Put za Beograd (…ili molitva za mrtve)

, 04 2011 19:13:24 +0200

Volim da putujem. Ali pri tom ne mislim na putovanje u onom mondenskom smislu, danas tako često korišćenom po rubrikama “Džet-set” i “Zabava”, u kojima prosto ne možete da se odbranite od preporuka za krstarenja, divne šoping ture po Aziji i Latinskoj Americi, te silom odlepljujete ruke od tastature da odmah ne otkucate broj svoje kreditne kartice i rezervišete mesta – jer iako svi ti fensi ljudi očito smatraju da vi ne znate šta je to lepo i u čemu biste mogli da uživate, vi ipak raspolažete sa zavidnim zalihama preostalog razuma da znate da je budžet jedina razlika u ukusu između njih i vas. Ali zar to nije baš divno što se posle svih nedaća vi držite tako dobro, da naš džet set smatra da ne idete na ta divna putovanja samo zato što ste škrtice koje bi radije da sede na parama, nego da im vetar mrsi kosu na Volgi? Elem, da se vratim na početnu tvrdnju – prosto volim da se vozam. Eto! Kad sam bila mala i ničim drugim nisu mogli da me umire – stavljali su me u kola i ja bih momentalno zaspala, ostavljajući njih da me vole vozikajući se okolo bez ikakvog drugog cilja osim mog mirnog sna.

Osim umirujućeg dejstva koje brundanje motora i miris benzina očigledno imaju na moju psihu, volim da putujem i zato što je to uvek nešto novo – nove kuće, novi ljudi, predeli. Pa makar i pedeset puta prošla istim putem, uvek se nadje nešto što do tada nisam videla, ili se promeni ugao pod kojim svetlost pada, ili je drugo vreme, bilo šta. Osim putovanja magistralom do Beograda.

Svo moje zabavljanje sa traženjem ostataka rascepkane srpske duše u starim kućama i vajatima, ili otkrivanja da još ima ljudi koji su zadržali identitet, pa im kuće i dvorišta pune oči i srca prolaznika – baš svo prestaje sa uključenjem na Ibarsku magistralu. Znam da me tu čeka Predrag.

Ploča je mala i siva, na metalnom ramu za koji je brižljivo zalepljen buketić od veštačkog cveća. Kad gledate sve te spomen-ploče na mestima pogibija, ne možete da ne vidite s kojom brižnošću je učvršćeno cveće – lepljivom trakom, vrpcom, u metalom okviru….Kao da se sva bol prenela u to čvrsto, pažljivo omatanje buketića i osiguravanje da ne spadne, kao da treba svima da kaže koliko je pokojnik voljen.

Ni dvesta metara dalje je Nenad. Na kraju šumarka, u hladovini. Veliki buket je bezbrojnim omotavanjem pričvršćen za stablo koje je prihvatilo poslednji njegov uzdah i čuva ga u krošnji, ako ko ume da čuje. Dvadeset pet godina nije trebalo da iskrvari tu, trebalo je da se tu ljubi. Ali ni pet stotina metara dalje čeka Srđan.

On je znao sve o ljubljenju. Ima lepo, mirno lice s punim usnama. Ali valjda svi imaju mirno lice kad se savremenom tehnologijom utisne na kamen. Jedino nemaju svi tako lepa usta, s četrdeset dve on je već otkrio koliko radosti je u običnom poljupcu kad ga daješ svom detetu. Gde si žurio, Srđane?

Mlađan nije žurio. On se odmakao celih sedamsto metara, uvek je bio specifičan i svojeglav, s neodoljivim šarmom zagonetnog mušakrca. A u suštini uopšte nije bio zagonetan, samo je malo pričao. I suviše popio te večeri. Ko ne bi – rodio mu se sin. Samo se to ne slaže sa volanom. Slaže se sa pažljivo odabranim buketićem stavljenim u mramornu vazu ispod ploče.

A Mrđan ….i Boško…i Nikola….i Vojin…Nisu stigli ni u mislima da se raduju sinovima. Jedan mrak, jedna izbočina na putu, jedna noga na gasu i jedan prasak. Mislite da je to bilo od kola? Ja mislim da je od srca koja su se slomila i izlila tugu toliko veliku da se čini da ta noć nema kraja. Njihove slike su na jednoj ploči, buket je jedan, samo se bol učetvorostručila.

Posle toga ne mogu da gledam neko vreme kroz prozor autobusa, ali me grize savest – čekaju me oči Boška, Mitra, Nikole, Petra……Tek na ulazu u gušće naselje, ploče se razređuju i nestaju, ponovo se pojavljuju kuće, ljudi….svetlo.

Naravno da se oni ne zovu ovako kako sam ih ja nazvala, ne mogu da stignem da tačno pročitam imena i prezimena…..Samo prolazim kroz tužni špalir očiju koje mi govore “Ja sam BIO” , i ne mogu da im ne govorim “znam, znam, znam…”. I uopšte ne mogu da se setim šta sve to još ima od izlaska na magistralu do prvih oblakodera. Kao da ulaziš u tunel bola….joj, Srdjane-Ðurdevdane, joj, Mrdjane-Mitrovdane, joj, Mladjene-Ilindane….Uvek moram posebno psihički da se spremim za taj deo puta. I razgovor.

Jer oni kažu i “Nisam morao da budem BIO, mogao sam još da budem JESAM.”

Znamo li i to?

Ili i dalje žurimo, pijemo, ne pazimo……

Čujem da se neki zalažu da se te ploče uklone. Ja sam protiv. Te ploče govore. Ja sam za to da naučimo da ih čujemo, da se ne navikavamo na njihovo prisustvo. Ja sam za to da svi upoznaju Predraga, Nenada, Srđana, Mlađana…..i da ih slušaju.

Nisu morali.

Mi ne moramo.

Obrazovanje je zakon! U svemu.
Što više učiš o nečemu, što se više upoznaješ sa pravilima i načinima na koje se radi to što radiš ili želiš da radiš, to si uspešniji u tome. Dok ne postaneš vrhunski profesionalac. Svaka čast, poštovanje! - i to je to. Aliii....ima do toga podosta. A ima mnogo i onih koji ne maknu dalje od amatera. Nije ni to problem.
Osim ako je to vaš zubar. Ili ako je to neko ko se igra vašom dušom. Na primer neko ko odlučuje o vašem poslu. Amaterizam u ponižavanju. O tome želim da pišem ovaj put. Zašto se niko ne čudi kako sam povezala to dvoje - odlučivanje u poslu i ponižavanje? Pa, osim što je velika tajna, Srbija je postala i velika škola svakoraznih poniženja. Pa tako sad i tu možemo da razlikujemo profesionalce, tzv. mahere i totalne amatere.

Jer, čak i ponižavanje se uči, ima svoje finese - pravi profesionalci to rade tako da vi prosto razumete da to tako mora da bude, saosećate sa njima, jeste da ispadate budala ali ljudi to nisu hteli, prosto su morali, i vi biste im bili prijatelji da neko kojim slučajem to od vas zatraži. E, to je prava stvar - i kao što rekoh, svaka čast, poštovanje!
Ali amaterizam u ponižavanju je vađenje živca bez ikakve anestezije, bez pripreme, kasapski! Prljavo, krvavo i ostavlja strašan nered za sobom.
A naš vladajući sistem u društvu je trenutno teško oboleo od amaterizma u ponižavanju, to mu se svakim danom pokazuje kao drugo (ili istinsko?) lice. I nije ga briga za trag koji ostavlja. Ali brljotina za brljotinom, uskoro čitavu stranicu pretvara u brljotinu. I šta se radi sa takvom stranicom?
a) iscepa se i piše se ponovo
b) precrta se kosom crtom, i piše se ponovo
c) prekreči se, i piše se ponovo
d) ostavlja se takva kakva je, i dobijate jedinicu u dnevnik.

Samo što to nije nekakav stari školski dnevnik koji će biti zaboravljen za koju godinu. To je dnevnik nacije koja nema prava na popravni. I pošto sam vazda bila šaptač u školi, to je i ovaj tekst moj prilog za dobijanje prelazne ocene, i eto dajem predlog - pod hitno da se vladajuća ekipa uputi na kurs: Uspešno ponižavanje u tri poteza! Kako prevesti žedne preko vode, a da ne ukvasite noge! Ili, sačuvaj bes u buretu.

Kao u bajkama koje smo čitali kao deca, pa junak uvek naiđe na neko bure, ili neki kovčeg, koji nikako ne sme otvarati jer je tu neki strašni džin, čudovište, gladna aždaja, koju je neko nekad davno zatočio. Da li su oni uopšte šta čitali, to je već druga priča, neki drugi put o tome. Elem..

Bure koje je mene ponukalo da počnem da govorim jeste ono na kom piše: NAMEŠTENI OGLASI ZA POSAO.
Ništa novo, otkad je sveta u Srbiji, otad je i njih.
Ali to više nije veza i vezica, to više nije u rukavicama, to je najprostiji, najvulgarniji i najružniji oblik amaterizma kad ne samo da vas pljunu, nego vam još i kažu: pljunuo sam te! Kao da vi to niste znali!

Dan je bio nešto manje vruć nego što je danas - taman da mi frizura opstane do razgovora za posao na koji sam krenula. Na brzinu premotavam u glavi edukativne sadržaje koje sam danima pre toga skupljala sa raznih strana - napraviti cv po protokolu (odličan pet, rekao mi test na sajtu za zapošljavanje - odnosno, bolji ne mogu napisati), zapamtiti ga, moguća pitanja i pravi odgovori, govor tela koji treba jasno da im kaže da takvog stručnjaka ne smeju ispustiti, adekvatna odeća koja vas predstavlja kao ozbiljne ljude kojima je stalo do sebe, uz istovremeno iskazivanje poštovanja prema instituciji u kojoj konkurišete.
Kad smo kod institucije, ženski glas koji mi je saopštio da je razgovor sa komisijom u 13h tačno, bio je utešno ljubazan i fin. To me je malo smirilo, pošto mi se već jedna crvena lampica upalila kad sam videla da je oglas za radno mesto poništen a da čestito nije ni protekao, i onda doslovce ponovljen s izuzetkom toga da su za radno mesto za koje konkurišem dodali mogućnost prijavljivanja sa školom koja sa traženom profesijom ima veze koliko i hortikultura sa hidraulikom. No, dobro! - lampica se nije ugasila, trepće negde u pozadini, ali ne bode oči baš. Pa mogu valjda da kupim sebi par sati nade!
Osim toga, ta institucija je bila pod prinudnom upravom, i sad kreću ispočetka, pa razmišljam.....možda?

Od možda nije ostao ni znak pitanja čim sam ušla u hodnik pun lica okrenutih ka vratima na kojima je pisalo: Razgovor u toku! Ne ometaj!
Ko još ozbiljan na razgovor zove sve kandidate? Odmah ću da vam kažem, ne morate se mučiti - niko! Sem NEKO. A mi tog nekog vrlo dobro znamo, ježenje mi je istog momenta krenulo od najdublje tačke u stomaku i brzinom munje se pretvorilo u nešto kao rezignirano iščekivanje poznatog.
Tako mi je bilo i kad sam išla na drugu operaciju zuba - znala sam da sam preživela prvi put, i bila sam spremna. Znala sam da ne može toliko boleti. Ništa ne boli tako kao prvi put.
Što se posla tiče taj prvi put je bio u državnoj radio stanici koja je tražila radnika moje struke. I opet je bilo puno ljudi. I svi su sedeli po grupicama, i prepricavali i objašnjavali šta sve znaju, i gde su sve radili ili rade ali žele bolje.....Samo je moja poznanica meni u poverenju šapnula da ona taj posao nije radila već deset godina i da ništa ne zna. I jeste, pogodili ste - ona je primljena, a meni su od sramote valjda ponudili da budem - dopisnik!

I tako ja uživam u blagodeti sećanja dok stojim pred označenim vratima, i čekam onako malo inatlijski, da mi kažu u lice. Osim toga, ja ipak imam posao kod privatnika, koji nije od najgorih privatnika kod kojih sam radila, tako da....U blagoj sam prednosti s aspekta psihičkog podnošenja igranja u tom kratkometražnom dokumentarnom filmu u koji smo ubačeni, s radnim naslovom: "Predstava konkursne komisije, ili kako iskoristiti masu. "
Naravno, ni ja nisam stena kamenita, pa sam pritisla kočnicu, pošto je ipak bilo neoprezno navući se na ona dva sata nade.

Onda polako počeh da gledam ta lica....Jedno starije, par sredovečnih i dosta mladih, uglavnom ženskih. Na svima blaga uznemirenost, strepnja. I opet ona priča - ja sam tu radila, ja nisam ali sam završila to i to, šta mislite da li će pitati za ovo, ja ipak imam neko iskustvo, možda je prednost to što sam udata - čula sam da je to znak porodične stabilnosti.....
Kandidati ulaze i izlaze, počinju prepričavanja postavljenih pitanja. A tebe? Šta su tebe pitali? Joj, valjda sam dobro rekla.....
Jedna devojčica dotrča do mene, pita imam li olovku, možda ćemo morati neki test da radimo, da pokažemo šta znamo.
Polako ali sigurno, mučnina mi usporava rad srca i vazduh kao da dobija neku posebnu težinu, i prosto moraš da ga jedeš.
Kako koji kandidat ulazi, tako sve brže i brže izlazi. Ljudi počinju da se trzaju, postaju nervozniji - šta se dešava?
Šta su te pitali? Pa, ništa, samo par pitanja......
Dok nije ušla jedna sredovečna žena i malo duže se zadržala. Kad je izašla, pošto smo već svi postali braća i sestre, najbolji prijatelji i kumovi, ja je pitam - zašto ti osta duže? Šta su tebe toliko pitali?
Ona stegnutih usana izbaci iz sebe: Ništa! Pitala sam ja njih! Neko tu već radi!.....I žurnim korakom napusti zonu uzaludnog nadanja.

Na kraju ostasmo samo nas tri. Devojka s crnim uvojcima ne mrda s mesta, raširila oči i odbija da veruje svojim ušima. Na kraju istisnu: Pa ja nikad neću naći posao!
Utom je prozvaše, i još brže otpustiše.

Meni više nije muka. Osećam kako se ta tvrdoća ispod rebara pretvara u vreo pritisak besa. Ova lepa i dobra i fina lica nisu to zaslužila. Nisu zaslužila da ih dovlače ovde, da im ulivaju nadu i strepnju, i bude snove, samo da bi oni izigravali zakonsku proceduru!
Odavno mi je jasno, sad još čekam da i mene odrade, pa da idem, a u meni samo kucka tempirana lopta besa: tik-tak, tik-tak....
Ali mene ne prozivaju......Da bude još lepše, žena nadležna za sprovođenje lica izabranih za ponižavanje, pita: Jeste li i vi tu za posao? Kako se zovete?
Naravno, to što su me oni zvali ne igra nikakvu ulogu u njenom odgonetanju toga otkud ja tu i šta uopšte hoću. I na kraju me i prozvaše.

A unutra najlepše doba soc-realizma. Konkursna komisija od tri člana se rastegla oko onih velikih stolova za držanje sastanaka u kolektivu. Tu je direktorka iza brda papira, psiholog sakriven iza naočara i socijalni radnik raspoložen za pošalice. I šta će sad sa mnom? Ljudi mislili da su završili....Al ajd kad sam tu - pitaju me imam li iskustva. Bez obzira na svu moju pripremljenost, to pitanje kod mene proizvodi blagi šok - pa oni uopšte nisu ni čitali prijave! Oni pojma nemaju s kim razgovaraju, niti ih je briga.
Zastah za momenat od iznenađenja, pa odgovorih, da bi moj zastoj bio protumačen kao "Je li vi to niste sigurni da hoćete ovaj posao?"
To je već bilo previše čačkanja po mojoj tik-tak mašini, i uspeh da zadržim dostojanstvo kroz iskaz: Znate šta, ja sam više nego kvalifikovana za ovaj posao, ali ako neko tu već radi, džabe govoriti!
Muk.....Direktorka samo spusti oči bez reči. I osta taj trenutak tako. Bez reči.
Prekide ga socijalni radnik sa konstatacijom da eto, on uglavnom pita je li kandidat venčan. Na to se brzo nadovezaše sa par dosetki, i moj razgovor za posao bi završen uz rečenicu "Bićete obavešteni!", čiji je bljutav ukus bio toliko intenzivan da se lice direktorke na trenutak izdužilo.
Dok sam izlazila, žena za sprovođenje pođe za mnom, i reče preostaloj kandidatkinji: Ti uđi sad!
Nije je pitala ni za ime ni je li i ona tu po pitanju konkursa.

Otišla sam i od tada je prošlo vremena, ali aždaja je puštena iz bureta. Bes me ne prolazi, i kad god se setim onih dobrih lica, postaje jak kao u izvornom momentu.
Ako čoveku uzimaš bilo kakvu nadu, moraš li mu se i rugati u lice?
Ako zadaješ ranu, koju možda moraš zadati, moraš li i koristiti prljav nož, moraš li biti aljkav?
Na neke i na mnoge stvari smo navikli. Ali na neke granice ne smemo zaboraviti. Posle njih, nisu oni ti koji su manje ljudi. Mi smo.

I kad nekog ponižavaš, moraš se prema njemu odnositi kao prema čoveku sa osećanjima, mislima, nadama, strepnjama. On nije sitan novac za tvoje raskusurivanje. Radi tvoj prljav posao, ali ne prljaj njim druge, koliko god je to u tvojoj moći.

U to ime sam danas poslala žalbu na odluku koju su mi poslali. Ne zato što mislim da će mi je usvojiti, nego zato što ne mogu da ćutim, hoću da znaju da sam ih videla i da ne želim da ih trpim. Amatere.

poezijakojuvolim

Samo su osećanja...

Put za Beograd (…ili molitva za mrtve)

Kako se gradi bes (...ili teško divljima kad pitomi polude)