My own private hell
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger
O duploj kruni i ostalom<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/za%20blogic%201.jpg" border="0" /></p><p><strong>Javna je tajna da je rukomet moja opsesija. Dobro, možda je bolje reći: moj omiljeni izduvni ventil - utakmice su uvek sjajna prilika za dobro zezanje, pevanje, i beskonačno igranje u ritmu bubnjeva, bez kojih se naravno ne može. Mi navijači smo nešto kao velika otkačena porodica: svi smo na ti, kvalitetno se zezamo, nikada ne zviždimo himni, :) dobro, dobro.. umemo da budemo i zlice... priznajem.</strong></p><p><strong>Elem, odlazak na finale Kupa u Jagodinu se podrazumevao, mada je cela nedelja iza mene bila toliko naporna, vreme ama baš nikakvo, i truckanje u klonu "ko to tamo peva" autobusa do zla boga iritirajuće. </strong></p><p><strong>Da su nas maltretirali na ulazu u halu - jesu. Da smo ih bojkotovali, i izašli iz hale, jer nisu hteli da nas puste - jesmo. Da su nam iz RTS kazali da neće da nas snimaju i pored koreografije koju smo imali, sjajnog navijanja.... jer eto, kvarimo prenos - jesu, i rekli smo im: boli nas .... :) mi ćemo svejedno osvojiti duplu krunu. </strong></p><p><strong>I jesmo... trčali smo po parkingu, po kiši, pevali, igrali... grlili se, ljubili ... beskonačno... dobro, sve dok nas policija nije opomenula da se raziđemo.</strong></p><p><strong>Suvišno je reći da sam se osećala predivno, okružena ljudima sa kojima sam toliko lepih trenutaka podelila.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/risantijevic%20andjela%20kup%20srbije.jpg" border="0" /></p><p><strong>Mislim da sam se posle prilično duge depresije ponovo rodila... možda je to najbolji način da opišem osećaj koji mi je naišao. Ne želim da zvučim kao navijač fanatik - nije to sad ona priča - navijaj ili umri... to je jednostavno skup energija koji je napravio otisak u vremenu. </strong></p><p><strong>Zaspala sam u busu u povratku... kada sam se probudila, negde na pola puta, u apsolutnom mraku, isprva sam pomislila da sam sanjala - jer, hej, ja se tako dugo nisam dobro provela da sam pomislila da i ne umem više. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/krsmancic%20risantijevic.jpg" border="0" /> </p><p><strong>Osim toga... pa... dobro, neću baš sve da vam kažem, nešto ćete morati i između redova da pročitate. </strong></p><p><strong>Sutra je dan Grada - na repertoaru živopisan kulturni program sa volom na ražnju, vatrometom na nebu i Jelenom Karelušom na bini. Hm.... prava vašarska atmosfera. Ne volim vašar, ali ovaj neću propustiti, čisto da vidim mogu li da uhvatim opet onu pozitivnu energiju. </strong></p><p><strong>Neće boleti da pokušam da budem sretna, a ako i zaboli... pa, ... biće vredno toga.</strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/05/09/o-duploj-kruni-i-ostalim-carsijskim-pricama
, 09 2011 18:06:59 +0200Hm<p><strong><br />Stalno maštam... oduvek sam u mašti nalazila svoj spas od sivih dana, mračnih misli, ružnih reči i svih nakaza - onih koje potiču iz stvarnosti, ali i onih koje su rezultat mojih strahova. </strong></p><p><strong>Jedini trenuci kad me mašta izda su praznici - ne znam zašto, dođavola, baš kad bi mašta trebala da me posluži, ona reši da ode na produženi vikend. Valjda je zaslužila, zapravo, sigurno jeste - ako se uzme u obzir koliko naporno radi. </strong></p><p><strong>Dočekah i ovaj vikend... bolje rečeno - nedelju, jer to je jedini dan kada ne radim. </strong></p><p><strong>Vraćala sam se sinoć po kiši kući, preko pruge, prego železničkih pragova sa cegerom punim piva...mrkli mrak, a ja, smejem se... kao luda, bolje rečeno - kezim se oko glave, kao da su mi i uši otišle na odmor.</strong> <strong>Radosna što sam živa, što ću se naspavati, što je nedelja... što sam posekla kosu - još jedna pletenica duga kao ruka završila je u kutiji, i nije mi bilo žao... bilo mi je potrebno da se promenim , da osetim da sam se promenila, pa sam rešila ovako da počnem. </strong></p><p><strong>Naravno, u red su stali svi da iskomentarišu - šta se to samnom događa? </strong></p><p><strong>Hm... </strong></p><p><strong>Danas je praznik rada, mašta je otišla na odmor... možda će mi poslati razglednicu, dok se ne vrati,snalazim se kako moram. Ne zamerite, ja sam samo tako malo..na svoju ruku...</strong></p><p><strong><br />Sretan vam praznik rada...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/62826-andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/05/01/hm2
, 01 2011 13:27:39 +0200O praštanju<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjica%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Često si govorio: Voleti znači praštati.</strong></p><p><strong>Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti?</strong> <strong>Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?</strong></p><p><strong>Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno. </strong></p><p><strong>Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...? </strong></p><p><strong>U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?</strong></p><p><strong>Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....<br /></strong></p><p><strong>Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu. </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/20/o-prastanju
, 20 2011 20:58:01 +0200Sve je to u oku posmatrača<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20srce.jpg" border="0" /></p><p><strong>Svi možemo posmatrati jednu te istu sliku - a opet, svako od nas će je doživeti i videti na svoj način. Ako uzmemo za primer sliku iznad: romantičari će videti srce, realisti zgužvani list biljke koja se koristi u farmakološke svrhe... :) neki će videti grozne zanoktice, i prokomentarisati kako bi oni to majstorski sredili... ja vidim samo jednu od sitnih lepota koje nam svakodnevno promiču, jer pokušavajući da živimo, zapravo ne živimo.</strong></p><p><strong>Elem, danas je bio jedan od onih dana kada sve nekako ide po sopstvenoj volji. Po samovolji šefa prošetana sam sa mesta u pogonu na naplatu potraživanja - jer je skontao da nije dovoljno reći samo : daj mi pare, da bi za jedno prepodne na računu sakupio 300 000... ima nečeg i u lepoj reči, iako to naš domaći privatnik nikada neće shvatiti.</strong></p><p><strong>Pfff... ne želim da pričam o privatnicima - mogla bih da odem u pogrešnom smeru.</strong></p><p><strong>Elem, ima nečeg zabavnog u naručivanju muzičkih želja na radio stanicama - nekako je zabavno šatro slučajno pustiti stanicu, praviti se blesav i slatko se nasmejati kada se rođendanac nađe u čudu čuvši na talasima svoje ime i čestitku, još i omiljenu pesmu... dobro, dobro... znam da postoje milioni različitih načina da se dragoj osobi stavi do znanja nešto, al navika je valjda navika. </strong></p><p><strong>Elem, moja mama voli narodnjake - ne ovaj domaći turbofolk, nego one stare pesme, iz sedamdesetih, osamdesetih - u kojima ima kafanske duše, nečeg ljudskog i lepog. Ko rekoh, ajd da joj čestitam rođendan i da je iznenadim... primenila sam standardni recept - šatro malo pojačala radio - slučajno, otkucala poruku i poslala. Naravno da je uspelo - slatko se nasmejala, i dopalo joj se.... Srce mi je bilo puno. Ko rekoh, ček baš da poručim još jednu - mahinalno ukucam šifru da vidim koliko su mi skinuli i nađem se u šoku kada sam skontala da je cena poruke preko 500 dinara.</strong></p><p><strong> Zaboga?!</strong></p><p><strong>Da se razumemo - nije mi žao, vredi mama i 1 000 0000000 ... puta više od toga, ali nekako se osetih namagarčeno. Stanica je ozloglašena po onim kvizovima gde je nagrada mobilni telefon,a na nagradno pitanje koje glasi: Šta je plajvaz? Niko ne zna odgovor, iako se po 100 ljudi javi i odvali koješta....valjda je trebalo da mi padne na pamet zašto nikada u programu ne pominju cenu sms-a....</strong></p><p><strong>Naravoučenije: Nikad više neću čestitati nikom ništa preko Radio Balkana :) stavljam ban na mogućnost slanja poruke sadržine : A razmak na 1202 :)Već koliko sutra odlazim u vip i uradiću to svega mi....<br /></strong></p><p><strong>Pogledam opet stanje... pa rekoh sebi - samo još jedna, pa neću nikad više :) </strong></p><p><strong>Srećan ti rođendan, mama!</strong> </p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/19/sve-je-to-u-oku-posmatraca
, 19 2011 21:45:31 +0200Koliko traje "zauvek"?<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/61983-andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Moje šetnje već su nadaleko poznate - gotovo uvek su podstaknute nekom tugom, brigom, ličnim osećajem nepripadanja i lutanja. </strong></p><p><strong>Rezultat svih šetnji su, gotovo po pravilu, fotografije, stihovi ili još dublja ćutnja - koja je rezultat zaključaka koji su predugo odlagani.</strong></p><p><strong>Ustala sam u pola osam -jedini slobodan dan i ja baksuz ne mogu da spavam. Probudila sam se po navici - sa bezveznim "nedelja" ukusom u ustima. Tu ni sto lutanja ne pomaže. Obukla sam se, uzela fotoaparat, dva mobilna telefona ( uključila prihvatanje poziva sa liste ) i krenula. Bez smera i jasnog cilja. </strong></p><p><strong>Uložila sam krajnji napor da se priključim na prirodu, na plavo nebo, peščanu plažu kraj keja, nepregledne tepihe cveća,da na taj način oteram sve gorke reči, ružne misli, tugu... ja sam bekstvo u imaginarne svetove podigla na nivo umetnosti, da nije tih svetova i knjiga koje gutam ovih dana - verovatno bih skrenula odavno...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20zauvek.jpg" border="0" /></p><p><strong>Rađamo se sa strahom od prolaznosti - upiremo se svim snagama da stvorimo ili sudelujemo u nečemu što će biti večno. Ne pristajemo ni na šta manje, iako znamo da su generacije pre nas omanule u tom pokušaju - sizifovski se borimo... Kakvo je to prokletstvo u nama? Da li je to šarena laža kojom bojimo sivilo svoje prolaznosti, dajemo aromu svom životu? Koliko uopšte traje zauvek? </strong></p><p><strong>Zašto je toliko važno da stvorimo nešto što će trajati duže od nas samih? A mi, mi smo tako krhki, samo jedan maleni stisak može nas uništiti - jedna gruba reč, preki pogled, stisak ruke... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20maslacak.jpg" border="0" /></p><p><strong>Krhki smo kao maslačak... samo je dovoljno da vasiona trepne okom i gotovo... nema nas više - istina, naši snovi postaće začetak novih svetova, koji će se roditi da tamo negde učine trenutak večnosti lepšim, ili bar podnošljivim... da li je to večnost? </strong></p><p><strong>Nisam sigurna. Osećam u vazduhu nešto čega se bojim, nešto veće od sebe, jače... možda je to samo moja mašta, možda ja to samo starim... </strong></p><p><strong>Bojim se. </strong><br /><strong>I to je valjda normalno. <br />Čega? Prolaznosti... Čini mi se da je moje postojanje toliko bilo bezbojno da iz njega neće nići novi svetovi.... </strong></p><p><strong>A možda je to samo san.</strong></p><p><strong>Samo da vasiona ne sklopi dlan... samo još treptaj makar, za šansu da dokučim večnost. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20dlan.jpg" border="0" /> </p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/17/koliko-traje-zauvek
, 17 2011 15:42:28 +0200Pospani dani<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Oduvek sam bila opsednuta biljkama - od malena sam imala iritirajuću naviku da posadim svako </strong><strong>seme koje uspem da dograbim - čekajući da nikne, obilazeći krišom oko saksije, čekajući onaj trenutak kada se pojavi majušno ispupčenje koje označava da je biljka krenula da raste.</strong></p><p><strong>"Jesi li to opet nešto posadila?" - upitala bi mama. (Priznajem, dovodila sam je do ludila... verujte mi,nije joj bilo lako... dešavalo se da u jednoj saksiji bude cela botanička bašta.)</strong></p><p><strong>"Ne!!!" - slagala bih nevešto, crvenija od bulke.</strong><br /><strong> Znala je da lažem - sada to znam, i nekako je uvek nalazila strpljenja da prihvati moje nove "ljubimce" i tuguje samnom kada ih više ne bude. </strong></p><p><strong> Bilo mi je svejedno da li su to zrna predivne žute jabuke koju sam u slast pojela, ili seme komšijine predivne puzavice, ili kakvog poljskog cveća - fascinirao me je proces rađanja novog bića, pomisao da iz nečega majušnog iznikne nešto tako lepo budila je radost.</strong></p><p><strong>Odrasla sam, naučila na časovima biologije da i iz manjih stvari od semena ladoleža rastu mnogo veća čuda, ali ljubav i ista opsesija prema "bockanju" semena uz obode saksija, u jogurtske čaše i priručne vaznice je ostala - to je valjda ono dete u meni koje nema namere da odustane...</strong></p><p><strong>Maštam o mirisu limunovog cveta - već treći put pokušavam da okalemim jedan, i uživam u onom divnom mirisu rascvetalog limuna koji me vraća u detinjstvo. </strong></p><p><strong>Nedavno sam od dobila avokado -donela mi je mama u krevet, na tanjiru, da se osladim i probam...čudno možda zvuči, ali nikada nisam jela avokado. Nekako, ... šta ja znam, :) promicao mi je.</strong></p><p><strong>Pojela sam ga - traljavo, nije me nešto fascinirao posebno ukus - ali suvišno je reći koliko me je oduševila semenka. Ha! Semenka! O bože, ;) ogromna je. Ok, ok :) nije da nisam videla nikad sliku avokada, ali :) oogromna je! </strong></p><p><strong>Nikada nisam posadila ništa slično. Ne bih ja bila ja da nisam odmah opsela google i ukucala odgovarajuće reči. Par sekundi i čitavo uputstvo. Fascinirao me je proces. Naravno, nisam mogla da odolim.Zaputila sam se u kuhinju, dograbila čačkalice, isekla dno flaše, ubockala seme...</strong></p><p><strong>Mama je ušla u kuhinju. </strong></p><p><strong>"Nemoj mi reći da ćeš da posadiš to čudo?!"</strong></p><p><strong>Da! - nema svrhe da je lažem... </strong></p><p><strong>Rekla je nešto nalik: gunđ, gunđ, gunđ :) - u prevodu na domaći: jao, dokle više sa tom menažerijom? </strong></p><p><strong>Naravno, prihvatila ga je. Redovno ga obiđe, poprska, premesti na Sunce....</strong></p><p><strong>Naravno, i ja čekam, vrtim se oko tacne.... </strong></p><p><strong>O,kako je divno posmatrati proces rađanja. Pitam se kako li izgleda posmatrati rađanje jedne zvezde ili možda malenog univerzuma - šta bih dala za karte u prvom redu za takav jedan takav spektakl.</strong></p><p><strong>Dok mi se ne pruži prilika za tako nešto, uživaću u ulozi malog boga u sopstvenoj vasioni i maštaću o mirisu limuna i malenom avokadu. </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/05/pospani-dani
, 05 2011 21:05:58 +0200Rock 'n' roll romansa<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/moja%20rokenrol%20romansa.jpg" border="0" /></p><p><strong>Bilo je vrelo avgustvovsko veče, ja sama u gomili, sa naočarama za sunce ( usred mraka, možeš misliti ) sa kapuljačom na glavi.... željna anonimnosti. Društvo je bojkotovalo koncert Pilota - oni su suviše soft za njihov ukus, a ja ih tako volim, zato što svaki njihov koncert podseća na clip iz nekog tinejdžerskog filma čija je radnja smeštena tamo negde u osamdesete. Neka magija je u vazduhu, oseća se radost pomešana sa čežnjom, doza tuge - za onima koji nisu tu, koji nikada neće više biti... život. </strong></p><p><strong>O, kako sam samo pevala, na sav glas, iz dubine duše... Odnekud, stvorio si se ti, sa pitanjem: Zašto nosiš kapuljaču po ovoj vrućini?</strong></p><p><strong>Odmerila sam te od glave do pete - tako nisi moj tip, prošlo mi je kroz glavu; sa tim tetovažama, kožnim pantalonama i jaknom, plavim očima - o, kako samo mirišeš na nevolju, a ja još uvek, iako luda skroz, dobra mamina devojčica, a ti ... pa, očigledno momak na lošem glasu. </strong></p><p><strong>Imam ružan friz - odbrusila sam. I okrenula se, nastavljajući da pevam, praveći se da te ne vidim. </strong> <strong>Ako te ignorišem dovoljno dugo, sigurno ćeš otići. </strong></p><p><strong>Nisi otišao... Ostao si tu, celo veče, uz mene. Nisi odustao, želeo si da se uveriš da li je moj friz zaista ružan... pa onda i da vidiš moje oči.... </strong></p><p><strong>Znam, izlizane fore za muvanje, ali tada, pa.... uz svu onu magiju, delovale su nekako romantično, rock 'n' roll romansa, e to nikad nisam doživela. </strong></p><p><strong>Plesali smo, pevao si mi na uho: Ja ne spavam i ne dišem, jer ne mogu da opišem, kako si lepa.... </strong></p><p><strong>Masa je buljila u nas, a mi smo plesali, i vrteli se u krug, kao ludi... smejali se zagrljeni, pevali i ljubili se.... ljubila sam savršenog stranca, halapljivo, dok ga ne otme zora i odvede ko zna kome i ko zna gde... nije bilo važno. </strong></p><p><strong>Piloti su otišli sa scene, ali to više nije ni bilo važno.... stajali smo u senci borova, zagrljeni... pričao si o sudbini. Ništa se ne dešava slučajno.... </strong></p><p><strong>This is no ordinary love - krenuo je nastup Nightshifta.... </strong></p><p><strong>I zaista, to je bilo sve, samo ne obična ljubav....tu, kraj šatora, u borovoj šumi, kraj bazena, gledali smo zvezde... pričali i smejali se, zagrljeni, golicala sam te kosom po licu, a ti se tobože ljutio... </strong></p><p><strong>Rastavila nas je zora... znala sam da moram da idem, da magija ne bi nestala...</strong></p><p>***</p><p><strong>Telefon je zazvonio danas... naravno da sam poznala tvoj broj. Nisam se javila. Ne, ne zato što sam grozna i sebična, već zato što ti pripadaš nekom drugom svetu, koji je nastao te večeri u našem zagrljaju, i sa jutarnjim Suncem postao deo večnosti, zaplovivši negde, ka srcu svemira....</strong></p><p><strong>Ostani tamo, molim te, budi svetlo koje će osvetljavati mrak mojih tužnih dana...</strong></p><p><strong>I pamtiću, to je sudbina...</strong></p><p><strong>This is no ordinary love.... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/no%20ordinary%20love.jpg" border="0" /> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/21/rock-n-roll-romansa
, 21 2011 22:32:34 +0100Razumem, i nije mi teško ( po naređenju: AnaM )<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjelija.jpg" border="0" /></p><p><strong>Po zapovesti komandujuće :), na izvršenje....</strong></p><p>***</p><p>Jednom davno, tragala sam za nečim - moglo bi se nazvati <strong>SREĆA</strong>. Verovala sam da je dostižna, uhvatljiva, da se može izmeriti, izraziti materijalnim - možda osmehom voljene osobe, sjajem u njenom oku, ponosom u njenom srcu.Verovala sam da je to jedini način da je dotaknem i okusim, i svom snagom prionula... </p><p>Hrabro sam učila, pisala, radila, žrtvovala sitne radosti - držanje za ruku sa voljenim - nepotrebno, pevanje do zore - nedozrelo, mahnito trčanje po vrelom asfaltu sa sandalama u rukama - oh, ludo...smeh, suze radosnice - histericno, bleju kraj bazena - zabava za lenje, njihanje kolevke sa usnulim čedom - rezervisano za glupe žene.... Oh, svemu što podseća na život i život jeste ja sam dala ime, tek da ga obezvredim, ne iz zlobe: verovala sam u nešto veće i važnije od mene....verovala...</p><p><strong>ZANOS</strong> mi nije dozvolio da shvatim, ljubav prema mom bogu Uspehu, da vidim ono što mi je sve vreme bilo pred očima:<strong> PRAVDA </strong>je spora, za neke i nikad dostižna, nipošto univerzalna, deluje na 1000 različitih načina, onako kako ne želimo i ne očekujemo.Onda kada ona želi i smatra da je čas... ona je sve, samo nije sestra bliznakinja pravičnosti.... </p><p>Možda je mene stigla moja, zaslužena...?</p><p>I tako, dok sam se budila uplakana, molila, merila gde sam pogrešila, po hiljadu puta koračajući bosonoga po stazi posutoj staklićima mog vlastitog sveta koji se slomio - gledala patnju voljenih, koje sam, u mojoj glavi, izneverila, izdala... mrzela sam sve što predstavlja reč <strong>OTADžBINA</strong> zbog tuge i bola,zbog toga što zbog čeljadi zle, koje delaju krijući se iza njenih skuta ne znam više ni šta je sreća, ni pravda, a zanos odavno više ne osećam. </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/20/razumem-i-nije-mi-tesko-po-naredjenju-anam
, 20 2011 20:52:48 +0100Ne plašim se smrti, već umiranja<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/ne%20plasim%20se%20smrti.jpg" border="0" alt="andjela risantijevic" /></p><p><strong>Čini mi se da je od prvog momenta kada sam se susrela sa ovom mišlju ista postala jedna od mojih omiljenih, valjda zato što na najslikovitiji i najtačniji način odražava moj stav prema životu i smrti. </strong></p><p><strong>Neko će reći: mlada si, šta znaš ti o smrti, glupo je da u tim godinama i pomišljaš o njoj... iskreno, ona i ja smo se susrele solidan broj puta, ako ništa, bar dovoljan da svojoj majci skratim život za bar deset godina.</strong></p><p><strong>Ne volim odlazak kod lekara. Opet, neko će reći: ko pa voli? Ja bih mogla da nabrojim dobar broj osoba koje u odlasku kod lekara vide jedini način da im neko posveti pažnju, i sve one žive u porodicama koje za njih ne mare... tužno je to, no ipak je deo naše realnosti, baš kao i mnogo toga što nije lepo, ni ti korisno.</strong></p><p><strong>Napokon, u pauzi između kuća-posao kombinacije udenuh i odlazak kod lekara, ono, kao standardna kontrola. Nabeđivale se drugarica i ja da odemo, pa se najzad pokupismo ( priznajem, zvuči pomalo bolesno zvati nekoga da skoknete do lekara, no šta da se radi ).</strong></p><p><strong>Razume se da smo se smejale kao blesave - ona misao valjda koju svaki pacijent upakuje u mozak kada pođe kod lekara: nije mi ništa, nego ajd da proverim, nas je podigla... </strong></p><p><strong>Da je ovo bio odlazak u kafić narudžbina bi verovatno glasila: dva papa testa, molim i dozu stresa.</strong></p><p><strong>Nisam očekivala da će mi reći to što je rekao, onako, hladno: imate sumnjivu ranicu... blah, ok, sad će neko reći: danas gotovo svaka treća devojka i žena imaju, nije to ništa strašno... al neka to neko kaže svim onim ženama u mojoj porodici koje su umrle od raka. ( nisam hipohondar, časna reč ).</strong></p><p><strong>Nisam ni očekivala ono što će njoj reći: III grupa, idete na biopsiju. </strong></p><p><strong>Priznajem, užasno sam se smorila... čekajući u hodniku, gledajući žene koje izlaze nasmejane, sa rukom na trbuhu, koja je tajni znak koji svaka žena razume: u meni raste život... gledajući i žene koje izlaze sa bradom koja drhti, i suzom u oku, još jedan tajni znak koji svaka žena razume: u mojoj utropi nema ničega, prazna je, a ja se nadala.... </strong></p><p><strong>Ušla sam u ordinaciju sa strahom od raka, priznajem, prvi put u životu zaista prestrašena.... izašla sa cistom :S i gomilom recepata i uputa za dalju kontrolu... Ha! <br /></strong></p><p><strong>Lekovi, lekovi, lekovi.... ne zna se koji je skuplji za doplatu - da li su uopšte ovi lekari normalni? Da li je iko u ovoj državi normalan?</strong></p><p><strong>Da ne pominjem koliko mi ide na živac osećaj mučnine koji izazivaju... prosto da poželiš da si muško.... sumoran dan, baš kao i moje misli. Ne zamerite, biće vremena i za sunce.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/jaokhuca].jpg" border="0" /> </p><p> </p><p><strong> </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/20/ne-plasim-se-smrti-vec-umiranja
, 20 2011 17:42:23 +0100Pazi?<p><a href="http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/album/generalni" title="Koristite ovaj album za slanje novih slika."><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/pazi%20ako%20hoces.jpg" border="0" /></a></p><p><strong>Nedelja bi trebala da bude dan za opuštanje, odmor od svog belaja koji se dešava šest dana unazad - znači "problem free", "idiot proof" i sve ostalo što uz to ide.</strong></p><p><strong>Iako neizrecivo volim da spavam, možda zato što sam dete u duši, možda zato što radim i subotom - uvek se budim rano. Pokušavam ja da zavaram sebe, meškoljim se, prevrćem po krevetu -ajd, da probam, možda ću i da zaspim...jok, ne uspeva. </strong></p><p><strong>Ok, kad sam već budna, daj da bar dan provedem kvalitetno - umesto toga negde u glavi podsvesno uključujem tajmer koji odbrojava vreme do momenta kada ću morati da odem u krevet,što označava početak nove radne nedelje. Verujte, prilično stresan "hobi" moje podsvesti koji rezultira činjenicom da nedeljom nikada ne nosim sat - uvek znam koliko ima sati, možda omašim za koji minut.</strong></p><p><strong>Danas sam išla da fotografišem. To me opušta, mada me često ljudi gledaju zblanuto kada kleknem pored počupanih latica, pregaženog cveta ili slomljene boce. Kog je briga šta oni misle - ljudi uvek nešto misle, pa neka im bar nedeljom.</strong></p><p><strong>Imala sam više nego dovoljno vremena da razmišljam - a ne valja to. Osetila sam se pomalo usamljeno - od kako mi je najbolja drugarica rekla da se udaje, nešto čudno je škljocnulo u mojoj glavi... čudan rasplet ako se uzme u obzir da bi količina šampanjca koju smo ona i ja popile utapajući tugu dovoljna da se okupa slon... dobro, porodica slonova... omanje krdo? </strong></p><p><strong>Nije fora u alkoholu, fora je u rasterivanju tuge, nekad i samom tišinom. Kad te neko zna da je dovoljno samo da te pogleda, i razume. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/mi%20nekada.jpg" border="0" /></p><p><strong>Znam, družićemo se mi i dalje. Nije to pitanje koje sebi postavljam.Niti ću ikada, to je prijateljstvo za ceo život, a možda i posle života.<br /></strong></p><p><strong>Jesam li ja vuk samotnjak? </strong></p><p><strong>Ponekad se osećam tako. Ja dolazim i odlazim bez najave, kao oluja, ne vezujem se za stalno...ne želim, a možda i ne umem.</strong></p><p><strong>I tako, dok moje drugarice svoje atraktivne fb profil fotke zamenjuju slikama svojih beba, trudničkih stomaka, svojih muževa.... i ostalim prizorima porodične idile, na mojim se smenjuju slike sa čašama, flašama, kaubojskim šesširima, poznatim ličnostima... </strong></p><p><strong>Dok one pričaju o svadbama, udaji, nedeljnim ručkovima, njegovoj majci, ocu, ludoj porodici, prvim koracima i zubićima - ja pričam o bežanju sa posla, pišem pesme, priče, stihove... zaljubljujem se i odljubljujem, igram bosa na pesku uz trubače...ljubim sa savršenim strancem,zagrljena na koncertu Pilota...o, kako je dobro plesati u zagrljaju stranca... </strong></p><p><strong>Ne vidim sebe kao nečiju bolju polovinu, kao majku i domačicu, bar ne za sada... </strong></p><p><strong>A možda sam ja samo nedozrela? Napokon, bila sam štreber, možda sam tu negde </strong><strong>zaboravila da živim, pa sad sa zakašnjenjem radim ono što sam trebala ranije?</strong></p><p><strong>Ko zna?</strong></p><p><strong>Tek, sve je više komšijskih tetki koje se brinu za moje zdravlje, odmahuju glavom, valjda me otpisujući.</strong></p><p><strong>Osećam proleće u vazduhu, priroda se budi... transformiše... možda ću i ja postati nešto što i ne sanjam da ću biti. </strong></p><p><strong>Uživajte u slikama. </strong></p><p> </p><p>
<a href="http://img687.imageshack.us/i/klikerplavi.jpg/" target="_blank"><img src="http://img687.imageshack.us/img687/1828/klikerplavi.th.jpg" border="0" /></a> <a href="http://img220.imageshack.us/i/kaokapi.jpg/" target="_blank"><img src="http://img220.imageshack.us/img220/6583/kaokapi.th.jpg" border="0" /></a></p><p> <a href="http://img820.imageshack.us/i/snegkojpada.jpg/" target="_blank"><img src="http://img820.imageshack.us/img820/4158/snegkojpada.th.jpg" border="0" /></a> <img src="http://img715.imageshack.us/img715/9944/ubijenaruza.th.jpg" border="0" /></p>
<a href="http://img715.imageshack.us/i/omacilasevrba.jpg/" target="_blank"><img src="http://img715.imageshack.us/img715/2774/omacilasevrba.th.jpg" border="0" /></a> <a href="http://img291.imageshack.us/i/probijenizid.jpg/" target="_blank"><img src="http://img291.imageshack.us/img291/1264/probijenizid.th.jpg" border="0" /></a>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/06/pazi
, 06 2011 18:14:18 +0100KUĆA... MA, ZNATE VEĆ<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/kuca%20poso.jpg" border="0" /></p><p> <em>Kako se zaštiti od budala - one su tako inventivne....?! </em></p><p><strong>Koliko mi je nekada ona čuvena "kuća-posao" fraza bila simpatična, toliko je počela da mi ide na živce. Ne volim rijaliti šou-programe, zato što prikazuju život u njegovom najodvratnijem svetlu, lišavajući me želje da verujem da tamo negde postoji i živi neko normalan, a boga mi i želje da uopšte gledam ljude.</strong></p><p><strong>Posla ovih dana preko glave - ali ne onog posla koji kada se završi čini da se čovek oseti dobro, ponosno što ga je završio, nego naprotiv umorno i isrcrpljeno, bez jedine moguće satisfakcije - ponosa što si napravio nešto što će trajati. </strong></p><p><strong>Ne volim rad u pripremi za štampu - kida živce... a najviše mrzim prekucavanje i prelom tekstova za knjige, naročito kad nema šta da se pročita, i kada je autor ostvario privilegiju da se nazove piscem samo zato što je zapravo imao para da plati za štampu. </strong></p><p><strong>A mene je, za maler, ove nedelje baš htelo... prvo me je zadesila knjiga samozvanog proroka Svete, koga pohode Sotona, Ilija... svi sveti, pa i sam Gospod Bog.</strong></p><p><strong>Ok. Verujem u Boga. Nisam religiozni fanatik, nisam zatucana, ni zadojena - liberalna... ipak, ne dovoljno liberalna da prihvatim Boga kakvog Sveta prorok servira: Bog nosi crvene čizme koje je pozajmio od svoje žene (uzgred budi rečeno - malo ga žuljaju ) i pije nes kafu bez mleka... </strong></p><p><strong>Bilo je to najtežih 30 strana u mom životu. Izjavila sam šefu da smatram da je sramota da odštampamo tako nešto, jer je odvratno. Pitala sam ga da li je uopšte i pročitao - obećao je da hoće.</strong></p><p><strong>A onda... boljevačke bekrije...</strong></p><p><strong>Volim boeme, one što slušaju muziku na uvce i uzdižu na pijedestal obožavanje života, njegovih zadovoljstava i sreće - pijanice, s druge strane, pokretne spužve, alkose koji možda nalaze sreću u čaši, ali zato tuđe živote pretvaraju u noćne more - ne podnosim.</strong></p><p><strong>Jedino što više ne podnosim od alkosa je alkos koji sebe nazove piscem. Ok, alkosa koji i pijan zna gramatička pravila, drži do lepote pisane reči, još i mogu da čitam, ali ovo je bilo intelektualno silovanje: "Iako je poznata činjenica da veseljaci i oni koji su nasmejani duže žive, ipak među mnogim boljevačkim veseljacima ima dosta pokojnika."</strong></p><p><strong>I tako punih 44 strana... prepunih hvalospeva alkoholizmu i cirozi jetre.Ne, nisu to oni boemski hvalospevi, ispunjeni nekom draži, nečim gotovo božanskim... ne mirišu na atmosferu Olimpa, ambroziju i nektar - samo na džibru, i to prilično lošu i zadimljenu kafanu, čiju tavanicu resi memla. </strong></p><p><strong>Polazim kući, o Bogu hvala - kao da sam odležala 10 godina robije. </strong></p><p><strong>Stižem do samog centra grada koji, uzgred budi rečeno, ovih dana liči na Aljasku - sneg do kolena, i još ne posustaje.</strong></p><p><strong>Čujem cvrkut ptica, zapravo čitavog jata ptica... Jesam li ja to konačno skrenula?!</strong></p><p><strong>Ne, sluh me ne vara, centar grada je preplavljen ogromnim jatom čvoraka. Razdragani lete od zgrade do zgrade, od jedne zamrnute krošnje do druge. Kako je samo čudan spoj snega i cvrkuta ptica, kao da je neko stopio proleće i zimu.</strong></p><p><strong>Stajala sam i posmatrala plavu jelku, visoku - od spolja umotana u snežno ćebe, a iznutra, sakriveni u krošnji čvorci pevaju, kao neki ludi orkestar, himnu proleću.</strong></p><p><strong>Setila sam se mog čvorka Đurice koga sam odgajila - nisam mogla da se ne zapitamm po ko zna koji put,šta se sa njim zbilo? </strong></p><p><strong>Bar nešto lepo da vidim u ovim tmurnim danima...ispunjenim rutinom.</strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/03/kuca...-ma-znate-vec
, 03 2011 21:10:30 +0100Kako sam pobedila sebe<p><a href="http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/album/andjela" title="Anđela Risantijević"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/mi%20na%20okupu.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></a></p><p><strong>Od kako znam za sebe sa prozora moje sobe posmatram Rtanj. Tajanstvena planina, i sigurno ste čuli ili će vam jednom pričati o vanzemaljcima, čudnim svetlosnim kuglama, magli koja se ponaša kao da je živo biće, čarobnjaku čiji je to nekada bio dvor, piramidama...magnetnoj anomaliji koja kompas čini neupotrebljivim, avionskom koridoru koji je svojevremeno zbog čudnih stvari zatvoren... </strong></p><p><strong>Ako vam i ne pričaju o tome, sigurno će vam neko bar pomenuti rtanjski čaj - srpsku vijagru, lek koji pored onih, khm, muških problema leči sve ostalo... </strong></p><p><strong>Ja ću vam pričati o nečemu drugom... </strong></p><p><strong>Elem, vrh mi je uvek delovao nedostižan - nemoguća misija, bar kada se govori o osvajanju sa severne strane, koja je izazov, zbog strmina, oštrih stena, provalija... svega onog što čini standardnu noćnu moru svakog sa strahom od visine i lošom kondicijom... </strong></p><p><strong>Društvo me je pozvalo da osvojimo planinu... mislim, zvali su oni mene i ranije, ali od kako su stigli rezultati sa holtera koji "potvrđuju da mi je srce dobro, da je sve to od stresa, u glavi..." </strong></p><p><strong>Razmislila sam... i rešila da pokušam...ne samo da osvojim vrh, to je onako, uzgred - da pobedim sebe, to je već nešto. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/suvisno%20je%20reci%20zezali%20smos%20e.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></p><p><strong>Suvišno je reći da smo se čekajući zvanično otvaranje početka uspona proveli zezajući se. Smejala sam se. Da li zbog straha što ću se suočiti sa nečim većim od sebe, ili zbog sreće što konačno radim nešto što sam tako dugo želela...Ne znam ni sama, tek smejala sam se kao luda... </strong></p><p><strong>Razume se sasvim da sam pre vrha morala da se opremim - Rtanjskim čajem :) za svaki slučaj, ko zna od čega sve čuva... a ako ništa, bar ću imati čime da se lečim ako se prehladim. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/bez%20rtanjskog%20caja%20nigde.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></p><p><strong>A kako uopšte i odoleti heklanoj torbici punoj čaja, ukrašenoj ručnim radom ;) i divnim ciklama Durexom - valjda za slučaj da dejstvo čaja bude fatalno :) </strong></p><p><strong>Vreme da se pođe ka početnim položajima za početak uspona, pogled ka Timočkoj Kapiji - koliko uteši, toliko i zaplaši - opominje na susret sa nečim u odnosu na šta je čovek mali, njegove snage nedovoljne ... strah. Osećam ga, znam.. smešno... ipak tako je... Naravno da ne priznajem - ja se ničega ne bojim, osim sebe same... sebi prizanajem. Sebi samo priznanje i dugujem. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/bog%20vas%20cuvao.jpg" border="0" /></p><p><strong>Kojom stranom? Severnom, odgovaramo moja ekipa i ja... Vodič posmatra njih, pa mene... Vama je ovo prvi put? Jeste li sigurni? ( iz pogleda se vidi jasno da misli da nema šanse da mogu, ali ne bi da me uvredi - nije to moja paranoja, tako je bilo ) </strong>.</p><p><strong>Da, sigurna sam... izlazim, krećem...jurim, da dokažem da mogu... drugima. Ispred mene reka ljudi...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/pocetak.jpg" border="0" /></p><p><strong>Penju se, ćaskaju... Neki planinari govore: Mah, spremam se za Elbrus, došao sam do Rtnja da protegnem malo noge i vidim raju. </strong></p><p><strong>Elbrus? Zaboga... šta ću ja ovde? Savest mi govori: eto, eto, ti tvrdoglava. Jednom će ti ta tvoja tvrdoglavost doći glave... gudure, vrtače.. možda baš sad, i neka ti, kad ne umeš da priznaš... </strong></p><p><strong>I šta reći svojoj savesti? Kuš.... šta drugo, šta me sad još i ona nervira? </strong></p><p><strong>Prvih pola sata - sasvim opušteno, nimalo naporno, kružimo, levo, desno... čini se u krug, a onda, sasvim drsko i nenajavljeno, počinje uspon... bez kraja... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2385.jpg" border="0" /></p><p><strong>Posmatram ljude - nisu zadihani... a ja? Kipim od znoja... dođavola... Osećam da vučem noge, umesto da koračam... osećam umor, koji ne mogu da opišem. Kako li je tek na 1500 metara? </strong></p><p><strong>Prilazi mi jedan planinar.... Sad će i ovaj verovatno da me obeshrabri nečim - mislim ja.</strong></p><p><strong>Izvinite, posmatram vas već neko vreme, i da li mogu da vam kažem nešto, nemojte zameriti?</strong></p><p><strong>Da, naravno, recite ( u sebi: sad će da mi održi govor o kilaži i o tome kako me jedno 30 kg manje ne bi ubilo ) uz osmeh, onaj uvežbani šalterski, šta ćeš, deformacija.... </strong></p><p><strong>Skinite taj prsluk, ako ga ne skinete, nećete se nikada ni popeti, znojićete se previše, pašće vam pritisak i izgubiteće svest - rekao je to onako profi, nasmejano. Ako zatreba pomoć, samo recite. </strong></p><p><strong>Posramila sam se sebe same, skinula prsluk, i kao preporođena nastavila dalje. </strong></p><p><strong>A onda, izazov. Uspon uz stenu... :S ja ovo ne mogu, gledam provaliju sa moje desne strane, naravno, strah je čini pet puta većom nego što jeste... stenu takođe. Starija gospođa... dobro, khm, :) baka od dobrih 60 i kusur prolazi pored mene i penje se ko od šale... Šta? Kad ona može, mogu i ja.... i popela sam se, opet posramljena... </strong></p><p><strong>I nešto računam ja po glavi - sad će negde vrh, sigurno... kad ono - nečiji glas... uh dobro je, već smo na pola puta! Već? Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! </strong></p><p><strong>Šta se bre dere ova? Kao da je čuo moj unutrašnji vrisak... :)</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2373.jpg" border="0" /></p><p><strong>I tako smo nastavili da se penjemo. Uključila sam muziku, stavila slušalice... na mahove slala poruke ekipi koja se delom nalazila isped, delom iza mene. Svi su dobro, svi su na broju.Guraj dalje!</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2406.jpg" border="0" /></p><p><strong>Ne, nije ni ovo vrh.. Ima još... još samo "malo"... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2409.jpg" border="0" /></p><p><strong>Još samo par koraka.... :S a ja se već, pozdravljam sa dušom, na svaki par sekundi premirem od straha - zbog visine, neću valjda sada posustati.... sada, na kraju :S </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2420.jpg" border="0" /></p><p><strong>Uspela sam... stajala sam u neverici, posmatrajući vrh, ljude oko sebe... Oduševljena, srce je tuklo, od ponosa, radosti, straha, neverice... Uspela sam!</strong> </p><p><strong>Čovek koji me je fotografisao vraća mi aparat - Čestitam, nisam verovao da ćete se popeti, iskreno, mislili smo da ćete odustati još na samom početku - i pokazuje rukom ka svojim drugarima koji nasmejano mašu... Okreću se i odlaze, u neke nove pobede. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2429.jpg" border="0" /></p><p><strong>Iznad mene je bilo samo nebo - ispod mene, kao na tanjiru cela Srbija.... </strong></p><p><strong>Okrećem se i polazim, spuštam se užurbano... preostalo je samo još jedno - da dodirnem oblak, svi planinari kažu da je to trenutak kada se osetiš kao ptica, slobodan...</strong></p><p><strong>Eno mog oblaka - moram da ga dodirnem! </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2435.jpg" border="0" /></p><p><strong>Postala sam ptica... </strong></p><p><strong>Oblaci su počeli preteći da se navlače, zbilja na vrhu Rtnja se u razmaku od dva sata izmenjaju najmanje 2 godišnja doba... Počinje sneg, pa ledena kiša, pa pljusak... Staze se pretvaraju u blatnjavu noćnu moru... ni štap više ne pomaže, grabim grane, sve što može da pomogne da se spustim... osmeh uprkos svemu ne silazi sa lica... </strong></p><p><strong>Tri sata kasnije, mokra do gole kože, blatnjavija od mangulice - osećam se tako živa.</strong></p><p><strong>Navukla sam nešto suvih krpica iz ranca - našminkala se, tek da ne plašim ljude... i ovekovečila trenutak kada sam pobedila sebe, planinu, druge... </strong></p><p><strong>Hvala onima koji su me na tom putu podržali! </strong>:) <strong>Ili nisu... i tako opet doprineli mojoj pobedi.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2439.jpg" border="0" /> </p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/02/27/kako-sam-pobedila-sebe
, 27 2011 12:27:55 +0100Takotrebanje<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/zima%20u%20zajecaru%20015.jpg" border="0" /></p><p><strong>Znam da pravila moraju da postoje - ja sam buntovnik, ne anarhista. </strong></p><p><strong>Znam da neki red mora da se zna - ja sam slobodnog duha, a ne brod bez sidra i kormila.</strong></p><p><strong>Znam da ponekad mora i da se prećuti - ja sam govornik, a ne potočara-vodenica. </strong></p><p><strong>Znam i da mnogo toga ne znam... </strong></p><p><strong>Ipak...</strong></p><p><strong>Nijedno tvoje "tako-treba" neće me sprečiti da zaplačem kada mi se plače: na ulici, u vozu, sama ili u društvu...da ne marim što mi je šminka razmazana,a oči crvene...<br /></strong></p><p><strong>Da se naglas nasmejem, onako: "pffff hahahahhaha" :), i nepovezano govorim u pokušaju da ti pojasnim šta je smešno, smejući se sve više i više što ne mogu da dođem do reči...</strong></p><p><strong>Neće me sprečiti da ne dozvolim da mi potkrate duh, samo zato što štrči ili odbija da se opegla, da bude uštirkam...fin i namazan... </strong></p><p><strong>Ako poželim da se izujem i bosa trčim po pesku, hodam ulicama grada po vrelom asfaltu, balansiram na ivici trotoara, ili pređem ulicu skačući sa štrafte na štraftu na pešačkom - to ću i uraditi, neću čekati na tvoju dozvolu, neću čekati da tamo neka poznata ličnost to uradi, pa da ceo svet odjednom proglasi to modnim hitom i normalnim.</strong></p><p><strong>Neću da se udam, jer mi je vreme i jer tako treba...odbijam to! </strong></p><p><strong>Neću da mislim kako mi se kaže, jer neko tvrdi da je to prava stvar, hoću da osetim da jeste tako - da upotrebim mozak, mesto da ga čuvam za crne dane...nije sapun, neće se potrošiti.<br /></strong></p><p><strong>Neću da ne osećam da sam živa i pravim se da uživam u tome, želim da dišem punim plućima. </strong></p><p><strong>I što se to bilo koga tiče?</strong> </p><p><strong>Kome to smetaju moji izleti, moji probni letovi do zvezda, moji snovi i dete u meni? </strong></p><p><strong>Ti si slobodan da ideš svojim putem, da me ignorišeš i ne budeš mi drug...čini kako ti drago... </strong></p><p><strong>Ja biram da koračam ponosno, uspravno i </strong><strong>hrabro.</strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/02/25/takotrebanje
, 25 2011 10:29:44 +0100Shlb bez p....<p><img src="http://img231.imageshack.us/img231/9647/whatdoyouseeh.jpg" border="0" width="486" height="281" align="baseline" /></p><p><strong>Čini mi se da več čitav vek nagovaram sebe da navratim ponovo i napišem par redaka makar o tome šta mi se događa, ili bar da sklepam par stihova i oglasim da sam živa... i nikako mi ne ide... ponekad ne uspem ni da se ulogujem, nekad stignem do administratorskog panela, napišem, čak uploadujem sliku, ili krenem sa preradom blog teme ( šatro da je prilagodim svom trenutnom osećanju ) i tu stanem.</strong></p><p><strong>Možda je razlog sadržan u činjenici da sam ovaj blog počela da pišem u momentima teške tuge, da tu leže redovi ispisani kroz suzama pomućen vid... pa onako, nalik psu iz Pavlovljevog eksperimenta, prepoznajem u njemu nešto što me plaši.... </strong></p><p><strong>Možda me još više od toga plaši mogućnost da bih čitajući sopstvene misli mogla da shvatim da zapravo i nisam toliko mnogo uznapredovala koliko se meni čini ... ko će ga znati... tek, ima nešto čudno u svemu tome...</strong></p><p><strong>Mislim da sam na neki način i dalje ona stara ja: često bežim u svoje misli,zidajući oko sebe zidove koji se ne daju lako savladati, bežeći od drugih, pokušavajući da pobegnem od sebe... i dalje sam, što bi rekli neki "mudroser" koji ima u rukavu neku lepu misao, upakovanu baš za taj trenutak... i dalje često plačem, iz "neobjašnjivih" razloga... </strong></p><p><strong>Pa šta je onda novo? Naučila sam da se ponovo smejem... i mislim da je to moje najveće dostignuće, bar u proteklih par godina...</strong></p><p><strong>Opet govorim "možda" će neko reći: Wow, stara, i to mi je neko dostignuće...to će samo značiti da ne razume strašnu tugu kojom sam samu sebe jednom utamničila, ubedivši se da je život stao... a nije... </strong></p><p><strong>I još i sada tuga pohodi moje misli... ali sada, naoružana osmehom, kao ruža malog princa trnjem, bar imam čime da se protiv nje borim...</strong></p><p><strong>Dobro je biti ovde... mada ništa novo nisam rekla... bilo mi je potrebno da ipak to kažem....<br /></strong></p><p><strong>Volim vas. </strong></p><p><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/OlVbEclPj4c" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/OlVbEclPj4c" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object> </p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/02/20/shlb-bez-p....
, 20 2011 17:40:27 +0100Boja tuge<p><img src="http://img697.imageshack.us/img697/8963/nosicucrno.jpg" border="0" width="480" height="360" align="baseline" /> </p><p><strong>Za Jeru koji,tamo negde, nosi tamnije od crnog...</strong><br /><br />Ne možeš nikada spoznati ponore moje tuge, sve i da želiš, to je tmina kojom niko sem mene nije koračao.<br />Ne možeš - ne jer ti ne dopuštam, već jer ćeš sam odustati na pola puta, pobeći...<br />Ne preterujem. Pokušaću da ti objasnim.<br /><br />Često si se zapitao zašto nosim crno - nosim, jer to je boja moga imena, boja mojih misli i nadanja. Ona je ogledalo moje tuge, osećam se ugodno u njenom zagrljaju, kao po zimi umotana u meko, toplo ćebe.<br />I moja tuga je crna.<br />Zamisli ogromno prostranstvo, na vidiku ničega, ni oblika, ni slike... samo tmina i neprijatan osećaj kao kada se posle duge suše sprema oluja.<br />Negde na rubovima tog prostranstva je sumrak. Tu žive nade koje su tek pre čas ili par meseci umrle. One još uvek nisu svesne da ih je pokopala surova stvarnost. Sumnjaju, ali odbijaju da veruju....<br />Tumaraju pokušavajući da se vrate u svetlost. Tužne prilike koje niko ne može osloboditi patnje koju sa sobom nose.<br /><br />Ostavi ih iza sebe, ne dopusti da okušaju da ti privuku pažnju, jer pričaće ti dok ne izvuku svu boju iz tebe i sagoreće je u poušaju da se ugreju.<br /><br />Kako odmičeš dalje, susretaćeš čudnija stvorenja.<br />Naićićeš na gorde nade - uverene da je vasiona stala protiv njih; nade poludele od bola - spremne da te povrede; nade koje ratuju jedna protiv druge, uverene da su one druge krive za njihov neuspeh....<br />Tmina je tu sve veća i veća i već liči na mrak u borovoj šumi u noći bez meseca...Ona je teška kao brokat i hladna kao svila, miriše pomalo na topljenu čokoladu sa rendisanom koricom limuna, podseća na detinjstvo protkano tugom, na nežne dečije ruke - dlanove usijane od molitvi upućenih nebu, od grickanja izranjavane hladne usne i osećaj krvi u ustima...<br />Svaki čas nešto šušne, svaka "senka" liči na pretnju... <br /><br />Koračaj dalje kroz tminu, oseti gorko jezero, okusi crne oblake bez kiše koje ne goni vetar - vreme je tu stalo.<br />Tu crno postaje tamnije od crnog.<br />Šta je tamnije od crnog, pitaš?<br /><br />Zamisli tkaninu tkanu od niti sačinjenih od suza zaleđenih bolom. Dodaj joj prstohvat razočarenja za čvrstinu, kap stida i pogaženog ponosa za postojanost boja, ekstrakt slomljenog srca protiv gužvanja i dve šolje gorkih reči za kraj...<br />To je tamnije od crnog... zrači tugom, zapravo upija radost i ispušta je van obrađenu.<br />Kada bih nosila takvu tkaninu, ti bi razumeo moju tugu, ovako samo možeš da je naslutiš.<br />Zato me nikada ne pitaj : zašto i do kada ćeš nositi crno, jer odgovor će uvek biti isti - moram, i nosiću doko ne smisle kako da naprave nešto tamnije.</p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2010/04/25/boja-tuge
, 25 2010 17:54:40 +0200Dom<strong>Za sve ljude koji su makar jedan sekund mog postojanja učinili posebnim....</strong><br /><br />Dom nije kuća od cigala, zaštini zid koji nas čuva od sveta, surove igre atmosferskih prilika. Iako nam se čini da je dom "kovčeg" svega nam svetog-zapravo nisu nam svete same stvari koje čuva, već uspomene koje iza njih stoje.<br />Čovek greši, često ne videći dalje od površine, jer je materijalno biće, te teži da sve što oseća opredmeti kako bi bilo opipljivo, jer ono što se ne može opipati - ne postoji, a ako se raduješ nepostojećem i obožavaš nepostojeće, šta više veruješ u nepostojeće - ili si dete ili si "lud".<br /><br />Dom, to je osećanje u duši da pripadaš, da si deo nečega što je toliko veliko da sve ostalo čini mikroskopski malim.<br />Dom je ona energija što teče između dve duše - kada te nije sramota da kažeš nekome "to sam ja" i "takav sam ja".<br />Dom - to si ti sam, bez šminke - ne, to nije negacija, ležno ubeđivanje sebe u nepostojeću perfekciju, to je prihvatanje sebe samog - onakvog kakav jesi, i drugog, bez stida i sa ljubavlju. <br />Nešto nalik onome, valjda, što Bog oseća kada posmatra svoju decu - svi smo mi pomalo, realno gledano, "šugave ovce", ali u njegovim očima mi smo stado.<br /><br />Kažeš da ne osećaš, da ne možeš pronaći dom, da nema mesta na svetu gde češ se osećati kao kod kuće.<br />Odgovor je, dakle, jednostavan - ti u stvari nikada nisi naučio da voliš sebe, takvog kakav jesi.<br />Moraš... ružna reč... trebalo bi da naučiš da voliš sebe, da otvoriš srce za sopstveno ja, za imperfekcije, sve bore i borice, naprsline i ogrebotine na svojoj glazuri.<br />Napokon, i ti i svi drugi, lepi ste na svoj način baš zbog njih - perfekcija je samo uslovno lepa, a imperfekcija daje karakter - onu crtu koja daje posebnu notu, daje šmek.<br /><br />Dom je u tebi... ti si nečiji dom.<br />Neko, ko ima sreće, dom je mnogima, i u mnogima pronalazi svoj dom.<br />Ko je malo manje sretan ima manje domova i dom je manjem broju ljudi...<br />Ali, prava je nesreća ne biti ničiji dom, ne biti deo ničijih lepih sećanja, koja čak i u najtežim trenucima bude osećaj sreće i nade.<br /><br />Zato ne pokušavaj pobeći od sebe. Pronađi se, ako si se izgubio, i pronaćićeš i svoj dom.
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2010/04/25/dom
, 25 2010 17:09:06 +0200Za one koje volim<p>Po priči koja govori o nama pronaćićeš ključ za rešenje naše osmosmerke.....<br />Reč koju sastaviš od slova koja preostanu, rećiće ti šta smo ti i ja....<br /><br /><strong>OBE</strong> smo sličnih sudbina, <br />naš <strong>SAN</strong> je <strong>RADOST</strong><br /><strong>SUZE</strong> i <strong>JAD</strong> naša<strong> ISTINA</strong><br />Stekla si moje <strong>POVERENJE</strong> to znaš...<br /><br />Doćiće dan kada će naše <strong>ŽELJE</strong> i <strong>SNI</strong> postati stvarnost... <br /><strong>MAŠTA</strong> i <strong>LJUBAVI</strong> daju nam inspiraciju i <strong>ZANOS</strong> da izdržimo <br />do dana kada će naša lica i srca znati samo za <strong>SMEH</strong> i <strong>RADOST</strong>.<br />A što si ti meni, više nije <strong>TAJNA...</strong></p><p> </p><p><img src="http://img402.imageshack.us/img402/3615/osamsmera.jpg" border="0" align="baseline" /> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2010/04/24/za-one-koje-volim
, 24 2010 18:48:03 +0200Za moderne heroine<p><img src="http://www.tearstojoyministries.org/images/dark_sadness_by_lonelypierot.jpg" border="0" width="300" height="392" align="baseline" /></p><p><strong>Za sve heroine svakodnevnice.</strong></p><p><strong> <br /></strong>Ja nisam jedna od onih ljudi koji čine grandiozne poduhvate - nisam stvorena da pređem Alpe, pokorim velika kraljevstva, spasem milione... Nikada neću koračati na Mesecu, ili izgovoriti rečenicu koja će se prenositi sa kolena na koleno. <br /><br />Sve i da želim, neću nikada biti dovoljno patriota da zarad "višeg cilja" žrtvujem ma i vlas kose onih koje volim - da taj trenutak dođe bila bih izdajnik... ja sam, dakle, slaba. <br /><br />Ja nisam dovoljno visoka da dodirnem nebo, pa ipak svaki dan ga dotičem u pogledima bližnjih. <br />Ja nikada nisam videla okean, ali znam da sam plačući, od tuge i radosti, u društvu i sama, rodila jedno bezimeno more. <br /><br />Ja nisam hrabra, pa ipak svaki dan se borim, noseći na plećima teret svih izgubljenih snova, žrtvovanih <br />želja, i izgubljenih bitaka. Znaš li ti koliko je teško ne odustati i ne prepustiti se bolu? Koliko toga treba proći i videti da bi u džepu imao pregršt mrtvih nada? <br /><br />Ja umem da te volim najviše na svetu, a da ti uskratim oproštaj ako me povrediš, i odem ne okrenuvši se, iako mi se srce lomi - ja ne umem da praštam, ali umem da zaboravim. <br /><br />Ja nisam savršena, nisam neko zbog čije će smrti Zemlja stati, nisam ni po čemu posebna... ali, ako misliš da je lako biti ja, izazivam te: da popiješ čašu mojih suza pomešanih sa kapljicom pelina, i nasmeješ se od srca posle toga - onako, iskreno. Izazivam te da se tri jutra budiš u mojoj koži, i ne poželiš da budeš neko drugi. Izazivam te da pružiš ruku onima koji su te povređivali kada ti je bilo najteže. <br /><br />Možeš? Sigurno? <br /><br />Onda si zaista veliki čovek , i znam da mi nećeš zameriti što biram da provedem ovaj delić večnosti u svojoj malenkosti.</p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2010/04/23/za-moderne-heroine
, 23 2010 18:40:40 +0200Tuga<p><img src="http://img37.imageshack.us/img37/6002/cryl.gif" border="0" width="447" height="461" align="baseline" /></p><h3 class="UIIntentionalStory_Message">Tuga luta... prelazi okeane,
hiljade i hiljade milja u potrazi za onim za čim srce čezne... ali, ma
koliko daleko otišla, tuga uvek nepogrešivo nađe svoj dom...noseći u
rukama prtljage pune bolnih sličica....</h3>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2009/06/11/tuga
, 11 2009 23:41:15 +0200Retrospektiva<p><img src="http://img41.imageshack.us/img41/9283/blogtekma.jpg" border="0" width="485" height="364" align="baseline" /></p><p><strong>Obećala sam da ću starosedeocima pojasniti gde sam bila sve ovo vreme... jednom davno... u stvari, možda ne toliko davno...u stvari... osetila sam da je red da ubacim koju reč o mom izostanku...<br /></strong></p><p><strong>Jer dugo me nije bilo ... baš dugo... povukla sam se u jednom trenutku u samu sebe.... jednostavno, tu negde u duši, u glavi... nije sve bilo na svom mestu... i trebala mi je samoća. Naravno, nedostajao mi je blog, nedostajale su mi kreacije Pinokio, divne power point prezentacije koje je servirala došla sam ... o kuvarskim receptima drage domacice necu ni pričati.... sanjarenja56, principessa, i ona druga principessa78... i arevilo, i tale... i dmc...</strong> <strong>i biljana... tužna, pa naravno da mi je nedostajala... bealiever, casper, vastag...baladašević, pa voja... i phedre naravno... ma ko će nabrojati, :) ja kad bih krenula, eh... daleko bih stigla... </strong></p><p><strong>Ali puno toga se dogodilo što je učinilo da u jednom trenutku osetim da ne mogu pisati kao ranije... da sam prazna potpuno...da reči više nisu tako lepe, ili da su pak toliko lepe da mi se čine gotovo veštačke, lažne.... Žao mi je... </strong></p><p><strong>No, kao što sam obećala evo jedne retrospektive ... propraćene slikama...</strong></p><p style="background-color: #ffff00"><strong>Juče sam se provela kako dugo, dugo, dugoooo nisam - dr Misha je svedok :D video je čovek svojim očima :) - za sve detalje obratite se njemu :) </strong></p><p><img src="http://img14.imageshack.us/img14/3558/andjasatekme.jpg" border="0" width="439" height="362" align="baseline" /> </p><p style="background-color: #ffff00"><strong>Ne, neću kazati da mi je utakmici bilo zabavnije nego onog dana kada sam slavila svim srcem činjenicu da sam konačno dobila POSAO :) da da,... konačno se i to desilo (starosedeoci bloga vrlo dobro znaju koliko sam samo patila za poslom... pa eto :D da se pohvalim konačno i time da sam deo radnog naroda )!!!!</strong></p><p><img src="http://img25.imageshack.us/img25/7446/slavimo.jpg" border="0" width="485" height="552" align="baseline" /> </p><p><strong><span style="background-color: #ffff00">.... koncert Sergeja Ćetkovića... eeeee.... bio je zaista nešto posebno.... totalno extra... pevala sam i pevala.... i plakala krijući suze iza naočara i pevala... i bilo mi je tako lepo... prijala je - svaka suza, svaki osmeh...i ona salva smeha posle koncerta izazvna činjenicom da je fotoaparat zatajio pa je slika sa Sergejem bila totalni promašaj... ( jesam li pomenula da sam ga držala za ruku :D )... skakale smo na trgu, zagrljene i smejale se.... i bila sam sretna..</span>.</strong></p><p><img src="http://img91.imageshack.us/img91/3641/sergejjairena.jpg" border="0" width="485" height="364" align="baseline" /></p><p><strong>Nastaviće se...</strong><br /> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2009/06/08/retrospektiva
, 08 2009 20:00:48 +0200