poezijakojuvolim

Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak

, 26 2013 18:58:00 +0100

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah.....

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kaosad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao....

Duško Radović - O vožnji

, 05 2011 19:20:06 +0200

Ono što ste propustili u životu, ne možete nadoknaditi brzom,

sumanutom vožnjom.

Ne pretičite pametnije od sebe.

Prava vozačka takmičarska disciplina zove se - ko će duže, a ne ko će brže voziti.

Ako još niste otplatili kola, mislite malo i na vaše jadne žirante.

Nemojte ih dovoditi u nepriliku da ne znaju da li da više žale vas ili sebe.

Ne zaboravite:

Mnogi nikad više ne bi vozili brzo, ali, nažalost, takvu priliku više neće imati.

James Thomas Farrell (1904-1979)

, 05 2011 09:20:00 +0100

(1904-1979)

OTAC I SIN (1940)

"Kada najviše želiš, da drugom čoveku nešto kažeš, najmanje to možeš. Džim oseti naglu iduboku osamljenost. Oseti se sam u svetu ljudi. Oseti, da je prisiljen da uvekbude sam sa sobom. Reči, koje bimogao reći drugome čoveku, ne približavaju ga tome čoveku. Pa i kad je s Liz, još je uvek sam sa sobom, sam na svetu."

"Ali nije mogao popraviti svoje greške, osim da navedesvoju decu, da izvuku korist iz njih." (Džim)

"Nejasno se setio bola, koji je doživeo, kad je bio mlad i kad je izgubio prst, radeći u nekoj fabrici. Niko mu nije mogao pomoći, dok su čekali oko njega, da doktor dođe. Niko nije mogao ništa reći, što bi mu pomoglo. Ništa se nije moglo reći." (Džim)

"Hteo je otići. Lažna slika njega stajala je ispred nje, ništa stvarno joj nije mogao reći."(Deni)

"...i činiti ono, što im se naredi, paziti na poslu, sve zbog svojih porodica, ako i nema drugog razloga. Seti se, da je govorio samom sebi, dok je bio dete u kratkim pantalonama, kako će biti slobodan, kad odraste. Ali oko njega su odrasli ljudi, a nisu slobodni."(Deni)

"Nije se usuđivao reći ili učiniti ili obući ešto po modi, jer u stvari nije osećao da pripada svetu, kojem se hteo prilagoditi." (Deni)

II deo:

MOJI DANI BESA (1943)

"Svejedno ću ostaviti ove stranice, neka budu spomen mojim danima gneva" intimni dnevnik Charlesa Baudelairea

"Ovaj dan kao da je pouka čitavog života. Ceo dan je želeo da nešto dođe, nije uživao u trenutku, koji je proživljavao. Dok se vozio vozom, želeo je da vožnja prestane. Dok je ručao, želeo je da utakmica počne. Za vreme utakmice želeo je da se završi. Sada želi otići na voz. Kada bude na vozu, želeće, da bude što pre kod kuće."

"Ali što čovek više čita, više uviđa kako ništa ne zna. Kad god bi pročitao jednu knjigu, doznao bi za deset ili dvadeset knjiga, koje nije pročitao, a koje bi trebalo pročitati."

"Opet se seti svoje prošlosti. To je bila komedija. On sam je komedija, koja je najednom postala ozbiljna. Seti se Rabelaisovih reči: Spustite zavesu, komedija je završena."

"Nemoj sve stavljati na jednu kartu. A šta onda, ako su sve druge karte lažne?"

"Deni se seti, kako je negde pročitao, da je Spinoza rekao nešto, što bi odgovaralo ovom trenutku - nemojmo plakati niti se smejati, već nastojmo razumeti."

Aleksandar Sergejevič Puškin - EVGENIJE ONJEGIN

, 02 2011 20:08:07 +0100

XLVI

Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada

Sve, sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno,

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela,

I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka grana

Nad grobom gde je moja nana.

XLVII

A moguća je sreća bila...

No udes moj je rešen sada.

A možda i ja, što bih krila,

Nepažljivo postupih tada.

Zaklinjala me mati jadna,

A spremna beše duša hladna

Na svaku novu volju neba.

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja Vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima i časti;

Zašto da krijem? Ja vas volim,

Al drugom ja sam poverena

I ostaću mu verna žena.

Dvoboj Onjegina i Lenskog, slika Ilje Rjepina

"Evgenije Onjegin je delo Aleksandra Sergejeviča Puškina, napisano 1825, a izdato prvi put 1833. godine. Sam pisac je doživeo sudbinu svog lika Vladimira Lenskog (umro je u dvoboju).

Siže se vrti oko neostvarene ljubav velegradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tanje Larine. Ukratko: Onjegin se rodio pored Neve. Njegov otac je proćerdao porodični imetak. Evgenije je dobio osrednje obrazovanje, od svega je znao po malo, ali je u zavođenju bio virtuoz. On odlazi na seosko imanje, da sa stricem koji umire i ostavlja mu ogromno bogatstvo, provede poslednje dane. Tu se u njega zaljubljuje Tanja Larina koja mu svoja osećanja iznosi u pismu. Međutim, Onjegin je odbija. Na proslavi Tanjinog imendana njena sestra Olga očijuka sa Evgenijem. Evgenije prihvata flert iz dosade. Lenski, Olgin verenik poziva Onjegina na dvoboj i tom prilikom gine.Ubrzo potom, Olga se udaje za nekog ulana i odlazi sa njegovim pukom. Nešto kasnije, udaje se i Tanja za jednog moskovskog kneza. Za to vreme Onjegin besciljno luta svetom. Kad ponovo sretne Tanju, ona se mnogo promenila. Postala je dama koja ume da sakrije osećanja; pa pri prvom susretu ne pokazuje ni zbunjenost, ni iznenađenje. Sada Evgenije pati i piše pisma. Dolazi do razgovora između njih kojom prilikom Tanja postavlja svoje čuveno pitanje koje predstavlja najbolju kritiku Onjeginovog lika: zašto je sada progoni kad mu se nije dopadala pre, van taštine i dvorske svite.

Tatjana Larina je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Posle Tanjinih reči Onjegin shvata svoje licemerje kao i ulogu svoje klase u društvenom životu Rusije: takvi nemaju nikakvu budućnost. On je tip tzv. ’’suvišnog čoveka’’, koji će se kasnije javljati i u delima drugih ruskih pisaca npr. Ljermontova, Turgenjeva itd. ’’Suvišan čovek’’ je neprilagodljivi individualista koji nije u stanju da realizuje svoje relativno velike potencijale u svetu na koji gleda sa dozom kriticizma. Onjeginova nesreća leži, dakle, u raskoraku između želja i mogućnosti. Antipod njegovom liku je Lenski, koji je takođe tragični junak. Za razliku od Onjegina on je veoma obrazovan. Obožavalac je Kanta i Getea, ali na žalost ne poznaje pravi život. Uzrok njegove nesreće leži u idealizovanju stvarnsti. Tako ga prvi životni problem sa kojim se suočava vodi u smrt."http://sh.wikipedia.org/wiki/Evgenij_Onjegin

http://www.imdb.com/video/screenplay/vi3482976537/

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/kamenigost.html

Vilijem Fokner - DIVLJE PALME (Ako te ikada zaboravim, Jerusalime), 1939.

, 28 2011 18:55:06 +0100

(Nju Olbani, Misisipi, 25. septembar 1897. – Oksford, Misisipi, 6. jul 1962.)

David Albahari:"Od svih Foknerovih knjiga, najčešće se vraćam "Divljim palmama", bez obzira na to što mnogi ne uključuju tu knjigu među njegove vrhunske domete, poput romana "Buka i bes", "Avesalome, Avesalome" i "Dok ležah na samrti".

"Divlje palme" su prvi put objavljene 1939. godine i dve novele koje čine knjigu, "Divlje palme" i "Starac", štampane su tako što se njihova poglavlja naizmenično smenjuju. U mnogim kasnijim izdanjima, pa i u prevodu na naš jezik, novele su razdvojene, ali kada ih čitamo, lako uviđamo zašto je Fokner hteo da ih predstavi u isprepletenom obliku.

Naime, obe novele govore o ljubavi, o odnosu muškarca i žene, o abortusu i porođaju, i premda su obe, svaka za sebe, izuzetno dobre priče, tek u naizmeničnom čitanju dobija se kontrastna slika odnosa pojedinaca i društva prema tim temama. "Divlje palme" donose priču o zlosretnoj ljubavnoj vezi između Harija Vilburna i Šarlote Ritenmejer, koja se završava tragičnim abortusom, dok "Starac" (što je zapravo naziv za nabujalu reku Misisipi) govori o tome kako jedan robijaš spasava trudnu ženu pred bujicom.

Na kraju, junak prve priče dospeva u zatvor, osuđen za ubistvo zbog loše urađenog abortusa, dok junak druge priče, umesto da bude nagrađen za svoje delo, dobija dodatnu kaznu zbog toga što se nije blagovremeno vratio u zatvor.

Ljubav se, tako, pretvara u kaznu, ma šta čovek učinio, i nikakvo bekstvo nije moguće. Suočen na kraju sa mogućnošću da oduzme sebi život i tako izbegne boravak u zatvoru, Hari Vilburn izgovara jednu od najčešće navođenih Foknerovih rečenica: "Između bola i ništavila izabraću bol." http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2004/05/31/srpski/G04053002.shtml

ODLOMCI:

"Sad ne moram više misliti na njih zato što znam odgovor na to, kao i to da ne mogu promeniti taj odgovor, a mislim da ne mogu promeniti ni sebe, budući da sam, kad sam te drugi put videla, shvatila ono što sam pročitala u knjigama, ali u što nikad nisam zbiljski verovala: da su ljubav i patnja ista stvar i da je vrednost ljubavi iznos onog što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jeftino, prevario si samoga sebe."

"...o onoj instiktivnoj veštini žena - onom bezbrižnom poverenju u vlastite ljubavne sudbine poput poverenja ptica u vlastita krila - onom mirnom surovom verovanju u neminovnu zasluženu osobnu sreću koja ih časovito okrilati i ponese iz utočišta ugleda prema neokušanom i nepoznatom prostoru bez ikakve vidljive obale...i sve to bez straha ili zabrinutosti, te otuda ne izvodeći nikakve zaključke o hrabrosti ili smelosti: samo s krajnjom i potpunom verom u zračna i krhka i neokušana krila - krila, te zračne i krhke simbole ljubavi koji su ih jednom izneverili, budući da su prema opštem pristanku i prihvatanju sanjale o samoj ceremoniji koju, kad se vinu, odbacuju."

Herman Broh (1886-1951) - MESEČARI

, 27 2011 22:31:14 +0100

„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju. (http://pulse.sm-art.info/ziveti-i-pisati/)

"Mesečari" je roman koji vredi pročitati - to je roman koji te uvuče potpuno u život glavnog junaka, i po čitanju imate osećaj da ste nekog upoznali, da ste s njim živeli i da ste od njega dosta naučili.

ODLOMCI:

"Moj živto se mrači za mnom, i ja ne znam da li sam živeo ili su mi to samo pričali, toliko je on već potonuo u dalekim morima."

"Nesposoban da sam sebe saopšti, nesposoban da razbije svoju samoću, osuđen da ostane glumac sebe samog, zamenik sospstvenog bića - čovek vidi da sve što može saznati od čoveka ostaje puki simbol, simbol neshvatiljivog Ja."

"Čekanje je kao razapeta bodljikava žica u duši."

"Možda je izrekao nešto davno zaboravljeno kad je kazao: "Uvek nas neko odgurne od sebe, gospodine Eše."

"...tada Hajnrih Vendling uze svoju ženu pod ruku, i ona pri tom prvom dodiru tela zatvori oči. Možda je i on sklopio oči, pa nije video ni teško letnje noćno nebo, ni belu prugu druma, koji se pružao pred njima i po čijoj su prašini gazili, možda je svako od njih videlo neki drugi nebeski svod, jer su oboje bili zatvoreni kao i njihove oči, svako u svojoj samoći, a ipak sjedinjeni u prepoznavanju tela, koja se spojiše u konačan poljubac, s licima lišenim koprene, lascivnim u očiglednosti pola, a ipak nevinim u bolu otuđenosti koja nikada ne misli da se okonča i koju nikakava nežnost više ne može ukloniti."

Hajnrih Gerlah: „Izgubljena armija: roman o Staljingradu“

, 26 2011 23:23:33 +0100

Orginalan naslov glasi: Heinrich Gerlach: "Die verratene Armee", što znači da bi tačniji prevod bio "izdana armija" - što i jeste, jer je odlučeno da je bolje da umre, nego da se povlači.

Hajnrih Gerlah je sluzio kao nadporucnik u 14. tenkovskoj diviziji nemacke armije, koja je ucestvovala u borbama oko Staljingrada, i po svojim secanjima je napisao knjigu koju zelim da vam predstavim, jer nam govori o perspektivi onog drugog coveka - coveka koji je iz bilo kog razloga na suprotnoj strani od nas, a koju smo tako cesto skloni da prenebregnemo ili namerno ne vidimo, pa i u najbanalnijim situacijama.

Knjiga je napisana zanimljivo i tankocutno - ne bavi se ratnim planovima, politikom, niti bilo cim slicnim. Samo covekom, obicnim vojnicima i njihovim razmisljanjima i osecanjima i onim sta se dogadja u svemiru jedne duse. Za trenutak se nadjete u redovima okruzenog okupatora, i osetite njegovu bol, i razumete zasto ruski vojnik daje cigaru zarobljenom nemackom vojniku.

Ovo nije prica o opravdavanju, ili zanemarivanju cinjenica ili necijih dela i nedela (nista ne moze ukinuti bilo ciju odgovornost za sopstveno delovanje) - to je prosto prica o ljudima i okolnostima, koje u velikoj meri mogu da budu drukcije od nasih, pa proizvode i drukcije reakcije. Ali je bol kod svih isti.Nadam se da ce vam ovi odlomci bolje docarati o cemu zelim da razmisljamo.

"Ja ne snivam starih dna srecu, ja bezim, ni osvrtati se necu."

" Uklanjanje versajske besmislice, Rajnska oblast, Saar, Austrija - to je bilo pravedno i lako resavano. I sve na miroljubiv nacin! kakvo cudo sto su ostali zavidjali. Zato je Poljake trebalo udariti po prstima. Oni su zaista, ako je verovati Gebelsu, postali drski. "Policijska akcija!" rece Gering, pa i nije bilo vise od toga...Zatim je dosla Francuska. Medjutim, pre no sto je to coveka moglo uznemiriti, vec je sve bilo proslo. I, gotovo bez zrtava! A vec se mogao sagledati i dan kad ce i Engleska izgubiti volju. Ne, to zaista nije bio rat..Dok onda nije izbila stvar s Rusijom...Endrigkajt je jos uvek osecao ledeni strah u kostima u casu kad je iz zvucnika slusao Hitlerov poziv: "Najvise sest nedelja! kako se vikalo. "Za Bozic smo kod svojih kuca!" A sada su sedeli jos uvek tu, podaci o gubicima vec se davno nisu objavljivali, a nikakav kraj se jos nije mogao nazreti. I tako se, djavo da ga odnese, uletelo u svetski rat, da se nije ni znalo kako..."

" Nalazimo se u drugoj godini poduhvata, koji je nakad nazvan ruskim pohodom...Velike su reci vec zvucale prazno, pa i velike su stvari, za koje se zapravo poveo ovaj rat, izgubile na sjaju i snazi. Nemila nevolja i suvise je obuzimala ljude, a da bi bili spremni da misle dalje od svojih vlastitih zivota i onog sto je s njim vezano. U svemu drugom ljudi su se prepustali neizbeznosti, na koju su svikli, a koja se nazivala duznoscu. Porivi unutrasnje bestije, govorio je Brojer."

"A danas odjednom ovo naredjenje, koje ih je isteralo iz njihovog, protiv zime osiguranog bunkera, koji su izgradili nedeljama u napregnutom radu s nadom da ce se ovde konacno skloniti i smiriti. Sta naziva vojnik smirenjem u prisustvu neprijatelja: mesto na kome se mozes ispruziti na spavanju, ugrejati svoju kafu, pisati kuci pisma; mestance, koje posedujes, gde si kod kuce posle dugih meseci marsiranja i borbe, i borbe i marsiranja. I jazbina u bunkeru moze biti domovina. I do poslednjeg daha branili bi, kad bi trebalo, ove jazbine kao i samu domovinu. A onda je iznenada doslo do toga da treba otici napolje u noc, u zimsku studen, napolje na zaledjene ceste, na mars u nepoznato. Doslo je naredjenje, a mali infanterist ne sme da pita, on mora slusati, mora marsirati. Lako je naredjivati, tesko je marsirati. Beskrajne kolone marsiraju kroz noc..."

"Armija zeli da se o svemu tome trupama ne kaze nista!" , zavrsi on."Pa to je i pravilno", prihvati Unold. "Ne valja kad vojnik previse zna. To samo podkopava borbeni moral.""Vi tako mislite?", pukovnik vrati sliku na njeno mesto, pa se okrene. "Moje nacelo je zapravo uvek bilo ; poverenje za poverenje! Ono je pokazalo svoju vrednost u najgorim polozajima. A sto se morala tice - nista ne razbija moral jedne trupe vise od lazi. A i precutkivanje je laz. Ali cemu price, pa to je naredba..."

"Jer sruseni "Ju" (avion) je pravi Bozji dar. On moze da krije u sebi ili mast ili cokoladu ili hleb! Dvadeset tona hleba! Nocu su cesto sanjali o tome u svojim bunkerima. Moze imati i municiju ili gorivo. Ali o tome nije niko sanjao."

"Eh, dragi gospodine zupnice Petere! Trebalo bi citav dan vikati u nebo, kad bi jos imali srca. Ali ko jos sebi sme ovde priustiti srce..." Peters jos uvek nije progovarao, nije mogao pronaci nijednu rec. Ali eto neceg tu sto se u njemu upalilo. Oziveti mrtve - to je to! On mora oziveti mrtve, sva ta zamrla srca. I ovog mladog lecnika ovde, koji jos izgleda da je ziv, a ipak je u stvari vec mrtav - umro od Staljingrada."

"Brojer je osetio da je Staljingrad vec odavno postao vise nego geografski pojam, da je vec prevazisao prostor i vreme, da mu niko ne moze izmaknuti, pa makar pobegao u najudaljeniji kutak sveta. Svako, koga se dotakao dah ovog ogromnog zrtvenika, zigosan je za ceo zivot. Nema vise stvaranja, delatnosti i planova bez Staljingrada. Nema ni jave ni sna bez Staljingrada. Trenuci u zagrljaju voljene zene - Staljingrad! Pogled u svetle decije oci - Staljingrad! Nikad, nikad vise utehe zaborava..."