i juce... i danas... i, verovatno, sutra...
http://klara.blog.rs/blog/klara
klara2026-05-14T15:12:27ZNa odmoru..?!
http://klara.blog.rs/blog/klara/generalna/2011/05/25/na-odmoru..
<p>Ne, ovaj put sam zaista bila rešena: ugasim SVE moguće i nemoguće tehnološke sprave ne bi li se zaista distancirala od posla i uživala u odmoru. Ali rešena! I isključila sam sinhronizaciju mailova, nikoga nisam zvala da čujem "šta se dešava" ali, ne lezi vraže - samo ovo da proveri, samo ono da pogledam..i naravno: STRES! </p><p>Svojom glupošću sam dozvolila da sedim kod kuće, "uživam" u lepom vremenu i razmišljam šta sad, kako sve to rešiti?! NIje li to mazohista? Jeste! Večito to sebi radim, večito dozvoljavam da taj posao utiče na mene kao da mi je to jedina stvar na svetu! A nije! I ne treba da bude! I ne volim nešto preterano svoj posao! Ali se mnooogo unosim. Lično. A to je ono što profesionalci ne rade. Valjda. I pokušavam na sve moguće načine da se isključim, ali mi ne ide. Večito me savladaju emocije. Ugasiću se. Off. Evo ovog trenutka. Nema više mail-ova, poziva, poruka...samo kad bih se još sa šefom čula..hm...možda on ima neku pametnu da kaže...ne! Ne smem to da radim. Opet ću dobiti preko nosa da nisam profesionalna! Ne, Klara, ti si sada na odmoru, ti ne radiš!!! Uf!!!</p><p> Facking posao i količina stresa! I ta odvratna šefica! Ma daaaj više! Iskuliraću. Evo sad. JA SAM NA ODMORU!</p><p> </p><p> </p>Generalna2011-05-25T13:26:06ZklaraI gde je tu kraj..?
http://klara.blog.rs/blog/klara/generalna/2011/02/24/i-gde-je-tu-kraj..
<p>Davno je pocelo...nije juce...davno... Ima sada skoro dvanaest godina! Da, da, toliko! Tada nije bilo automobila, stanova, kamiona, slepera i cega vec ne. Tada smo bili samo mi. I tek po neko je imao mobilni telefon. I mi smo bili medju njima. A tako je sve i pocelo. Ko bi rekao da ce se on spojiti sa nekim zahvaljujuci naprednim tehnologijama <img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-laughing.gif" border="0" alt="Laughing" title="Laughing" /> </p><p>Nisam neko ko uziva u pricama sa tuznim krajem pa cu nekako pokusati da promenim kraj i ovoj koja nije jos ni pocela, a davno je zavrsena. Ok, mozda necu promeniti kraj, samo necu doci do kraja. Jer i dalje verujem da ga jos uvek ni sama ne znam. Elem, kao sto rekoh, pocelo je davno. Bili smo dva klinca koji su mislili da sve znaju, da sve imaju i da im niko ne moze nista. To je, kada razmislim sa ove distance, svako mislio za sebe. Ali niko nije glasno izgovarao. Zapravo, on je bio samouvereniji od mene. A ja sam reagovala samo kada sam osetila da sam ugrozena. A pored njega sam bila. Jer je mnogo verovao u sebe. I danas veruje. I dokazao je da s pravom to radi. Ali, da se vratim na juce. Daleko je to od "danas"... </p><p>Te veceri smo spontano poceli da se zabavljamo. Vrlo spontano. Neplanirano. Neocekivano. I niko nije "odlepio" od srece. Bili smo zadovoljni. Toliko. Ali, ocigledno je to bilo i vise nego dovoljno da zajedno stvorimo nesto veliko. Zaista veliko. Verujte mi, ne preterujem. Da nije veliko verovatno ne bi trajalo skoro deset godina. U onim godinama. Nego, da se vratim na pricu: bili smo u srednjoj skoli, potom zajedno otisli na fax, diplomirali, poceli da radimo...ma sve po PSu, kako su tada govorili. Prosli smo mnogo lepih i ruznih trenutaka (eh da su samo trenuci..) zajedno. Svako zimovanje i svako letovanje je bilo nase...Razni vikendi...Imali smo sta god smo zeleli. Sasvim slucajno su nam zvezde bile poklopljene i dopunjavali smo se u svemu. Isto smo razmisljali, isto smo zeleli... Vikali su: sta cekate, sve ste odradili, zasto se ne biste uzeli, od najmladjih do najstarijih. Mi smo uvek imali isti odgovor: "imamo vremena, jos smo mladi." Ma vazi! </p><p>Kada se sada osvrnem, mislim da su svi vec digli ruke od nas. Sto bi moja drugarica rekla: vi ste se podrazumevali. I upravo smo se u to i pretvorili. U svakodnevnicu. Kada smo se rastali, vest je munjevitom brzinom odjeknula gradom. Sa nevericom su me pitali i oni koje poznajem, i oni koje znam iz vidjenja, i oni meni nepoznati. Svi su bili u soku. Osim, verovatno, nekih devojcica koje su to prizeljkivale i koje su jako dobro znale sta rade. A znao je i on. Ne krivim njih, krivim njega. I sebe. Nije znao da pobegne od potrebe za dokazivanjem da sve moze. A ja se nisam trudila. Naprotiv. Nekako sam njega podrazumevala da je uvek tu. I kada sam saznala munjevitom brzinom sam se okrenula i otisla. Odgurnula ga od sebe. Srusio mi je snove, nije znao da sacuva ono sto smo imali i nisam smatrala da je vredno da se borim protiv svog ponosa. Uzviseno sam podigla glavu. Nikada me nisu takvu vidjali: uvek full sredjena, izlasci, osmeh u svakom trenutku. A samo ja znam kako sam se osecala...tuga, gorcina, bol, ogromno razocaranje... Zivot me je po drugi put jako osamario. I danas se pitam cime sam to zasluzila. Mada, verovatno se to pita svako ko je iole patio. To je ono prokleto u nama. Uvek se pitas zasto bas ja. Eto tako i tacka. To je pravi odgovor. Inace, cini mi se da nije ni on ostao ravnodusan...kicma mu se zalepila za stomak, dao se u neke glupe poroke...Dosta ljudi mi je reklo da ne mogu da ga prepoznaju, a i ja sam jedno vreme bila zabrinuta za njega. Medjutim, devojcicu je odmah imao kraj sebe. Nisam razumela o cemu se radi - da li pati ili uziva. Kakva god bila istina moj glupi ponos je ostao i dan danas uz mene. Ne mogu da ga se otarasim. A toliko puta sam zelela: i dok me je zvao, i kada je prestao, i kada sam ga sretala po gradu, i kada ga nisam vidjala mesecima. Stalno sam se preslisavala kako bi to izgledalo i kakvu bi reakciju imao. Ali nisam smogla snage, tj nemam m...[petlju]. Smatram da ne zasluzujem poraz i ne znam kako bih se sa njim izborila, a i da naidjem na odobravanje verovatno bih dobila ogromnu zelju da ga mucim, kinjim, maltretiram, ne bi li osetio delic onoga sto sam ja sve vreme nosila sa sobom. I zato ostajem svoja. Setam osmeh i gradim karijeru. I jako mu se obradujem kada se slucajno sretnemo. A to je retko. A on? On je jako uspesan. Popravio je izgled, a uz to, cujem, seta samo skupa odela. I kola. I nekretnine. Neka, zasluzio je. Vredan je on momak. Nije se jos uvek ozenio. I ne treba. Mlad je, ima vremena...Zelim mu svu srecu ovog sveta! Ipak je on i dalje deo mene, a kako sebi ne zeleti dobro? </p>Generalna2011-02-24T00:14:13Zklara