom se dopisujemo, pa sam naravno otišla sat ranije da se kao ispričamo...Bilo je to "ispričavanje" pod opsadom organizatora "Da li je ok ozvučenje?", "Stigo ketering!" itd...

Želeći da stignem na svoj treći čas joge, ponela sam pinkle ne planirajući da se na promociji zadržavam /bila na prethodnoj i uveliko pročitala knjigu/, jer dovoljno se sveta okupilo, stolica je bilo knap i sve je išlo u prilog tome da odem pre početka iste. Nekim čudom ostala sam i krenula da slušam razgovor između recezenta knjige i moje drugarice. A onda sam sela u prvi red i ostala do kraja priče, poklonivši svojoj duši hleb nasušni. Pitanja, odgovori, dinamika njihovog razgovora plenila je nekom neopisivom lepotom. Jednostavno, a ispunjeno. Svi smo uživali. A kada je taj žubor reči utihnuo, pojavila se naša zajednička prijateljica sa svojim specijalitetima na poslužavnicima i zasenila naručen i plaćen ketering koji je takođe na oko bio sjajan, samo nisam stigla da ga probam. Iz ljubavi prema spisateljici, naša zajednička prijateljica pripremila je rapsodične slane palačinke , egzotične kuglice sa susamom i na kraju domaće orasnice. Poželela sam da se istog trena preselim kod talentovane kulinarke uz moj pristanak da me usvoji kao hraniteljka doživotno.

Utisak dana: reči i hrana!

Šaptač psima - moj spasioc

Čak i ako nemate psa pogledajte ponekad šaptača psima, meksikanca Cesara...O vremenu emitovanja informišite se

To je potpuno neverovatan čovek. Kakav god problem da imate sa psom, on ga rešava u par minuta do pola sata. On uopšte ne leči pse. On leči ljude.

Dolazi kod različitih ljudi u kuću i sluša njihove primedbe na kućnog ljubimca. Skenira sve svemirski brzo i daje dijagnozu. Počela sam da ga gledam kada smo pre nešto više od godinu dana uzeli psa, naravno na insistiranje dece. A onda smo shvatili kolika je to obaveza...Imali smo beskrajno mnogo sreće, jer nam je u kuću došla LILI koja je kao pamuk dobra, vesela do iznemoglosti i najbrža u kraju od svih pasa kada trči, na šta smo posebno ponosni. Ona je mešanac ko zna kojih sve vrsta, ali je slatkiš.

Kada naučim da ubacim fotografiju u tekst na blogu, videćete:)

Ali ovo nije priča o Lili, ovo je priča o "Šaptaču"...Čovek retko povisi ton, nikada ne ustukne čak ni ispred psa visokog stepena agresivnosti...Čovek je čudo! On mnogo više gleda u ljude - vlasnike pasa i pronalazi probleme u njihovoj nervozi, strahovima, u njihovoj žurbi u tome što ne mogu opušteno i prirodno da budu sa svojim psima, jer oni treba da budu njihovi vodiči čopora.

Mislim da je Cesar čovek koji mi je ne tako davno spasao život. Prešla sam ulicu na stranu gde je SIV u Bulevaru Mihajla Pupina. Preko puta mene bio je velik čopor lutalica koji je jurcao i lajao na automobile u prolazu. U tren oka prešli su na moju stranu i opkolili me, jer u tom delu grada nema žive duše /sem u automobilima i autobusima u prolazu/ i vođa čopora je počeo da se kezi i da me napada s leđa...kidisao je na moje listove...Sekundi su bili u pitanju. Okrenula sam se prema njemu, naduvala svoja malecka pleća ne bili poprimila izgled Supermenke i ljutito mu rekla "Kako te nije sramota, sram te bilo!"...Taj stav i moj neverovatno ljutit ton, sa najsmešnijim rečenicama koje sam uspela da izgovorim izazvale su njegovo momentalno povlačenje unazad i uskoro je ceo čopor polegao sa pogledom prema meni koji je govorio:"Kakva ludača, ma pusti je!"

A ja sam zahvaljujući se Bogu na svemu što sam od Cesara naučila nastavila sa šetnjom, upijajući poslednje zrake sunca jeseni, ponosna što sam u komadu:)

Šta je razlog kašnjenja?

Uglavnom kasnim gde god da idem i šta god da radim. Želim to da promenim, a ne uspevam. Uvek mi se čini da dani vladaju mojim životom, a ne ja njima. A umesto vladavine bilo koga, bilo bi dobro pomiriti se sa kategorijom vremena. Kako vidite vreme? Kao bitno ili nebitno, kao ispred ili iza...

Tu životnu kategoriju ne uspevam da dokučim i stalno mi klizi između prstiju...Ali vrlo nadmeno se ponašam prema VREMENU i uvek mi se čini da ono mene treba da čeka, a ne ja njega da jurim.

Moji prijatelji moraju da se priviknu na tu moju nesimpatičnu osobinu. Moje "sada ću" nikada nije sada, već za 5,10 ili 20 minuta...A to nije zato što ja te ljude ne poštujem ili ne volim, kako bi neki prokomentarisali, već zato što se uvek još po nešto od aktivnosti ispreči...I ponekad zbog toga osećam teskobu, ponekad me je i sramota, ali kada sam u nekom trenutku vremena pokušavam nekako da ga rastegnem i stignem još ponešto da odradim i tu mi misli često prave problem. Kao da hodam kroz život pod stalnim opterećenjem rada glavećeg motora i kao da me taj motor beskrajno usporava. I sve bih za sebe mogla reći da uspevam, ali ne i da budem hitra i brza...

Mislim da je vreme najlepše definisao patrijarh Pavle

Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. -

Zar i ti sine Brute?

Iskreno rečeno, nije mi baš najjasnije kako sve ovo funkcioniše, pa reših da savladam i taj zanat. Koliko ću u tome uspeti, videćemo.

Uvek nas neki čudan splet "slučajnosti" usmeri na neki put, pa je i ovo jedno od tih čuda. Obično u vodu skačem sama, ali ovaj put sam imala pomoć prijatelja. Kaže:"Moraš da probaš da bi osetila kako funkcioniše internet danas!"

Ok. Verujem čoveku i poslovno me zanima upućivanje u internet današnjice. Dovoljno motiva za početak bloga. No ono što me plaši i zbog čega sam danima iz dubine svoga bića odbijala da isti pokrenem je ne razumevanje potrebe ljudi da ogoljeno pišu o svemu i svačemu.

Prateći poslednjih nedelja mnoge blogove videla sam da u velikoj većini ljudi prepisuju znanja i prave prikaz svojih različitih interesovanja. Kao da smo svi rešili da na "buvljak" interneta iznesemo krpice i stare stvari koje su "značke" naših malih života u želji da ih neko primeti, pa ako još neko isto i prokomentariše ili pohvali, eto razloga i smisla našeg postojanja. Da li je to zamena za delanje?

A onda se prisetih kako su me poslu prodavca mnogo davno učili neki no name Britanci koji su želeli da za njih prodamo do tad nikad čuli "time share" ...da bismo u tom poslu neverovatnog uspeli, morali smo da savladamo neverovatne lekcije iz psihologije. Jedno od prvih pitanja glasilo je:"Da li znate koja je to tema o kojoj svi ljudi vole najviše da pričaju?" Niko nije tačno odgovorio, jer je odgovor užasno jednostavan. Ljudi najviše vole da pričaju upravo i jedino o sebi i to je glavna omiljena tema najvećeg procenta naše vrste.

Čini se da je i nastanak i razvoj bloga upravo potvrda istog. A zašto je to tako, verujte da ne znam. Iz nekih od sebe očekivanih razloga želela sam da se oduprem tom jakom porivu. Ali kako odoleti?

Sve znam. Znam da nemam dovoljno pisačkog umeća. Znam da nemam dovoljno znanja ni iz jedne oblasti mojih interesovanja. Uvek mi je bila preča raznolikost svačega od udubljivanja u jedno. Što je odlika poznate nam "vrline" zvane LENJOST. Svako temeljno usmerenje uvek iznedri dobre plodove i biva nagrađeno. Ali ja sam velika vrdalama između mnogih rafova u supermarketu života. Zato mislim da od mene ne možete gotovo ništa naučiti, niti pametno čuti. Te je jedini kvalitet koji mogu ponuditi ISKRENOST u pokušaju. Kako sada to povezati sa naslovom? Link suprotnosti ili nema linka? Klasično žensko filozofiranje iz koga se momentalno
odjavljujem. Laku noć!