euterpa

МАЛИГАНСКА

, 06 2009 19:56:59 +0200

Престижем јутро у пијаном ходу,

Кући идем, тих, недоречен,

Весео чопор остављам за собом,

Разговор и песму у задимљеном холу.

Облаци речи нису променили ништа,

Низу додајем, једно више, посно вече,

Кад потоци пива пoтапали су речи,

Кад у празној кригли штуцале су мисли,

А у пуној се давило сећање.

Путем кући вукао сам ноге,

Као гласине разне

Стотине погледа вукло се по мени,

Стотине лица видео сам тада,

Стотине лица

Какво не беше моје.

Себи смешан као никад до тад

С напором спутавао сам смех,

Грохот питких, процеђених снова

Да не излети, да не оде у свет.

И коначно после доста муке,

Уморан, од ноћи, од свега,

Пре зоре ја стигао сам кући,

Пре свитања било ми је јасно:

Престиг'о сам јутро и

Пре зоре стигао сам кући,

Али

флаше, велике и мале,

Тога јутра

Са лакоћом, престигле су мене.

Моја награда беше

Мамурлук и главобоља.

Престижем јутро у пијаном ходу,

Кући идем, тих, недоречен,

Весео чопор остављам за собом,

Разговор и песму у задимљеном холу.

Облаци речи нису променили ништа,

Низу додајем, једно више, посно вече,

Кад потоци пива пoтапали су речи,

Кад у празној кригли штуцале су мисли,

А у пуној се давило сећање.

Путем кући вукао сам ноге,

Као гласине разне

Стотине погледа вукло се по мени,

Стотине лица видео сам тада,

Стотине лица

Какво не беше моје.

Себи смешан као никад до тад

С напором спутавао сам смех,

Грохот питких, процеђених снова

Да не излети, да не оде у свет.

И коначно после доста муке,

Уморан, од ноћи, од свега,

Пре зоре ја стигао сам кући,

Пре свитања било ми је јасно:

Престиг'о сам јутро и

Пре зоре стигао сам кући,

Али

флаше, велике и мале,

Тога јутра

Са лакоћом, престигле су мене.

Моја награда беше

Мамурлук и главобоља.

ИН ВИНО ВЕРИТАС

, 28 2009 19:43:32 +0200

Радост

је у вину,

туга је

у вину,

успех,

неуспех

и страст,

све је у вину,

ИН ВИНО ВЕРИТАС.

У вину је сећање, у вину је заборав,

пријатељства, љубави, дружења; све је у вину,

ИН ВИНО ВЕРИТАС.

У вину је полет, у вину је инспирација,

разноврсност, жеља, одраз и глас; све је у вину,

ИН ВИНО ВЕРИТАС.

У вину је и набрајање, па бих могао да набрајам

и набрајам. У дугом низу набрајања

и флаша, кажем само: нек је сунца,

жена и винограда, па дижем чашу

и ближи сам истини;

дижем чашу, кажем: ЖИВЕЛИ !

ПРЕД ВРАТИМА... (амбасаде, као да је било некад)

, 26 2009 20:32:45 +0200

У врсти мноштво нанизаних лица

Погледа густо збијених у сенци,

Њихови снови савијени на пола

Дебелим фасциклама обавијени;

А у хрпи свежих фотографија у боји

Кришка недирнуте хлебне жеље,

Будућност на комаду папира,

Животни планови у мору хартије;

Само одвојени, свак за себе,

Лица сличе на поруке у боци,

Наду очајних бродоломника,

Сличе на пароле, зидне графите,

Тривијалности у

Дневне новине увијене;

А данас, као и протеклих дана

Једно вече тоне у реку,

А уморне руке утонуле у џепу,

Уморне од рада,

Наметнутих норми,

Уморне од безнађа,

Безобличних форми.

Попут облака магле,

Попут облака стрепње,

Плове по небу,

Чекају на улици;

Чекају на бразде, на боре,

Неизвесност у туђини негде,

Чекају на печате

Демократије неке,

Печате културе и свести нове.

Траже

Одраз течног кристала у очима

Траже концентричне кругове среће.

ПРЕД ВРАТИМА... (амбасаде, као да је било некад)

, 26 2009 20:32:44 +0200

ПРЕД ВРАТИМА... (амбасаде, као да је било некад)

, 26 2009 20:32:39 +0200

ИДЕЈЕ

, 24 2009 18:21:45 +0200

Плутају на површини
беле хартије
те мисли, руком исписане
и временом жуте,
временом бледе,
гужвају се и цепају,
тону у расцепе,
тону
као бродови у море,

Само идеје
попут бродоломника
своју сламку траже,
очекују избављење.
Идеје траже спас,
желе да их неко види,
макар прочита наглас.
Идеје,
плутају по површини обичне
беле хартије,
не знају шта их сутра чека,
давећи се у мору тривијалности
(људске) опште,
не знају - какав им је крај.

Идеје највише плаши глупост
и заборав.

СВЕТЛОСТИ И СЕНКЕ

, 19 2009 13:11:08 +0200

Без светлости сенке су мртве

и погледи

лишени сазнања,

док светла будућност стоји

на зупчанику и чека

напредак што је доноси идеја.

Сенке, те сенке

сиве и тамне,

попут лептира лете

и везују се за наша тела,

вуку се за нама:

преварa, самољубљe,

мржњa, похлепa

и мраком прекривају

људска дела.

А светлост идеје

велике ил' мале

шири се к'о мирис цвета

у жељи да оде далеко,

да пронесе зрак

бољег света.

Сенке разне,

сиве и тамне

што нас прогоне,

и у стопу нас прате,

у којима се губи сјај

сваке творевине,

тај амбис идеја,

начине да широке, бистре воде

постану дуге мутне реке,

понорнице жеља.

ЖУБОР ВОДЕ

, 18 2009 15:13:03 +0200

Вода.

Жубор се шири,

Ломи покорицу неонског сна,

Тишина не припада граду.

Тишина припада мислима.

Жубор

Скреће пажњу

Буди жеђ, зауставља шапат.

Закаснели пролазник жури некуд

Истоветно као.вода,

У неповрат.

А на каменој клупи великог парка,

Суд мислли свој мозаик слаже,

А пепео сиви настао у жељи,

Прекрива очи као Помпеју.

На старој чесми,

Лице се умива,

Хладна ме вода освежава и

Ум бистри,

Са чела скида наслаге прашине,

Скида лишће,

Талог празних речи.

Лице се пере,

А вода жубори.

Жубори и даље

Као и мисли у глави

И док из камена извире

Она шапуће,

Док се слива

По јагодицама образа,

По прстима,

По топлим уснама,

Увек иста, као жива.

И у секунди на лицу

Кап бива

Месецом обасјана,

Светлом лампе ил'

Звездама,

А затим, из камена изашла,

У камен, опет тихо увире,

Нестаје

Заједно са жамором града,

Неостварена жеља нека,

Мисао свеобухватна,

Шапат пролазника,

Глас.

Вода тече,

Жубор остаје.

ЖЕНА СА ВЕЛОМ

, 10 2009 15:37:48 +0200

ЖЕНА СА ВЕЛОМ

Рад непознатог аутора

(стална поставка Народног музеја)

Склад линије и облика,

Музин дар са брда Хеликона.

Спој вечности и трена,

Лепота њена,

Лице испод белог, каменог

Вела

И мермерни трептај

Дивна, два женска ока

Бела.

Ко је била та девојка, жена,

Овековечена

Вештином непознатог

Мајстора

У камену исклесана туга и

Непролазна лепота њена,

Што љубав своју као

Да чека,

У холу Народног музеја.

ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ...

, 06 2009 23:01:41 +0200

ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ...

Сваког понедељка...
.. од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије,
Крећу се, oд трговине
До тржнице;
Од посла до куће;
Од дућана до пијаце;
Од прохтева до жеље.
Живе своје убоге дане,
Веселе од незнања, од зноја
тешке
И увек траже и журе
И гледају на сат,
Гледају на велике
И мале казаљке,
Гледају на секундаре,
Гледају да не закасне
И зато безглаво јуре,
Само, ни сами нису свесни где!
Гледају они, ал' не виде
Да се попут казаљке
Велике и мале,
Попут секундаре,
Они стално врте и врте, јер
Желе на време да купе,
Оно што се купити не може:
На тезгама се не продају
Плетеницe поверења,
Осмех се не бере и скупља
у гајбице,
Љубав се не мери и на граме
даје.
И тако сваког
Понедељка...
... од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије.