Point zero

Opet o nesebičnom davanju... #tweetupSO spojio lepo i korisno

tihavoda — Sat, 19 Mar 2011 16:00:25 +0100

#tweetupSO - susret IT stručnjaka i žena koje u Somboru i okolini vode svoje male biznise

Dosadna kiša nas je pratila putem od Novog Sada do Sombora ozbiljno preteći da nam pokvari dobro raspoloženje. Međutim, dolaskom u Sombor, u svečanu salu gradske kuće prosto osećamo nalet pozitivne energije na svakom koraku. Topla dobrodošlica od strane gospođe Vere Mlađan, u twiteraškim krugovima poznatije kao @verkic, koja je ujedno i glavni "krivac"što je do ovog susreta uopšte i došlo i što je sve proteklo u najboljem redu.

Ideja vodilja

Organizator i predavači su želeli da prenesu deo svog bogatog znanja i iskustva iz oblasti internet poslovanja sa, pre svega, ženama koje samostalno ili u udruženjima žena, stvaraju lepe stvari namenjene prodaji. Prvi put sam slušao @milosdjajic i njegovu priču o građenju reputacije. Saznao sam ko je čovek koji sebe naziva @dedabor, gledao kao @varagic nadahnuto otkriva male tajne velikog Google-a... Takođe, učešće je uzelo i dosta ljudi koji su stekli mnoštvo prijatelja upravo komunicirajući putem Fejsa i Twitera i koji ne propuštaju priliku da se vide i uživo. Sve ljudi za koje važi predrasuda su asocijalni. A oni se tako lepo druže...

Imam utisak da su svi danas na #tweetupso uživali. Predavači zato što su bili u prilici da sa ostalima podele informacije, daju domronamerne savete, upute u neke tajne internet marketinga. Slušaoci sa druge strane pažljivo su upijali sve što su ljudi od znanja pričali. Domaćini zato što su u prilici da ugoste ljude iz Niša, Pančeva, Beograda, Bora, Novog Sada, iz Hrvatske... Gosti koji su se radovali susretu sa starim prijateljima, kao i prilici da upoznaju nove... Svi su uživali...

Firma Solis nekretnine u kojoj sa uživanjem radim, gradi svoj imidž, svoju reputaciju od daleke 1992.godine i svesni smo da je to trajan i složen proces.

Želja mi je da i sam postanem deo ove vesele porodice inteligentnih ljudi koji neprestano uče i usvajaju tehnološke novosti koje su svakodnevne. Oni takođe, nesebično ta svoja znanja na razne načine prenose na nas koji manje znamo, a želimo da učimo.

Potrebno nam je više ovakvih ljudi i ovakvih dešavanja.

Svaka čast @verkić, svaka čast Somborci.

Pokojni premijer se u grobu prevrće

tihavoda — Wed, 16 Mar 2011 09:44:12 +0100

Sramota.

Rekao sam sebi da neću pisati o politici, jer ne vredi. Samo ću se jediti, a to mi u životu ne treba, uz sve muke koje i ovako imam. Spadam u grupu ljudi (poveliku) koja je imala velika očekivanja. Neki danas kažu prevelika i nerealna. Mogu da prihvatim da smo očekivali previše i da verovatno nije baš toliko moglo da se uradi, ali da je moglo više, u to sam siguran.

Onog trenutka kada sam čuo da je ubijen premijer kojem sam verovao i od koga sam očekivao da pokrene celu zemlju napred, tog trenutka sam znao da će isplivati dno na površinu i da ćemo stati.

Još uvek stojimo.

A razni likovi u politici vide odličnu priliku za zaradu. O opštim vrednostima, napretku društva, boljem životu niko od njih ne razmišlja ozbiljno. Nema nikog ko je dovoljno sposoban i hrabar da se suprotstavi centrima moći kojima ovakvo stanje

Plakao sam kada su sahranjivali premijera. Sa njim su sahranjivali i nade miliona ljudi i bolju budućnost naše dece. Moji klinci imaju 15 i 13 godina i već sada razmišljaju gde će nastaviti da žive kada završe škole. Vide oni da je mami i tati problem da im kupe nove patike, da poplaćaju sve mesećne račune, da je odlazak na letovanje veliki podvig...

Neću više o njima i o izgubljenim snovima.

Oko datuma obeležavanja smrti premijerove dani koji bi trebali da budu ispunjeni pijetetom i poštovanjem pretvorili su se u parodiju i burlesku.

Omladina partijska, mladi ljudi koji su na vreme shvatili kako država funkcioniše, demonstriraju svoju privrženost liku i delu pokojnika. Nisu se potrudili da nauče jednu jedinu rečenicu i izgovore je kako treba. To je sramota. No, njima je to nebitno. Oni znaju svoj cilj. Znaju da ih po "partijskoj liniji" čeka mesto u nekom državnom preduzeću ili kakvom upravnom odboru.

Za mlađanu Slađanu, čitam po internetu da je sa nižom muzičkom školom već zaposlena u Vladi Srbije. Ne zanm da li je to tačno, ali sklon sam da poverujem.

Poseban gaf napravljen je i sinoć kada je pušten u rad virtuelni muzej o Zoranu Đinđiću koji je urađen površno, na kojem mnogi linkovi ne rade, gde je pomešana ćirilica i latinica... Ideja je lepa, ali realizacija... Ljudi koji se bave Web dizajnom, sinoć su sa ogorčenjem twitovali o tome.

Bolje da niste ništa radili. Jedna ruža na hladnoj nadgrobnoj ploči bila bi dovoljna.

Umesto post scriptuma:

http://www.zorandjindjic.org/

Miroslav Antić

tihavoda — Mon, 14 Mar 2011 11:12:50 +0100

ANTOLOGIJA ANTIC, Drasko Redjep

"Svakako, ova antologija pokazuje da je bio Antic pesnik, boem, umetnik reci, usmenjak, pevac, slikar, dramaticar, scenarista, veliki spavac, kapetan broda, putnik, pustolov, ljubavnik zavicaja, astronom, ali i astrolog, paor, decak, Banacanin, sagovornik Prevera, partner Talja, naslednik Zmaja, filmadzija, bostandzija, graditelj, dzudista, majstor svakojakih veština, reporter, i to onaj koji nas budi obicno petkom, zaljubljenik vozova, narocito ekspresnih, koji idu na sever, mislilac, drug iz detinjstva koje , nikako, nije prohujalo, bokser, opcinjen letom galeba Dzonatana Livingstona, mag."

Koliko ličnosti u jednom čoveku...

Miroslav Antić veliki pesnik i "umetnik reči" rodom iz Mokrina, novosadski i vojvođanski, rođen je na današnji dan 1932.godine.

Započinjem ovaj kratak osvrt na Miku rečima njegovog velikog prijatelja i poštovaoca, gospodina Draška Ređepa koji je sastavio i objavio knjigu pod nazivom Antologija Antić (Prometej, 2009.).

Draško se često i rado seća Mike Antića, veselo prepričava anegdote koje su obeležile njihovo prijateljstvo, govori kako je Mika bio "mahnit", sanjar, boem...

Iza Miroslava Antića ostalo je dosta ispisanih strana, polupanih noći, pijanih zora. Zagledan u zvezde i u reku slagao je svoje misli na beli papir, pisao o zemlji, ljudima, damarima, ljubavima, snovima, o smrti...

Dok po ko zna koji put, nanovo isčitavam Mikine misli u njima neretko pronalazim sebe, svoje nemire, nadanja, pitanja... Svoje tuge, strasti. Razumem način na koji je živeo, voleo, radovao se i tugovao. Valjda je to taj mentalitet ravničarski, širok, neomeđen, dobrodušan, raspevan i setan, koji jednako voli i prosjaka i popa, vino i hleb, Dunav i zvezde...

Dobro je što Mika živi i traje kroz svoje stihove i misli. Dobro je da ga ponekad ponovo uzmemo u ruke i pročitamo nešto njegovo i našoj deci.

Biće danas veselo na nekom oblaku nad Novim Sadom. Ako vam se učini da u daljini, tamo od Čeneja i dalje, svira banda Cigana i da se ori pesma neka vojvođanska, nasmešite se i nazdravite - to Mika slavi svoj rođendan, a Janika ga prati.

Zasto smo sve sebicniji?

tihavoda — Wed, 02 Mar 2011 20:21:58 +0100

Jedna učiteljica jednog treceg razreda podelila je roditeljima svojih učenika, na poslednjem roditeljskom sastanku, kratku priču odštampanu na lepom roze papiru. Priča ide ovako:

JEDNA MALA PRIČA . . .

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Trebalo je dugo da čeka i odlučila je da kupi knjigu kako bi joj vreme brže prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sela je u VIP čekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica s keksom, a s druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je da čita knjigu. U sebi je pomislila: "Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila..."
Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: "Baš me zanima šta će sad napraviti!!!"
Čovek uze posljednji keks i podeli ga na dvoje! “Ovo je zaista previše”, uzdahnula je šokirana, uzela svoje stvari, knjigu, torbu i otišla prema izlazu iz čekaonice.
Kad se osetila malo bolje, nakon što ju je prošao bes, sela je na mesto gde nije bilo nikoga kako bi izbegla neke druge neprijatne dogadjaje. Zatvorila je knjigu i otvorila torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketić keksa još uvek netaknut! Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedeo pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj posljednji komad s njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povredjeni ponos i osećanja.

Verujem da mnogi od vas znaju ovu priču. Verovatno je i neki od tih roditelja, takođe, već to negde čuo, ali učiteljica uči svoje đake, a roditelje im podseća da je lepota u davanju i deljenju.

Slažete li se da smo postali sebični, halavi, oholi, bahati, besni, neosetljivi na tuđe brige i muke...? Kao pojedinci i kao društvo u celini. Svako od nas ima dovoljno svojih problema. To je fakat. Međutim, život bi nam svima bio obojen posebnim bojama, ukoliko bismo stekli naviku da osluškujemo druge, da pomayemo, da uputimo lepu reč u znak podrške. Lepota je, zaista, u davanju. Bilo materijalnom ili duhovnom.Davanje obogaćuje i onoga koji prima i onoga koji daje...

Znam, sve je to nama poznato. Ali smo zaboravili... Zato pozdravljam trud učiteljice koja na kraju priče svojeručno poručuje: „Sačuvajmo pozitivne misli.“ I vratimo osmeh na naša lica, dodao bih.

Umesto post scriptuma: