Kratak uvod

U ovom svom blogu pokušaću da vam prenesem svoje lično iskustvo o muškarcima i naravno ostalim sitnicama koje (ne)muče savremenu devojku.

Nekako sam još od osnvne škole volela da delim savete svojim drugaricama. Kako smo odrastale i naši problemi bivali sve veći ja sam bila sve bolja i bolja u davanju saveta. Toliko sam se bila uživela u tu ulogu (misleći da je savršeno igram plus su me i drugi ubeđivali u to) da sam čak pomislila da mogu da budem super psiholog. Došlo je na red da upišem fakultet i eto ja sam našla super profesiju...zašto bih ja nekome delila svoje super savete besplatno kada mogu i da naplatim. Sreća nisam to upisala. Zašto bi mene interesovali problemi drugih ljudi? Imam svoje! I svojih drugarica! Sestara! Probleme svog momka! Ja obožavam da delim savete i nekako mislim da sam dobra u tome (vreme i razni slučajevi su pokazali da jesam). Volim da slušam druge dok mi pričaju.Tako da ovaj svoj blog zasnovaću što na sopstvenim iskustvima tako i na pričama, doživljajima i iskustvima svojih prijatelja… i u velikoj meri im hvala što postoje i što su mi inspiracija.

Ideja za ovaj blog nastala je sasvim slučajno. Ustala sam jedno jutro i počela da se spremam za fakultet. Pogledavši se u ogledalo videla sam tamne podočnjake (kojih nikada neću moći da se rešim) i pomislila “Ah, još jedan sasvim običan dan.” Prvo sam stajala nad ormanom 15 minuta razmišljajući šta da obučem. Koja kombinacija je najbolja. Koje cipele uz to? Koja torba?Koji nakit? Mi žene iskreno sebi same stvaramo bespotrebne probleme.Ali ne namerno. To je urođeno. Što naravno mnogi muškarci nikada neće razumeti.“Zašto toliko spremanje?” Pa oni to završe za 10 min. Nema kod njih mnogo razmišljanja i premišljanja. Izabrala sam neku kombinaciju, pristojnu s obzirom na to gde idem. Zatim šminka. Ne puno i ne jaka. Tek da pokrijem svoje podočnjake. Ali sve to u cilju da se JA osećam lepo. Da sebi budem lepa. Jer ako sebi nisam lepa neću ni drugima. Bitno je veoma kako zračiš svojom lepotom,kako je nosiš i doživljavaš. Sasvim je nebitno da li sam nekome lepa ili ne, ukusi su različiti, tako da me ne dotiče mnogo mišljenje drugih. Lepa sam sebi. I svom dečku! Imala sam nekoliko kritičnih momenata…npr.jedan veoma uznemiravajući, za SVAKU devojku, jeste moment kada dođe kući od frizerke i shvati da joj je ova previše skratila kosu tačnije šiške i to da stvar bude gora pred Novu godinu (iako će tvoj dečko to primetiti jedino ako si sa ekstremno duge kose prešla na ekstremno kratku, a možda ni tada). E u tom momentu iako sam sebi bila RUŽNA njemu sam bila LEPA.

Došla sam na faks, u kom je ponekad mirno a ponekad veoma dramatično! Sve u svemu, tu sam stekla jednu veoma dobru prijateljicu. Ostale su manje - više nebitne. Sedam pored nje i počinjemo da čavrljamo. Prvo ona mene pita šta ima kod mene (to je sada nebitno) onda ja nju. I kreće cela tarapana (garda, vod reči i rečenica povezanih i nepovezanih) bila je ovde, tamo pa tamo…neki momci (Marko, Nenad….i još 100 njih koje kasnije kada vam nekog pomene a vi kažete da ne znate sledi zaleđen pogled “pa kako ne znaš, to je onaj Marko sa žurke iz Loznice”…ti moraš da kažeš “da” inače suprotan odogovor bi značio to da je nikada nisi slušala što nije istina, jednostavno ti se svi pomešaju jer ih nikada nisi videla) i radili su to, to i to. Uglavnom ništa i uglavnom HVALA BOGU DA NE ŽIVIM U GRADU I DA IMAM DEČKA. Ti krugovi, te žurke, pijanke, te šeme i varijante, te ljubomorne drugarice i ostalo…je za moj ukus previše. Taj “pravi studentski život” je za mene “neka hvala imam pametnija posla”. E tako sam ja otprilike dobila ideju o čemu da pišem.

U pisanju ovog bloga pomoći će mi i moje dve drugarice koje imaju momke, ova gorepomenuta koja je solo (i dalje u potrazi za pravim) i naravnoMOJ MUŠKARAC.

Kako dalje ne bih dužila ovaj “kratak” uvod ja ću sada ovde stati…a nastavke ćete videti uskoro.

O muškarcima i ostalim sitnicama

Kratak uvod