zašto blogovati?

Dobar ton

, 06 2011 14:17:41 +0200

Gotovo svakodnevno nailazim na nepristojnost, toliko da me pristojnost fino iznenadi. na ulici pljuju, u restoranima psuju, a u autobusima zure kroz prozor i zvižde kad udje trudnica ili postariji gospodin sa štapom. lani mi se desilo da je vozač autobusa odbio da sačeka jednu ženicu sa dvoje sitne dece na stanici (!), a zatim je, premda je to nedozvoljeno, zaustavio autobus izmedju dva stajališta da bi ušla (pogadjate) plava gospodjica snažnog poprsja i sa mnogo šminke.

gundjam u sebi pitajući se da li poštovani ima ženu i decu, ali onda se udubim nazad u svoju knjigu da zaboravim na neprijatnost. Čitam držeći se jednom rukom za labavu šipku dok se drugom držim za staklo vozačeve kabine, prignječena punijom gospodjom sa cegerima s ledja. Isprva mi je samo muka, a budući da nisam doručkovala, verujem da je to običan pad šećera. ubrzo gubim osećaj pod nogama, smrkne mi se pred očima, izgubim sluh i osećam samo tudje ruke kako me pridržavaju i nekoga ko mi hladi čelo vodom. već su me postavili na jedno oslobodjeno mesto, jedna gospodjica mi je dala svoju flašu vode, a gospodja koja je sedela kraj mene me je hladila svojom lepezom. izlazila sam već na sledećoj stanici, ali bila sam neizmerno zahvalno i čak, pomalo ponosna na činjenicu da sam čovek kao i oni. ako svi olakšamo jedni drugima život tako malom pažnjom, gde bi nam kraj bio?

šopenhauer je jednom prikladnom metaforom opisao bonton. bodljikavi prasići nauče da budu dovoljno blizu jedni drugima da bi delili telesnu toplotu, a dovoljno daleko da se ne bi ubadali svojim bodljama. lepo, zar ne?

Memento mori

, 02 2011 11:48:11 +0200

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

"No man is an island, entire of itself; every man is a piece of the continent, a part of the main. If a clod be washed away by the sea, Europe is the less, as well as if promontory were, as well as if a manor of thy friend's or of thine own were. Any man's death diminishes me, because I am involved in mankind; and therefore never send to know for whom the bell tolls; it tolls for thee."

"Meditation XVII" of Devotions Upon Emergent Occasions, a 1624 metaphysical poem by John Donne.

Rabin ovdašnji Isak Asijel je nedavno u jednoj emisiji govorio o savetu jednoga rabina kojeg se treba pridržavati. u jednome džepu čovek treba držati papirić na kome piše "svet je radi tebe stvoren", a u drugom džepu papir na kome piše "prah si i pepeo". Ja, opsednuta sobom i svojim, nosim samo drugi. Zaboravim se nekad koliko smo nevažni jer čovek Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 kao jedino razumno biće, nema svrhu dovoljno značajnu da bi opravdao svoje postojanje. i stoga je ono apsurdno. Zašto onda živimo?

Sa nestankom Boga smisao čoveka koji bi možda i postojao, sada je potpuno nestao jer čovek se svodi na zemaljsko i prolazno,gde ne doprinosi ičemu i gde je višak. Lišeni Boga postajemo prazniji, očajniji i nesigurniji, ali i slobodniji. Čovek može da zameni Boga, Vavilonska kula je davno izgradjena, ali da bi to učinio, mora sebe načiniti božanskim, jačim i moćnijim-mora verovati da je veći nego što jeste. Možda otuda i druga poruka rabina.

Zašto blogovati?

, 01 2011 11:31:24 +0200

Znam nekoliko lepih i pomalo poučnih priča koje nemam kome da ispričam. Imam kome da kažem, ali nemam kome da ih pričam. No, ne žalim se i nemam prava da se žalim budući da sam i sama bila od tih kojima je svaka priča bila preduga, a svaki kraj izvestan. Bila sam mlada, opijena sobom i uljuljkana u slatku zabludu da znam koliko treba da znam i da sam svaku priču već čula, pročitala ili doživela. Slušala sam ono što sam htela da čujem umesto onoga što su mi govorili, i tako mi je život neprimetno prolazio u iščekivanju jače draži i novog zadovoljstva. Tragala sam za pompeznijim naslovom, uzbudljivijim zapletom i potresnijim prizorom ne videći da se ono što sam zvala životom polako pretvaralo u proživljavanje, skup površnih emocija i jeftinih, čulnih doživljaja.

Umeće slušanja je možda i važnije od umeća pripovedanja jer, izmedju ostalog, naučimo da govorimo tek kad naučimo da slušamo. Svako želi da se njegov glas čuje i svako ima svoju priču kojom će od vas napraviti najpažljivijeg slušaoca, samo je potrebno osvrnuti se oko sebe na trenutak da bismo našli tu osobu koja je spremna da svoju priču podeli upravo sa vama. Budite otvoreni i prijemčivi i u blizini stranaca. Odvažite se da započnete razgovor sa saputnikom u medjugradskom autobusu ili vozu. Pitajte svoju baku o danima njenog detinjstva, oca o njegovim ljubavima iz mladosti i majku o tome kako vas je zamišljala noseći vas u stomaku. Bićete zapanjeni, ne samo time koliko su ljudi spremni da vam kažu, već i time šta su vam rekli, a što nikad ne biste imali (a možda nikad više ni nećete imati) prilike da saznate. Iskreno sam žalila kad je moj pradeda umro, znajući da nikad neću od njega saznati kako je dobio onaj metak u nozi i zašto je zavoleo moju prababu.

Elem, kako mastilo ne rdja vremenom, tako ni tastatura ne tupi. Pričajte, pripovedajte i raspredajte naširoko kad god možete. Istovremeno, trudite se da načuljite uši za svakog ko je spreman na isto jer nekad morate i slušati da bi vas čuli.

Čestitamo!

, 01 2011 09:54:16 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.