QvaR - The One And Only

Život...

, 29 2011 17:23:38 +0200

Glava , pismo , sve se vrti ,
od rođenja pa do smrti !
Još od kad si malo dete ,
oko tebe slike lete .

Onda kad smo klinci bili ,
od matorih sve smo krili .
Prva pljuga , izostanci ,
glumili smo da smo stranci .

Onda ljubav , a s' njom sreća ,
misliš nikad neće veča .
Voliš , ljubiš , srce daješ ,
ali se na kraju kaješ .

Prođu dani , srce stari ,
od života sve smo dali .
Svu tu ljubav , sva ta jutra ,
i na kraju nema sutra .

Zato danas , dok si mlad ,
živi život , odmah , sad .
Ljubi , voli , nežan budi ,
i nikome ti ne sudi .

Pegla...

, 29 2011 17:21:48 +0200

Vozimo se kroz noć tamnu ,

iza nas trag se beli ,

oko nas sve se trese ,

jer u peglu mi smo seli .

Malo mesta pa se svijam ,

i uz sebe noge grčim ,

držim vrata da ne spadnu ,

i sa njome ja se mučim .

Sad po putu ona pleše ,

levo , desno , gore , dole .

Šta ću ako sada stane ,

teške muke mene more .

Rikverc , prva , druga , treća ,

menjač krči , motor dimi ,

ispred sebe točak vidim ,

joj ako me pandur snimi !

Crveno mi izbi oči ,

lampica za ulje sija ,

moram stati da odmori ,

pa da opet krenem i ja .

Jednog dana kad stignemo ,

tamo gde smo na put pošli ,

opet čuću iste reči .

Pa zar ''peglom'' vi ste došli ?

I po starom običaju ,

potvrdiću ja to , mada ,

malo troši , sporo ide .

Ali stignem ja kad tada .

Mrva hleba...

, 29 2011 17:20:48 +0200

Ležao je dečak jedan ,

na glas je uzdisao ,

na klupici , ispod breze ,

a nad njime mrak je pao ,

Gladna usta , prazne ruke ,

ostavljen od svih je bio .

Malo parče hleba belog ,

u ritama on je krio .

Sjajna zvezda tada pade ,

s' načičkanog neba vedrog .

I suzica nežno skliznu ,

iz tog oka plavog jedrog .

Poželeo tad je želju .

Oca treznog , majku živu .

Uzdahnuo i prokleo ,

tu užasnu sudbu sivu .

Tad je gladan zagrizao ,

tu koricu hleba belog .

I ugled'o pokraj sebe ,

na betonu vrapca smelog .

Bez obzira na glad jaku ,

i hladnoću što ga trese .

Sažali se i pruži mu ,

mrvu hleba da ponese .

I uz osmeh , punog srca ,

izgovori reči teške .

'' U životu mnogi greše ,

al' ti nemoj pravit greške .''

Sa 13. svojih leta .

nije hteo da se preda ,

nisu njega tad omeli ,

niti tuga , niti beda .

Propatio on je mnogo ,

al' je jak i hrabar bio .

U mladosti od mnogih se ,

strašnih stvari on sakrio .

Nije krao , nije pio ,

niti skupe snove snio .

Uspeo je u životu ,

doživeo svoju stotu :

Doživeo da ugleda ,

unučiće kraj dvoseda .

Da po kosi on ih mazi ,]

da ne padnu da ih pazi .

U fotelju , kraj kamina ,

spustio je kosti stare .

Na prozoru tad ugleda ,

malog vrapca , oči male .

I seti se onog trena ,

kad mu malu mrvu spusti .

Osmehnu se , suza skliznu ,

i on dušu svoju pusti .

Senke...

, 29 2011 17:19:25 +0200

Ostale su samo senke ,

što ih tama noći gasi ,

ostale su samo senke ,

samo senke i uzdasi .

Ostale su samo senke ,

boraca u tihoj noći ,

uzdasi plač i tuga ,

znali su da neće doći .

Znali su da ostaju ,

Do poslednjeg da se bore ,

Znali su al' su krili ,

Teške muke što ih more .

ONDA PUCANJ , pa tišina ,

u sekundu život stane ,

vrisak , urlik i tegobe ,

i na KRAJU sve prestane.

Na hiljade je života ,

što nestaše u prašini ,

na hiljade ostavljenih ,

da jecaju u praznini .

Svi su oni verovali ,

u zagljaj onaj znani ,

zagljaj od kog' ti se ,

srećom telo obeznani .

Od te želje osta senka ,

što je tama noći gasi ,

ostala je samo senka ,

samo senka i uzdasi .

Kraj tebe budan sanjam...

, 29 2011 17:14:08 +0200

Gledam kako spava....

Lice andjela na svilenom carshafu,

Kao remek delo najvecih majstora ulja na platnu ,

stvorena da postoji i bude voljena,

zadubljen u njen lik , gubim fokus i mislim da sanjam...

Slusham kako dishe...

Taj izdah kao hiljade koshava u praskozorje na Dunavu.

Taj zvuk ispunjava trenutak ,

i trenutak postaje vecnost.

Vecnost koju tako zelim sa njom...

Miris njene kozhe...

Kao hiljade latica ruzha potopljenih u crno vino greha ,

par kapi krvi i jedan osmeh.

Ne zelim da umrem pored nje!

Zelim da zivim da bih je udisao!

I znam mozda malo preuvelicavam !

Kazem mozda !

Jer neke stvari su toliko velike ,

da ih prostim recima ne mozesh opisati!

Neke stvari koje ti i ja nikada necemo videti isto....

Haotične misli jednog beskucnika...

, 29 2011 17:07:30 +0200

Prebirao je svoje misli po kontejneru odbačenih osećanja i sudbina. Šta život napravi od onoga što je nekada bio čovek .
Sve u šta je nekada verovao , sagorelo je od želje da se ostvari , kao poslednje palidrvce u praznoj kutiji šibica....

Oči boje rđe , uprljane detaljima prošlosti koje je pokušavao da zaboravi , kao polomljeno ogledalo oslikavale su iskrivljeno stanje njegove duše , umorne , ostavljene , prepune nepotrebnih osecjanja. Sam je sebe podsećao na kontejnere po kojima je uporno prevrtao , kao da se nekako srodio sa njima ....
Poderanih kolena , isflekanog mantila sa medaljom za zasluge u ratu i masnom dangom preko grudi i ispod pazuha , razlepljenih čizama , koje kao da su želele da ispričaju svoju priču , teturao se po gradu na obali reke od koje je ostalo samo ime . Lepenica .

Umorni , ozlojeđeni semafori sablasno su namigivali opustelim ulicama i gradu koji se lagano budi. Zamrla fontana oslikavala je krvlju umrljano nebo . Sve je mirisalo na jutro . Hrpa novina uvezana jeftinim koncem vrištala je od novoizrečenih laži , još po neka bajata kifla zverala je iz prazne vetrine . Eh...

Ptice , ptice su uporno cvrkutale istu pesmu koju kao da je znao napamet . Toliko puta je prošao tuda .
Nekoliko kerova šunjalo se za njim , onako besomučno zverajući u rupu na kesi iz koje su ispadali parčići maslinasto zelenog hleba.

Naizgled sasvim normalno jutro u Kragujevcu. Usnuli grad lagano se budio , samo se on svojom kompozicijom neostvarenih želja , nedovršenih misli i uzaludnih poglada , lagano vukao ka nepotrebnom mostiću preko koga je prošlo mnogo studenata.
Neko je noćas ostao budan...