Prozor u nepoznato
http://rea.blog.rs/blog/rea
Izvini<p><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino">Bilo je to pre nekoliko godina. Veče je bilo suvo, kotrljalo se nekeako sporo. Sedeli smo u školskom dvorištu i prosto kao da smo čekali da se nesto desi. Zazvonio je telefon, bili smo ushićeni , nadali smo se da je to vesnik nekog desavanja u toj noći.<br /><br />- E brate, Milanu umrla keva. - glas sa druge strane zice mi je odzvonio u ušima.<br /><br />Svi smo se razišli kućama da se obučemo. <br /><br />Sat vremena kasnije stajali smo na istom mestu, pristojno obučeni. Ćutali smo. Kao da se niko nije usudjivao da krene ka njegovoj kući.</span></p><p><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino"> Pružio sam korak, pa jos jedan. Ostali kao da su samoto čekali, nekog ko će prvi da korakne. Svi su krenuli. Nekako polako ,kao da se sunjaju iza mene.<br /><br />On je ziveo na deset minuta udaljenosti od školskog dvorišta, brzo smo stigli do tamo.<br /><br />Kako smo prilazili dvoristu izgledalo je kao da se u njemu odvij neko slavlje. Mnogo ljudi je stajalo po raznim krajevima dvorišta. Uglavnom svi sa pićem u ruci. Čevrljali su nešto, kliberili se. <br /><br />Ubrzao sam i u par koraka sam presao celo dvorište.Prvi sam došao do vrata kuće. Kroz njih su se čuli zastrašujući zvuci. Valjda me je to sprečilo da udjem. Stajao sam na tom pragu dok su me svi ostali obilazili. U ruci sam stezao sveću. Pokušao sam da uđem ali nisam mogao.<br /><br />Okrenuo sam se i vratio se ne dvorište.Pokušao sam da zapalim cigaru ali su mi se ruke tresle, dugo sam gledao u vrh proklete cigare pokušavajući da ga pripližim plamenu upaljača. Kada sam konačno uspeo podigao sam glavu i video Milana kako stoji ispred mene.<br /><br />Samo je stajao ćutke i gledao me. Te njegove sitne crne oči su me gutale. Zapomagale su <br /><br />" Pomozi mi ! Vrati je! Pomozi mi molim te!"</span></p><p><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino"> U tom trenutku sam se osećao kao da sam težak šest tona. Nešto je pritiskalo celo moje biće. Pokušavao sam da progovorim, držao sam usta otvorena ali ništa nije izlazilo iz njih. Milan se okrenuo i krenuo nazad ka kući.<br /><br />- Izvini- pisnuo sam, nekim meni ne prepoznatljivim glasom. Milan me je potapšao po ramenu kao da on mene teši i otišao.<br /><br /> Uvek sam pričao da ne znam zašto sam to rekao, zašto baš tu reč ali sam oduvek dobro znao. Stajao sam tamo ,bespomoćan. Gledao njegov bol i nisam imao hrabrosti da kažem ništa drugo.Mnogo puta sam pre i posle toga izgovorio tu reč ali siguran sam da je to jedini put da sam zaista osetio sve njeno značenje. Celu težinu te reči. <br /><br />" Izvini " Čudna reč, tako je lako izgoveramo a tako re retko i slabo osećamo.<br /><br />Od tada sam se retko viđao sa Milanom , sada mu se retko i javim na ulici. Mnoga moja lažna izvinjenja su prihvaćena a to , jedino pravo i iskreno, je izgleda ostalo bez oprosta.</span></p>
http://rea.blog.rs/blog/rea/recnik/2012/02/26/izvini
, 26 2012 14:10:55 +0100