Sve je to život...
http://elleonora.blog.rs/blog/elleonora
Da li je kasno?<p>Gledala sam kako dani prolaze, onako iz prikrajka posmatrala svoj život, sedela čekala da se nešto desi...</p><p>Desilo se...''izgubila'' sam svoj život gledajući ga strane kao da ga neko drugi živi.</p><p>Sada ga želim nazad, ali ne znam kako...Da li je kasno, da li je ikada kasno!?</p>
http://elleonora.blog.rs/blog/elleonora/generalna/2011/06/04/da-li-je-kasno
, 04 2011 22:58:42 +0200Koliko je trebalo...<p>Znate one dane kada mislite da je sve uzalud...da sav vas trud da bilo šta što radite ne vodi nigde. Kada samo čekate da završi taj prokleti dan i da se spustite u krevet, ušuškate tamo gde je toplo i ćutite. Kada želite tako jako da ćutite da tišina postane preglasna...</p><p>OVO JE TAJ DAN</p><p>Koliko je trebalo...da se vrati da ponovo dođe taj dan.</p><p>Koliko je prošlo od poslednjeg takvog dana, čini mi se malo...svaki put sve manje, a zašto.</p><p>Zato što više nemamo strpljenja ni volje da prolazimo po stoti put istim putem. I kad ćemo skrenuti, odlučno i istrajno nekim drugim putem. Kada ćemo se odvažiti da se isključimo kod prvog skretanja i da se ne plašimo na šta ćemo naići.</p><p>Znate li takve dane...</p>
http://elleonora.blog.rs/blog/elleonora/generalna/2011/05/27/koliko-je-trebalo...
, 27 2011 21:46:04 +0200Možda će kiša<p>Gde smo bili i gde smo stigli...a gde smo zapravo krenuli?</p><p>Znam da se svi to upitamo više puta u životu...Nekada negde sam čula nešto kao:''poželim da budem ono što sam bila dok zamišljala da postanem ovo što sam sada"</p><p>I to me proganja...ta rečenica mi se stalno mota po glavi i pitam se, da li sam (ne)srećnija bila tada ili sada?!</p><p>Možda će kiša, kao i tada...oblačno je i tmurno...Zašto stalno želimo...i kada dobijemo to što želimo opet poželimo da nismo poželeli?</p>
http://elleonora.blog.rs/blog/elleonora/generalna/2011/05/15/mozda-ce-kisa
, 15 2011 19:44:07 +0200Još jedan dosadan dan...<p>Otvaram oči...jedva, mrzim taj zvuk. 07:00h i počinje haos...Pokušavam da se obučem, o zar je tako teško odlučiti ove ili one pantalone, koju sad košulju, a tek cipele...i sad već vidim da ću kao i uvek i ovaj dan trčati do posla ili kasniti..</p><p>Istrčavam iz zgrade i hvala bogu na ''Coffe to go''...''Duži esspreso sa mlekom bez šećera''-žurno uzvikujem, ali svejedno to traje...i traje. Koliko realno vremena da se napravi kafa? Dođe mi da prođem sa druge strane pulta i napravim sama.</p><p>Molim se usput da opet ne napravim fleku...i stižem, ovog puta bez fleke sa istim ''entuzijazmom'' kao i svako jutro. Osmeh na lice i kreće ''zabava'' od bar 10 sati. Već je 14h i želudac mi plače, zamišljam bilo kakvu hranu...ok, neki kroasan na brzinu, to je ipak provereno, a i trajaće samo koji minut.</p><p>Ništa...bliži se vreme kada bih mogla MOŽDA otići kući...''danas ću izaći na vreme, obećavam'', ali to se ipak ne desi...U neko doba izlazim, udišem vazduh, željna ga!</p><p>I onda shvatim...čemu...</p><p>Nemam snage i jedva se vučem, nogu pred nogu, teško...Maštam o krevetu i spavanju, a bila sam sigurna jutros da će danas biti drugačije. Maštala sam...izlazim u 16:00h, odlazim kući samo da se istuširam i presvučem i onda krećem, ne znam ni sam kuda ali jednostavno svaki dan želim da promenim ''dosadni dan''</p><p>stvarnost je drugo...ležem u krevet i maštam..od sutra ću!</p>
http://elleonora.blog.rs/blog/elleonora/generalna/2011/05/14/jos-jedan-dosadan-dan..
, 14 2011 22:29:49 +0200