Born this Way - blog jednog savremenog tinejdžera

Dosada

bornthisway — Tue, 22 Feb 2011 22:25:44 +0100

U poslednje vreme sam zapostavio ovo svoje blogče. Problem? Ne. Nedostatak vremena? Nažalost. I sad, o čemu da vam pišem. Stvarno nemam pojma o čemu bih mogao da brbljam ovaj put. Obično ne brbljam. Da komentarišem neke postupke? Ne. Stvarno nemam pojma. Ako imate bilo koju zanimljivu temu, pošaljite mi je, imate mail sa desne strane. Jedino što bih mogao, možda, jeste da vas obavestim da ću snimiti pesmu u pravom studiju i da sam uzbuđen, ne previše, ali jesam. Pisao sam reči, matricu sastavljao jedan bend. Gledam i koju sličicu da stavim, ali ovo kuckanje više vuče u neki glupi razgovor van određene teme. Verovatno niko neće ni komentarisati, ali i to je u redu. Evo trenutno, bavim se hemijom i otkrivam neke zanimljive eksperimente. Moj prijatelj je bio zao danas i lažnu nitrocelulozu (koja sagoreva u sekundi bez ostataka) zapalio drugom drugu na ruku da je počelo da gori. Baš je zao, čudi me sa kim se druži. () Inače, novo... nema novo... samo kratak izveštaj. A da... posetite sajam nauke Nauk nije bauk, a naredni blogić će verovatno biti povezan sa pesmicom, ako je snimim. Pozz svima.

O danu zaljubljenih, muzici, umetnosti - moj lični pečat

bornthisway — Tue, 15 Feb 2011 13:29:21 +0100

Prošlo je malo vremena od kada sam poslednji put uopšte nešto napisao. Moji redovni čitaoci su se verovatno zapitali šta sam uradio sa onom istorijom sa kojom sam se mučio preko vikenda... Epa završili smo sa istorijom u najboljem redu. Juče je bio famozni dan zaljubljenih. Ne znam zašto ljudi prave toliko galamu o njemu, mislim, jeste to katolički praznik, ali što se ne bi obeležavao. Kad već imamo milione praznika, što ne bismo prihvatili i ovaj koji je dan ljubavi, dan kada nekome možeš pokazati koliko ga voliš na još bolji način nego što to možeš uraditi svakog dana. Konkretno, u školi se digla buka jer je parlament proslavljao taj dan. Kada već imamo dan borbe protiv side, dan borbe protiv nasilja u porodici, dan borbe za dečija prava, dan žena i još mnoge druge dane što ne bismo imali i dan zaljubljenih? Ne mora da bude praznik, nego dan, kao i svaki drugi. Uostalom, pokazati nekome koliko vam je stalo do njega nije uopšte loša stvar. Dan zaljubljenih je samo još jedan povod da nekome izmamite osmeh na lice, iznenadite, oraspoložite posle napornog dana u školi/poslu.

Nego, eto, ljudi bi pre da slave dan od Kosovske bitke koja nas podseća samo na ono loše u srbiji, ljudi bi da slave sve praznike koji nas podsećaju na krvavu prošlost. Razumem ja veličinu tih praznika, ne shvatite me loše, ali ostavite prošlost iza, bolje prigrlite budućnost. Nema nikakve vajde od prošlosti kada u njoj ne možemo živeti, bolje se držite budućnosti, njoj ćete prisustvovati te i imate šanse da je nekako promenite. Ajde sada svi da sednemo i da plačemo što smo uradili nešto. Dajte ljudi, zapalite sveću, bolje da je zapalite i oterate mrak nego da čekate da dođe neko i da vas podigne te i odnese do svog utočišta. Kada bi bar mali deo naših ljudi bio takav... gde bi nam kraj bio. Ali uglavnom ljudi sede kući skrštenih ruku i razmišljaju o tome šta su uradili, ne šta bi trebalo da urade kako bi promenili svoje greške i na neki način ih ispravili.

Pre nego što brinete o ovom katoličkom prazniku koji proslavlja većina mladih brinite se za to što deca prate farmu.

O diskusiji o danu zaljubljenih sam prešao na motivacioni govor, tipično za mene. Nego, pošto dugo nisam kucao ima mnogo stvari koje bih voleo da pokažem. Oh da, još mi traje euforija od pesme Born This Way pa evo i par dobrih stihova.

Don't be drag, just be a queen
Whether you're broke or evergreen
You're black, white, beige, chola descent
You're lebanese, you're orient
Whether life's disabilities
Left you outcast, bullied or teased
Rejoice and love yourself today
'Cause baby, you were born this way

Kada bismo imali više ovakvih pesama gde bi nam kraj bio. Iz bedaka umeju da dignu onako kako treba. I pošto je moje celo odeljenje juče praktično pomrlo i moja majka naučila napamet reči pesme što i vas ne bih malo zamarao? Šalim se.

Kad smo već kod bedaka, juče sam slušao neku baladicu na malom odmoru, dotrčava moja drugarica i uzima mi slušalicu. Onda mi kaže: "Kako možeš da slušaš ovo? Tuga je, čoveče". Ne znam, ali meni se pesma sviđa, lepa je, ako je tužna, lepa je. Ona se malo zbunila, ali pravo da vam kažem, baš me briga. Neki ljudi moraju shvatiti lepotu muzike, mada nju i razumem što ne voli tužne pesme, ima svoje lične razloge iz prošlosti.

Pošto imam običaj da držim ove moje blogove predugačkim, elem, nastavio bih dalje. I onako uživam dok ovo radim. Pišem knjigu već dve godine, nikako da budem zadovoljan onime što ispadne. Sve mi je nekako kliše. Pročitao sam mali milion knjiga iz mog omiljenog žanra, sve vampiri neki elementi, dobro zlo i tužna ljubavna priča. Sve nekako pokušavam da se oslobodim tih prokletih lutajućih motiva da ono što sam pisao pre dve godine i ono što imam danas ni ne liče na istu priču. U suštini, ono što sanjam često i pišem. Koga zanima jedan deo, moj omiljeni opis ulice iz horora, evo:

Noćno nebo je bilo obasjano zvezdanim sjajem koji je pratio mesečevu svetlost. Na nebu se videla aurora borealis. Retka, a tako lepa. Ličila je na svetlosnu zavesu mirnih lukova.

Naredna ulica bila je dekorisana svežim mirisom mrtvih pacova i obešenih iznutrica iz obližnje mesare. Tipična crna ulica prepuna mraka i opojnog smrada donosila je jezu u kosti koja se širila i na nervni sistem bilo kog organizma. Sve se činilo da će sa žica za sušenje veša otpasti par obešenih mačaka i da će njihova krv i raspadanje doprineti širenju neprijatnosti.

Nejtan je osetio da mesto nije bezbedno. Pitao se zašto je pošao ovim putem. Njegovi instinkti ga nisu varali. Verovao je da će nešto jako loše da se desi i znao je da će to biti večeras. Miris vazduha mu je odavao tu tajnu, nagoveštao je tajnim jezikom, česticama koje su davale signale nervnim ćelijama.

Nastavio je niz ulicu do autobuske stanice, ali kada je prolazio pored krčme koju nikada nije gotivio, „Doni Do“, čuo je svađu. Konobarica je izbalica pijanicu rečima koje su ga išibale kao najtanji bič. Morao je ići kući, ako je uopšte imao kuću, jer je bio previše pijan. Bio je to gospodin Daglas. Njiegovo staro lice obeležile su godine ispijanja vodke i vina. Pokosile su ga. Način života je bio previše luksuzan da je izgubio porodicu i imovinu. Odeću nije imao, te je bio u nekom starom prnju. Stara stopala bila su gola, crvena od promrzlina, ali to nije osećao. Navikao se da ide bos te mu kamenje nije smetalo.

Okej ljudi, i kao što sam obećao, evo i pesme za danas.

P.S. Jedva čekam da odradim cover pesme BTW pa da okačim na YT.

Pozz,

Born This Way.

Danas sam nešto inspirisan - moja priča o muzici

bornthisway — Sun, 13 Feb 2011 16:15:06 +0100

Zdravo svima, po drugi put danas, osim ako ne računate posle ponoći kao danas onda već treći put. Svi komentari me inspirišu da nastavim dalje. Samo vi komentarišite i ja ću nastaviti da pišem. Umetniku je mnogo lakše da kada zna da se njegova reč negde čuje i nastavi da je piše. Ukoliko imate priliku, linkujte nešto moje tamo. Želeo bih da vas upoznam sa nekim svojim "običajima" koje ću pokušavati da ispoštujem na blogu. Skoro svake nedelje ću uslikati nešto napolju (prirodu, ljude ili nešto drugo) i koristiti kao baner. Evo, sada znate nešto više o meni, volim da fotografišem lepe stvari, kao naprimer onu zimsku prugu gore. U svakom blogu dobićete preporuku za pesmicu koju možete poslušati, ne brinite, za to mi nikada neće nestati inspiracija. Pošto ste se otprilike upoznali sa mojim stavovima o našem svetu, verovatno i znate koje bih stvari znatno promenio. Kao prva bitna stvar u mom životu nametnula se muzika. O da, upisujem solo pevanje, inače. Volim da pišem o njoj, kritikujem i hvalim scenu. Pošto sam bičem opalio po pojedinim "umetnicima" mogao bih da vas malo informišem i koje cenim, uz to preporučim i par pesama koje će vam se možda dopasti. Za sve one koji su se zabrinuli da nisam naučio istoriju (čitaj prethodni blog), naučih nešto. Ne brinite se za mene. Uostalom, ko zna, možda bude proba školskog hora pa nestanem sa časa. Pijuckam ceđenu narandžu u krevetu i evo kucam vam. Još uvek nisam sve rekao što je moguće reći, zato ću vam okačiti malo moje poezije. U suštini, ima istu temu kao priloženi esej u proteklim unosima. Ne, ne rimuje se, ali je pevljiva. Za one koji imaju slabo srce, prescrollujte je. U suštini, pokazuje kako se neko ko pokušava da se probije kroz mrtvilo našeg sveta oseća:

If I could feel some love
My heart wouldn't blead.
If someone could tell me
What is wrong with me?
Why can't I be the one
that will feel warm in night?
Why can't I be the one
that can keep some love?
The darkness sorounds me
my heart starts crying.

All I know is falling,
falling behind.
I don't feel warm,
the feeling 'round my heart.
I feel so lonely,
like abandoned cat in night.
The monster inside me
won't keep in hiding.
I hope... that it
would stay away.

Love let me down,
heart is not in place.
Memories are here,
I hope they erase.
I look at all the pictures
but no a smiling face.
Why can't I be the one
that can keep some love?
The darkness sorounds me
my heart starts crying.

All I know is falling,
falling behind.
I don't feel warm,
the feeling 'round my heart.
I feel so lonely,
like abandoned cat in night.
The monster inside me
won't keep in hiding.
I hope... that it
would stay away.

Nadam se da se nećete pronaći u ovoj pesmi, znam kako je kada se pronađete. Sreća pa se više i ne pronalazim. Ono što pokušavam da kažem, jeste da našoj muzici trebaju lepše reči koje će te dirnuti. Ne mora da bude to nešto puno sete ili tuge, dovoljno je da ima smisla na ne samo ja sam kurva... hajde da se igramo... uzmi moje gaće... bičuj me... i moja omiljena "Ti imaš kćerku, ona je žensko". Da, ta mi je omiljena, pokidam se od smeha svaki put kada se setim. Dva minuta kasnije: E, sad kad sam se malo kotrljao na krevetu mogu da nastavim sa ovim unosom koji pišem bar pola sata, ali svaki minut vredi ako to neko pročita. Zar ne? Malo više emocija koje bi se unele u pesmu zaista nedostaju. Ali dobro, valjda ćemo se opametiti i svrgnuti turbo folk sa trona estrade. Jedino što me zaista zaintrigira jeste da li neko može da bude toliko primitivan da ga truju takvim rečima, melodijama i sličnim? Stav o toj vrsti muzike sam napravio još u svojoj osmoj godini, bio sam klinac u bukvalnom smislu te reči. Još čudnije mi je što ljudi stariji od 20 godina ne mogu da se okanu takvih gluposti. Trebalo bi malo pameti našem narodu. Kapiram da je potrebna zabava, ali postoji ista vrsta zabava u nijansu kvalitetnijih tonova i vokala. Verovatno sam vas već sve umorio svojim izlaganjima o muzici, ali to je to. Lepo reče moja prijateljica, ako nam je umetnost i država dotle došla da mladi talentovani umetnici bivaju odbačeni jer im fali malo plastike u telu onda je sve propalo i vreme je za taj famozni smak sveta koji nam se sprema. Uostalom, bilo bi lepo kada bi opet otpočela renesansa, samo 21. veka. Vreme je da se svi mi koji do sada nismo uspeli izrazimo i kažemo ono što mislimo! Treba ceniti ideal talentovanog čoveka umetnika, a ne wannabe-a! Ceni se i vežba, ali za to je potrebno makar malo umetničkog nadahnuća. Dakle, šta mislite? Vreme je da oni koji znaju da pišu pesme postanu tekstopisci, oni koji su dobri kompozitori da spremaju pesme za talentovane vokale. Platon je lepo rekao i to stoji na mom udžbeniku iz muzičkog "Muzika vaspitava". Ako nas vaspitava ovakva scena, koji đavo onda idemo u školu. Sve ono što muzika treba da pokaže ostaće sakriveno. Nema više teksta koji vas odnese u visine... ne ne. Sad nas uče o glupostima, kako da postanemo kraljevi mafije i podzemlja, kako treba da mrzimo nekoga više od orgazma (apsurdno, ako se slažete za ovo poslednje) itd. Kao što sam obećao, posle "pljuvanja", kako bi neki rekli, naše muzike koje bih pre nazvao konstruktivnim kritikama upoznaću vas sa jednom lepom pesmicom koja je inspirativna i koja mi se trenutno vrti na telefonu, a ujedno je i jedan od razloga zašto se ovako zovem.

A pošto će neki pomisliti da ne volim našu muziku, e to nije tačno. Evo jedne lepe pesme talentovane cure:

Pozdrav do sledećeg puta kada budem inspirisan. (Za petneaestak minuta... hehe šalim se.)

Aman, da li ljude toliko zanimaju tuđi životi?

bornthisway — Sun, 13 Feb 2011 12:30:57 +0100

O da, opet ja. Sanjao sam kako se izvinjavam prof. istorije, ali ozbiljno. Znači nema odgovaranja u ponedeljak, sreda mi ne gine. Nego, da se bacim na današnju temu na koju su me inspirisale prve dnevne novine koje su mi pale pod ruku. Đani se potukao sa nekim tamo... bla bla bla. Da li me zanima? Ne! Trend glupih rijaliti šoua je i dalje tu. Ne znam koji đavo je to ljudima zanimljivo, ali dobro. Čini se kao da ne umeju da žive svoj život nego gledaju druge. Doduše, neki u učesnicima vide gore od sebe pa se teše da nisu loši ljudi, to ne valja. Da li vi pratite te gluposti? Osmislili su sve moguće do sada, kupali svinje, klali ih na ekranu, svađali se, tukli se, skidali se goli itd. Mislim, ima li poente? Kod moje babe ima, ona žena nema šta da radi, boli je kičma, a televizija joj servira sve gluplji i gluplji program. Gledaju se i TeleNovele. Ako već gledate uveče, koj đavo gledate reprizu. Ona opet ima opravdanje, jedamput čita prvi red, drugi put drugi red prevoda. Ali ima li smisla da mladi to gledaju? Dajte ljudi, molim vas, oslobodite se tih gluposti. Televizor u poslednjih godinu dana nisam gledao duže od 45 minuta po danu. Na internetu se makar mogu naći zanimljivije stvari. Pa čak i tračevi su bolji od rijalitija, jeste da se blisko dodiruju, ali opet ne provede tri sata pored televizora zbog toga i gubite dragocene sate života. Ups, neko me prekida na facebooku, da, opet me pitaju šta ima da se radi iz nemačkog. Čoveče... Nazad na temu, govorio sam o rijalitijima. Dajte bre ljudi, okanite se toga, zar vam nije dosadno? Gledam kako ljudi mog uzrasta pa i mlađi gotive onu Vendi i Ekrema. Koji talenat oni imaju da bi bili nekome idoli? Vendi je svoj talenat stekla kod čika plastičara, šteta pa ne mogu da se operišu glasne žice i uši pa da se postane sluhista i peva u jednom tonalitetu. Repertoar na našoj sceni je poražavajuć. A od grudi do poda ne mogu da se probiju oni koji bi trebalo da se probiju i vladaju scenom jer imaju nekih kvaliteta. Ukoliko ovaj blog bude malo posećeniji, slobodno mi pošaljite vaš snimak i okačiću ga na blog. Ukoliko ovaj blog bude posećeniji, možda ga i ukinu oni kojima smeta... khm khm. Kako neko može da sluša JK, Seku Aleksić i ostale kvazije. A tek da pevate to na žurkama? Sledeći put udahnite duboko, promislite koje reči govorite i naravno okanite se toga. A sada da pređemo malo na dobru muziku. Poslušajte nekoga ko ima sluha. Od sada ću pratiti novu tradiciju da uvek posle teksta ostavim neku zanimljivu pesmicu, jer ja bez muzike ne živim. Ovaj put, od mene za vas, nešto što se zove prava muzika:

Recimo da današnji svet nije normalan

bornthisway — Sun, 13 Feb 2011 00:17:41 +0100

Mislim da je naslov sasvim prikladan za opis današnjice. Sve je ispreturano i uništeno do same srži. Tinejdžeri imaju retardirane idole, osobe kojima se dive a koje to ne zaslužuju itd. Recimo da sam morao da pišem esej na temu "Being a Global Citizen" zbog projekta Connecting Classrooms u kome učestvuje par gimnazija iz Srbije, pa i moja. Konkretno, ko pročita esej slobodno neka prokomentariše. Da li je naša zemlja stvarno toliko srozana što se tiče umetnosti. Na svakom koraku oni koji imaju sve, samo ne umetnost a pokušavaju da je predstavljaju. Na našoj sceni pola pevača ne može uživo da održi stabilnu intonaciju, kamo li da otpeva 3 različita tona. Zašto je to tako?Da li je moguće da ljudi razmišljaju na taj način da je bitno da grudi vise do poda i izvođač bude go. Ono u suštini, nije da meni to smeta, ali moglo bi malo vratiti umetnost. Ljudi su se promenili. Bitno je da sada svi budu isti, nema razlike. Sve neko sivilo i mrtvilo. Dosadno je živeti na taj način. Uostalom, sve se da pročitati u mom eseju. Da, bizarno je što je esej na engleskom jeziku, a pisan na času srpskog jezika. No dobro. To me, living in Serbia means no way to the eternal peace and ballance I am searching for. For some reasons I can not express myself and what I have inside because of the stereotypes, ignorance and lack of tolerance in our societies. Sometimes I have that weird unexplainable feeling that tells me I must go on with what I intend to do in life, sometimes I think I have to do something that will be good enough to feed my future familly and pay the bills. It's the same as trying to soar high above the clouds while someone is trying to pull you down to earth, suck the life out ouf you and all the colors that you have putting you in gray layer of people in our world. The position of my dreams to come true in Serbia is as same as worthless trying of fire to survive while being suppresed by carbon dyoxide. To my needs and wishes, Serbian mentality seems leathel. It may seem some of use are real citizens, with rights and possibilites to advance, but most of our time we feel like being cut out of the whole world. We don't get to have concerts and other big events. Meaning of being global citizen should give us all the rights and obligations, but every year it seems more and more impossible thing to do. How can I be a global citizen when I could hardly live from the job I would like to do and I could be good at? The state of my country hardly pleases me. If you ever try to step up, be different, you will be isolated by millions of the same people. Their souls are the same. Although their face masks seem unbreakable, people should take them off and show what they really are. Some of us have true colors more beuatifull than the rainbow. Breaking the prototype of how people should be to be considered „proper“ would bring more intensity and happiness to our lives. All the songs are same, all of us dress the same way, all of us are suppresed by bigger people who bring nothing but darkness to our lives. We need more creativity! More tolerance! Being a citizen of Serbia could suppress all uniqueness you may possess. Seems that all we do is repeating our actions just because of the whole community. We have the fear of being rejected. People can't live just because their skin color is not the same. It's time to accept being different and hold each other's hands. Nations hate nations even witouth knowing the opposite side. It's time to leave the chains of past, give your hand to others. All that creatures like us need to survive is love in support. Time is to show who you really are, show what you're made of. We are all beautifull in our way because we are born this way, at least that's what my favourite artists says and I belive in that. It's time to be different, but still global citizen of this world. Why would I be the same as crowd?