euterpa

СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ

, 19 2009 13:11:08 +0200

Без светлости сенке су мртве

и погледи

лишени сазнања,

док светла будућност стоји

на зупчанику и чека

напредак што је доноси идеја.

Сенке, те сенке

сиве и тамне,

попут лептира лете

и везују се за наша тела,

вуку се за нама:

преварa, самољубљe,

мржњa, похлепa

и мраком прекривају

људска дела.

А светлост идеје

велике ил' мале

шири се к'о мирис цвета

у жељи да оде далеко,

да пронесе зрак

бољег света.

Сенке разне,

сиве и тамне

што нас прогоне,

и у стопу нас прате,

у којима се губи сјај

сваке творевине,

тај амбис идеја,

начине да широке, бистре воде

постану дуге мутне реке,

понорнице жеља.

ЖУБОР ВОДЕ

, 18 2009 15:13:03 +0200

Вода.

Жубор се шири,

Ломи покорицу неонског сна,

Тишина не припада граду.

Тишина припада мислима.

Жубор

Скреће пажњу

Буди жеђ, зауставља шапат.

Закаснели пролазник жури некуд

Истоветно као.вода,

У неповрат.

А на каменој клупи великог парка,

Суд мислли свој мозаик слаже,

А пепео сиви настао у жељи,

Прекрива очи као Помпеју.

На старој чесми,

Лице се умива,

Хладна ме вода освежава и

Ум бистри,

Са чела скида наслаге прашине,

Скида лишће,

Талог празних речи.

Лице се пере,

А вода жубори.

Жубори и даље

Као и мисли у глави

И док из камена извире

Она шапуће,

Док се слива

По јагодицама образа,

По прстима,

По топлим уснама,

Увек иста, као жива.

И у секунди на лицу

Кап бива

Месецом обасјана,

Светлом лампе ил'

Звездама,

А затим, из камена изашла,

У камен, опет тихо увире,

Нестаје

Заједно са жамором града,

Неостварена жеља нека,

Мисао свеобухватна,

Шапат пролазника,

Глас.

Вода тече,

Жубор остаје.

ЖЕНА СА ВЕЛОМ

, 10 2009 15:37:48 +0200

ЖЕНА СА ВЕЛОМ

Рад непознатог аутора

(стална поставка Народног музеја)

Склад линије и облика,

Музин дар са брда Хеликона.

Спој вечности и трена,

Лепота њена,

Лице испод белог, каменог

Вела

И мермерни трептај

Дивна, два женска ока

Бела.

Ко је била та девојка, жена,

Овековечена

Вештином непознатог

Мајстора

У камену исклесана туга и

Непролазна лепота њена,

Што љубав своју као

Да чека,

У холу Народног музеја.

ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ...

, 06 2009 23:01:41 +0200

ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ...

Сваког понедељка...
.. од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије,
Крећу се, oд трговине
До тржнице;
Од посла до куће;
Од дућана до пијаце;
Од прохтева до жеље.
Живе своје убоге дане,
Веселе од незнања, од зноја
тешке
И увек траже и журе
И гледају на сат,
Гледају на велике
И мале казаљке,
Гледају на секундаре,
Гледају да не закасне
И зато безглаво јуре,
Само, ни сами нису свесни где!
Гледају они, ал' не виде
Да се попут казаљке
Велике и мале,
Попут секундаре,
Они стално врте и врте, јер
Желе на време да купе,
Оно што се купити не може:
На тезгама се не продају
Плетеницe поверења,
Осмех се не бере и скупља
у гајбице,
Љубав се не мери и на граме
даје.
И тако сваког
Понедељка...
... од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије.

БАЛАДА О САТУ И СРЕЋИ

, 16 2009 23:28:33 +0200

Њен сатић, сваки секунд слави,
Неуморно, журно кад му
Казаљке јуре по сав дан.
Једна танка, а висока,
Друга ниска, ал' широка
И куцају: тика-така-так
У славу поновног навијања.
А поред сатића увек чека,
Свој минут жељно вреба
Да изненади на сав глас,
Можда радост, можда срећа,
Можда љубав још те већа.

СЕЛИДБА

, 16 2009 23:21:47 +0200

Селимо се,
Дошло је време за то,
Све лоше навике
Успут одбацујемо;
И лоше ствари
Другом остављамо:
Креденце и кревете,
Похлепе, сујете,
Комоде и тепихе,
Лажне поносе.
Све иза остављамо,
Одлазимо.

Изнад нас прашина
И облаци сиви,
А у сивилу остављамо
Ништавне мисли
И муку голему,
Све мењамо за
Наду незнану
И одлазимо.
Ми се,
Селимо.

Завесе

, 27 2008 16:17:07 +0100

Завесе одвајају

Светло од мрака

И не дају да зрак залепрша;

Завесе деле црвенило јутра,

Одтамних соба,

Где ноћ никад не престаје;

Крију речи

У неком страху никад изречене,

А толико жељне да заврше у етру.

Крију видике и ширине ума,

Крију стидљиве погледе,

Крију беспућа.

Завесе око нас

Скупљају прашину свакодневнице

Скривају погледима оно иза;

Завесе Варницу сутрашњице крију,

Пламен постојећег,

Пепео давнина,

Завесе дебеле и тешке

Навлачимо сваког дана

Неке да се заштитимо од сунца,

Или сијаличних светала,

А неке само од оштрог зрака

Заслепљујуће и бљештаве,

Истине пред нама.

НОЋИ

, 28 2008 13:19:11 +0200

НОЋИ СУ МИ ПОТРЕБНЕ,
ОСМЕХ НАДАХНУЋА
ЗАУВЕК
КРАДЕМ РЕЧИ НЕДОКУЧИВЕ
ИЗ ЗРАКА НЕКЕ ЗВЕЗДЕ
ДАЛЕКЕ,
НОЋИ СУ МИ ПОТРЕБНЕ,
РЕЧИ ТОПЛЕ, ВЕСЕЛЕ.

ЛИНИЈА

, 18 2007 21:53:03 +0200

Линија, стара.
Повучена давно,
Линија која води
Преко ливада и поља,
Шума и шљивика,
Ровова и браника,
До бетонских зидина града.

Линија, стара.
Повучена из љубави,
У жељи да се продужи
Једна нит, једна нада.

Линија, стара.
Она не ограничава,
Већ надахњује, испуњава.
Потврђује живот,
Присутност кроз векове,
Истог крста, исте колевке.

Линија, стара.
Саткана у милион трептаја,
Уздаха, речи,
Она обавезује на борбу,
Заједништво, на слободу.
Линија, стара.
А део те линије сам ја.

ЖУБОР ВОДЕ

, 09 2007 20:37:58 +0200

Жубор воде одјекује,
Увек исто, препозхатљиво,
Ломећи тишину вечнога града,
Привлачи пажњу позних шетача,
Док
На каменој клупи, великог парка,
Речи неке, свој мозаик слажу
И пепео сиви настао у жељи,
Прекрива ме сад, као Помпеју.

Перем лице на старој чесми,
Њена хладна вода освежава,
Ум бистри,
Са чела скида наслаге прашине,
Скида лишће,
Скида талог празних речи.

Перем лице,
А вода жубори.
Жубори и даље
Као мисли у мени,
Док из камена извире
Она шапуће, док се слива
По јагодицама образа,
По прстима,
По топлим уснама,
Увек иста, као жива.
А онда у камен, опет
Тихо увире,
Нестаје
Заједно са жамором града,
Неостварена жеља нека,
Мисао свеобухватна,
Шапат пролазника,
Глас.
Само, жубор воде остаје и
Увек исто, препонатљиво одјекује.

Рим, хиљадудеветсто и неке