Od svega po malo

Putovanje

Sutra konacno idem kod terapeuta. Čekala sam na taj sastanak sedam dana. Najdužih sedam dana. Delom je to i moja greška. Zapravo, pitao me je koliko je hitno, pošto me je cuo uplakanu i bezvoljnu. Slagala sam i rekla da nije jako "crveno". To radim celog zivota. Stalno u tripu da cu nekoga da opteretim (pa makar mu to bio i posao).

Dakle, sutra u 16h cu se sresti sa REBT-om. Očekujem mnogo i imam utisak da sutra krećem na neki dugo priželjkivan put.

Obaveštavaću vas. Ne zato što mislim da ikoga zanima moj lični razvoj, nego zato što bih volela da sam ja negde mogla da pročitam iskustva i utiske i efekte ovog vida remonta.

Znam svoju dijagnozu ali ne znam kako da rešim svoje probleme. Zato to shvatam kao učenje a ne lečenje.

Znam da sam, konačno, učinila prvi odlučni korak u borbi protiv gospođe Depresije.

Znam i da će mi trebati brdoooo papirnih maramica.

Nek mi je sa srećom!

Dan treci

Dugo me nije bilo ovde ni na bilo kom drugom mestu. Dugo me, zapravo, nije bilo u ovom svetu. Danas je treci dan od kada sam krenula na putovanje. Putovanje kući. Spremala sam se na taj put dugo, mesecima, možda je i godina prošla. Strpljivo sam se pripremala jer znam koliko ću prepreka i raskrsnica na tom putu imati. Al, konačno sam odlučila. Spakovala sve što mi je neophodno, ostavila za sobom sve ono što mi je višak, bespotreban teret, i pošla. Ne znam koliko će put da traje, ali znam da ću da stignem do cilja.

Neću da budem više tamo gde mi nije mesto. Nisam se oprostila sa svojim starim domaćinom, stanodavkom. Znam da će me pratiti. U stopu. Znam da misli da sam joj ostala dužna za kiriju i račune. No, ja mislim da mi je već previše uzela. Da sam preskupo platila boravak u njenoj kući. Uzela mi je sve što mi je bilo važno a na kraju i ono najvažnije - mog M.

A sve je počelo veoma naivno. Ona je pružila ruku, nasmejala se i rekla: "Zdravo, ja sam gospođa Depresija, drago mi je što smo se upoznale." Tom prvom susretu nisam pridavala velik značaj. Pa, toliko različitih stvari upoznamo tokom života. A, onda je ta gospođa počela da me posećuje. Isprva retko, a onda sve češće. Prvo sam je iz učtivosti trpela, a onda je počela da mi smeta, dosađuje. Da tura nos tamo gde joj nije mesto. Zatražila sam pomoć. Posle nekoliko meseci intenzivnog rada da čovekom koji je specijalizovan za ovu napast, ona je uvređeno otišla... Doduše osmehivala se nekako čudno, kao da nije sve gotovo. Nisam tom osmehu pridavala značaj. Mislila sam da je samo uvređena i da to pokušava da prikrije.

Moj dom je ponovo bio samo moj. Ponovo sam pila kafu sa prijateljicama, bez gospođe Depresije koja je uvek imala neko pitanje, neku sumnju, neku doskočicu. Ponovo sam se smejala, radovala, šetala, plakala, zaljubila.

A onda mi je u februaru prošle godine gospođa Depresija poslala razglednicu sa nekog čudnog, dalekog mesta. Par reči na poleđini i to je to. Slučajno srela pored Dunava u maju. Nakon toga je nestala i nije je bilo, kao u zemlju da je propala. Leto je prošlo bez pomisli na nju. Došla je jesen, a potom i zima. Pozvala me je pred Novu godinu da mi čestita praznike. Poželela sam joj isto, a ona se kao jako obradovala i poželela da mi pokloni nešto što je dugo čuvala za mene. Samouvereno sam je pozvala u goste na kafu i kolače. Bila sam uverena da me je onaj čovek specijalizovan za napast naučio kako da je držim na pristojnoj distanci. No, ona se usprotivila dolasku u moju kuću i predložila da ja nju posetim. Eto, baš se preselila u moj komšiluk u novi prostrani, moderan stan sa velikom zastakljenom terasom i pogledom na Dunav. Pristala sam i otišla.

Nikome nisam pričala o toj poseti. Počele smo u tajnosti da se družimo, povremeno. Nisam osećala da mi se ponovo prikrada. Mislila sam da sam dovoljno jaka da joj se oduprem. Da sam obučena da joj se suprotstavim. Dani su prolazili, ona je počela češće da se javlja, šalje poruke, poziva na druženje. Sate i dane sam provodila sa njom i to tajila. Niko nije znao za naše tajne susrete. Bilo me je sramota da prijateljima, svom čoveku priznam da mi je ponovo gospođa Depresija drugarica. Ipak, zajebala me je davno, a ja joj sad opraštam. Rekla sam nikad više a opet sam s njom.

Malo po malo, gospođa Depresija me je potpuno uhvatila pod svoje. Provodila sam sa njom vreme a kada smo bile fizički razdvojene mislila sam na naše razgovore. Zbog nje i sam zapostavila prijatelje, poslovne i kućne obaveze, mog M. I, kada se sav moj svet raspao, kada se moja kuća srušila, kada me je M. napustio, gospođa Depresija me je pozvala kod sebe. Da živimo zajedno jer jednostavnije je tako, manji su troškovi za grejanje, hranu, struju... Ionako imamo veliku terasu sa pogledom na Dunav, pa u šetnju neću morati da idem. Imamo veliki TV i bezbroj kanala, pa nam bioskop ne treba. Njen bar je pun svakojakih pića, pa nam ni kafana nije potrebna.

Posle nešto više od dva meseca, meni je život u njenom stanu postao mučan. Nisam mogla više da dišem, srce mi je ubrzano lupalo, vrtoglavice su bile česte, a uprkos njenoj kuhinji smršala sam nekoliko kilograma.

Pre tri dana sam odlučila da pobegnem. Beg sam planirala nekoliko nedelja. Jedan "čovek specijalizovan za napast" mi je rekao da mogu da se, na kratko, sklonim do njega, da će mi pomoći. Prema njegovim proračunima do prvog skloništa ću stići u sredu popodne. Ne poznajem ga, ali ću ga prepoznati. Nadam se da će i on prepoznati mene. Izdržaću do srede. To je još nekoliko dana.

A onda, posle toga...ne znam gde ću. M. konačno zna za sve. Javila sam mu da sam odlučila da pobegnem. Još uvek nije spreman da me primi kod sebe, ali možda će da bude. Ko zna!?

Razgovori

Još uvek pričam o tebi. Uglavnom sa najbližim prijateljima, a nema ih mnogo. Ustvari, razgovaramo. Ja pričam o tome kako je počelo i kako se završilo, šta si mi rekao kada si me ostavljao, kako se sada ponašaš. Često pominjem koliko me je sve to bolelo, kako sam kroz to prolazila, koliko me sada boli i u kojoj sam meri to sažvakala, prihvatila, prebolela.

Čudno je na koji način svako od mojih sagovornika preživljava tu priču. Daje joj lični pečat. Savetuju me drugačije, teše me na njima svojstven način. Valjda to zavisi od začina, koji se kao neka kaša, blato, taloži u svakome od nas i koji onda, namerno ili nesvesno, dodajemo, kao obavezan sastojak, svakoj novoj situaciji, odnosu. Neki to zovu iskustvom. Meni to liči na neki amalgam satkan od nada i razočarenja, uspeha i neuspeha, ljubavi, strahova, želja, snova....

Balava te mrzi. Njen začin je rezak. Nekome omiljen, nekome omražen. Ustvari, ona je toliko balava da je kod nje sve crno i belo. Ili vole ili kolje. Kaže da si stoka, govno i retko odvratan...Ima emociju prema tebi i, kao svako dete, njom se vodi. Veoma burno. Ona reaguje na ono što vidi, pleni je manifestacija, ne vidi skriveno. Kod nje postoji lepo i ružno, a ti si trenutno na listi ružnih stvari. Savetuje mi da glumatam. Da podignem nos i pravim se da ne postojiš. Da sakrivam suze i ne dozvolim ti da likuješ. U tom ignorisanju će već proći vreme, i misli da ću te zaboraviti.

Drugih dvoje su malko blaži. Njen začin je težak, gorak i žuto zelen. Iskusila je veliko razočaranje i taj teret još nosi sa sobom. Sada joj je lepo, ali i dalje liže rane. On je muško i na sve gleda drugačijim očima. On voli cimet i kombinuje ga sa svakom hranom. Ne mrze te jer te ne doživljavaju lično. Misle da si neozbiljan, neiživljen, iskompleksiran. Da si tip muškarca kojem treba zabava i da je to i dobio. Da ti je dobro da me držiš na dugačkom kanapu i cimneš onda kada to tebi odgovara. Savetuju mi da se, kao neposlušno kuče, otrgnem sa tog povodca i zauvek odjurim u nepoznato, bez opasnosti da ćeš me stići i ponovo vezati. Jer, takvih kučića imaš na svakom ćošku.

Ona zblanuta gaji vanilu. Veoma je razočarana. Neće da prihvati da se to dogodilo i da se to događa ljudima. Ona veruje da je sve ovo samo rezultat nekog nesporazuma i da će se sve namestiti. To nekako nije kraj koji treba da ima takva priča. Mislim da je ona malo budala.

Na kraju, ima jedna iskreno verujuća . Toliko je iskrena da ne zna ništa da sakrije, kao što miris belog luka ne možeš da sakriješ. Ni radost, ni tugu, ni bes, ni ushićenje, ni umor, ni suze. Toliko je verujuća da je ubeđena da su svi iskreni kao i ona. Jedina stvar u koju ne veruje je laž. Misli da za njom nema potrebe. Telence. Na celu situaciju gleda kao na fazu. Sve će to, jednog dana, da dođe na svoje. Uostalom, uvek se desi ono što treba da se desi, pod uslovom da su ljudi iskreni i veruju jedno drugom. Savetuje mi da plačem kad mi se plače, spavam kad mi se spavam, tugujem kada mi se tuguje....Zabranjuje mi da glumim, foliram, izigravam....

I tako. Razgovaramo. Malo pričam ja o tebi, a oni me slušaju i ne prestaju da pričaju o sebi!

Drugarice

Imam prijateljicu. Išle smo zajedno u osnovnu školu. Družile smo se. Na prvom koncertu smo bile zajedno. Sećam se da nas je moj tata sačekao po završetku i žutim renault-om 4 razvezao kućama. Danima smo pričale o tom događaju i imale smo utisak da nam svi u školi zavide. Ona je bila zaljubljena u Žiku bubnjara, a ja sam kao hipnotisana gledala u Margitu i želela da jednog dana budem kao ona.

Stigao je jedan jun. Ja sam upisala drištvenu a ona opštu gimnaziju. Došli su neki novi školski drugari. Počeli smo da izlazimo, prvo u grad na šetalište, potom u klubove. Ona je volela domaću, a ja stranu muziku. No, nekako smo uvek kada se sretnemo, nastavljale gde smo stale.

Studirale smo na istom fakultetu. Slabo smo se sretale, zapravo mimoilazile smo se. Ja sam imala predavanja prepodne, ona popodne. Onda su tu došli neki momci, pa raskidi sa momcima, pa još stotinak svakavih peripetija. Dešavalo se da se ne vidimo i ne čujemo i po godinu dana.

U međuvremenu, ona se udala, ima ćerku i radi posao koji voli. Ja se nisam udala, imam mačka i posao koji ne volim.

Srele smo se pre nekoliko dana. Ručale smo i pričale o svemu i svačemu. O detinjstvu, prvim žurkama u njenom stanu kada su joj roditelji odlazili na odmor, zajedničkim poznanicima…. Ona je pričala o svojoj porodici, svom suprugu, svojoj devojčici….A ja? Ja nisam znala šta da joj kažem. Neumesno je da joj pričam o svom mačku.

Ona se sa setom seća vremena kada smo imali 15-ak godina i sedeli bezbrižno u nekom dvorištu između zgrada. Kaže da se tada najbolje provodila. Ja ne mislim tako. Ja se najbolje provodim sada.

Ona misli da je završila sve što je trebalo i da može da se povinuje rutini, ja mislim da me tek čekaju uzbuđenja i izazovi. I tako….Razišle smo se. Svaka na svoju stranu. Ona da odvede ćerku lekaru, a ja da nahranim svog mačka.

Ove godine je 20 godina od kada smo završile osnovnu školu. Mada, ja lično mislim da treba da obeležimo polazak u osnovnu školu…tada smo se upoznale.

Svaka reklama je dobra reklama, a palanka samo palanka

Daleko od toga da je Novi Sad metropola. Nije ni selendra. Najbliže određenje je palanka. Baš tako. Ne smem da zanemarim stalnu tendenciju da postanemo deo Evrope, ali nekako nam ne ide. Taj palanački duh se toliko odomaćio da i mi koji ga toliko kritikujemo, često, kada se zagledamo u sebe, shvatimo da smo samo palančani.

Danas sam potvrdila tu tezu i osećam se prilično jadno. No, da krenem od početka.

Svako selo ima svoju kafanu ili kafane. U seoskim kafanama se obično dobro i jede i pije. U selu, ukoliko podvalite gostu podgrejan krompir ili meso tvrdo kao đon, može da vam se desi da vrlo brzo metnete ključ u bravu. Loš glas se munjevitom brzinom širi do sedmog sela.

U gradu ima dobrih, manje dobrih i loših kafana. One loše imaju bolju prođu od loših seoskih. Uvek natrči neki turista, slučajni prolaznik, trgovački putnik i napuni gazdinu kasicu. E, kod palanki je slučaj veoma komplikovan. U palankama se ne gleda kakav je ambijent i ponuda u jelovniku. Glavni kriterijum je ko je gazda, koga mozete sresti, cilj je videti i biti viđen.

Mi u Novom Sadu imamo mnogo tih kafana sa "velikim" gazdama i jadnim ponudama. Naša palanka ima i jednu pevaljku (bar se ona tako predstavlja). Imamo i njenog, još uvek supruga, koji je sada veliki gazda (a u kafanu se razume kao marica u kriv....znate već šta). Ta pevaljka i njen suprug su se prvo duuuuugo voleli, pa su onda duuuugo uznemiravali palanačku javnost kojekakvim tračevima, pa su se navatali na gomili, pa su se svađali, pa su se potukli... Ne mogu da zamislim šta je sledeće. Cela palanka je učestvovala u toj porodičnoj drami. Suprug, sada po zanimanju veliki gazda, je skoro otvorio kafanu sa veoma simbiličnim imenom. U tu kafanu navraćaju tako kojekakvi.....a navratila i ja, kojekakva! Joj, kako me je sramota što sam taj luksuz sebi priuštila. Jelovnik siromašan, konobaru se eto, baš danas ne radi, a hrana.....ne bih o tome ni da pričam. Sve smo vratili....a, oni nam i sve naplatili. Bez izvinjenja, bez pitanja šta nije valjalo, bez imalo sekiracije što više nikada nećemo doći i što ćemo, verovatno, svim svojim prijateljima i poznanicima pričati kako smo se najeli kao buve dasaka.

I ko mi je kriv? Niko! Kriva sam sama. Ja i moj palanački duh koji uporno pokušavam da potisnem, a on uporno izbija iz mene. E....pokondirena tikvo jedna. Pu!

(Svaka sličnost sa ljudima i događajima iz stvarnog života je slučajna!)

Bezdan

Vec danima pevusim jednu melodiju. Ne znam kako mi je usla u uho i ne izlazi. Iznenadjujuce je i sto ceo tekst znam napamet. Budim se s njom i lezem. Pevusim je dok se tusiram. I...po prvi put je razumem, a ne boli me previse. Mozda je to slucajnost?!

Nema me vise u tvojim molitvama,
vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
kad se vracam nisi budna,
ne goris,
gasne nasa zvezda cudna,
lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
to se uvek drugom desi,
govoris,
ali vise ne znam gde si,
da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

(Djordje Balasevic)

Looda

Sjajno!

Dostojanstvo??? WTF?

Jednom me je, jedan muskarac savetovao "Budi dostojanstvena".

I sve je to u redu. Nemam prigovora.

No, stalno razmisljam o dostojanstvu.

"Nema tog dostojanstva koje se ne bi otopilo u boli" (Jean-Paul Sartre).

Moja Dara

Moja baka se zvala Dara. Umrla je. Ne sećam se koje je to godine bilo. A, nije bilo davno. Evo, pokušavam da to povežem sa još nekim događajem i upamtim godinu ali mi ne ide. Sećam se samo da je bio početak septembra, da je bilo neobično hladno za to doba godine, da je padala kiša, da sam jako plakala. Ne sećam se čak ni kako su izgledali dani nakon njenog odlaska. Da li je moja majka bila tužna, da li je nosila crninu, da li…. Da li je moguće da sam sve to zaboravila???

Nikada nisam otišla na njen grob. Ne volim groblja. Ne volim čak ni da prođem pored groblja. A, ne plašim se smrti. Mislim, mnogo sam razmišljala o kraju kada sam bila dete. Posebno kada legnem u krevet, pre spavanja. Nije mi bilo jasno šta se desi kada čovek umre. Kako to odjednom nestane svetla, sunca, zvukova i mirisa?! Kraj me nije plašio ni tada.

Ponekad pričam sa mojom Darom. Češće ćutimo. Ali, ona je stalno tu. Ustvari, čini mi se da nikada nigde nije ni odlazila. Uostalom, tako smo se dogovorile. Ni ja nju nikada nisam napustila. Sećam se da je moj tata, kada sam ja imala 5 godina, dobio posao u jednoj afričkoj zemlji. Sve je bilo dogovoreno ali ja nisam htela da idem bez nje. Nikada nismo otputovali. Šta će mi Afrika, slonovi, jezero puno akvarijumskih ribica bez moje Dare!? Vodila sam je Holandiju, Španiju, na more, skijanje…. Planiramo put u Indiju. Nas dve same.

Samo, ovog puta ću sama morati da umesim kiflice.