Krilat. A rat...

Ne umijem ti kazati...

, 16 2013 20:13:00 +0100

Pričao mi jedan čovek...

Prije neg' sam je sreo znao sam samo dvije cure koje su nosile njezino ime. Ni jednu od te dvije nisam volio, a ne bih ni da su se kako drugojačije zvale. Kad sam nju sreo, zavolio sam i one dvije koje do tad nisam volio. Ne umijem ti kazati što, al' tako ti je bilo. A nakon što sam je zavolio, pa i one dvije potom, počeo sam sretati sve više cura sa istijem imenom, te se i razgovarati s' njima. Opet ti ne umijem kazati što, al' sve sam ih volio. Ne onako k'o ovu zbog koje sam sve ostale zavolio, al mi bilo lijepo biti uz njezino ime. Valjda je naka sila svevišnja to tako uredila da me nije htjela otrgnut' od imena njezina, te sam vječito bio kraj nje a da ona to nije ni slutila. Sve je meni odma' bilo bistro k'o planinski izvor no nisam umio razabrati što l' mi to ime ova sila gura preda nos. Nisam ti kaz'o da je bila zatrovana nakim vjerovanjima narodskijem, te i mene zatrova, te ti i ja sad sve pripisujem ovom odozgo, il' kojekak´im drugim ko zna odakle avetima, a do nje nisam taki bio. Seljaci mi kazivahu da sam se premetno na pogrešnu stranu, a ja im ne vjerovah k'o što im i sad ne vjerujem, kol'ko god oni pravo i u dobroj volji kazivali. Vele, mani se đeteta, ne umije ti ona ništa. A bilo je ljeto, i tako je lijepo umjela ćutati i igrati se svakojakijem cvjetovima i latima da mi padalo milo gledati je taku, zaigranu u se. Opet ti ne umijem kazati što, al' naka me dragost obuzimaše kad god je ugledam. No, da rabota bude gora, kako vrijeme iđaše, počeh i drugijema davati njezino ime. Da l' svakoj nešto njezino odista pristajaše, il' ja gledah u svakoj nju, opet ti ne umijem kazati, neg' ja, kad god đe vidim kako se koja nepoznata poigrava sa cvijećem, ja je zvah po njojzi, i onu što se smijaše kakoj šali, ja zvah po njojzi, i onu što hodi ko ova moja, i onu što se ražljuti na sitnicu, sve po njojzi. I tako ti se svo moje bivanje na ovome svijetu na njezino ime sabra.

A kasnije i sam povjerovah da se nije isticala ni po kojemu od dobrog: ni po ljepoti, ni po znanju, ni po porijeklu. I opet ti ne umijem jasno kazati kako me omađija, do da ti velim, u što i sam povjerovah, da je kake čini i magije bacila na me te me orobila sobom. Sve sam ti babe gatare po okolnijem selima obišo i silne novce dao ne bi li mi šta pomogle i odagnale čemer iz mene, no uludo troših vrijeme i bacah novce. Ona uvijek ostajaše tu kraj srca il' u njem', no ni to ti ne umijem razabrati. Sve mi preteško bijaše da sjedim dokon te sam izmišljo svakojake poslove i cijele dane provodio samo da pobjegnem oda nje i oda se. Tako, kad nagrnu zima, posla nema, ne da se ni izmislit', propih se. Svaku veče sam ti iš'o u seosku birtiju, dole kraj Jovova ambara đe krijeće ljeskovina, te sam zorinje svijetlo dočekivo i isprać'o k'o đavolji kmet, nikad nasmijan, nikad od srca. A rakija mi se bijaše usladila. Ja l' zbog toga što p'jan stalno mišljah o njoj trezveno, ja l' što vječito bi naroda oko mene, te mi zboriti s njime bilo isto što i bježati oda nje, ni to ti ne umijem kazati pravo.

Tako mi ode zima ni u šta, pa i cijela godina. Onda još jedna. Nijesam ti više izmišljo i tražio da radim šta. Ni one poslove koje sam mor'o obavit' za se, nisam završav'o, no ostavljo da čuče. Mater ostarjela, iz kuće iziđe samo kad grane sunce da pod bijelijem svodom izmerači kavu... A ja, 'ajvan, ni prstom da maknem. Kako sam joj smio od srama na oči izići, ne znam. Da me ijednom prekorila lakše bi mi sade bilo. No, ona ćutaše, gledajući kako propadam, ja l' zbog toga što nije smjela šta kazati, ja l' što me bolje razumila neg' ja sam, ni to ti ne umijem jasno reći.

Kako prođe ona zima kad se propih, pa i one dvije godine, u istoj onoj birtiji dole kraj Jovova ambara, đe krijeće ljeskovina, počeh ti se kartati, ja l' zbog rakije, ja l' zbog dokolice, ja l' zbog nje, ne umijem ti kazati, te ti vidi pa sam izaberi šta voliš, meni sve isto. Polako počeh gubiti i ono malo što mi je ostalo. Mater preseli ovom gore, ja l' od tuge i brige za me, ja l' od starosti, opet sam uzmi šta ti ljepše, ja ti ne umijem kazati. Nijesam je ni dostojno ispratio, a već sam počeo seći ono malo šume što je ostalo iza oca. Rakiju ne ostavih, al' se još jednom đavolu odadoh, te sam ti opet zorinje svijetlo dočekiv'o. Za divno čudo, nikad se nijesam ražljutio il' poveselio, ni kad sam dobio ni kad sam gubio. Samo, kad god bi' dobio šta, seć'o sam se svih koje su nosile njezino ime, a kad bi mi uzimali ono što sam na astal stavlj'o, ona bi mi dolazila u pamet, uvijek isto odevena, kose razbacane, ozbiljna izraza. K'o da je silazila s neke visine kojoj nije bilo kraja, i kol'ko god da je silazila, vječito je bila gore, te sam se mor'o nebu okretati da je vidim. Prođoše još dvije godine... Ostade mi samo kuća. Da me pitaš jesam li je odista volio, ne bi' ti ni sad umio kazati. A eto, opet sam ovde, u birtiji kraj Jovova ambara. Opet p'jan... Kad iziđeš, lijevo ti je ona ljeskovina.

Kako je mali Jovica postao pop (Kako se Jovica premetno u zanatliju Pajsija)

, 16 2013 20:12:20 +0100

Ne znam ti koje je godine bilo kade odosmo iz dedine kuće u našu. Ja dijete, ne znam kolko sam ljeta imo, jerbo bi sade znao da ti velim i koje je godine bilo kad upoznah maloga Jovicu tu u novom komšiluku. Tu je kraj kuće izbijo naki izvor ladne vode, ladne ko babove oči kad nalokan dođe kući a mater mu počne pridikovati... (Ih, a i veliki komšiluk bio, svega tri kuće).

Imo je Jovica više od mene ljeta, al bio sitan, sitan, nije ga bilo do ograde one Milove od metar i po. Nako, imo neke obrve mrke, guste, povazdan nakostriješene, i ko avet mi djelovo tad, te sam sve bježo od njega kad bi ga đe vidio. Vele mi, kad smo doselili, nemoj s njime, ono ti je probisvjet da ga nema nadaleko. Ja šta ću, dijete ko dijete, nisam smio ni pomisliti da se zaigram s njime. Nego, eto ti vraga, trevih ga jedan dan kraj škole, na livadi đe smo ćerali loptu, ja kreno kući a on od kuće. On me nešto ko zadirkiva, ja ćuti pa ćuti. Vide on da sam se prestrašio pa poče lijepo govoriti sa mnom. Progovorih i ja, i tako ti se mi na brzinu združismo te odosmo da se loptamo.

Videh ja da su mene lagali ovi moji, ko no, pametniji od mene, pa Jovica vaki, pa Jovica naki. A dobar je bio mali Jovica, jok probisvjet. Ono jes vječito je bio ko muva bez glave, nisi ga mogo na mjesto ustaviti, al pitome naravi je bio. I malo po malo, kako se počesmo družiti, dođe i do toga da se nismo razdvajali. Povazdan bejasmo zajedno. Vječito smo pravili zijane po selu te i ja iziđoh na loš glas međ drugom đecom, kojoj su njihovi oci i materi, izgleda, o Jovici, govorili isto što i meni moji kad se preselismo. No, ja samo s njime i ni skim više. Tako ti ga ja i zavoljeh.

Kako se završi škola, on sa babom ode u varoš kod neke familije. Nemade ga dva meseca, te sam ti se dosađivo ko nikad do tad. Kad se vrati, ko da i nije. Nisi ga mogo ufatiti pa to ti je. On ufursatio, da l je u kako ajvansko društvo tamo bio uletio te se okreno naopačke, ne moš da poznaš malog Jovicu. Danju ne izlazi niđe, samo noću. Stari Kile iz zadruge ga svaku noć pred zatvaranje viđo kako se šeta okolo, te nešto gleda, te trči, pa opet gleda, a sve lijepo odeven, ko da je na kaku igranku kreno. E, a Kile veseli, svaku noć mu po neki slatkiš ostavljo na stepenicama, mislio, ovaj došo da izmoli slatkiše, a izjutra kad dođe ono slatkiš đe ga i ostavio, te se vazda iščuđavo što li to ovaj kruži oko zadruge. Al vispren je bio mali Jovica, te vidio da Kile ne zatvara pendžere kako valja, te ti je svaku noć ulazio u magacin i pio sokova i jeo slatkiša. I nije ti to sve, još je i mjenjo ostavljenu mu poslasticu. Ako Kile ostavi bonbon, on to uzme a ostavi kaki kolač na stepeništu te se ovaj sve čudio šta se zbiva, al sve viko: ˝Ih ma možda sam ja u žurbi premetno te ko zna šta sam ostavio.˝ Još je, kad Kile prestade da ostavlja slatkiše, Jovica opet iznosio po koju poslasticu, a ovaj opet ništa. Nismo se više družili ko prije al mi je uvjek donosio kojekake zanimacije, što slane, što slatke. A meni krivo bilo što me nikad ne zove u zijan te sam se ljutio i prebacivo mu često. Cijela godina tako prođe, on se najede i napi ko nikad do tad, a i ja s njime. Tako ti mali Jovica završi školu u selu.

Kad je bilo da se krene na kaki zanat on jok, oće u varoš. Šta će, babo ga posla tamo jerbo mu u selu nije ni za šta bio: nit je šta mogo raditi nit škole tu nastaviti. Ode mali Jovica te odsjede kod onih rođaka kod kojih je i ljeti išo. Ne znam ni u kaku ti je školu kreno, al sam čuo da je uvjek bio u crkvi varoškoj danju, a noću zvjero po varoši. Dok je u magacinu ˝radio˝ nije ni pare uzimo, znao je on da će se to u selu brzo pročuti i saznati, al se u varoši navadio na novce, valjda zato što ih nije ni imo, te je danju skido s ikona i ko zna đe je trošio il sakrivo, a noću haro po dućanima. Svakom je znao đe je rupa, pa se uvuče oprezno i pokupi taman kolko da se ne primeti a da njemu dosta bude. I tako godinama. Opet je Jovica mudro razbiro, te je vazda pomago oko crkvenijeh poslova, i odista, tu se nije štedio. Ko zna, možda mu je ono što je tamanio sa ikona po pravdi boga i pripadalo, premda je bio prvi na tapetu kad je šta trebalo kojemu od popova. I kad se avlija crkvena uređivala zvali su Jovicu, i kad se drva za konak cjepala i slagala, opet Jovicu, i kad se zvonik gradio, kraj majstora prvi bio Jovica i tako u nedogled.

Dođe jedne jeseni novi, mlad pop u varoš, naočit, vele, bio je najlepši i najpoželjniji u cijeloj parohiji. Mali Jovica, vječito uposlen, vredan, rad da pomogne i kad treba i kad ne treba, priraste mu brzo za srce. Doduše, nije prestajo ˝ljubiti˝ ikone i ˝čistiti˝ dućane, al nek mu je oprošteno od boga. Taki ti je bio Jovica, nisi mogo a da ga ne zavoliš, valjda ga je tako i ovaj odozgo vidio. Pop, videvši da je mali dobre duše, ražali se te ga pozva u svoj dom, a onda i posla na nake škole crkvene il zanat crkveni, meni to sve isto, ja l škola, ja l zanat; vjera se po tomu ne mjeri a šta je od ovo dvoje bilo, pak, vjera je morala pokazati. Ode mali Jovica te se nauči da popuje i kako nađe ženu, odma ga staviše u seosku službu, tamo đe je i odrasto. Tad preinači ime u Pajsije.

E da znate kaka je to duša od popa bila. Kad god đe ima da se šta radi on se nudio, a ljudi, kako da ga odbiju, ne ide da popa ne poslušaju, te ga, kad bi im štagod pomogo, darivaše ko nikog. Tako bi mali Jovica išo od domaćina do domaćina kad nije bilo lliturgija i opela i za tri žulja il prljave ruke od malo posla dobio glave šećera, pečena jagnjad, kese jaja a, najposle, i novce. A i ljudi, mišljahu da darivaju boga a jok popa, te im ne bi teško da izdvoje štogod, ma kolki bili siromasi. Više nije smico sa ikona, sad ih je doslovce ljubio, jer sve sa njih bijaše njegovo, al je gledo i prezo da neko njemu ne skine šta od novaca. Još se navadio te išo i pomago samo onim imućnijim gazdinstvima. Vele, u to vreme dok je on službovo, ljudi su dolazilu u crkvu više nego ikad. Biće da su od boga tražili nešto za uzvrat zbog silnih onijeh darova koje su utrpavali malom Jovici. Al boga niđe, ni da se oglasi ni da se pomoli. Jedne godine udari taka suša da pomori sve što bi na zemlji i pod njom, te se ljudi ražljutiše, prestadoše da idu na liturgije, da daruju malog Jovicu, da se mole i kliču. Nesretan, zbog toga, a u božje ime, mali Jovica sad sve preuze na sebe, te je za sarane i krštenja više uzimo no iko. Nije to bilo mnogo, samo kolko je njemu bilo dovoljno. Narod kukavni, nema ni za kruha nema ni za graha, prestade i da krštava đecu i da popa zove na opelo. Te godine i avlija zarasla u korovinu, crkva vječito prazna, ko da se nakrivila na jednu stranu, a zvonik pjevaše samo za velike praznike, reda radi. Svi iz sela se tade naprasno sjetiše njegovih dečačkijeh nestašluka te se pustiše glasine da je nikaki čovek, da nikad za crkve nije bio, da ne more bez oca popa sin pop postati i tako sve dok ne dođe sljedeća godina... Kako sljedeća godina bijaše rodna, opet se sve vrati na isto, samo ˝cijena˝ sarana i krštenja ostade ista. Nije zato što Jovica ne htede da vrati na pređašnje, neg sve poskupilo u zadruzi te se drukče nije moglo izići na kraj s vremenom. Opet narod pohrli u crkvu i opet poče darivati popa koječime te malome bi raj na zemlji. Na nebo mu se nije išlo iako bijaše zagazio u osamdesete. Al, desi se da, vraćajući se iz varoši, krenu nevreme i oluja, ko kaki zli usud. Starci pričahu da veće i gore nisu zapamtili od kad su postali. Mali Jovica, šta će, kud će, sakri se pod neki hrast ne bi li sačeko da nevreme stane, al eto ti čuda. Sinu munja te grom ubi popa. Samo su mu opanke našli istopljene.

A duša od popa je bio mali Jovica. Nikad nije uzimo ništa više od onog što su mu davali i što je bio red. Taman onolko kolko je njemu dovoljno bilo.

Sretoh pobra jednoga starog, te mi veli da ga je vidio dva dana prije nego ga grom ubi. Rekoh mu da ga se sjećam samo iz djetinjijeh dana, da se sjećam da je bio do vrha one Milove ograde od metar i po, i da smo zijane tad zajedno pravili po selu, i da sam ga volio ko brata, a ovaj veli kako nije mnogo porasto, svega deset santima. Veli, bio je duša od popa, nikad mnogo nije uzimo, samo kolko mu je bilo dovoljno... Zato ga, veli, bog i uze sebi. A i vrijeme mu je bilo.

Koliba

, 04 2011 20:42:21 +0200

Normal 0 21 MicrosoftInternetExplorer4

Koliba

˝Kako da vam kažem? Meni se čini, da se sve na zemlji mora malo po malo promeniti i da se već pred našim očima menja. Za dvesta, trista, najkasnije hiljadu godina - ne radi se tu o roku - nastaće nov, sretan život. Mi dakako nećemo učestvovati u tom životu, ali mi za njega živimo sada, radimo, patimo, mi ga stvaramo, i jedino u tome je cilj našeg bitka, i ako hoćete, naša sreća˝

(Anton Pavlovič Čehov)

Nikako se nisam mogao setiti kada sam prvi put čuo priču koju ću vam ispričati, ali poslednji put kada sam otišao u moju kasabicu navratih do dede i on me podseti na tu hroniku ljudske patnje koju je nekad često pominjao kada bi se nov narod skupio u kući ili oko nje, a koje se ja, zapravo, uopšte nisam ni sećao. Bio sam vrlo mali, hiperaktivni razmaženko kome su svi morali udovoljavati, a koji bi, ako se svi njegovi prohtevi ne bi ispunili, navukao kenjavu grimasu i osamio se negde iza ambara dok ne bi došao neko da ga moli da uđe u kuću, nutkajući mu jabuke, šljive i orahe. To je obično bio deda. On je, za razliku od babe, uvek popuštao. Recimo da mi je bilo pet ili šest godina kad sam je prvi put čuo. Tad sam još non-stop zverao po selu a nakon toga na prste mogu izbrojati koliko sam puta posetio moje rano detinjstvo.

Čitava leta bih provodio tamo špartajući po zelenim padinama svojim plastičnim trotočkašem koji i dan danas stoji tamo negde u ostavi trošne dedine kuće, sav izlomljen, ali uspomena - podsetnik na najbezbrižniji period mog života, na vreme kad nisam umeo da razmišljam.

***

Sve se desilo pre sedamdesetak godina dok je još bilo puno života i naroda u kasabi i okolini, dok je imalo šta da se vidi, čime da se ponosi i o čemu da se priča, dok je bilo poštovanja i tradicije. U obližnjem selu spremao se veliki vašar kakav do tad nije viđen. Vašari su priređivani svake godine kako bi se narod proveselio nakon napornog rada, nakupovao potrepština i zahvalio Gospodu na svemu što mu je dato. To je bila svečana manifestacija koju su svi, uvek, s nestrpljenjem iščekivali.

Sa svih strana, glavešine domaćinstava, odeveni u dinarske košulje, pelengije il široke turače (poneki s kabanicom na leđima, obešenom, čisto onako, radi reda), sa presnim opancima na nogama, navirali su na svojim doratima, savršeno istimarenim, dostojanstveno zamahujući dizginama, ponoseći se uzengijama koje su se, uglancane specijalno za ovu priliku, sijale na suncu, prećutno se, pogledima, nadmećući čiji konj je lepši. Nijedno ozbiljno domaćinstvo se tada nije moglo zamisliti bez te plemenite životinje. Domaćice, zamaramljene, u košuljama nabranim oko struka drže decu za ruke pa pešice, pored gospodara, a mlade neudate devojke splele pletenice, navukle zubune i spuštenih glava hodaju iza.

Zelenu čistinu koja je do juče bila pusta preplavila je gomila ljudi. Šatori su bili razvučeni. Muzika trešti neprestano. Žene se na sve strane razmeću svojom lepotom. Razgledaju tezge sa kojekakvim nakitom, šepure se, ispod oka merkaju momke. One za udaju šetaju uz pratnju rođaka, a novi parovi pokazuju svoju decu rodbini. Muška deca se skupila pa igraju janjina il´ fudbala s novom krpenjačom a devojčice oko njih, gledaju, ili igraju žmire; nekoliko mlađih se odvojilo te igraju ˝Care, care gospodare, kolko ima sati?˝ , i sve gledaju da l´ ih ko posmatra. Skupile se i siromašne ciganke. Čak i one su se spremile za ovu priliku; ne možeš da ih prepoznaš. Nema onih pocepanih, bezbojnih aljina koje inače nose neg se ušarenile novim i nakinđurile kojekakvim nakitom. Zveraju pogledom čas na jednu čas na drugu stranu ne bi li našle nekog ko će im tražiti da mu gledaju u dlan za dinar. Stari se izdvojili, posedali zajedno, te u piću zapjevaju izvika, a mlađi ih posmatraju, podsmevajući im se krijući sve dok ih u tome ne preseče neki oštar pogled još treznog dede iz «grupe u gornjem kraju». Po stolovima bokali rakije i čokanjčići koji se neprestano pune pa ispijaju. Sve bruji od vike i muzike.

Te godine, niko ne zna kako, u selu se obreo neki stranac. Niko nije znao ni odakle je ni od kojih je. Krupan, naočit mladić, širokih ramena, visoka čela, upečatljivo crne kose koja se stapala sa njegovim očima. Nos, iako je bio veliki, gotovo nezgrapan, nekako je savršeno pristajao uz obrve guste kao busenje i mirno dečačko lice, bez ijedne započete brazde. Jedini nagoveštaj da bi mogao imati više od sedamnaest bila je jaka, zapuštena, ko katranom obojena brada koja se spajala sa zulufima i koja je njegovo lice činila još bleđim nego što je bilo; a bilo je bledo ko u Ofelije. Nije bilo ni devojke ni žene koja ga nije odmerila od glave do pete kada je sišao sa svog, belim sedlom osedlanog vranca, i umarširao otmenim korakom u gomilu. Mladići su ga zavidno posmatrali, nadajući se da bi možda mogao biti neki njihov daleki rođak kog nisu upoznali, a starci ko starci – ništa; ne obraćaju pažnju ni na šta što ih se ne tiče.

Odmah su među ženama počela domunđavanja. Te «ovaj nije od naših», te «mora da je iz kakvog velegrada», te «vidi ga kako je odeven» i tako u nedogled.

A, nosio je, da je reč o kakvom gradu, sasvim običnu odeću, koju je mnogo svečaniom i otmeniom činio sam njegov lik. Uske, crne pantalone i prsluk od belog somota u čiji je levi džep ulazio srebrni lanac a ispod kojeg je padala neupasana izgužvana svilena ruska košulja. Na nogama duboke, crne, oficirski izglancane čizme. Činilo se, i kakve rite da obuče, opet bi bio primećen. Tako odeven, sasvim drugačiji od svih ostalih, izgledao je kao slučajni prolaznik, osamljenik zalutao tražeći neki svoj put, bledi kockar gubitnik ostao samo na konju i u odeći. Međutim, nije se ponašao kao da je izgubljen, već sasvim suprotno. Miran, ali tajanstveno miran, nekako svečano i tužno, samouveren u svojoj osami, gotovo ravnodušan prema svemu, stvarao je utisak da na tom mestu ne postoji ništa što bi privuklo makar i trunku njegove pažnje. Tako je uistinu i bilo.

Ime mu je bilo Ivan.

***

Iako je izgledao mnogo mlađe imao je trideset i dve godine. Poreklom je bio baš iz ovog sela, mada, u njemu je proveo svega svojih prvih šest godina. Tad, kad je trebalo kretati u školu, sa sobom ga odvede prijatelj njegovog oca, kog nikad do tog trenutka nije video. Vladimir Sremac, tako se zvao taj očev prijatelj, bogati trgovac. Došao je jednog dana sa pismom u rukama i zakoračivši u avliju ispred male kolibe gde su živeli Ivan i njegova mati Dragica predao ga zabezeknutoj ženi, bez mnogo, njoj preko potrebnih reči i objašnjenja. Majka, ne razumevši ništa do imena i prezimena od ono malo reči koje je ovaj izgovorio samo ga zamoli da joj pročita pismo koje je, pred smrt ostavio Ivanov otac Mitar, kao svoju poslednju želju, čoveku kog je zadužio životom na jednom trgovačkom putovanju u Banat nedugo nakon što je, još kao mladić otišao iz sela sa nekom drugom ženom, ostavivši Ivana iza sebe. Njih dvojica su se tako i upoznali a zatim ostali prijatelji do kraja Mitrovog života. Dragici, čuvši napisano nakratko zaiskriše oči. Vladimira ne ponudi ničim. Ostavi ga u avliji sa Ivanom koji je sve to posmatrao s nekakvom nesvesnom dečjom strepnjom da će se nešto važno desiti. Mati se okrenu, i, bez ijedne reči, uđe u kuću da spakuje Ivanove stvari. Biće da je, potpuno ometena ovom neočekivanom posetom, zaboravila na ono toplo seljačko gostoprimstvo kojim se može podičiti svaki pošten i dobar seljak. Kada se pojavila na pragu, noseći u rukama malu suknenu torbu punu kojekakvih stvari u desnoj, i stari džepni sat u levoj ruci, oči su joj bile potpuno krvave. Mrtva lica, torbu dade Ivanu a sat i nešto novaca nemerno zgužvanih, Vladimiru. Pogledom mu reče sve. Poljubi Ivana i šapnu mu nešto kroz zagrljaj, pa tromo, ne osvrnuvši se, uđe unutra. Vladimir uze Ivana za ruku i krenu ka svom fijakeru. Ivan nije skidao pogled sa male trošne kolibe sve dok nisu zamakli za brdo koje je vešto krilo kućicu od očiju seoskog naroda, dom, divalj, tako lep u svoj toj daljini, uzdignut u svojoj samoći, miran u siromaštvu kojim je čitav odisao. To je bila jedina slika koja mu je za sve ove godine bivanja u tuđini ostala u pameti. Nijedne druge se nije mogao setiti pa ih je sam pravio i zamišljao.

Dok nije završio školu živeo je u Smederevu. Za svo to vreme Vladimir je bio izuzetno dobar prema njemu. Nije prošlo mnogo vremena od odlaska iz sela a njih dvojica su postali veoma bliski. Ivan ga je mnogo zavoleo. Radovao bi se svakom njegovom povratku sa puta i uvek bi ga molio da ostane duže kući, ali, Vladimirov posao je bio karavanski; nije mu dopuštao duži odmor. Zatim, Vladimir ga, kao što je, po želji i bilo napisano u pismu, posla u Grac da izučava evropske jezike, da vidi sveta i napravi nešto od svog života koji bi, da je ostao tamo gde je rođen, verovatno bio veoma jednoličan, miran, neupadljiv, lep. Još od malena naviknut na privikavanje, lako je prihvatio novu sredinu, nove ljude, posve drugačije živote i običaje, nove priče, nova lica, novu odeću, nove bojazni i radosti, obaveze i odmore, nova sunca i mesece - novo nebo. Ali, bilo je nečeg što ga je vremenom razdiralo, teskobilo i činilo uvek ispočetka tuđinom, činovnikom koji je po obavezi morao da se seli po nepoznatim kasabama, uzornim vojnikom bez doma i igde ikoga.

Prvih godina Ivan nije toliko razmišljao o kući i majci, ali, kako je stario, sve više i više je osećao odsustvo dela sebe, a sve manje se sećao izgleda oronule kolibe i lica svoje majke, beskonačnih zelenih prostranstava i dela neba nad tim prostranstvima koje je bilo samo njegovo a sada nije mogao da mu se seti ni boje iako je znao da su sva nebesa plava. Ili ipak nisu? – mislio je. Često bi se, zanesen, dohvatio telefona sa namerom da čuje odavno zaboravljen glas a onda bi se setio da tamo gde bi ga tražio nema telefona. Stalno joj je slao novaca. Pisma je pisao redovno ali odgovori nisu stizali. Dragica nije znala ni pisati ni čitati. Često je zimi zamišljao mati kako sedi kraj vatre i sluša nekog seoskog đaka koji joj neizražajno, za šaku suvih šljiva, čita njegove reči, a ona, pogurena, sa grimasom između osmeha i osuza sluša i pamti da bi posle mogla u sebi isto ponavljati jer sama od sebe ponovo čuti napisano ne može. Nije htela pričati deci šta da pišu u pismima koja bi mu tako rado slala jer, znao je Ivan to dobro, njena tuga je bila dostojanstvena. Pitao se da li joj se ima ko naći i pomoći kad zatreba, nadajući se, da su ljudi radi činiti dobro, i odgovor na to samom sebi postavljeno pitanje uvek bi ga umirivao, jer, i sam je bio dobar pa drugačije nije ni mogao misliti. Ali, svet, koliko god da ga je učio, nije ga naučio da su dobri ljudi retki... Ima ih samo u neosunčanim morskim dubinama na jezičcima tvrdih, zamandaljenih školjki.

Izučio je školu, našao sebi ženu, postao čovek na svom mestu, ali u sve to nikad za života nije uklopio tu jednu kockicu sreće koja je bila temelj svim drugim srećama i radostima. Osećao je kako se čitav krivi toranj klima bez nje, kako bi, ako bi se na njega obrušio čak i najmanji vetar, pao i razbio se o tle u hiljade komada. To mu nije davalo mira, i, nakon svih tih godina u tuđini odlučio je, napokon, vratiti se tamo gde mu je oduvek bilo mesto. I evo ga. Bio je tu... Sam, bled, skrhan - metusalem.

***

Ušetavši u gomilu kratko je bacio pogled na izdvojen, kariranom mušemom prekriven sto i uputio se ka njemu, ne obazirući se na brojne radoznale poglede kojima su ga streljali sa svih strana. Seo je, i pognute glave utonuo u razmišljanje. Tako, bez pokreta, ostao je neko vreme, sve dok ga ne preseče glas mladića koji je služio:

˝Izvoli!˝, podviknu ovaj negostoljubivo.

Ivan malo podiže pogled, odmeri mladića, pa se vrati u isti položaj.

˝Bokal rakije.˝, procedi Ivan kroz zube, gotovo sebi u bradu.

Ovaj ode i stvori se za dva minuta sa bokalom i čokanjčetom. Ostavi to na sto i nestade. Ivan nasu rakiju i odmah iskapi, pa opet nasu i odloži bokal.

Tako, pognute glave toliko da su mu ramena bila viša od temena, čela na pedalj od stola, ruku položenih na astal, desnom pridržavajući onu punu čašicu, podsećao je na iskonskog pijanca. Seljacima koji su ga posmatrali činilo se da je za njega sve u rakiji i da je rakija sve u njegovm životu. Niko od prisutnih nije ni naslutio šta se to zbivalo u njegovoj glavi. Mislili su, ˝gradska protuva došla da obrlati seoske devojke, pa prvo da se nakljoka a onda kud i kojoj ga put odnese˝.

Znao je Ivan dobro šta su i kako su oni mislili, ali nije mu bilo pravo da im zameri, jer, znao je, narod kod nas je takav da uvek nejgore misli o onom o kom ništa ne zna i uvek najgore o njemu zbori - gore neg o svom najgorem neprijatelju. Al to se odvajkada radilo, oprezno, nikad naglas i svukuda već samo kroz tiha domunđavanja u određenim krugovima ljudi, u određenim kućama, tako da, koliko god da se priča kasnije raširila i dokle god stigla niko ne bi znao ni ko je bio taj koji je započeo ni ko je bio taj koji je završio. Samo je ostajala nada za onog o kom se najgore zborilo da to neće postati istina, ma o kolikim neistinama se radilo, a za one koji su započeli to, bojazan da se ne otkriju prvi i glavni krivci. Naravno, krivci bi retko postajali poznati a, na žalost, neistine su istinama često bivale.

Ivana, naravno, ni najmanje nije zanimala tuđa istina o njemu. Nije na to davao ni pet para. To su posla dokoličara. I pričanje takvih priča i primanje istih k srcu. Sasvim mu je dovoljna bila ova jedna, njegova, vražje teška, koju je samo on znao i s kojom se neprestano borio, ulazeći opet i opet u rat, koji je, to mu je kristalno jasno bilo, na koncu morao izgubiti.

***

Opšte veselje na vašaru. Muzika ne staje, oplelo se kolo, ne čuješ od buke ni sopstvene misli. Devojke se uhvatile pa igraju i glavama u nebesa dignutim okreću levo-desno. Starci i dalje zapjevaju. Upekla zvezda do daha ne možeš doći. Ivan i dalje nepomičan sedi. Ispi drugi čokanj. Nasu ponovo pa odmah iskapi. Pa još jedan...

***

Jašući svog vranca, kroz glavu su mu prolazile slike predela pokraj puta koji je vodio do kolibe. Stare slike, za koje nije znao da su bile tu, zaglavljene u njegovom sećanju, prvi put su sad isplivavale posle svog tog vremena prevaljenog preko grbače i svih pokušaja da ih prizove u sećanje. Pitao se da li je pre bilo ovako golemih stabala uz put, sad zarastao, jedva vidljiv; isti onaj puteljak kojim je, pre dvadeset šest godina išao, samo u suprotnom smeru. Spazivši svo to šiblje i kojekakve travuljine koje su skrnavile lepotu proplanka javljala mu se pomisao da je zalutao, sišao s puta, ali, nije mnogo razmišljao o tome. Srećan što je napokon tu, video je samo majku i kolibu ispred sebe iako im još ni blizu nije bio. Odavno se nije vinuo u te visine. Sve što je napravio za života, koliko god da je dobro, korisno i plemenito bilo, nije ga ni približno ispunilo kao ovaj trenutak, kao ovaj povratak. U stvari, to za njega i jeste bio povratak – povratak među žive.

Nastavio je tako, ovenčan blagim, skromnim osmehom, svakog trenutka spreman da pukne od sreće. Putem naiđe na jednu sitnu staricu; jedva se videla u onoj visokoj travluljini. Nosila je vuneni prsluk iako je bilo izuzetno toplo, glava joj zavijena u crnu maramu, lice tamno, ispijeno; vreme je u njemu uklesalo svoje ornamente; oštre, duboke, neprolazne.

˝Pomaže Bog bako!˝, uzviknu Ivan.

˝Bog ti pomogo mladiću.˝, onemoćalim glasom odgovori ona.

˝Kako da dođem do kuće Dragice Milekić?˝

˝Samo napred˝, uzvrati starica, ˝Ali, sine, tamo ti već odavno nema nikoga.˝

Preseče ga nešto podno trbuha. Pogleda je začuđeno, iskolačivši oči. Izraz mu se izvi u bolnu grimasu. Procedivši ˝hvala˝ glasom u agoniji natera vranca u galop i nestade ispraćen pogledom povijene žene. Mozak mu je vrveo od najgorih misli. Da li je moguće da je zakasnio?

Grčevito je stiskao dizgine sav ukrućen, očiju uprtih negde u bezdan, znojav, ne od sparine i sunca, slomljen iznenadnim saznanjem, poražen; ko prestupnik pred smrtnom presudom, moleći nekog svog boga da mu se ispuni poslednja želja. A bio je nadomak mira, na granici potpune sreće. Ipak, kroz sav čemer trenutka, negde u dnu sebe potpaljivao je nadu da je Dragica tu, još sama, još živa, il bar negde kod kakvih rođaka odbegla jer osamu nije mogla istrpeti.

Stabla su ga gledala kako se pojavljivao iza horizonta. Bio je nalik kakvom ratniku koji kasni na bojno polje a čast mora spasiti i zemlju odbraniti. Ništa nije video. Odjednom je zaboravio i na šljivike i na šiblje duž puta, na vrućinu savršenog dana, škole koje je učio, gradove u kojima je bio, velelepne građevine koje je video, ljude koje je upoznao, prijatelje koje nikad nije imao, i maternji i jezike koje je naučio govoriti, konje koje je voleo, žene koje je za života imao, staze koje je prepešačio, kuće u kojima je živeo, knjige koje je pročitao i nesreće koje je prevalio. Sada je samo mislio na dve smrti koje je video za života. Na Vladimirovu i svoju, kojoj je sad stajao preko puta. Koju je gledao. Pred očima mu se ukazivao džinovski orah, gorostasan, drevni čuvar stare kolibe. Nije ga takvog pamtio. Bio je divniji nego ikad – uzvišen. Što mu je više prilazio to je postajalo jasnije da doma više nema, da majke više nema. A orah, gord, posmatra ga i ko da bi mu ispričao šta se tu desilo i kad se desilo, ko da bi ga izgrdio i ispsovao. A ćuti... Ivan na kolenima ispred njega... Plače... Glavu okrenuo nebu... Proklinje... Avlija obrasla korovom... Koliba se sva nakrivila na stranu... Krov propao, prozori polupani... Vrata otvorena a unutra ničeg do slomljenog astala i srušenog kredenca, nešto kartona za potpalu koji je ko zna koliko godina izjedala vlaga. Izlomljena korpa za drva i iskrivljena dedina slika na zidu - potpuno izbledela.

Mati mu je umrla deset godina pre nego što se odlučio vratiti.

***

Već je ispio pola bokala. Samo sipa i nakreće... Još sedi u istom položaju kao da je izliven na tom mestu. Niko mu još nije prišao, niko mu se nije obratio sem nervoznog mladića. Niko to nije ni morao da uradi nit je Ivan to od bilo koga tražio i čekivao. Misli su mu bile na drugim stranama. Samo je fizički bio prisutan čitavom tom spektaklu koji se oko njega odigravao, i nikad do tad nije bolje i jasnije video ljudsku prirodu. Tako je uvek sa nama ljudima; tek kad doživimo neku veliku patnju sasvim drugačijim očima počinjemo da gledamo na svakodnevne stvari i postupke, na obične reči i priče, na dugo gledana lica. Valjda tek tad počinjemo uopšte razmišljati o njima.

Polako nasu poslednju meru iz bokala i samo mahnu rukom. Mladić se odmah stvori kod stola. Ivan ponovi isto što mu je i prvi put rekao i dodade:

˝Da li poznaješ Dragicu Milekić?˝

Ovaj se potpuno zbuni, zakoluta očima i odrečno odmahnu glavom. Brzo spusti novi bokal i ode.

Samo što je natočio novi čokanj, priđe mu neki čiča od oko šezdesetak godina sa prašnjavim šeširom u ruci, zajapuren od sunca, naliven alkoholom, i bez pitanja sede do njega.

˝Deder, momak, da ti i ja nazdravimo!˝, viknu hrapavim glasom koji je pratio izveštačen kez.

Ivan se trže, pogleda ga suznim očima i natoči mu rakiju. Nadajući se da bi možda nešto saznao od njega o svojoj majci, a računajući na njegove godine provedene ovde zapita učtivo:

˝Recite mi, da li poznajete Dragicu Milekić?˝

Čiča, sasvim ravnodušno, kao da mu pitanje nije doprlo do ušiju, uzvrati zaplićući jezikom:

˝Ma kakva bre Dragica, de, vamo da ti i ja nazdravimo za tvoju sreću!˝

Ivan nazdravi, ne pogledavši ga u oči. Razočaran što ništa nije saznao.

Odmah zatim, priđe mu još jedan, poznanik ovog prvog, očigledno trezniji od svog komšije. Sede i sam sebi nasu rakiju. Obrati se dedi ne pogledavši Ivana:

˝Jovane, čiji li je ovaj mladić? Ko da nije od naših?˝

˝Ma bre, delija, momčina, bre. Gradsko djete!˝, uzvrati ovaj po malo podrugljivo.

˝Kako ti je ime?˝, upita ga ovaj što je tek došao.

Ivan ga pogleda i ponovi opet:

˝Da li poznajete Dragicu Milekić?˝

˝Jok, boga mi, take ovde nema nit je bilo koliko se ja sećam, a sećam se dobrih pedeset godina naroda i imena.˝, odgovori ovaj s visine.

Ivan samo tužno skrenu pogled sa njega i klonu glavom. Ova dvojica razmeniše zbunjene poglede, ustadoše i bez reči se vratiše odakle su i došli.

Bilo mu je jasno da su njega zaboravili i zbog toga ih nije krivio ni najmanje. Pa kako bi ga se i mogli sećati. Ali, bolelo ga je to što se niko nije sećao nje. Ni ime joj nisu zapamtili a čitav svoj vek je bila tu, sa njima, ˝njihova˝. Pitao se čemu živeti kad ljudi olako zaboravljaju? Lako se ljudi navikavaju na nesreće. U početku se one ne pominju, a, vremenom, postaju svakodnevna priča koja nikog ne žalosti, već se o tome govori sa zanosom gladijatora pobednika kome su zapali laki protivnici, pa on srećan što ga je najstrašnije zaobišlo o tom najstrašnijem priča povazdan. ...Ni mizernih deset godina nije im mogla ostati u sećanju. Ko li je pokopo i da li je uopšte pokopana? Deset godina... Toliko je prošlo od njene smrti... Da li ju je ko ikad posle toga pomenuo? Da li je iko požalio za njom?

Opet slika kolibe... Sat da izvadi iz džepa ne sme... Boji se briznuće u plač ko malo dete. Opet onaj orah, džinovski... Pa gleda sebe, malog, sitnog, sedi za astalom, a ona spremila neku čorbu... Ne oseća joj miris nego sve odiše mrtvilom... Miris bolnice u kojoj je bolovao dok je studirao... Nakrenu rakiju... Pa opet... Po prvi put zamišlja oca. Izgleda mu ko da ga je poznavao... Ko da je s njim proveo čitav život. Bliži mu on nego ona. Lice majke ne može da vidi. Ne seća ga se više. Samo mu u glavi njene reči koje mu je došapnula zagrljajem kad je odlazio... Pa se zamisli... Ne, ne seća se ni njih... To su neke koje je negde čuo u nekakvoj potresnoj predstavi... Opet nakrenu čokanj... U mozak mu se vrati fijaker, poslednji pogled na detinjstvo, Vladimir, koliba... Pa onda Vladimirov smrtni izraz kad je na Ivanovim rukama izdisao... Oseti nemoć... Nakrenu opet rakiju. Sav mokar, gola voda... Sa čela mu svitkaju graške znoja... Nema snage da podigne glavu... A pesma u jeku i gomila na nogama... Svi veseli, pucaju od sreće... Stresao se ko kakvom groznicom zahvaćen, tražeći po hodnicima svog uma bilo kakvu slamku za koju bi se uhvatio, koja bi ga otreznila, povratila. Ostavi onaj bokal, gotovo prazan. Teško ustade od stola. Uputi se mestu gde je vezao konja... Činilo mu se, posrnuće svakog trena... Jedva se dogega do vranca. Odveza ga i povede za sobom... Zanosio se čas levo čas desno. Krenu put nekad žive kolibe, sad straćare. Ne osvrnuvši se nestade... Nestade zauvek... Teško, samrtnički koračajući, ostavi iza sebe svu onu svetinu... Da žderu, da loču... Da se vesele... U pameti samo jedna, poslednja slika... Dragica sedi uspravno na nekakvoj stolici, mlada ko onda kad je otiš´o... Stolica prekrivena belim platnom. Dragica u beloj odori, stopljena u toj belini sa stolicom... Nikad je nije video tako lepu... Spokojna lica... U ruci joj onaj sat iz njegova džepa.... Gleda u šetalice i ko da baš na njega čeka... Ne pomera ni prstom. Samo, zenice baci na sat pa vrati kako su i bile. Oči joj plave... Nije ih zapamtio. Mogao bi se zakleti da su bile crne. Ide prema njoj... Hoće glavu na krilo da joj položi... Zamače za neku stranu. Nestade. Pogledom ga isprati samo onaj nervozni mladić koji je služio piće...

***

Našli su ga, sutradan, mrtvog, na travi ispod oraha sa satom u ruci... Orah nikad lepši. U kolibi sve stvari složene. Kredenac podignut, astal na sredini. Nema onog prljavog kartona na podu. Dedina slika na zidu, izbledela. Konj je pasao pokraj njega, miran, nevezan... Samo bi s vremena na vreme prineo glavu Ivanovoj, tako ostao na kratko a zatim nastavio da pase kao da ovaj spava...

Tijosavljević Stefan

Igrajmo se mačke i miša... Ili ne?

, 19 2011 16:08:00 +0200

Sa prozora sobice u studentskom domu, izvlačeći cigaretu za laku noć, bacih pogled na malu trvnatu površinu. Zanimljiv prizor. Palim... Povukoh dim... Mačka, siva ko ćutnja i bela ko slez, opazila plen. Šunja se oprezno, gotovo da ne dotiče podlogu, čini mi se da je voda ispod, opet bi bez po muke šetala. Zastade na trenutak, onda jurnu i zgrabi žrtvu. Pa je pusti, pa opet zgrabi nonšalantno i baci je zubima pedalj-dva od tla. Miš tresnu o zemlju pa u trk. Opet ga uhvati. Pa pusti. On opet u trk, al opet ga dočekaše njene kandže. Mlatnu ga šapom... Jednom... Pa još jednom. Miš opet u trk, ona za njim, zgrabi ga, pa opet baci. Vrti se oko njega, a on kukavac nikako da umakne. Mlatnu ga opet šapom i pusti... Opruži se i poče da prede. Nikad nisam voleo mačke... Gasim...

Ta antička demokratija je zaista bila jedan sjajan poredak. Svako je u toj priči imao pravo da priča, da predlaže, da bira i odlučuje ("svako" - mislim na sve slobodne građane a to nisu bili žene, robovi i najamni radnici). Mora da su ti slobodni i tad bili u manjini...

Učeni i obrazovani su se starali o svemu onom o čemu neuki nisu mogli i takvo drustvo je funkcionisalo. Robovi šljakali za učene koji su u dokolici smišljali prava rešenja i nove ideje. Moglo im se. Pitanje je kakvu bi statistiku dobili da je nekim slučajem, nekako, tada, sprovedena anketa međ robovima i radnicima o tome da li je njima poredak bio sjajan. Žene su sigurno bile nezadovoljne. One su uvek takve, rođene nezadovoljne; vrednije i ambicioznije.

Zaista, pristao bih oberučke još danas na ulogu roba il robota, teglio bih šta god trebalo i dokle god trebalo, samo da postoji mali nagoveštaj boljeg, samo da postoji bar neka dobra ideja ili rešenje za sranje u kom se nalazimo, al, il sam oslepeo pa ne vidim il nisam pametan pa ne razbiram... Zapravo, ne bih sada da ulazim u to, ovo pišem kako bih vam skrenuo pažnju na drugu pojavu, svugde i sve češće prisutnu a čiji je uzrok baš demokratija koja je sebi prišljamčila prefiks "kvazi-" i sve ga suptilnije i smislenije pripaja i prisvaja, a nije joj nužda to činiti. Do sada je bilo dirigenata i muzičara koji sviraju kako štapić kaže pa makar i pogrešno kazivao (a opet bi na kraju bivalo da su svi konji pravo vezani), al sad je demokratija svakom po štapić napravila pa svi mašu izigravajući vođe orkest(a)ra al krto drvo lako se lomi, te, umesto da glavnuju ponajpre glavonjama bivaju jer im mesta nisu tu gde glave zabijaju.

Uplovili smo u vrlo neukusno more mišljenja i mislilaca, mudraca i visprenjaka. Hrpa je mislilaca koji misle a ne smišljaju, mudraca koji mudruju a ne nose mudrost, visprenih koji se sapliću o sopstvene tuđe reči. I onda se javlja problem kako neposlušati sve te mnogobrojne lakrdijaše a čuti i pratiti one velike i vredne. Kako čoveku (takva mu priroda), sve lako postaje navika, navika mu je postalo i ne slušati druge kako bi trebalo. Previše pažnje dajući na svoj pogled uperen u govornika propuštamo bit reči koje ovaj izgovara; ne dopiru nam do ušiju neg do očiju, a od vida je tu slaba fajda. I sve dok tako bude, a nije davno počelo bivati, slane vode će biti sve više a velikih riba sve manje i samo će voda u uši ulaziti, a slano kad se skori ispirati nije prijatno.

Tijosavljević Stefan

I ovu treba u vokabular!

, 14 2011 19:00:58 +0200

Otputovao sam pre nekoliko meseci, a na par dana, u našu kasabicu, velim, red je da vidim oca i majku (a i novaca ponestalo), i opet se uverim da je sve na svom mestu, bez pomaka dole, bez pomaka gore, ovog februara golomrazno (za divno čudo nije bilo snega), dosadno, al prijatno dosadno, valjda zato što odavno nisam bio kući, pa mi lepo šetati praznim, slabo osvetljenim ulicama (treba nekad malo mira i nigde nikoga oko sebe)...

Tabanajući, nabasah na jednog drugara koji me pozva na pivo, i tako, umesto da šetam i oživljavam pluća planinskim vazduhom, završih u kafani (doduše nije baš da sam se nećko). Da me Prežo vidi momentalno bi počeo sa uobičajenom lekcijom kako, šta, s kim, gde, al na sreću, počeo mu Utisak nedelje pa ostao kući da gleda Olju. Jedno, drugo pivo i polako poče da se raspreda priča o stanju društva, o medijima i minama kiča koje pinkovci, grandovci, farmeri, velika braća i ostala kompanija ostavljaju gde god stignu. Razmišljajući kako da najbolje okarakterišem vreme u kojem živimo i stanje u kom se nalazimo hrpa epiteta mi je padala na um al svaki je bio nedovoljno jak da sam opiše čitavu situaciju... Hibernacija, apatija, amoral...i nekako se najviše zadržah na turobno i sumorno... Taman da kažem, u dilemi, da l turobno il sumorno, eto ti zgode, omače mi se te ispade TUMORNO. Bolje nije moglo biti. Sve u jednoj reči. Ništa suvišno, ništa preuveličano. I da vam priznam, uz alkohol se mnogo lakše uspostavlja prava dijagnoza čitave priče čiji smo sporedni akteri, a trebalo bi da budemo junaci... A opet sve češće biva da više podsećamo na junce nego na junake, više na koze nego na kozere, i na kamičke nego na kamenoresce, i na jarce nego na jarbole, više na mesilebove nego na mesije, i na stuporce nego na stubove,više na pagane neg na Paganinije, i na lokote neg na lokomotive, više na brabonjke nego na temelje...

Ko zna, možda ću i da napišem molbu da se ova reč, ukoliko ne postoji, uvrsti u naš rečnik, pošto, kako stvari stoje, sve ćemo se tumornije i tumornije osećati, pa bi bilo lepo da znamo jednim pojmom, bez mnogo muke (a lenjost nam je dobro poznata) i razmišljanja, objasniti kako se osećamo, pa mi nikako ne ide da se "kancerogeno" osećam; nežnije mi zvuči ovo TUMORNO.

Zatvorismo i poslednju kafanu u skenderli-kasabi. Dolazim kući a Prežo spava li, spava. Ni naočare nije skino.

Tijosavljević Stefan

Kratka dilemika (ovu reč svakako treba uvesti u vokabular)

, 14 2011 18:55:30 +0200

Sve mi nekako u glavi prizvuk Basarinih reci o velikim istinama... Nikako da mu se otrgnem. Veliko ime...kažu pametniji... I, da znate da je u pravu.

Koliko god velikih istina se dalo na dlan čitaocu, one uvek predstavljaju samo siže i nikad u pravom smislu neće biti prepoznate i primenjene već ostaju samo naučene kao pesma koja se obavezno mora naučiti za ocenu, a čiji sadržaj i težina nisu primereni uzrastu u kom se pesma uči... Velike istine, olako izrečene su kao delo Mali princ... Često, tako "poklonjene" one se olako i zaboravljaju jer ne postoji nikakvo stanje empatije niti prethodno iskustvo koje bi te istine potvrdilo i dalo im onu pravu, nezaboravnu dimenziju. Sva zivotna iskustva, usidrena u ljudskim umovima, uvek duže traju od svih najvećih misli koje je isti taj um nekad registrovao. Postoje dva rešenja... Ili povezati iskustvo sa istinom i tako napraviti jedan večano koristan spoj ili se osloniti na književnost i pristupiti joj krajnje empatično, crpeći iz nje i iskustva i istine. Sigurno da je mnogo više onih koji mogu samo ovo prvo, u suprotnom , čitava stvarnost u ovoj zemlji bi bila sasvim drugojačija.

Dakle, ne trošite novac na kojekakve "Trezore mudrosti", "Misli velikih" i slične stvari sem ako niste sedamdesetogodišnjak koji je proživeo i sito i rešeto.

I, zaista, vreme je da se taj Mali princ pomeri bar za tri godine unapred te da ga obradjuju ovi malo stariji mladi...

Tijosavljević Stefan