Ovako pocinje...

it's not the war just the end of love

Naposletku bila sam u pravu da je svirac, i da se brsljen za tocak ne hvata, naposletku sam ipak plakala..iako je govorio da ga se ne bojim, ali ne moze se pobeci od vraga u sebi, koji izgleda nije bio miran.

NIsam ogorcena, niti cu biti, bilo je puno dana kad sam skakutala po stanu i pevala( MIli moj ja bih se sa tobom malo ljubila..), i kada se smesim na sami zvuk njegove poruke. A ume sa recima, oduvek me je to privlacilo, a jedino sam njega takvog imala, pa makar na kratko to bilo, bilo je lepo, zaista.

A onda odjednom nisam mogla da smirim glasove u glavi da se menja, da se nesto desava, da nema onaj stari pogled. Odjednom ne moze pored mene da se opusti, a do tada je bilo price da je samo sa mnom bio opusten. I sve su to bili signali, koji su na mene uticali da budem ono sto nisam. Prigovarala sam, ukazivala, naviknuta na jedno, u novim situacijama nisam znala kako da reagujem. A htela sam ga pored sebe i na u prvi mah bila spremna i na manje sto mi treba.

Govorile su mi drugarice da je on bas sa mene. A i istina, zagrljaji su nam se uklapali, kao da su potaman. A onda su dosle manje lepe stvari. Moja nesigurnost i sumnja u njega je bila sve veca, a na pocetku je rekao da ce mi dokazati neke stvari, a one su sve manje bile prisutne. Pojavljuje se osecaj da sam tu pored njega samo jer ga upijam pogledom i ljubim ledja kao navodno niko do tad, a ko tome ne prija, i naposletku niko ne voli da bude sam, a ja sam bila idealna za pruzanje paznje i neznosti.

I dosao je trenutak kad nisam mogla dalje. Sve se to prebrzo desilo i tako se i ugasilo. Isli smo neoprezno, dzinovskim koracima koji su nas pregazili. I na kraju, sve je to ok, osecanja nisu dovoljno jaka. To shvatam i razumem, pa cak i da razvijem disciplinu dubljenja na trepavicama osecanja ne mogu pojacati.

Ponovo sam mu se javila, prva, ponovo sam mu rekla da zelim da ga vidim i ponovo je nemo presao preko tog dela. Cuva me od samog sebe, kaze, od velikog vraga. Mada velika sam ja devojcica, koja kroz zivot ide samo emocijama. Jedan je zivot i on ce prebrzo proci. A ja zelim njega u svom zivotu. Zelim da mu budem prijatelj, a on to ne shvata. Ili mozda jednostavno ne zeli.

Sva poznanstva u ovom gradu su mi povrsna, ovde nisam pustila korenje, nisam zelela, moji prijatelji su 100 km odavde, i ubrzo cu im se pridruziti. A odavde ce mi jedino nedostajati On i Drvo ispred terase, koje gledam svaki dan. I za koje sam se vezala, poistovetila. Da, ja sam od tih osoba, koja ce se vezati za biljku, i koja ce pronaci nesto vise u njemu od samo zelenih listova koje nosi. I ono je nesavrseno, bas kao i ja. Ima nepravilne praznine koje grane nisu popunile, i to bas sa moje strane, mog pogleda. Kasno je pocelo da lista, treba mu vreme da se privikne na situaciju, a i meni je uvek potreban duzi pocetni proces prilagodjavanja.

Sta god bilo, svako ide svojim putem, a ja moj ne znam koji ce biti, i to me malo plasi, malo vise. Osecam se da ne pripadam nigde, i sta ako se ne pronadjem uskoro? Ne zelim da trosim Bogu dane, previse su mi dragoceni, i svakim danom sam sve bliza potpunoj sreci, u to verujem, zelim...

A za nama ce ostati onaj poljubac na putu do kuce, ispod nadvoznjaka, zajednicka jutra, one noci kad sam bila najsrecnija na svetu, i pesme Leonarda Cohena, Balasevica i jos po koje. I da svaki put kad cujem Rundeka, nece mi dati mira, to znam.

Evo pocinje "moja" Kisa, mada odlucila sam da cu biti Oblak, dosta su mi tuzne oci u zivotu, primese tuge u vidu kise mi vise ne trebaju. A oblaci mi vise odgovaraju, onakvi razdragano konfuzni kao sto umem da budem.. A ti ces ostati Vetar, samo nadam se da ces moci da ga smirujes, za tvoje dobro...

P.S. Prigovarao si mi kako ne znam da pokazem osecanja, to je bio strah da cu biti previse otkrivena, ogoljena, mada ionako si sve citao iz mog pogleda. Ali evo emocije su sad tu, crno na belo.

Naposletku...

Cini mi se da je bila to ona, cini mi se, ali kratko je trajala, nisam sigurna...valjda je to bila ljubav... trazim je svakim danom, u svakom kutku mog malog sveta, pa zato, sta ako sam se od prevelike zelje za njom zanela, izgubila, dosanjala i na kraju izgubila...to nesto...

Nakon kraha od pre dve godine, kada mi se cinilo da je 6 godina izgubljeno, kada sam ispitivala svaki detalj sada vec odavno bivse veze, kad sam dovela u pitanje Njeno postojanje, odlucila sam da cu ipak verovati u Nju. Ne umem drugacije, to me hrani izgleda..i volim sto sam takva a i ne volim, previse me emocije vode..i previse to boli nekad..

Zaleteli smo se oboje, neoprezno, to nas je dotuklo. Jednostavno, neke svece brzo izgore, i pored sve lepote koje pruzaju...i sada na povrsini kao da nista nije ni bilo, a bilo je... To mi govore pesme koje izbegavam, ulice koje su zabranjene (ali mi ipak pogled ukradu), neispunjeni planovi i dogovori koji su ostali da vise negde u vazduhu, u mojoj glavi, razmisljajuci kako bi nam bilo da smo otisli na to more koje smo sanjali...

U nedelju sam dozivela najlepsi zalazak sunca, pola sata sam ga samo gledala, upijala, trudila se da zapamtim svaku boju, svaku predstavu neba koja se uzurbano menjala, i onu dugu sto se pojavila iza mene na par minuta... i jedino sto sam zelela je da mu se javim, da mu detaljno opisem zalazak..ali nisam, i dalje sam bila u autobusu, gledala kroz prozor, i borila se sama sa sobom.

Sutradan sam bila na Keju, sto blize vodi i secala se kako je pozdravljao Kej umesto mene, na pocetku kad je bio u nasem obecanom gradu..i jedino sto sam zelala da mu se javim...ali...

Sada sam se vratila u njegov grad, jos malo sam tu, pa odlazim...i govorim sebi da je najpametnije da odem sto pre, sto dalje, ali kad odem postoji mogucnost da ga nikad vise ne vidim...i zato ne zelim da odem, ali ovde nije moj zivot, ovde je samo on, i to blizu mene, ali ipak daleko..

Javila sam mu se prva jos ranije, na njemu je sad..ali znam da nece, a rekao je...mada dosta toga je rekao pa nista od toga...a ja ne mogu da budem sa nekim kome nisam dovoljna, jedina, posebna. A on ipak ne moze da se smiri, i ako je rekao da je sa mnom drugacije, i verujem da je bilo u pocetku, ali ne moze se pobeci od prirode...a ja trenutno ne mogu pobeci od sebe...i jedino sto zelim je da ga vidim, ali sta ako on mene ne zeli?

Na pocetku neceg novog..

Ok, nisam sigurna kako cu se snaci ovde, niti sta cu pisati ni gde ce me to odvesti ali vredi pokusati i saznati...

Zima je 2011a, napadao je sneg na severu Vojvodine. Ne volim zimu ali ovaj sneg me razveselio...planiram da pravim Sneska, nisam godinama. Svi oko mene me cudno gledaju na moju radost povodom pahulja (jer mi imamo 23 godine i to se izgleda ne radi) ali nesto me bas briga za njih...meni ce biti dobro, moram da lecim dusu, sneg je ko porucen...

Nisam sigurna otkuda ja u ovom gradu..tj. znam, pobegla sam iz onog drugog na sasvim legalan nacin. Promenila lokaciju istog fakulteta. Bilo mi je prvo dobro, sad me hvata nostalgija za mojim ljudima ali ko zna zasto je to dobro..to mi je mantra ovih dana...

....

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.