poezijakojuvolim

Jaroslv Ivanškjevič – GODINA 1932,XXXVII

Ja samo pravim se tako

Da noći se ne bojim

Kada u sobi svojoj

Pred crnim prozorom stojim.

Da pogledam u nebo

Ja silom teram sebe –

I vidim oblake strašne

I na nebu strašne zvezde.

I drvo tako crno

Što u mraku se klima

Kad u krevet se skrijem

Stoji mi pod kapcima.

Pribijam se uz tvoje

Srce, gde pesma sleće,

A u njemu istinski šume

Tihe noći i drveće.

Vitomir Nikolic - ODMETANJE

Nije ovo ljubav, to se ja spasavam,

to ja bježim, ženo,tebi u hajduke,

romanijo moja, puna dobrih trava

za krvave rane i žestoke muke.

To ja bježim, bježim, iako znam,ženo,

da već nigdje nema đula i zumbula,

da me čeka prokleto lijevno

gdje u njemu bijeli se kula.

Stevan Savić- ODGOVORI

Ćutanjem me daruješ.

Zlatnom ogrlicom od slepila,

bisernim mindjušama fine sebičnosti.

Vid nemoćno pipa

za odgovorom.

Ne može se iza ni okom,

ni srcem, ni nogom.

Kao čudovište iz trista jedne

nedokazane priče,

stvarno baš zato,

strašno uprkos tome,

ćutanje.

A neće ti ništa,

sem koji naramak duše

za potpalu u hladne dane sećanja.

hiljadama pitanja

ružnih od nervoze

noseća ćutnja.

Kao kamen navaljena na moje prste

koji bi da pobegnu

il da dodiruju

bilo šta izvan bola.

Umeš li prepoznati granicu

kad više nisi jak?

Umeš li da ne budeš jak?

Nemam izbora.

Evo ti moji prsti,

evo ti tvoji neodogovori.

U ogledalu tvog ćutanja,

spazih sebe.

Mječislav Jastrun - SREĆA

Kada te gubim, ja nalazim tebe,

Kada sam s tobom, ne mogu da nasitim

Srce.

U tebi su zvezde, mrak i oganj,

Granje što žamori pticama u vrtu –

Sve što me uljuljkuje u kratkom doživljaju

Života.

Kada gubeći te odlazim od tebe,

Sreća se nesrećom hrani, uzdah

Je glas kojim progovara ljubav,

I ne zna istinu onaj koji ne zna

Da je senka savest sunca.

Iza mene si. Kao u noći tamnoj

Zalutali tražimo svoje ruke.

I tu si, živiš sama za sebe

U meni.

Antoni Slonimski – NOKTURNO

Ah, ti prokleti besani sati

Kad nevažne brige naglo postaju ogromne

I ma kakva glupost ohrabrena noću

Preti, optužuje, naduvena kao žaba.

Neoprezna reč postaje zločin,

Glupa primedba u novinama – presuda

Osamljenost, dekret izgnanstva.

U groznici sporova neznano oko čega

Izmišljam nove ludačke argumente,

precizno pariranje – u izgubljenim diskusijama.

Ah, oni prokleti sati kad se noću

Ništavne drame, neistinske brige

Sjedinjuju sa istinom starom i bolesnom.

Očajavam zbog nenapisanih komada,

Zbog slika koje bih mogao naslikati,

Zbog usana davno ljubljenih.

Dok najzad u ponoć ne dođe

Mala tableta

Mepavlon.

Obuhvata me toplim talasom sna.

Prustovim

Pronađenim vremenom.

I, kao nakon gorke svađe,

U naglom pomirenju

Pronalazim tvoja, detinjom grimasom

Nabubrela usta, vrela, slana od sna.

Spavaj, draga.

Enes Kišević - SNIJEG U OČIMA

Ne kloni mi, moja glavo,

to nisam ti ja propao:

u očima mojim tužnim

svijet je pao,

svijet je pao.

Ne tazi me, vino žarko,

da ti budem vedar kao:

u očima mojim suhim

svijet je pao,

svijet je pao.

Ne nosi me, moj očaju,

ti nada mnom nemaš vlasti,

toliko sam ja letio

da ne stignem nikad pasti.

I kada mi dušu sruše,

što ni u snu lako nije,

moje će me staro srce

još da grije,

još da grije.

Ne smiješi se, moja glavo,

što sam sam na sebe spao,

u očima mojim slanim,

snijeg je pao,

snijeg je pao.

Ljubica Pupezin - PODSETNIK (odlomci)

***
Prvo,
nemoj da se nasmeješ.
Ne klimaj glavom bez prestanka,
ne govori da je u redu.
Umrećeš od unutrašnjeg krvarenja.

***
Drugo,
nemoj da se iznenadiš
što ti se neko uopšte obratio.
Da ga oteraš jednim pokretom ruke
kao dosadnu mušicu.
Sipeće strašni dani.

***

Iznad mog stola visi slika:
bomba,
na kojoj je upaljen fitilj,
leži na glavi jednog mačka.
Žuti plamen je večito
na istoj udaljenosti od dinamita.
Eksplozija može da se desi
samo u mojoj glavi.

***

Želje su prvi znak bolesti
od koje se umire.

****

Pre nego što zauvek odem
moram da znam:
koliko puta si me sanjao,
koliko puta mi dojurio,
gde si me sačuvao?

Ivan Ahmatjev - iz SEST PESAMA

ležim
ne spavam
mučim se

da li sam to pojeo
ono što ne treba
video ono što ne treba
pročitao ono što ne treba
pomislio ne na ono
čega ima
već na ono
čega nema

evo i sna nema

to jeste
ako bi bilo
ono
čega nema
sve bi moglo biti drukčije
ne bolje
već lakše
a ja bih se već
sam tada
potrudio
da ne tugujem

Erih Marija Remark - "Crni obelisk" odlomak

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah.....

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kaosad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao....

Zvonimir Golob - POGLEDAJ PATKE, DRAGA

Ti si me ostavila, bože,

kako je to smiješno.

Šta ćeš sada bez mene tako sama?

Svi idu u dvoje, ali ti i ja,

svako svojim putem.

Pogledaj patke, draga, nekamo lete.

Svugdje parovi, svugdje on i ona

i ptice kao i ljudi drže se za ruke,

samo ti i ja stojimo bez riječi

kao dva broda u magli, ispod tuđih zastava.

Ti si me ostavila, bože,

kako je to smiješno,

šta ću sada bez tebe u toj šumi?

Svi nekamo žure, ali ti i ja,

na koju ćemo stranu?

Teška si odviše, ne mogu da te nosim.

Nisam te volio, sada mogu reći.

Dok si kraj mene ležala, gdje sam tada bio?

Sada ti i ja stojimo bez riječi

kao stablo i sjena koja mu više ne pripada.