kako posle svega prosto oterati tugu..?

br0ken — Thu, 24 Mar 2011 14:23:55 +0100

Kako samo otići i ne okrenuti se?

Zašto se uopšte i okrenemo kad već sve prodje? Da li je tojer volimo da uživamo u svom bolu, ili u sećanjima možda? A možda je i trebaloda bude ovako besmisleno? Jer ne postoji smisao kad tog smisla moraš da seodrekneš.. Kad sve moraš da napustiš i dok stojiš ispred ormara svakog jutra,birajući šta ćeš da obučeš tog dana, pred ogledalom stojiš i posmatraš svoj odraz,misleći kako si to ti, a ne samo još jedna maska i gde je onda tu smisao?

Gde kad te ljudi gledaju i zavide ti na životu, misleći kakosi beskrajno srećna jer imaš svašta nešto u životu, a ne vide ustvari da postojito nešto čega više nema, nešto što te tišti svakoga dana, koliko god se trudilada ne razmišljaš o tome.

I kako onda? Kako zaboraviti? Prosto izbrisati sve inastaviti? Kad znaš da se sudbina lepo poigrala sa tobom, a možda ne samosudbina, možda je samo tvoja naivnost, glupost to što te je dovelo dotle.

Kako onda shvatiti i prihvatiti, kad svakog dana sve višeboli? Kako se okrenuti drugim stvarima i zaboraviti? Kako izaći pred ljude, ane misliti o sebi sve najgore? Milion kako, a ni jedno jedino ’ovako’.

Možda i nije fer sve što se desi, a možda je baš tako itrebalo? Samo srce ne prihvata da je tako moralo.

To isto srce koje je u sebi nosilo i volelo jedno drugosrce, a o kome danas čak ne sme ni da govori pred ljudima jer previše boli,previše. Jer to srce nije bilo spremno ni da shvati kako postoji nešto čemu pomažeda raste, a čega je moralo da se odrekne tek tako. I to srce sad žali i plače usebi, kad god vidi dete u prolazu, na televiziji...

Jer nije bilo spremno. I sad više nikad neće biti isto.

...kad je duša slomljena

br0ken — Sat, 19 Mar 2011 02:50:02 +0100

Hm.. Odakle početi?

Verovatno od sitnih sati koje provodim razmišljajući o tome zašto nam pojedine stvari uopšte trebaju u životu.

Ne, nemam nameru da se žalim na život, nepravednost istog, nisam to ja. Ja sam pozitivnija.

Što li pišem uopšte ovaj blog, da mi je znati.. Misleći da ovo pretvorim u neku vrstu dnevnika, ja ću ovde pisati, drugi će čitati (ako uopšte ko i pročita), a suština će biti ista - da nema poente.

Da se predstavim..

Bivša optimistična a trenutno emotivno skrhana osoba. Ne skrhana. Sjebana. To je ta reč.

Možda je cenzurisana? Ali nije ni bitno.

Već je 19.3.2011. pre samo 2 dana bivši mi je napunio 30.godina. Bravo za njega.

Tek par nedelja pre toga saznala sam da sam trudna sa njim.

I što je još bolje, doživela spontani jer mu je i bivša/sadašnja devojka/verenica trudna, samo malo duže... Već je 4.mesec. Blago njoj.

Glupo od mene što sam ga uopšte primila u stan, tog dana kad je prevario nju, kad smo i napravili dete. Moje dete, kojeg više nema..

I dalje tvrdi da je ne voli, da želi da je napusti zbog mene, ali ja mislim da je to samo zbog tog osećaja krivice, zato što je to saznanje o njenoj trudnoći i dovelo do mog spontanog.

Trebalo je da imamo zajednički život.. Sad nemamo ništa. Ne verujem da pati za mnom. Samo tako priča, ali ja verujem da je on ipak srećan sa svojom verenicom. Verovatno sad slave njegov rodjendan i srećni su dok ja kucam ove reči.. Osećam neverovatnu tugu zbog toga.

Još imam komplikaciju u najavi, pitanje je da li ću ikad moći da imam decu više, što me dodatno zabrinjava i pored svega. Moram da prestanem da razmišljam ovoliko, ubiće me ovo.

A toliko bih da sve zaboravim.. Da prihvatim da je on voleo nju pre, da je voli i sad, a da mene nije nikad, da je sve bila laž i da nastavim nekako dalje.

Kako je sve došlo do ovoga? Mislila sam da sam pametnija. Nisam ovo zaslužila. Pokušala sam da mu budem sve, a sad nema ni nas ni bilo čega.. Samo konfuzija u mojoj glavi.

Konfuzija jer mi on govori jedno a ja kao da čujem suprotno.

Govori mi kako želi da je ostavi, kako ne želi dete sa njom, nego je naše dete ono što je oduvek hteo, ja, on, ono, mi porodica, mene voli.

Dodje mi da dignem ruku na sebe..

Osećam se bezvredno, kao da ću svakog momenta da puknem, da će se emocije tek tako razliti iz mene, na očigled svih..

Nemam kome da kažem kako se osećam, nemam sa kim da popričam, da me taj neko sasluša i samo kaže 'sve će biti u redu'. Moram da nabacim svakoga dana masku da ne bi videli koliko me sve ovo što se izdešavalo ubija.. Niko ni ne zna kako mi je, šta mi je na duši.

Izgubila sam sjaj u očima koji sam imala nekada..

A samo bih još jednom da ga pitam, da mi iskreno kaže šta je istina. Jer ja ovako dalje ne umem da nastavim. Rastrzana izmedju njegovih reči i svoje glave, koja mu ne veruje ništa baš. I šta onda očekujem, sve i da mi kaže istinu, dok god se ta istina ne poklopi sa mojim vidjenjem svega, neću mu verovati. I opet u krug..

I tako stalno.. Svakoga dana.. Polako ali sigurno gubim sebe sve više.

Volela bih da znam šta je istina, da shvatim, bar na tren, postoji li i u njemu ovaj bol u grudima kao što kaže, a kao što ja osećam u svojim grudima. Nešto što steže, ne dozvoljava mi da dišem. Praznina. A onda nalet emocija. Jer još imam ljubav za njega. Još je imam i previše.

I šta sad..?

kako posle svega prosto oterati tugu..?

...kad je duša slomljena