cosmic junk

Malo zimske depresije :)

Samoposmatranje je mučan posao. Ništa komplikovano...neprestano sam svesna svojih postupaka, misli, izgovorenih reči, pokreta tela, gestikulacije,...itd. Ono što je u tom procesu mučno je dosada. Zašto? Zato jer u tome i nema ništa novo da se nauči. Svesna sam sveta i kao realnost i kao iluziju, svesna sam koliku moć imaju naše želje, misli, strasti i težnje. Sve je moguće ako to iskreno i uporno želiš.Takođe sam svesna prevrtljivosti svoje ličnosti, promenljivosti svojih želja. Zbog toga često upadam u kontradiktornost ostvarenog i željenog, ono što sam juče želela ne želim i danas. Znam da sam u blokadi koja traje, čini mi se, previše dugo. Kao da je neko stavio čelični oklop oko mene, konstantno smanjujući prostor, stiskajući grudi dok ne ostanem bez vazduha, gušeći moje srce koje taman zakuca slobodno da bi opet bilo zgrčeno čeličnom pesnicom moje žalosne karme. Ponekad uhvatim sebe kako se radujem svojoj smrti. Tužno je za jedno biće kome je Bog dao sve da ovako razmišlja ali eto... Ceo život osećam da mi je dosadno, predvidljivo i monotono. Predvidljivost je uglavnom vezana za loše situacije i reakcije. Dosadno jer u neku ruku sve je već viđeno, probano, dodirnuto, pročitano, sve same varijacije na temu. Monotonija života, skupljanje iskustva koji liče jedno na drugo a razlikuju se samo po većoj ili manjoj šteti koju čine kako meni tako i mojoj realnosti-iluziji zvanoj život. I tako u krug pa u krug pa opet u krug. Ništa novo da me probudi iz ovog sna koji se zove repeticija već viđenog. Možda sam pesimista,tragičar, melanholik, razmaženo derište, sebična, arogantna, ironična i cinična a možda i sve njihove suprotnosti? Da, ja sam SVE ali i to sve mi je dosadno. Bilo da idem na dole ili na gore u mom srcu uvek liju kiše, tu i tamo po neki oblak sivi da prikrije crnilo visine. Padaju kiše da prikriju suze što moja duša lije. Krijem staru tugu nekom novom tugom da nadogradim ono što je odnela erozija mojih suza, a jalova su to posla na ovom mom kamenjaru što se duša zove.

Radujem se danu što dolazi, jer to tako treba, zahvaljujem se Suncu što umiva mi lice, jer to tako treba, zahvaljujem se Bogu na svemu, jer to tako treba, jer sam to negde pročitala u nekom trenutku osetila, neke radosti proživela i znam da tako treba... Ali još koliko puta "tako treba" da bih napokon progledala. Buđenje iz ovog sna koji zovem život e to je ono zbog čeka još dišem. Nadam se i nadam da će se čelični oklop otopiti više!

Tražim zaborav

Kad bih samo mogla uhvatiti vetar i na njegovim krilima obići svet. Naslonim glavu na meki vazdušasti oblak i čekam da moja tuga ode sa prvim kapljicama kiše. Kad bih samo mogla uroniti u svet snova kao što uranjam u ovaj okean života možda bih mogla kroz podvodne kapije naći pukotinu koja vodi do svetla. Kad bih samo mogla usporiti vreme,tako da svaki trenutak bude obuhvaćen mojim zapažanjem, svaki osećaj urezan na traci mog filma. Eh kakav bi to film bio? Kakva predstava ne-postojanja.

Kad bih samo mogla voleti ovu ulogu posmatrača možda bih i krenula da delam ali neću jer ovaj svet je osuđen na propast.Čemu delanje sem delanje da se put u propast ubrza. Kad bih samo mogla razumeti zašto reanimiramo mrtvaca od par stotina godina, priznajmo da smo pogrešili. Srušimo ovu kulu Vavilonsku i krenimo iz početka. Kraj se previše odužio. Nama lažni graditelji ne trebaju nama trebaju rušitelji. Najveći rušitelji sistema su naši spasitelji. Oni nisu dozvolili da olako uteknemo u mirnu luku naše gluposti. Da nije njih odavno bismo bili robotizovani majmuni na pokretnoj traci. Haos je prirodno uređenje u prirodi i za haos ja glasam, kao loše demokratizovani liberal 21 veka.

Kad bih samo mogla pogledati ljude i videti ljubav onda bih znala da tu i pripadam. Kad bih samo mogla da skinem sva znanja i iskustva pa da opet poput nerođenog bića plovim u večnoj materici mogućnosti. Tražiti istinu u životu je samo traženje laži. Nema istine u životu jer život je samo san koji svi skupa sanjamo negde prikopčani na cevi održavanja sistema. Kad bih samo mogla da se probudim,da otvorim svoj vid a zatvorim oči. Kad bih samo mogla da zaboravim...

Strahovi

Anksioznost je opiranje struji života, kaže članak koji sam pročitala juče. Nisam znala da sam anksiozna osoba ali svi nabrojani simptomi su bili prisutni u mom životu već godinama unazad. Što u prevodu znači - uplašena i napeta osoba koja očekuje samo loše od ljudi i sveta. Strah od života?! Jezivo stanje.... nema šta. Naravno oporavak zahteva određeno vreme jer se samo stanje nije javilo preko noći. Na tome se neprekidno radilo još od mog detinjstva. Živela sam u veoma napetoj porodičnoj sredini, uvek sam strepela šta bi sledeće moglo da se desi, tako da imam iskustva. Mada u toj situaciji su bili i moja sestra i brat a čini mi se, da oni ne pate od ove boljke, što znači da je moj tip bio najpodložniji za razvoj tog stanja. Pored te nesrećne porodične situacije u kojoj sam se našla ne svojom krivicom, moguće je da sam godinama posle i sama doprinosila daljem razvoju takvih osećanja u meni. Bilo svesno, učinjenim delima ili mislima, bilo podsvesno-sabotirajući sebe time što sam uvek očekivala da nešto krene po zlu. Kakvo žalosno stanje - priznajem, nije dostojno čoveka koji ima i malo samopoštovanja u sebi. Spolja gledano ja ne odajem takav utisak, čak i suprotno od toga. Možda zato i ne puštam nikog da mi se suviše približi, da me upozna do srži jer bi onda taj neko video koliko sam uplašena, sjebana i kukavica. Toliko se stidim toga da sam dugo, dugo lagala sebe, stalno tražeći razloge za moje strahove u večno menjajućem, neopraštajućem spoljašnjem svetu koji kao neka 3D slika stoji pred našim očima i preti. Tako sam bar ja doživljavala svet.

Strah da neću uspeti u životu, da neću ostvariti svoje snove, strah od gubitka moje sjebane ali meni jedine porodice koju imam, moji roditelji koji su mi pokidali živce ali ih i dalje volim jako. Strah da ću propustiti mojih 5 minuta, da će moj život biti protraćen, strah da će mi nebo pasti na glavu, da će svet otići do đavola, strah da neću imati dovoljno novca, posla, prijatelja, strah od života i strah od smrti. Strahovi... strahovi... strahovi. Sa njima ruku pod ruku ide strepnja pa tuga zbog nastalog duhovnog stanja i za njima ide depresija. Tupa, podmukla i nikad komforna depesija. Pesimizam postaje normalan a na optimizam se gleda podrugljivo i sa zavišću, jer to je sreća drugih ljudi a ne moja. Kada razgovaram sa drugim ljudima vidim kako me oni doživljavaju sasvim drugačije. Kao pozitivnu, uvek nasmejanu, pristupačnu, hrabru i neustrašivu. Pravi daredevil!!! Eh, kako samo dobro skrivam sebe i ja se pitam kako mi to uspeva. Jadno za jednu dušu koja ostavlja takav utisak spolja da ima ovakav unutrašnji svet. Ja koja tako samouvereno govorim o nekom boljem društvu, o moralu i etici, o duhovnom unapređenju svakog od nas, ja koja se krijem poput uplašenog miša u rupi, odbijajući da živim ovaj život punim plućima i dostojanstveno. Ja imam smelosti da govorim drugim ljudima kako da žive. Ironijo hoćeš li me ikad napustiti?

Prvi korak ka izlečenju je prihvatanje ovog bolesnog stanja u koje sam se našla, zatim prepoznavanje simptoma i njihovo razumevanje i lečenje. Na taj način se menja hemija između uma i tela. Um sada zna da svaki put kad se pojavi neki od simptoma da je to prekomerna reakcija na stres koja je uzrokovana stalnom napetošću koja opet proističe iz osećanja nesigurnosti u ono što veliki svet ili naše podsvesno ja sprema iza ćoška. Jednom kad to shvatim imam snagu i da ih prevaziđem, umirujući sebe i pokušavajući da svesno i staloženo sagledam situacije bez prekomernih briga i nagađanja o budućnosti. Vremenom, nadam se,vidi se pomak i na fizičkom planu tj. telo napokon prestaje da reaguje na već ustaljen šablon ponašanja na stres i tada u sinhronizaciji sa novim i zrelijim umom dovodi nekada anksioznu osobu u stanje ravnoteže i prihvatanja lepote življenja.

Ne-Verujem

Kao da nisam sa ovoga sveta?! Vidim da sam tu ali ne verujem svojim očima. Osnova mog bića ima uporište van domašaja racionalnog. Ja to osećam ali ne mogu da objasnim razumom. Bacam gomilu reči na papir nadajući se da će, u nekom trenutku, pokazati ključ koja otvara vrata široj percepciji. Moja neprilagođenost nije vidljiva ali je itekako prisutna. Ona prožima moje misli, želje i nadanja. Iz tog nevidljivog izvora stižu u talasima informacije koje ne razumem odmah ali posle nekog vremena ona dođu kao proviđenje, podigne se tamna zavesa i otkrije svetlost znanja i razumevanja. Nemam baš puno osnova za život u realnosti. Ne, ja ne živim u svetu mašte i fantazije, to su samo moje omiljene destinacije, ja sam u polusnu, i sanjam i budna sam. Ti svetovi se toliko puta prepliću da se ponekad pitam:Da li sam to sanjala ili....

Na koncu ja lelujam na kosmičkoj vetrometini. Savijam se i podižem pa onda opet oborim tešku glavu, pod udarcima sudbine, čudnih spletova slučajnih okolnosti, kako god da ih nazovem oni su tu poput nekog pravila koje ima svoju šemu ponavljanja u mom programu. Poput oštećene ploče ja nikako da prebacim na sledeću pesmu. Znam da je to oštećenje- nedostatak vere. Vera bi pomogla da premostim taj žleb na linijama ali ja uporno odbijam da verujem. Posledica nelogičnosti još iz davnih godina detinjstva. Ova egzistencija, sa svim pravilima, šemama, normama, zakonima i propisanim ponašanjima, ciljevima i poželjnim razmišljanjem, pa onda sva zverstva, nepravde i nemoral, ratovi među narodima, sukobi među ljudima. Sve mi je to za nevericu! Nisam smogla snage da verujem u to što vidim a kako da verujem u ono nevidljivo.

Gledam kako ljudi postižu mnogo samo verujući u sebe. Ne, ja nisam jedna od njih. Čudna je to hrana-vera. Ja sam je često gladna. Ne predajem se ali i ne borim se.Takav sam materijal. Šta ću? Probala sam da budem kao drugi. Ne ide. Kopirati tuđe misli i dela, mentalitet stada me je vodio ka samouništenju. Nisam robot, nisam mašina, nisam ni ovca. Ne upinjem se ko većina po svaku cenu, ne silujem stvarnost svojim egoističkim željama. Možda grešim ali ne mogu protiv sebe. Ne želim da gazim preko drugih, preko naše majke prirode i svih njenih bića i sila koje ovaj svet drže zajedno. Biti u harmoniji sa svime. Eto to je ono u šta verujem. Mada mislim da ta vera nije sa ovoga sveta.

Sada

Blaženstvo zaborava.... Sedim, ćutim, tonem dublje u beskrajnu prazninu. Topla kupka od amnezije. Zatvaram vrata prošlosti, ne marim za budućnost. Ovde sam, sada, i lepo mi je. Sloboda. Kome trebaju sećanja na prošle dane. Sve što je bilo ostalo je zapisano u kosmičkoj knjizi života. Ko sam ja da svojim sećanjima bojim reči, slike, događaje? Neka svedoči vreme. Zašto brinuti o sutra kad ne živimo danas? Hoćemo sutra da živimo za juče ili da brinemo za neko drugo sutra? Da li sam bila pravedna, da li sam bila voljena, da li sam pogrešila? Ma ko to zna i koga briga. Nije to život! Da stalno merim i sečem, koliko sam dala, koliko sam dobila.... Volim sve svoje vrline jer sam ih podelila sa drugima, volim sve svoje mane jer su mi pomogle da upoznam sebe. Ne želim da sudim jer je sve onako kako treba da bude. I neka je. Ja sam ovaj trenutak, ovo telo i duh, ovo srce i um. Ja sam ono što upijam i ono što odbijam. Ja sam svoje ogledalo. Gde god da pogledam ja vidim sebe. U nebu i cveću, kapima kiše,u letnjim danima, u zimskim noćima, u ljudima koje srećem. Ja sam sve što jeste i sve što bi moglo da bude. Veličina sa beskonačno varijabila, božanska čestica i svetlosni talas. Alfa i omega. Ja sam. Ja sam ti i ti si ja a mi smo jedno. Jedno koje nas sanja.

Kako gore tako i dole

Kako gore tako i dole - kaze hermeticka maksima. Zbog tehnickih detalja nisam u mogucnosti da vidim "to gore" ali bar ovde imam pravu panoramu.Ovo je svet materije. Krasan je to svet.Prostran i zelen, dubok i plav, karneval boja i bica. Po neka neprirodna izbocina izranja iz nepreglednog reljefa. To su gradovi. Tu zive moderni ljudi, u betonskim i plasticnim kutijama zasticeni od svih vremenskih prilika i od same majke Zemlje.Obitavamo na ivici ponora, zongliramo sa par igracaka u ruci.Kao holografska slika kosmickog plesa mi se vrtimo.Svako u svom ritmu i oko sebe.Poput crne rupe mi prozdiremo sve sto jeste. Mi ne biramo, mi grabimo.Materija se uvek krece,razgradjuje i ponovo stvara.Ovde se ne miruje cak i kad se spava.Mi smo poslednji trik evolucije,sveze meso za ispitivanje.Podanici jedne zvezde,zovemo je Sunce.Od kada imamo tu srecu da posedujemo individualnu svest ova nasa muzika lici na disharmonicno orgijanje po notama.Svasta se tu cuje ali se slabo razume.Samo povremeno u pauzi izmedju galame i vriska cuje se tiho zujanje, u daljini jedva razumljive pesme nasih predaka.Zastranili smo,upetljani u zice koje neko drugi vuce,...leptiri u paukovoj mrezi.Cekamo da nam neko presudi pa da krenemo sve opet iznova u krug.Spiralni ples nasih dusa kao da je naisao na petlju.Hteli bismo navise ali prepreka nas koci.Gore se ne moze a dole smo bas i previse boravili.Ukoliko nam evolucija ne izvadi neki kec iz rukava mozda stvarno dodjemo do kraja ali ne onog armagedonskog vec duhovnog.Mozda zaboravimo ko smo,gde smo bili i kuda smo krenuli.Mozda i mi postanemo samo materija.Samo prah i pepeo od nekad zivuce vatre covecjeg duha.

Vekovi iscekivanja i trenuci otreznjenja

Ponekad tuga dodje tako umilno da je gotovo uvek privijem uz grudi, nepromisljeno joj kazem ostani, pa zazalim zbog toga.Uvijajuci se i guseci ja ne zelim da disem,uskracujuci sebi zivot ja od bola umirem.Danima bacam zrna gorcine na gomilu samo da bih opet izazvala lavinu.Obrisem oziljke i krenem iz pocetka.Cekam vec dugo da se taj talas suza prelomi preko zidova moje duse i nestane u tihom okeanu secanja.Da li ja to volim uzalud? Da li je to ljubav? Iluzije i konfuzije....Moji snovi su mi, konacno, ubili stvarnost.Nemam koga da prigrlim uz ove bolne grudi dok pece kisela kisa jeda i razocarenja.Osecam da cu uskoro pasti a cije ce ruke biti tu da me docekaju?Snovi su me gurnuli u surovi svet istine,kad sve sto je u glavi bilo,nestalo je cim je glava udarila o pod.Jos koliko dimenzija moram da odbolujem da bih nasla onu jednu u kojoj me on ceka rasirenih ruku?

Cekala sam vreme da prodje, ljudi da se srede, srce da se smiri.

Nadala se da je on tamo negde rodjen,da misli o meni.

Zamislja me i trazi u licima zena koje prolaze.

Uzdise kad shvati da ja nisam tamo,iscekuje...

Svi dolaze i odlaze a mene nema,

njega nema, mi smo sami.

Nas ima samo u mislima,zeljama,...snovima.

Jos se ne ljubimo, ne grlimo, ne poznajemo a tako smo bliski.

Nadji me u prostoru jer tvoja sam sve vreme.

Tvoja sam vecno.

To sam ja

Sedim tako i razmisljam u danu koji je isti kao i prethodni u godini koja je ista kao i prethodna.Sedim i pitam se sta se promenilo? Da li sam se ja promenila, da li ? O spoljasnjem dostignucu nema ni govora. Isto mesto, isti posao, prijatelja sve manje, o momku i da ne govorim, nema ga vec godinama, pa svoje seksualne frustracije iskalim na one koji mi dodju pod ruku. Ne, nista se nije promenilo.Po neka bora na mom tridesetogodisnjem licu se dodala ali nista se nije promenilo. Toliko knjiga , dokumentaraca, youtube klipova, foruma o svemiru, prosvetljenju, o ljubavi i svetlosti. Toliko misli i nemisli, meditacije i joge, boravak u prirodi, sungaizing i earth grounding experience i sta se promenilo? Nista! Pocinje u kutku mog racionalnog uma da se kovitla jedna oluja u stvaranju.To je oluja koja cisti sve pred sobom stvoreno. Da li sam negde usput pogresila pa nema rezultata za sav moj trud ili je sve ovo jos jedna laz koju sam morala da zivim da bih videla da ja po nicemu nisam posebna i drugacija od ostalih ljudi nesrecne sudbine.

Da li je moja karma toliko jaka da je nemoguce promeniti u neke lepse, srecnije okolnosti .Sve je laz! - ja to cujem u onom kutku moga uma koji polako pocinje da dolazi do moje svesti.Sve je uzalud! Ti nisi niko vazan, postignuca nemas, ni neka dobra dela da se pohvalis-nemas.Sve se vrtelo oko tebe i sad je vreme da se spustis na zemlju i da prihvatis taj jadni zivot koji imas kao cinjenicu. Nema vise fantazije samo obicna realnost. Eto to je to sto sve vreme imas. Probudi se iz new-age sranja i pogledaj gde si! Besni oluja, bole me njene reci i ja nemam odgovor na takvu provokaciju. Jer opet nema sta da ponudim kao odgovor.Gde je moje dostignuce, gde je neki napredak, gde? Postala sam sama sebi smesna i svi izgovori koje sam ikad smislila ne piju vodu pred ovim vetrovima sto me sibaju tako golu i nezasticenu od napada razuma. Nema ni kosmicke sile ni intuicije ni nesvesnog dela duse ili sve te energije koju sam navodno skupljala par godina. Sve je ucutalo i ja nemam sta da ponudim u svoju odbranu.Ko sam ja? Koja je moja svrha i cilj? Sta zelim u ovom zivotu? Sve se sad pretvorilo u jedno nerazmrsivo klupko koje ne nudi ni pocetak ni kraj samo neresivu dilemu moga uma i srca.Volela sam sve a opet nisam volela konkretno. Da li cu ikada spoznati sebe to me najvise muci i kad ovako preispitujem sebe pitam se koliko ih ima tih malih verzija mene i kako se sve one skrivaju u meni. I dan danas ja osecam da sebe nisam upoznala do kraja.Nazalost nadala sam se da ce mi sve one mudre reci i tehnike uvecanja svesti i energije pomoci da to ucinim ali ne. Nisu mi pomogle samo su me zamajavale sve ovo vreme. Drzale me u zatocenistvu i uveravale da je budjenje tu iza coska, samo jos malo, jos ova knjiga, jos ova meditacija, jos otvaranje treceg oka, jos otvaranje srcane cakre, jos kundalini energija, jos zvukovna vibracija, jos post, jos molitva, jos uzdrzanost od seksa i tako jos hiljade jos a ja sam tu na pocetku gde sam i bila.Nisam se pomakla ni milimetar od moje nesrecne sadasnjosti.Sve je isto a ja sam jos i starija sa sve manjim sansama da nadjem sebi bolji posao u vecem gradu, da nadjem svoju srodnu dusu,mozda i da postanem majka, sve je to dalje od mene i snovi i realnost su tako daleko. Kao da se nalazim u nekom mucnom vakumu gde sve sto od mene krene meni se i vrati.Nema nicega da mi da nadu da sam na pravom putu.Ni zvuk ni svetlost ni rec –nista samo moja uobrazilja. Onda shvatis da je to samo trip i nista vise.Sledeci dan je kao i svaki drugi –molitva za moju dusu koju niko ne cuje.Ni Bog me ne cuje.Ni kosmicka sila, ni energija ne prilaze meni.Kao da nosim neki pecat na kome pise neupotrebljivo.Cosmic junk.Eto to sam ja...