КРСМАНОВИЋ МОМИР

Проф. др Смиља Аврамов: ТРИПТИХ О СРПСКОЈ ГОЛГОТИ (рецензија)

Проф. Др. Смиља Аврамов

Рецснзија рукописа госп. Момира Крсмановића, под називом:

ТРИПТИХ О СРПСКОЈГОЛГОТИ

Рукопис госп. Момира Крсмановића „Триптих о српској Голготи'' прсдставља мукотрпан истраживачки подухват - сведочење преживелих очевидаца, опис страдања Срба, као што стоји у поднаслову рукописа, ''у историји Босне и Херцеговине 1992-199''.

Као што је добро познато, без емпириске грађе не могу се изводити теориски закључци, ни научне синтезе. У том смислу изложена грађа улази у ред примарних извора за мултидисциплинарно проучавање проблематике масовног страдања Српског народа у двадесетом веку, са становишта права и политичких наука, социјологије, психологије и психоанализе. Поставњено изложену грађу издвојено на временски период 1992-1995, она представља драгоцен прилог општој историји разарања Југославије..

Свако сведочење понаособ представља причу за себе, која би могла послужити као сценариј за неки филм. Госпава Милаковић рељефно описује удар Муслимана на Невесиње, у Митровданској офанзиви 1994, са потресним призорима. Славка Матић, жена херој, у неописивом болу, као ружан сан, присећа се зверског убијања Срба од стране муслиманског команданта Насера Орића, међу којима су биле и њене две ћерке и муж.

Податци о логору Челебић код Коњица, о коме говоре преживели логораши од посебног су значаја, јер све што се догодило у том логору, префабриковано у лажну причу, заменом теза, послужило је једном лажном псеудо-трибуналу у Хагу као оптужбе против српских бораца. Будући историчари који буду писали историју рата у Босни и Херцеговини, са историске дистанце, објављивањем рукописа госп. Крсмановнћа, располагаће необоривим доказима у истинитом приказу догађаја.

Сведочење Крсмановићевих страдалника нису апстрактне приче, него жива реч са именима и презименима жртава и починиоца злочина. Српска наука носи тежак грех на души, што је подлегла завери ћутања у погледу злочииа који су почињенн 1941-1945. Ту грешку не смемо поновити. У том смислу треба одати признање напорима и резултатима г. Крсманоивића.

Београд, 16 маја 2010.

GOLGOTA SRPSKOG NARODA, 1- 7

Интервју ЕКСТРА МАГАЗИНУ

КЊИГЕ - НАРУЏБА

К Њ И Г E :

ТЕЧЕ КРВАВА ДРИНА - ТРИ ТОМA (35 еура)

КРВАВЕ РУКЕ ИСЛАМА, ТРАГОВИ МРТВЕ БРАЋЕ,

КЛЕТВА МРТВЕ БРАЋЕ (35 еура)

НЕЗАРАСЛЕ РАНЕ - ДВА ДЕЛА (30 еура)

И БОГ ЈЕ ЗАПЛАКАО НАД БОСНОМ (15 еура)

СВЕТЛО-ТАМНИ ЖИВОТ ПОД ЗВЕЗДАНИМ НЕБОМ (6 еура)

ТРИПТИХ О ГОЛГОТИ СРБА (3 тома) 35 еура

УБИЈАЊЕ СРБИЈЕ 15 еура

(коаутори Момир Крсмановић и Радомир Смиљанић)

ГОЛГОТА СРПСКОГ НАРОДА (5 тома) 55 еура

КЊИГЕ СЕ МОГУ ПОРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН:

+381642777995

ИЛИ ПУТЕМ е-маила:

krsmanovicmomir@yahoo.com

Књиге се могу купити у комплету или појединачно.

Цена комплета је 145 еура.Појединачна цена по књизи је 15 еура.

На цену треба додати троскове поштарине.

ДОКУМЕНТАРНО СВЈЕДОЧЕЊЕ...

МОМИР КРСМАНОВИЋ,

АУТЕНТИЧНИ ЗАПИСНИЧАР ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

Неке слике Момира Крсмановића прогањаће целог живота. Није имао ни пуних десет година када је октобра '41. бежао од помахниталих усташа док су у крвавом походу на српска села подно планине Сјемећа клали све што је мрдало, а било српско. Тада је изгубио мајку Јоку и шестогодишњег брата Радомира, а слика младе жене распореног трбуха која сама зашива властити стомак пратиће га док је жив. А вероватно и на оном свету.

- Мајку су ми усташе распориле ножем. Изашла су јој црева и она се онесвестила. Када је дошла себи, у том неком подруму, у планинској кући где су затворили жене и децу, кољачи су већ били отишли, уверени да живе сведоке иза себе нису оставили. Две жене су, ипак, преживеле. Савка Планинчић је ускочила у сандук са брашном а Марија Фуртула је, иако и сама рањена, затрпана лешевима других жена, успела да превари усташе да још даје знаке живота. Оне су ми много година касније препричавале последње сате моје сироте мајке. Причале су ми како је, када је дошла свести, властитим рукама враћала црева у стомак и молила једну од њих да јој га зашију. Када јој је уплашена жена дрхтавим гласом рекла да не сме, она је само одмахнула главом: "Дај ми иглу, сама ћу". Тако се, јадна, сама зашивала. Са њом су тада били моја деветомесечна сестрица Драгица и млађа браћа, четворогодишњи Милорад и шестогодишњи Радомир.

У ДИЈАСПОРИ МЕЂУ НАЈЧИТАНИЈИМ

- У српским институцијама остао је кадар из комунистичких времена, којeм не одговарају моје књиге. Потискиване су дуги низ година, а видим да су у дијаспори међу најчитанијим. Мир Јам и ја. Сатисфакцију доживљавам кроз праве људе. На Божић, пре једно три године, назвао ме је Матија Бећковић и рекао:

"Брате Момире, сва поглавља твоје трилогије сам пажљиво прочитао и веруј ми да си написао велике историјске књиге и да ће њихово време тек доћи".

ЈОКИ И СВИМ МАЈКАМА СВЕТА

Момиру, сада већ старини од 76 лета, који се скрасио већ пола века у Београду, и данас док враћа ове стравичне слике подрхти глас, а очи засузе. Замишља како је његова сирота мајка поњавом покрила брата и сестрицу не би ли их заклонила од усташке каме. У томе је и успела. Када су црнокошуљаши отишли, уверени да крвави пир нико није преживео, онако мајушни, искобељали су се испод поњаве.

Сестрица је плакала од глади, а мајка се поново онесвестила. Конци које је сама пришивала попуцали су. Више јој није било спаса... Баш као ни малом Радомиру којег су усташе изболе ножем.

- Слика деветомесечне сестрице како грицка мајчина црева расута из распореног стомака урезала ми се дубоко у свест и навела да почнем да пишем о страдању српског народа. Да идем од села до села по источној Босни и записујем сведочења преживелих - каже саговорник "Вести", а тако је почело аутентично књижевно дело Момира Крсмановића.

ЗАХВАЛНИЦА ОД ВИЗЕНТАЛА

О злочинима из Другог светског рата Крсмановић је написао вишетомне романе "Тече крвава Дрина", "Крваве руке ислама", "Трагови мртве браће", "Незарасле ране". Прича о четничким јатацима је смештена у књигу "Клетва мртве браће". То је сага о 3.000 жена и девојака које су комунистичке власти осудиле и послале на вишегодишњу робију у Зеницу. Момир није завиривао ни у сопствени новчаник, па је енглеско издање књиге "Крваве руке ислама" послао као поклон на адресе председника влада, академија наука и националних библиотека широм света, а све са циљем да се сазна истина о српском страдању. Захвалницом су му узвратили Маргарет Тачер, Симон Визентал, академије... Помоћи од отаџбине, иако је радио њен посао, никада није било.

Роман "Тече крвава Дрина" посветио је својој мајци Јоки и свим мајкама света, да не дозволе да се икада више овако нешто догоди. Романсирано само у сегментима повезивања догађаја, али аутентично по судбинама и именима људи којих се данас ретко ко сети. Неке породице су истребљене, а нови злочини с краја прошлог века потиснули су оне из Другог светског рата. А где је био Момир док се дешавала трагедија у подруму куће у подножју планине Сјемећа?

- Бежећи од усташа ја сам се дао у брдо. Kада сам се вратио затекао сам стравичан призор са распореном мајком и братићем. Отац Миливоје је са 40-ак сељана био у чети бранећи село. Kада су их усташе потиснуле, народ је пао у руке црнокошуљашима.

И БОГ ЈЕ ЗАПЛАКАО НАД БОСНОМ

- Када се '90-их десио рат у бившој Југославији, већ сам имао искуство са прикупљањем података, тако да где сам год долазио у Републици Српској, тих ратних '93, '94, '95, сви су ме знали по романима "Тече крвава Дрина" и "Крваве руке ислама" које су борци и у рововима читали. Водили су ме на положаје, био сам на самом попришту сукоба и на лицу места скупљао податке. Од рањеника, страдалих породица, све сам аутентично записивао, снимао на траке, узимао од њих фотографије. После сам све то срочио у књизи "И Бог је заплакао над Босном" - прича Крсмановић.

ИСТОРИЈСКА ИСТИНА И ОПОМЕНА

Рат је тек почео, а трагични догађаји само су се низали. У пролеће '42. злогласне црне легије Јуре Францетића из два правца крећу ка Дрини у намери да очистe источну Босну од Срба. Што хода, убити. Притерали су тако уз реку десетак хиљада српског народа. Међу њима у збегу били су и Момир, његов брат Милорад, онај што га је спасила мајчина поњава, отац Миливоје и стричеви са својом нејачи. Десило се тада да су их од крвавог усташког ножа спасили Немци.

На убеђивање Милана Недића, Немци су кренули ка Дрини да преузму опкољени народ. "Цурик усташе!", викали су Немци преко мегафона. Францетићеве сатније су морале да устукну и да се повуку ка Сарајеву и тако су око три хиљаде српске нејачи спас добили од, у том моменту, мање злокобног окупатора.

- Одвезли су нас у логор Старо сајмиште. Умало да нам оца пошаљу у Немачку, јер су правили селекцију и млађе мушкарце слали у радне логоре. Али када су га одвојили заплакао је мој братић, притрчао му и обгрлио га око скута. Немачки официр је оца тада упитао где нам је мајка и да ли има неког да нас остави.

Када је добио одговор да нема никог, вратио га je међу нас. Тако се отац спасао логора, а ми смо преко Недићевог Црвеног крста доспели у дом за српске избеглице из Босне.

Момир Крсмановић почео је да пише са неким исконским нагоном. Прву причу "Деца око мртве мајке" објавио је у листу "Омладина Југославијe". Тако је почео. Низали су се романи који се по својој аутентичности могу користити за архив Музеја жртава геноцида. Али о томе данас мало ко мисли. Тек 66 године од злочина на Дрини подигнут је споменик у Старом Броду за више од 6.000 српских жртава усташког покоља. Сада су, вели аутор, све снаге упрегнуте у доказивање да Срби у Сребреници нису починили геноцид и убијали жене и децу, како су то пет деценија раније радиле усташке сатније Јуре Францетића.

А они који су прочитали нека од његових дела, чија је основа историјска истина, кажу да је отргао од заборава једно време које треба да нам послужи не само као историја, већ и као опомена, да се више никада не понови. Јер, и поред непреболних рана, Момир пише о рату - против рата.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

ЧИТАОЦИ О КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА

МОМИРА КРСМАНОВИЋА

СЛОБОДАН (ДРАГОЉУБОВ) ФИЛИПОВИЋ, ИЗАУСТРАЛИЈЕ, ПИСМО ОД 10. МАРТА 2005. ГОДИНЕ: „Многопоштовани господине Крсмановићу. За Ваше књиге којесте написали, свака Вам част и слава и неизмерна хвала. Ви сте, господинеКрсмановићу, одавно заслужили да Вам се име у српској Академији Наука иУметности пише златним словима”...

ЂОРЂЕ КЕРЛЕТА, ИСТОЧНО (СРПСКО) САРАЈЕВО,ПИСМО ОД 11. МАРТА 2006. ГОДИНЕ: „Прочитавши део Вашег богатог стваралаштва, књиге: „Крваве рукеислама”, „Трагови мртве браће”, „Клетва мртве браће” и „Незарасле ране” (књига1 и 2), не могу, а да Вам од свег срца не честитам и захвалим на величанственимделима. Као интелектуалац (дипломирани правник-пензионер) ништа у животуузбудљивије и емотивније нисам прочитао... Надам се да ће једног дана битифилмовани, екранизовани и свим савременим техничких могућностима публикованиВаши романи... “.

ЕПИСКОП БАНАТСКИ НИКАНОР: ПИСМО ОД 26.ФЕБРУАРА 2007. ГОДИНЕ: ... „Поштовани господине Момире. Знам дасте много труда, времена и самопожртвовања уложили на изобличавању директних ииндиректних непријатеља Српског народа. Бог ће Вам зато платити, а Српски народне би смео да заборави”...

РАДЕ НОВАКОВИЋ, ПРОСВЕТНИ РАДНИК ИЗ ФОЧЕ,ПИСМО ОД 26. АПРИЛА 1987. ГОДИНЕ: „Поштовани и цијењени друже Момиша. На душак сам прочитао твојукњигу „Тече крвава Дрина”. То није књига него најузбудљивији филм што се можезамислити. Кад би имао ко да сними филм према твоме роману, вјерујем да би тајфилм надмашио Хичкокове филмове страве и ужаса”...

ОЗРЕН М. РАДОСАВЉЕВИЋ, ЦРВЕНА ЦРКВА, ПИСМООД 16. 07. 2007. ГОДИНЕ:... „ прочитао сам прву књигу романа „Крваве руке ислама” и могу искрено рећида до данас нисам прочитао ништа вредније, а што се односи на трагику нашегнапаћеног народа и четништва. Руке Вам се позлатиле, и Бог Вам дао здравља имоћи да и даље делате у том правцу...

ЖИВКО АПИЋ, ОНТАРИО, КАНАДА, 26. 10. 1986: Ваше писмо и књигу са посветом самономад примио. Хвала Вам. Одмах да споменем, да сам Ваше штиво прочитао, какосе то каже без предаха. Вечером сам је почео читати све до у ситне сате. Јутромсам са читањем наставио тако да нисам ишао на посао. Ваш роман се српскижалостиво чита. Види се изврсно перо ваљаног литерате. Нећу Вам даље набрајатипохвале. Нисам ни критичар нити пак, повјесничар, мада сам историју студираокод Васе Чубриловића...

ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО – ТУЗЛАНСКИ ВАСИЛИЈЕ,ПИСМО ОД 01. 09. 1993. ГОДИНЕ: Вашу књигу „Крваве руке ислама” примио сам, исту пажљивопрочитао и стекао нова сазнања о неким новинама из мукотрпне али славнеисторије нашег народа.... мислим да ћемо донекле помоћи да ова књига будепреведена што пре и на друге језике како би и други народи имали могућноступознавања наше народне историје...

ЕПИСКОП СРЕДЊОЕВРОПСКИ КОНСТАНТИН,ХИМЕЛСТИР, 26. 10. 1994. ГОДИНЕ:... са жељом да Ваш роман „Исламске крваве руке” ускоро доживи ииздање на немачком језику срдачно Вас поздрављамо...

Њ. К. В. КРАЉЕВИЋ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ,ПИСМО ОД 8. 9. 1993. ГОДИНЕ:На дугим путовањима по нашим српским земљама пратила ме Ваша књига „Исламскекрваве руке”. Задивљујуће је, а у исто време и запањујуће како се историјанапросто понавља. Драго ми је што сам у могућности да упоредим догађање натерену са историјом од пре педесет година. Изузетно је важно да се Ваш романпреведе на енглески језик...

МИЛОВАН БРКОВИЋ – 6. април 2008,МАКЕДОНИЈА: Поштовање чика Момире, мој отац јеродом Ужичанин, а ја сам рођен и порастао у Македонији. Отац ми је био војнолице и на моја давна дечија питања о нашој историји је увек говорио: „Злавремена од човека начине и ђавола и анђела” и „није битно ко је и одакле, имасамо две врсте људи... људи и нељуди... а како сви имамо и мрак и светло усеби, избор душе нас чини или људима, или нељудима”.

Искрен да будем, мислим да не бих разумеосилно страдање и клање у прошлом рату у БиХ-у да нисам про-читао твоју књигу.Жао ми је само што се све поновило и по казивању многих, било је, чак, и горе.И што је семе посејано за следеће клање и страдање.

Имам 37 година и већ 22 године самквадриплегичар. У животу сам видео и људе и нељуде и ђаволе и анђеле. А видеосам и слике из прошлости, које би свако морао да види, како би покушао да будебољи човек.

Твоје слике су ми једне од омиљених иједне су од оних које су ме највише потресле. Можда због трагичности иискрености у којој сам видео и делић своје и свачије прошлости. А твоју КрвавуДрину која тече сам читао први пут пре више од 20 година и повремено је, опет,пропустим кроз мисли.

Жао ми је што судбине ликова који супреживели нисам могао даље да ишчитам.

У сваком случају, пуно поздрава изМакедоније. Пуно здравља. Жао ми је што је свет такав да се књига попут КрвавеДрине може уопште написати.

ИСТИНА О ЧЕТНИЧКОМ ПОКРЕТУ

Момир Крсмановић,

писац романа који су јавности открили истину о четничком покрету

Призори покоља српске нејачи у источној Босни натјерали су га да узме перо и проговори истином о једном невремену. Почео је да скида вео који је пријетио да сахрани истину.

Као деветогодишњак, 1941. године, у Клисури подно Сјемећа, доживио је усташки покољ над српским збјеговима. Нејач се нашла у окружењу. Из три правца – Међеђе, Вишеграда и Рогатице, Павелићеви бојовници су сијали смрт. Ни пси у српским селима око Рогатице и Вишеграда нису били поштеђени. Дјечак је, под заштитом Свевишњег, избјегао усташку каму. Јауци мајке са распореном утробом, њен самртни ропац и поглед који га је молио да нађе пут избављења из пакла, и данас га буди у Београду, гдје се скрасио након бројних ратних и поратних посртања. Тај призор га је натјерао да узме перо и истином проговори о једном невремену, о догађајима у источној Босни, звјерствима усташа, убијању српских младића након ратног смираја, лажном сјају братства и јединства, покушају "побједника" да припаднике четничког покрета представе као оне који су пунили Коритску јаму, Голубњачу и зидали Јасеновац. Био је крив што је разоткрио лажи, скинуо вео који је пријетио да сахрани истину о злу Ендехазије. Срео сам Момира Крсмановића, ових дана, на романијским друмовима. Путује старим фордом "фиеста" и добрим, провјереним магнетофоном "елта" биљежи сјећања преживјелих судионика Другог свјетског рата и оних који прођоше најновију ратну голготу у "тамном вилајету". Тих, ненаметљив, помало с невјерицом прима моју жељу да се огласи први пут за наше новине.

- Била је храброст, господине Крсмановићу, и осамдесетих година прошлог вијека писати о четничком покрету. Ваш први роман "Тече крвава Дрина" узбуркао је јавност, посебно у тадашњој БиХ?

- Роман "Тече крвава Дрина" изашао је из штампе 1983. године, када су још увијек важила "правила" братства и јединства, па је разумљиво што су се духови узнемирили у Босни. То је истина о злочинима над Србима у источној Босни у Другом свјетском рату, а истина увијек боли оне који су починили гријех. Материјал сам скупљао пуних десет година. Говорили су ми страдалници, актери тих тешких времена. Све је покривено чињеницама, изашло из уста оних који су прошли ратни пакао. Имена су аутентична, нема скривања иза псеудонима и измишљања, било да се ради о Србима, муслиманима или Хрватима. То се тако десило, колико год то не одговарало "кројачима" братства и јединства.

- Тешко је било у то вријеме пронаћи издавачку кућу да штампа поменути роман?

- Било је, заиста, великих проблема да штампам роман. Уредници издавачких кућа су, због страха од репресалија тадашње власти, то одбијали. Нисам имао ни довољно новца. Радио сам у транспортном предузећу "Бора Кечић" у Железнику. Захваљујући мом директору, обратио сам се писмом радницима да ми помогну. Њих девет стотина је од плате одвојило за штампање мог првог романа. Најхрабрији су били у Штампарији глувонијемих, примили ми рукопис и три хиљаде примјерака нашло се међу читаоцима. Глас читалачки стигао је до директора познате издавачке куће "Народна књига", који ми је понудио штампање другог издања. То је урађено и пет хиљада примјерака просто је плануло. За три мјесеца није се могла књига пронаћи у књижарама.

- Након тога, стижу невоље, покушаји да се забрани штампање нових издања?

- Књига је, наравно, прешла препреку која се зове Дрина и стигла у БиХ. Услиједило је оштро писмо јавног тужиоца СР БиХ Јавном тужилаштву Србије. Био је то, како је речено у писму, "атак на братство и јединство". Тражили су да се продаја и даље штампање романа забрани. Ратко Јовичић, мој земљак, који се силно љутио на писање Војислава Лубарде, нашао се увријеђен, иако га нигдје нисам поменуо. Три мјесеца трајао је поступак, халабука, осуда. Формирана је и комисија која ће "случај Крсмановић" испитати до детаља, на чијем је челу, сјећам се, била жена. Када су прикупљени "налази", зову ме из Комисије и саопштавају: "Ако вам забрањују продају романа у Босни, ви то тамо немојте ни чинити. Дајемо вам сагласност за продају и штампање у Србији." Још ме она жена – предсједник замоли да јој роман поклоним са посветом. То ми је причинило невиђену радост.

- Силно су се на написано у роману "Тече крвава Дрина" наљутили припадници Двадесете романијске народноослободилачке ударне бригаде?

- Разговарао сам са Митром Минићем, народним херојем. Тешко му је пало када сам рекао: "Да није било четника, усташе из Сарајева, Олова и Власенице би у периоду 1942. и 1944. године поклале и поубијал есве Србе у сарајевско-романијском и дринском подручју". Херој није могао да сакрије бијес и након моје констатације да на поменутом простору није било партизана у поменутом времену. Присуствовао сам састанку у Београду, на коме је требало да бивши партизански ратници, тада утицајни људи, осуде мој роман. Покојни Гојко Вукашиновић, мој Рогатичанин, припремио је извјештај секције Двадесете романијске. Међутим, јавила се за ријеч умна глава, пуковник, коме сам име заборавио, и прозборио је овако: "Другови, Стаљин је требао због "Тихог Дона" разапети Шолохова, али то није учинио. У Крсмановићевом роману има један лик који подсјећа на Шолоховљевог Григорија (алузија на сјемећког четничког команданта Нешковића). Уколико изрекнемо осуду романа, тим чином ћемо утицати позитивно на популарност, књига ће се више тражити и читати. Боље да ћутимо и пустимо ову причу крају." Расправа је стала. Хајка на мене почела је да јењава. Морам напоменути и један апсурд. У мојој Рогатици такође су формирали комисију, чији је задатак био осуда романа. У њеном саставу било је седам муслимана и два Србина.

- Роман "Тече крвава Дрина" прешао је Дрину, халапљиво се тражио на босанским просторима. Ви сте били мета и бруталнијих напада од оних које сте поменули?

- Издвајам 1984. годину и непријатан догађај на Соколцу. На улици ме срео један од оних којима је све било дозвољено у име партије и ратних заслуга. Каже: "Мајку ти четничку, хоћеш ли сада да те убијем!?" Ја, помало затечен, махинално, по инерцији, машим се за џеп. Наравно, нисам имао оружја. Велим: "Имам и ја оно што и ти!" Он стиша емоције и ратни трофеј врати у футролу. Телефоном су ми пријетили, најављивали моју смрт и погибију моје породице. Морам признати, Срби су ме највише нападали. И муслимани су читали моје књиге, али су, свјесни својих гријехова, ћутали. Од бахатости појединих моћника браниле су ме и рецензије познатих посленика писане ријечи – покојног Богдана Шеклера, Радомира Смиљанића, Миодрага Шијаковића, Петра Качавенде, Миленка Веснића. То је многе обесхрабрило, јер није се било лако упустити у авантуру, супротставити се мишљењу људи који су добро познавали вријеме о којем сам писао. У прилог претходној тврдњи издвајам телефонски разговор са Жиком Гавриловићем, пуковником из Вишеграда. "Ја сам овлашћен да пишем о Вишеграду, п.... ти материна! Да ти није рецензент Радомир Смиљанић, ја бих теби судио!" грмио је Жика, разочаран што није имао храбрости побити оно што је о мом писању рекао Смиљанић. Таква је била осионост недодирљивих, оних који су мислили да ће вријеме лажи трајати вјечно.

- Догађаји из Другог свјетског рата нису могли стати у ваш роман–првенац. Ваше истраживање ратне несреће се наставља?

- У 1992. години, на почетку новог српског страдања, из штампе излази први дио трилогије под именом "Крваве руке ислама". Књига је штампана у три хиљаде примјерака и разграбљена. Код Горажда су је налазили у рововима. Српски војници су је држали као амајлију. Преведена је на енглески језик. То дјело сам написао у тишини светог храма Велика Ремета на Фрушкој Гори. Успио сам уоквирити трилогију књигама "Трагови мргве браће" и "Клетва мртве браће".

- Господине Крсмановићу, нисте заборавили ни минули рат на територији бивше БиХ?

- У току 1994. године свјетло дана угледала је књига "И Бог је заплакао над Босном". У њу су стали догађаји од 1992. до 1994. године. Снимио сам 120 аудио касета потресних казивања о дешавањима на простору од Брчког до Невесиња. То је први дио романа. Захваљујући епископу зворничко-тузланском Василију, свједочења из минулог отаџбинског рата у књигу сам преточио у једном манастиру на Озрену. Имам материјала да укњижим и остале догађаје који су обиљежили први дио посљедње деценије прошлог вијека.

- Занимљиво је рећи да сте дио ваших дјела преточили у епску поезију, што се, морамо признати, ријетко дешава?

- Уз помоћ познатог народног гуслара Ђорђија Копривице, по мојим романима "Тече крвава Дрина", "Трагови мртве браће" и "И Бог је заплакао над Босном" снимљене су аудио касете. Романи су, на посебан начин, зајечали уз струне древног инструмента.

Наставља Момир Крсмановић трагање за истином, иако старост притишће. Припрема нови роман, али неће да открије тајну ко су главни ликови и који су у питању догађаји. Нову књигу ће писати у миру својих Борика и Сјемећ планине, на простору гдје се и данас чују јауци јунака из његових књига.

Честитамо!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.