My own private hell
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger
Odysseus complex<p><a id="res_61658" href="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20hyperblogger.jpg"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/previews/andjela%20risantijevic%20hyperblogger.jpg" border="0" /></a></p><p>U potrazi za budućnošću često sam se gubila u lavirintima prošlosti.
Utvare, sećanja i otelotvorena griža savesti - u širokom rasponu nakaza
i ličnih čudovišta, vešto su premeštale zidove - varajući me, dovodile
su me na sam prag ludila.<br />
<br />
Tražeći pravu sebe često sam nalazila samo klonove same sebe -
sačinjene od tuđih mišljenja i predstava o tome kakva bih trebala da
budem. <br />
<br />
Gledajući sebe kroz tuđe oči propuštala sam da sagledam svet sopstvenim
i uživam u trenucima i vremenu koje se neće nikada vratiti.<br />
<br />
I ko sam nakon svih lutanja ja?<br />
Jesam li ja original ili kopija koja hrani svoj ego i pokreće mehanizam sopstvenog postojanja verujući da je original?<br />
<br />
Da li je Univerzumu uopšte važna ta lična borba buduće prašine?<br />
Možda je u psihi ljudskog bića da svojim ličnim borbama pridaje preveliki značaj? <br />
Možda "bogove" zapravo nije zanimao Odisej, možda je samo ulivao sam
sebi snagu i borio se protiv očaja ubeđujući sebe da je žrtva tamo neke
pakosne više sile?<br />
Možda mu tako njegova sopstvena nemoć nije delovala strašno - možda je tako sam sebi delovao jak?<br />
<br />
Da li je takva laž neophodna da bi se dala boja postojanju?<br />
Jesmo li pioni zarobljeni tuđom voljom i kapricom ili samo robovi sopstvenih zabluda?</p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/14/odysseus-complex
, 14 2011 21:14:56 +0200U kući ogledala<p><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/2sfguR_N08c" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/2sfguR_N08c" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></p><p><strong>Osećam teskobu dok koračam uskim hodnicima ovog bizarnog lavirinta koji se zove moj život. Guše me ti mračni memljivi zidovi prepuni iskrivljenih ogledala - ona su moja pokora: ogledam se, ali nijedno ne prikazuje moj pravi lik, tako dugo se ogledam u njima da više ne znam ni kako izgledam, ko sam prava ja. </strong></p><p><strong>Neka sila me je kaznila zaboravom mog sopstvenog bića. Ha! Neka patetična sila iz univerzuma je posvetila mom postojanju pažnju i našla za shodno da ga oblikuje - koliko li je njoj tek dosadno kad svoje postojanje stavlja u službu posmatranja mene.</strong></p><p><strong>Moje su misli i reči petparačke priče - kao pijani, propali pisac, natucam s vremena na vreme koju reč ili redak, hvatajući na jeftine trikove, hraneći se povremenim ovacijama i poluuvelim lovorikama....kakva patetična intelektualna onanija. Moram priznati, isprva su orgazmi bili lepi, burni, a iz dana u dan postali su proizvod rutine, odvratni, plitki.</strong></p><p><strong>Mislim da sam pre neki dan ugledala u ogledalu baricu punu ustajale vode, gotovo da sam osetila onu neprijatno toplu vodu skrivenu u zelenoj ljigavoj tvari - to valjda govori nešto o meni? Uostalom, zar je važno? Kao da će svet prestati da postoji ako se pretvorim u štogod drugo? Ja sam zalutalo zrnce peska u pustinji prolaznosti.</strong></p><p><strong>Povremeno se još buni po koji atom u meni, vrišti, pruža bespomoćno ruke ka nebu, udara po ogledalima, umišlja da vidi ljudsko lice u odrazu. </strong></p><p><strong>Povremeno se trgnem i osetim kao da sam neko drugi, da me neko posmatra, iz tmine i smera nešto zlo...</strong></p><p><strong>Povremeno sanjam da sam čovek.</strong></p><p><strong>Moje drugo ime je postalo: Povremeno... </strong></p><p><strong>Fejkujem život... ili nešto nalik životu, iz straha od ludila. A ludilo je tako dobro: kao meko, toplo ćebe, miris cimeta, vrelog griza... zelenih jabuka....ludilo tako dobro miriše.</strong></p><p><strong>Teturam se. Ili se to lavirint tetura u pokušajima da me zadrži u sebi dovoljno dugo dok ne prestanem da pokušavam da izađem napolje? <br /></strong></p><p><strong>Nisam sigurna, znam samo jedno: ovo nije život, ovo je eho života, ovo nisu emocije, evo je nešto emocijama nalik, sećanje na osećanja... </strong></p><p><strong>Ja nisam crno ni belo... ja sam širok spektar sivog. I nestajem, polako, ali sigurno. </strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/04/u-kuci-ogledala
, 04 2011 21:52:15 +0200Soba 209<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/moje.jpg" border="0" /></p><p><strong>Bio je jul. Sećam se vreline tog leta, polja prepunih cveća, pljuskova, onih iznenadnih, pravih letnjih, koji izazivaju želju da luduješ na kiši, kao bosonoga princeza krunisana milionima svetlucavih kapi, malih bisera....da pevaš, nemih usana, iz srca. </strong></p><p><strong>Sećam se - tog leta život se gasio u meni, sav taj blistavi sjaj svemira mi je smetao, zbog mog mraka, u glavi...</strong></p><p><strong>Pojavio si se ti. Obožavao si jednu princezu, malenu, velikih očiju, onih bademastih - istovremeno tako snenih i detinjih i tako ženstvenih... majušnu, bosnonogu, velikog osmeha, malenog nosića - kao stvorenog da se na njemu nađe pena kapućina sa malo cimeta.... </strong></p><p><strong>Ne mogu da te krivim, jest nešto posebno. </strong></p><p><strong>A ja sam se do tada divila samo smrti, njenom hladnom zagrljaju, obožavala sam je svake noći, pokušavajući da je na prevaru nateram da mi dođe, da me povede u beskraj svemira, onako, kao po svojoj volji, a ne po mojoj... tako da ne postanem samoubica - već žrtva sudbine....</strong></p><p><strong>Onda sam na popis svojih božanstava i predmeta obožavanja dodala još jedno biće.... </strong></p><p><strong>Divila sam se toj ljubavi, delovala je tako nestvarno, kao sekvence otete iz nekog holivudskog filma, pitala sam se: zar je moguće da neko voli toliko? Zar je moguće umreti, otići na nebo i gospodu reći: Ja sam bila živa - a da nikada nisam bila voljena toliko...</strong></p><p><strong>I tako sam sramežljivo uzela suvi, prašnjavi sunđer, i sa svojeg popisa predmeta obožavanja obrisala sam ime smrti, a ljubavi promenila ime u tvoje.</strong></p><p><strong>O, malo je reći da sam te volela - sav bol i tugu pretočila sam u stihove za tebe... čekala sam, u strahu, ljutnji.... zagorčao si mi tuđe zagrljaje, nisu mogli da me ugreju-ipak nisi hteo da budeš moj med, niti da me ugreješ.</strong></p><p><strong>Čekala sam i odustala.... Čuli smo se samo ponekad. Sve ređe...dani su postajali nedelje, nedelje meseci.</strong></p><p><strong>O, pronašla sam savršen zagrljaj. Na"Vidikovcu" sedeli smo na haubi, sa čašama martinija među dlanovima, zvezdanim nebom iznad nas... i ceo svet je bio moj, staklen, čvrst kao balon od sapunice - ali moj! </strong></p><p><strong>A onda si došao ti. Nisam smela da te vidim, da se susretnem sa tobom, ni da ti čujem glas. Ipak jesam. Budala! Kupila sam tvoju priču da si me sve vreme voleo. O, sto puta neka sam prokleta! Budala! </strong></p><p><strong>Mislila sam da ću ti se osvetiti u toj sobi, uzeti ti nešto i ostaviti ti kajanje. </strong></p><p><strong>Jesam uzela... osvetila, ali po kojoj ceni?Da li si bio vredan toga?</strong></p><p><strong>Izgubila sam savšen zagrljaj, nikada mi više zvezdano nebo nije bilo ogrtač, niti svetla grada svici na nečijem dlanu.</strong></p><p><strong>Prokleta budala! </strong></p><p><strong>Zagrljaji za koje sam jednom želela da budu nešto posebno postali su male aveti, nakaze bez sudbine i budućnosti - i još opsedaju sobu... vidim ih, svaki put kada prođem pored hotela, kako priljubljuju svoja sablasna lica uz njen prozor.</strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/03/soba-209
, 03 2011 19:24:10 +0200Kad duša zaplače<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/kosa.jpg" border="0" alt="andjela risantijevic" /></p><p><strong>Sanjala sam te jednom, široko polje visoke zelene trave preplavljeno različkom, tvoj osmeh, pramen kovrdžave plave kose.</strong></p><p><strong>Samo sam te posmatrala, nisam mogla da te zagrlim, neka čudna sila kao konop vezan oko mene držala me je daleko - taman toliko da ne mogu da te dodirnem i dozovem.</strong></p><p><strong>Tešilo me je jedno - nisi bila sama, kraj tebe je koračao tvoj maleni, odvažni vitez, nasmejan,baš kao i ti plav...</strong></p><p><strong>O, kakve su bile boje na tom polju, tako žive i jasne, kao da postoji čitav svet, mali univerzum neviđen i neotkriven.</strong></p><p><strong>Neki čudni vrtlog usporio je vreme, uvlačeći me u svoje ždrelo. Otvorila sam oči, hiljadu zraka svetlosti zarilo se u mene poput ledenih staklića.</strong></p><p><strong>Sklopila sam dlanove ispod grudi, tamo gde je maločas bio osećaj topline. Mesto nje komad leda podsetio me je da je san otrgnut od mene, kao sa grane još nezrela jabuka...</strong></p><p><strong>Molila sam Boga da mi pošalje jedan san ponovo, da osetim tu toplinu, da se setim koje su boje bile tvoje oči.</strong></p><p><strong>Sedam godina i jedan dan, svake noći suze su se slivale niz moje lice, prateći molitve kao muzika duže...</strong></p><p><strong>Noćas sam te opet sanjala - u mom naručju, grlila sam te, gledajući naš odraz u ogledalu.</strong></p><p><strong>Suze nisu silazile niz moje lice, pa ipak, probudila sam se sa osećajem da je duša plakala cele noći. </strong></p><p><strong>I opet nisam videla tvoje oči, kazna i dar od Boga bio je ovaj san. Nemam vremena da ponovo molim, još malo ga je ostalo. </strong></p><p><strong>Preostaje samo jedan put ka tebi - put u ludilo.... </strong></p><p><strong>Samo ludilo, jer na čuda grešni nemaju pravo. </strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/02/26/kad-dusa-zaplace...
, 26 2011 11:26:09 +0100Ankini snegovi vol.4<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/anka%20anka.jpg" border="0" alt="anka anka" /></p><p><em><strong> Veče se tiho prikralo, lenjo klizeći niz rubove kotline. Mrak se uvukao u svaki kutak, pokorivši svetlost bez otpora i borbe.</strong></em></p><p><em><strong>Blagi povetarac poigravao se sa visokom travom mrseći je kao ljubavnik spretnim prstima kosu svoje drage, a opojni miris polja svedočio je o ovoj čudnoj igri zavođenja. </strong></em></p><p><em><strong>Anka je sedela kraj vatre. Oslonila je glavu na kolena, očiju uprtih u plamen. Iskre, kao plameni svici pohrile bi s vremena na vreme ka zvezdanom nebu u pokušaju da i same postanu zvezde i bar na tren dotaknu večnost.</strong></em></p><p><em><strong>Nikada nije razmišljala o vremenu, o sekundama, minutima, satima... sve je to nevažno bilo, ali danas je po prvi put osećala kako protiče. Iako nije znala ništa o tome, niti je marila, osećala je otkucaje srca vasione.</strong></em></p><p><em><strong>Suvišno je reći da se pitala gde je. Ćutala je pokušavajući da ga oseti celim svojim bićem, osluškivala je čekajući da čuje kako se trava izvija pod njegovim koracima. </strong></em></p><p><em><strong>Da je njeno čekanje neko merio peščanikom, mogao bi se zakleti i ne slagati tvrdeći da je video kako jedno po jedno zrnce peska lagano klizi kroz grlić, prkoseći sili Zemljine teže, lebdeći kao pero.</strong></em></p><p><em><strong>- Anka...</strong></em></p><p><em><strong>- Anka...</strong></em></p><p><em><strong>Začula je kako je neko doziva, tako tiho kao da se boji sopstvenog glasa.</strong></em></p><p><em><strong>Prišla je grmlju. Stajala je tamo jaka žena zarobljena u krhkom telu, a ipak, postojana, nesalomiva kao trska. Uz njene usne urezane su duboke bore, one što život kleše po jedan mikron za svaku neizgovorenu reč, za svaku prećutanu bol, izgubljenu nadu... njene su bile duboke i duge, živo svedočanstvo jedne sudbine. </strong></em></p><p><em><strong>- Hodi brzo, rano, da ne čuje ko...</strong></em></p><p><em><strong>- Ko si ti?</strong></em></p><p><em><strong>- Stana, Đorđeva.</strong></em></p><p><em><strong>Preko lica je kliznula maska neverice, hiljadu pitanja u jednom trenu....</strong></em></p><p><em><strong>- Brzo, moraš poći, otac je saznao, besan je kao ris... moraš odmah poći, spakuj samo što moraš, Đorđe te čeka, da pobegnete zajedno, hajde, brzo samo, dok nije kasno. </strong></em></p><p><strong><em>Hitro je pokupila par marama, u malenom zavežljaju ceo život, jedna ogrlica. Prišunjala se malom šatoru da poljubi nežni dečiji obraz, i u zagrljaj mesto sebe za uspomenu ostavi lutku sa kosom od kukuruzne svile i jednu suzu.<br /></em></strong></p><p><strong><em>- Spavaj, mali anđele, neka te nebo čuva.</em></strong></p><p><em><strong>- Hajdemo. </strong></em></p><p><em><strong>Koračale su brzo, preko polja, u šumu, kroz senke borova, fenjer im je bio mesec. </strong><strong>Nisu se osvrtale, nisu časile časa, brzo,kao progonjene srne osluškivale su svaki šušanj... </strong></em></p><p><em><strong>- Ja te rano do ovde pratim... a ti dalje, pravo prema onom hrastu. Tamo te Đorđe čeka, hajde... brzo.</strong></em></p><p><em><strong>Zastala je Anka, na tren, da pogleda tu ženu-trsku onim svojim kao noć crnim očima.</strong></em></p><p><em><strong>- Hajde, ne časi časa. Mogao bi ko da naiđe.</strong></em></p><p><em><strong>Okrenula se i zakoračila ka hrastu. Korak, dug, u prazninu...duboku tminu... i prvi put njeno je oko ogledalo zvezdama postalo. </strong></em></p><p><em><strong>Stana se hitro prekrstila: Bože prosti... </strong></em></p><p><em><strong>Sudbina je dodala još jedan mikron u one bore, nečujnim dletom. </strong></em></p><p><em><strong>***</strong></em></p><p><em><strong>Čergari su nestali pre zore. Kažu da se čula vriska preplašene dece i ždrebadi. Niko nije dozivao Anku, možda su mislili da je pošla za sudbinom, za nekim... možda se niko nije ni setio nje, iz straha...Nikada se nisu vratili na livadu. </strong></em></p><p><em><strong>Đorđa su iz vajata pustili sedam dana kasnije. Kažu da nikad više nije bio isti, kao da je deo duše nestao nekud...nije se smejao, nije se radovao...</strong></em></p><p><em><strong>Oženio se naredne jeseni. Izrodio čeljadi, i dočekao da sahrani svog prvenca, svoj ponos u 23. godini... umro je ubrzo posle toga, tiho... </strong></em></p><p>***</p><p><strong>Dunja je plakala... </strong></p><p><em><strong>-Znaš onaj kladenac, dole, ispod mosta? Sazidao ga je čukun-čukun unuk Đorđev. Vele, u svakom im kolenu po jedno dete umre u 23... isprva su mislili slučajnost, eto, igra sudbine... a onda... bol čoveka navede da spas traži i gde ga nema.</strong></em> <em><strong>A oni su ga svuda tražili... neka stara baba rekla im je: to je kletva... za dušu koju ste u bunaru sahranili. Za otkup zauzdajte divlju vodu, napravite česmu, da pije bolestan i zdrav, da se leči, da život krene tokom, napred, da se ne razleva...</strong></em></p><p><em><strong>Uradili su tako... ali voda, nije htela gde su oni hteli... iz celog brda izrodili su se mali potoci... i jednog dana srušiće brdo i česmu, kao da nikad nije postojala... i nastaviće da teče kud je nekad voda tekla. Ne može se sve po volji napraviti... nego kako je suđeno.</strong></em></p><p><em><strong>***</strong></em></p><p><em><strong>Suze su presahle. Zagrlila me je jako i ćutala je...osećala sam njeno srce kako kuca, uz moje grudi, pričajući svoju priču. <br />I bolela me je duša što sam joj prenela tu priču... al morala sam je preneti, da bi jedna zvezda doveka ostala živa.</strong></em></p><p> </p><p> </p><p><em><strong> </strong></em></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/02/23/ankini-snegovi-vol.4
, 23 2011 22:48:44 +0100Ankini snegovi vol.3<p><img src="http://img87.imageshack.us/img87/1299/ankinsneg.jpg" border="0" width="408" height="306" align="baseline" /></p><p><em><strong>Đorđe je zao čovek - trgnula me je Dunja. </strong></em></p><p><em><strong>Iz njenog pogleda za pravdom je glasno protestvovao onaj ženski duh, besan zbog vekovima upiranih prstiju, besan zbog tobožnjeg Evinog bremena kojim nam još od malih nogu pritisnu pleća, da ne bi suviše ponosno koračale.</strong></em></p><p><em><strong>Zamislila sam se nad njenim rečima, pažljivo mereći šta ću odgovoriti, da li zbog tog istog bremena, ili da ne bih usadila u nju gorčinu, ni sama ne znam: znaš, ponekad mislimo da znamo šta je najbolje za naše voljene, i verujemo da nam ljubav koju osećamo prema njima daje moć i privilegiju da upravljamo njihovim životima kao da su figure u nekoj čudnoj igri šaha. Ko zna, i taj nesretnik da li je istinski bio zao, ili samo ušuškan u sopsteveni ponos i samoljublje, a i druga su to vremena bila - ruka koja je hranila, imala je pravo i da sahrani. </strong></em></p><p><em><strong>Nalila sam čaj od lipe, čvrsto prilepila dlanove uz šolju, da ih ugrejem. Miris lipe me podseća na oluje, vreli letnji pljusak, iznenadan... na grmljavinu. Uvek sam se pitala kako drveće oseća oluju, plaše li se lipe gromova?</strong></em></p><p><em><strong>Pogled mi je odlutao, a sa njim i misli.</strong></em></p><p><em><strong>I šta je onda bilo? - progovorila je najzad Dunja. </strong></em></p><p><em><strong>Đorđe je otišao kod kmeta. Posedali su za sofrom. Nečujno, nemo, kao vođene nekom nevidljivom rukom, žene su iznele kafu i rakiju, i rasčinile se kao senke.</strong></em></p><p><em><strong>Razgovarali su o koječemu, a onda je najzad Đorđe progovorio:</strong></em></p><p><em><strong>- Onaj čergarski okot hoće kuću da mi upropasti. To da bude niti može, niti će biti. Nego, ti to, Radisave, da najuriš, tako da se više nikada ne vrate.</strong></em></p><p><em><strong>- Ali, kako crni Đorđe? Pa nikome zlo nisu naneli? Ne može to tek tako.</strong></em></p><p><em><strong>- Može, može... vidiš, meni je neko vajat obio, i uzeo dve kese dukata, evo ove... a ti ćeš se već nekako snaći da se nađu u čergama, pa ćeš ih razjuriti. Možeš i štogod svoje da dodaš, kako ti drago. Razbiraš li? A ja, neću ti zaboraviti. </strong></em></p><p><em><strong>- Razumem. Ne moraš mi pamtiti, al greh na tvoju dušu da bude.</strong></em></p><p><em><strong>- Greh, greh... šta mi tu melješ o grehu kao neka stara baba. E, kmete, kmete. Pa ti znaš da nema veće svetinje od kuće, a ja ne dam da se moja kuća raskući i gde je tu sad greh? Grehota je dobrog čoveka upropastiti, a ovo... ovo će i Bog da blagosilja.</strong></em> Ajd, i vidi neka to bude večeras, hoću da ih zora ne vidi.</p><p><em><strong>I otide Đorđe, lagano, bez bremena na plećima, kao da je krompir pazario, ili voćku posadio. A Bog, ili već kako god se zvala ona sila što ovaj svet drži na okupu, ćutala je, baš kao da je i sama žena, čekajući šta će dalje biti. </strong></em></p><p> </p><p><strong>Nastaviće se... </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/02/22/ankini-snegovi-vol.3
, 22 2011 22:15:21 +0100Ankini snegovi vol. 2<p><img src="http://img594.imageshack.us/img594/1921/ankinhibiskus.jpg" border="0" alt="andjela risantijevic" title="andjela risantijevic" width="408" height="306" align="baseline" /></p><p><em><strong>*** </strong></em></p><p><em><strong>Tomino srce nije se mirilo sa tugom, ono nije htelo da odustane, nije moglo, kao što ni pluća ne mogu odustati od vazduha.</strong></em></p><p><em><strong>Pratio ju je svuda, isprva samo pogledom, a onda je postao njena senka. </strong> <strong>Čak ju je i u snovima tražio, predano i postojano, znajući da će je jednom naći. </strong></em></p><p><em><strong>Napokon, uornost je urodila plodom, i Anka i Toma nisu se odvajali, celoga leta, zagrljeni dočekivali su zore i pratili Sunce na počinak. </strong></em></p><p><em><strong>Ubrzo je varoš počela da raspreda priče o kćeri divljih polja i dobrom sinu još boljeg domaćina. Nije priča mogla da mimoiđe ni Đorđa, njegovog oca, dobrog domaćina po imanju, teškog čoveka po naravi. </strong></em></p><p><em><strong>- Jel, Tomo, šta to veli narod da se ti sa onom ... smucaš?</strong></em></p><p><em><strong>- A šta to? - odgovorio je Toma.</strong></em></p><p><em><strong>- Ne znam ja, nemoj samo Đavo da te prevari da u tome ima istine, a ako je i ima, od danas da je nema, jes razumeo?</strong></em></p><p><em><strong>- Kako može to da bude? Kako da istina postane laž?</strong></em></p><p><em><strong>- Tako što ja to kažem! Odlazi da te ne gledam! </strong></em></p><p><em><strong>Krili su se, kako su znali i umeli. Ta, zar će reč, pa makar i očeva, da razdvoji one što se vole? </strong></em></p><p><em><strong>Dogovorili u se da odu sa čergama, još malo, na jesen, daleko negde, na kraj sveta, nebitno gde, dok god su zajedno. I ništa više nije bilo važno. </strong></em></p><p><em><strong>Nije otac verovao sinu, slao je staru da ga uhodi, a ona... šta će, lagala je kako je znala i umela, nadajući se u dubini duše da će Tomu proći, da je to samo eto, mladost, nabujala snaga, što će se smiriti. </strong></em></p><p><em><strong>Jedne zore, zatekao ga je Đorđe kako se prikrada...</strong></em></p><p><em><strong>- Jel, reče li ja tebi nešto?</strong></em></p><p><em><strong>- Reče... </strong></em></p><p><em><strong>- I?</strong></em></p><p><em><strong>- Ništa, ne mogu oče... neću! </strong></em></p><p><strong>- Kako more? A, hoćeš, hoćeš, i možeš, samo još ne znaš!</strong></p><p><em><strong>Ugrabi Đorđe Tomu za ruku, pa ga odvuče u vajat i zaključa.</strong></em></p><p><em><strong>A ti more, da je odvedeš, u šumu, u polje... gde god da znaš.</strong></em></p><p><em><strong>- Nemoj, Đorđe, grehote!</strong></em></p><p><em><strong>- Kuš! </strong></em></p><p> </p><p><strong>Nastaviće se... </strong></p><p> </p><p> </p><p><strong> </strong></p><p><strong> </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/02/22/ankini-snegovi-vol.-2
, 22 2011 09:40:46 +0100Ankini snegovi<p><img src="http://img52.imageshack.us/img52/9518/ankinisnegovi.jpg" border="0" alt="andjela risantijevic" title="andjela risantijevic" width="408" height="306" align="baseline" /></p><p><strong>Malo šta se može porediti sa radošću koju donosi nedeljno jutro. </strong></p><p><strong>Zavolela sam nedelju kao sasvim mala. Glavni razlog za to je, čini mi se, miris šećera u prahu i vrućih kiflica sa džemom od plavih šljiva, kojih je stara plava vangla moje baka Silvije bila uvek prepuna.</strong></p><p><strong>Kada bi se iz sećanja kakvim složenim procesom mogla izdvojiti esencija mirisa koji čini nedelju, bila bi to složena i delikatna nota sačinjena od mirisa mešenog hleba i vanile, svežeg pletiva i bosiljka iz bašte, mekof frotira i štirkane postelje umirisane lavandom.</strong></p><p><strong>Službujući po provinciji zavolela sam nedelju još više, a kompleksnoj noti sećanja dodat je i miris vruće kafe začinjene zabranjenim pričama koje se, naravno, prenose sa kolena na koleno, kao tajni činilac miraza.</strong></p><p><strong>Kada je Dunja ušla u moj život, dodat je još jedan novi miris - miris Dunje...</strong></p><p><strong>Radoznalija je od bilo kog stvorenja na ovom svetu, a ja sam, prenoseći joj priče pokupljene po provinciji hranila tu radoznalost, brižljivo raspirujući njenu maštu. </strong></p><p><strong>Nisam ni primetila kada je Dunja izrasla od "malenog zavežljaja" u devojčurka, valjda zato što svega par nedelja raspusta provodi samnom u ovoj zabačenoj varošici. Ovog leta nije došla i mislila sam da je ove godine neću ni videti, no, ona se ipak pojavila, razdraganog osmeha, kose prepune pahulja, sa podugačkom listom planova... </strong></p><p><strong>Sinoć me je upitala: Bako, što onu staru livadu zovu Ankina? </strong></p><p><strong>Otkud joj to - zapitala sam se.... Pusti to, Dunjice, to je duga priča... neki drugi put... kada porasteš...</strong></p><p><strong>Ali bako... pričaj mi... </strong></p><p><strong>Ugrizla sam se za usnu i pokajala što sam je učinila toliko radoznalom... znajući da neće odustati, počela sam priču. </strong></p><p><strong><em>Nekada davno, na toj livadi okupljali su se svakog proleća čergari. Niko nije tačno znao kada će doći, niti ih je video kako dolaze, samo bi osvanuli tu, kao da nisu nikada ni odlazili. Kovači bi mehom raspirivali vatre, mlade žene uposlene oko vatri i kotlova pevale su i igrale, mamile proricanjem sudbine, starije su mudro sedele i posmatrale, zagledane u nepoznate i nedokučive daljine. Mladići su pleli korpe, jurili jedni za drugim kao derani. I tako bi taj mravinjak vrio usred livade do kasne jeseni, nestajući svega par dana pre prvih pahulja. </em></strong></p><p><strong><em>Jednog proleća pojavila se sa čergarima ona. Niko se ne seća njenog pravog imena, jednom su mi rekli stari da je u prevodu značilo "kći zvezde", no bilo kako bilo, ubrzo su je prozvali Anka.</em></strong></p><p><strong><em>Nije ona bila prelepa, nije se mogla pohvaliti raskošnom lepotom, no bilo je ipak nečeg posebnog u njenim očima, boje noćnog neba, samo bez zvezda. Kažu da se u njima ništa nije moglo ogledati - kao što se odraz ne može videti u divljim brzacima planinskih reka - toliko je snage i života bilo u njima, ustalasane i neobuzdane mladosti. </em></strong></p><p><strong><em>Nije malom broju njih srce ubrzano tuklo kada bosonoga Anka zapeva uz vatru, a malena stopala, tako hitro je ponesu, da bi se mogao zakleti da lebdi kao vila....eh... ali, nije marila Anka ni za šta osim za život i radost, i nalazila ju je svuda, u cveću, u zori, u sumraku. I tako je jedno po jedno srce moralo da se pomiri sa tugom....</em></strong></p><p> </p><p><strong>Nastaviće se...</strong> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/02/21/ankini-snegovi
, 21 2011 18:15:51 +0100Oružije protiv straha<p><img src="http://img824.imageshack.us/img824/2/strela.jpg" border="0" width="485" height="364" align="baseline" /></p><p><strong>Često hvatam sebe u neodoljivoj želji da pišem o ljubavi,
još češče mi rezultatima te želje trljaju nos... nazivajući ih kojekako.</strong></p><p><strong>Ne
želim reći da ponekad moje reči nisu petparačke... ne želim ni poreći
da su ponekad toliko izveštačene i isprazne da je petparac daleko veće
vrednosti od njih...</strong></p><p><strong>No, ma šta ko mislio o
njima, ne marim, ja puštam misli i reči iz sebe kao divlje ptice iz
kaveza, da lete kud im je volja i da utišam ovu kakofoniju u glavi.</strong></p><p><strong>Više me zanima otkud ta želja?</strong></p><p><strong>Seciram
sebe - pokušavam. Neretko taj čas anatomije liči na mrcvavljenje, na
prizor sa zasedanja časne inkvizicije ( ko da ima bilo čeg časnog u
vezi sa inkvizicijom, ali hajde sad )...</strong></p><p><strong>Da
je Rembrant umesto Nikolasa Tulpa na delu naslikao mene kako držim čas
anatomije, tumačeći istovremeno ulogu predavača, studenata i leša,
verovatno bi današnji likovni kritičari vodili debate o tome kako je
Rembrant na neki nepoznat način došao do lajne spida i počastio svoju
maštu... bilo bi i onih koji bi tvrdili da je bio na apsintu... prvi bi
to osporavali činjenicom da nije sam sebi odgrizao nogu ili uho....</strong></p><p><strong>No, odoh opet predaleko u svojoj intelektualnoj onaniji.</strong></p><p><strong>Elem,
da li pišem o ljubavi kako bih nabedila sebe i druge da sam sposobna da
je osetim, onako kako bi ljudsko biće trebalo da je oseća, ili pak kao
kakav psihopata uživam u toj savršeno devičanskoj, ogoljenoj nimfi, dok
mi pozira i koketira samnom sa papira</strong>, <strong>izazivajući
tako sjaj u oku, koji na tren oda prirodu moga bića - milisekund pre
nego što je ubijem, kako bi zanavek ostala savršena i neoskvrnjena?</strong></p><p><strong>Ne
verujem da nisam kadra da osećam... to što ne verujem, ne znači da nije
nemoguće... možda je ispravnije reći da sam rada misliti da je razlog
ovaj drugi.</strong></p><p><strong>No, znači li to da celog
života bežim jer me je strah nepoznatog terena, intenziteta real time
ljubavi koja nije omeđena marginama, koja bi, zaboga, mogla izazvati
osećaj koji ne umem objasniti?</strong></p><p><strong>Strah je tvorac svakog Boga, ma koliko on bio mali. </strong></p><p><strong>Onda ispada da je moj strah ljubav? Ili još bolje, strah od ljudskosti probuđene ljubavlju, a moj mač i štit su reči?</strong></p><p><strong>Jesam li zaista to ja? Jesu li to moje vetrenjače? Moja borba?</strong></p><p><strong>Možda
nisam toliko uzvišena, možda sam samo patetična glupačica koja uživa da
sebe mrcvari, i kojoj treba bol kako bi mogla da kuka nad njim, kako bi
imala opravdanje što joj je pred očima prošao ceo život, a da ga nije
ni osetila. Možda je to moj fetiš?</strong></p><p><strong>Ili, možda
samo preterano volim da se foliram i krijem iza reči "možda", dodajući
tako svom biću suvišnu mistiku koje zapravo nema?</strong></p><p><strong>Nije ovo psihoanaliza... ovo je samo hvalospev mojoj patetici i slabosti. </strong></p><p><strong>Retorika, a ne emocije...Možda samo žarko želim da je tako.... </strong></p><p><strong>Ko uspe da Arijadninim klupkom nađe izlaz iz lavirinta moga ludila - nije našao slobodu, već sopstveno ludilo.</strong></p><p> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2010/08/15/oruzije-protiv-straha
, 15 2010 01:40:06 +0200USB za virtualnu dušu<p><img src="http://img27.picoodle.com/img/img27/4/7/25/f_usbzavirtuam_9b56a80.jpg" border="0" width="485" height="364" align="baseline" /></p><p><strong>Ti znaš da je moja omiljena boja rojal plava, da nosim crno i da me nervira to što mi ljudi često, videći me tako od glave do pete ucrnjenu, prilaze sa namerom da mi izjave saučešće, i to što onda moram da im pojašnjavam da nisam u žalosti... i to što me, kada utvrde da nisam, gledaju kao palu s Marsa, pitajući se zašto u svojoj mladosti oblačim se tako.</strong></p><p><strong>Znaš i da sam sklona suzama, da sam za svoje 23 već tuce puta doživela smak sveta, da imam svoje diskusije sa bogom, da sam u konfliktu sa svetom, sama sa sobom... da se u polutami sobe, dok sedim pogleda uperenog ka najmračnijoj tački, raširenih zenica svađam sa podstanarom u glavi koji odbija da se iseli, iako ga već stoti put opominjem da nije platio stanarinu... a on se eto poziva na pravo plodouživanja tog prostora, tu negde , ni sama ne znam gde, ali mislim negde između malog mozga i levog čeonog režnja...</strong></p><p><strong>Znaš i da volim prirodu, da nikada nisam jahala, a da ništa ne želim kao to... znaš i da u večitom kalendaru za moj znak stoji da će me ujesti pas, da ću imati ožiljak na telu od metala, da ću imati povredu glave i pasti sa konja... znaš i da su se sva ta proročanstva sem onog sa konjem ostvarila... da nikad nisam pojahala konja ne želeći da čikam sudbinu...da na svakoj saksiji u mojoj sobi uredno stoji ispisano ime tog mog ukućanina, kao da je ljudsko biće... </strong></p><p><strong>Da, poznaješ me, rekao bi neko... a znaš li kako u mojim nozdrvama miriše prva jutarnja kafa, moj jastuk... koje je boje bol koji se rodi tu na šaku pod vratom dok teče moja suza niz obraze, kako svaka vlat mišića u mom telu drhti u noćima kada osećam vakuum u srcu, kada osećam da će se na mene sručiti blatna lavina sa brda koja okružuju ovu moju maglovitu kotlinu... kada čujem kako treperi lišće starog hrasta koji odbrojava svoje dane u ulici 568 koraka udaljenoj od moga stana... Koje je boje ta bol? Znaš li ti?</strong></p><p><strong>Znaš li, iako sam za tebe nešto nalik velikom matrixu sa imenom, matičnim brojem i adresom, koliko mi je očajnički potrebno da svoju dušu, pa makar i virtualnu podelim sa tobom?</strong></p><p><strong>I gde je sad moj pilot, da nacrta kutiju u kojoj će biti usb kabl za virtualnu dušu? Koja je adresa servera na koji mogu da je uploadujem i darujem je tebi, svetu,nekome, bilo kome... samo da prekine tišina koja me guši.</strong></p><p><strong>Izgleda da je rezervisan samo za male prinčeve... za mene i meni nalik rezervisana je nada... </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2008/07/25/usb-za-virtualnu-dusu
, 25 2008 23:06:55 +0200SKULPTURA OD LEDA<p><img src="http://www.eventsdepartment.com/images/ICE%20SCULPTURE%203D%20KENNEDY.jpg" border="0" width="485" height="360" align="bottom" /></p><p><strong>Pamtim dan kada si u kofere upakovao tri godine, četiri meseca i jedanaest dana. Svaki dan brižljivo si odvojio prozirnom folijom u mirisu nevena, tvoje sveže opeglane košulje, mogl laka za nokte... vina sa cimetom koje smo pili... naših od strasti užarenih i u jedno spojenih tela.</strong></p><p><strong>Za tobom je ostala jedina stvar koju nisam želela dobiti za uspomenu: oproštajni izgovor za tvoje neverstvo...</strong></p><p><strong>Da je uramljena slika, pa da je svom silinom bacim, razbijem o zid, pocepam fotografiju i bosonoga gazeći po staklenoj prašini kapima krvi da ispišem sagu o smrti jedne ljubavi... Ne! Ostavio si samo sivi, glupi, bezlični i bestelesni izgovor - proklet bio! </strong></p><p><strong>Prokleta i ja sa tobom. Namesto da dopustim ponosu da na živo rastrgne sećanje na tebe, samoljublju da te okuje i prstom pokaže ka gubilištu, nagonu za preživljavanje da povuče ručicu giljotine - ja sam dopustila sumnji da me ubedi da sam ja kriva!</strong></p><p><strong>Tako sam počela da sakupljam suze. Isprva krišom, krijući ih čak i sama od sebe, a potom potpuno bestidno. Svakoj sam dala ime, svaka je imala svoj broj, čas rođenja i težinu - jednako kao i da je ljudsko biće. Ispunjavale su moju svakodnevicu i činile da se osećam dobro u ulozi pokajnika i žrtve, one su bile moj kristalasti kostret - ranjavale su duboko u dušu i telo puštajući da se krv sleva na oltar boga koji ne prašta...</strong></p><p><strong>A onda, jednog sunčanog dana, slučajno sam te srela, smešio si se i grlio je ... ljubio... poigravao se zlatom njene kose, trljao njene dlanove... svim telom osluškivao otkucaje njenog srca... šaputao si joj tiho, a ona se smešila... i u mom srcu zavladala je zima. Suze su počele da se lede, ledila ih je ljubav preobraćena u mržnju... rasle su u ogroman breg.... klesala sam pogrdnim rečima, kletvama tvoju skulpturu od leda... suze koje nisu izašle iz srca ledile su se u njemu stvarajući naprsline... </strong></p><p><strong>Pokušavalo je Sunce da rastopi led, nailazili su planinari u nameri da osvoje planinu i oteraju večitu zimu... nije vredelo, stradavali su ni ne videći vrha... </strong></p><p><strong>Tvoja skulptura je napredovala, jasno se ocrtavala svaka bora, nit u dužici oka, pakost u kutovima usana... dečaštvo u nemirnim pramenovima kose... mržnja je postala sve, smisao, vazduh koji dišem... Živela sam tako satima, danima... </strong></p><p>*** </p><p><strong>Jedne ponoći, prolomio se potmuli zvuk kroz tišinu i nemi vrisak pomerio je na tren celu vasionu, na samo treptaj oka nastala je potpuna tišina - srce se pretvorilo u gomilu krhotina... oči koje su te nekada gledale strastveno izgubile su sjaj, ugasilo se svetlo u njima... svet je prestao da postoji... jedna suza krenula je iz oka... i zastala na sredini obraza na tren, da bi se slila u kut usana... bila je tako gorka, kao da je sva tuga sveta stala u nju.... i stajala sam tako uplašena, sama... bez snage da zakoračim ka stidljivom, slabašnom zraku koji se probijao kroz tminu, bez prijatelja koji bi u svojim dlanovima sakupio i odledio ostatke onoga što je nekad bilo srce...</strong></p><p><strong>Plašim se samoće, ali usamljenosti nema leka...</strong><br /> </p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2008/07/24/skulptura-od-leda
, 24 2008 16:30:40 +0200Lunino prokletstvo<p><img src="http://img37.picoodle.com/img/img37/4/7/17/f_DSC00710m_4cc1a1b.jpg" border="0" width="485" height="364" align="middle" /></p><p><strong>Datum u kalendaru zaokružen je crvenim...samo pogled na isti bio je dovoljan da kafa poprimi ukus peska pomešanog sa preprženim bademom, da šnita toplog hleba sa susamom premazana džemom od zove zastane u grlu kao komad plastike. Svaki foton svetlosti me je pekao, svaki zvuk zarivao se u kožu, hiruški precizno, sa željom da zaboli. Svuda oko sebe čujem prigušene zvuke šunjanja, kikot, zveket... tu su! Još uvek ne može da ih pusti sa lanca, ali to je neće sprečiti da me muči sve dok ne bude sigurna da sam na rubu zdravog razuma. </strong><br /><strong>Moram se dati u beg pre no što naude drugima, pre no što bude odveć kasno, moram pobeći pre nego što shvati moje namere. Žurno koračam- iza mene sivilo, ispred mene talas tečnog azota - u prolazu obrana margareta pretvara se u prah... okom okrznut leptir pada u prašinu ispuštajući krik pri grčevitom lepetu krila...Moram stići pre nego što poslednji rub Sunca nestane za horizontom, ustupajući mesto noći, a vreme radi protiv mene... osećam se kao progonjena divljač... ne, još prestrašenije, jer ja znam da se krug hajkača steže. Grabim preko neravnih staza, već mi je trava u visini grudi, još dublje, još dalje, još korak... Pogled ka zapadu, poslednji zrak hitao je ka meni - kasno! Dajem se u mahnit trk. Cunami noći nosi moje demone, već čujem urlike, pušteni su sa lanca... Spotičem se, ustajem i iznova padam... U senci oraha starog 23 godine, čija je klica oživela u jednoj novembarskoj noći, kada nije bilo Meseca, čija je krošnja na istočnoj strani - samo tu je moj spas! Vrišteći, u pokušaju da ih nadglasam hitam ka toj krošnji, bacam se pod nju... tu, u kao čovek visokoj travi, sakrivena sam od svih očiju, pa i njenih.</strong></p><p><strong>Celo polje talasa se pod dlanom crnog vetra, koji goni sve što živi da se pokloni pred princezom koja se rađa na istoku, pa prizna njeno kraljevstvo. </strong></p><p><strong>Osećam da me traži, svaka vlat mi prenosi njene pogrdne reči i kletve. Hoće li me orah izdati uprkos neželjenom pobratimstvu koje ga za mene veže? Hoće li pokleknuti? Uvređena je Luna, neće oprostiti nikada što si njene zrake krotila venčanim prstenom, blagoslovenim u oltaru, što si ih utapala u srebrnom tanjiru punom vode sa izvora iz borove šume ne obazirući se na njihove vriske... - šaputao mi je kupinov cvet.</strong></p><p><strong>Laže! Neće mi oprostiti ono što je, kao i ja, videla u toj vodi - a videla je lice svoga dragog, lice meni suđenog, a njoj sudbinom uskraćenog! Vrisnula je tada Luna, zarila prste u svoje kose, svod se zatresao, čak bi i Danica pobegla drhteći na drugi kraj vasione, ali sem dlanova nije imala druge zaštite. Dograbila je luk, i dok sam se ja burme pritisnute uz srce smešila diveći se lepoti suđenog, ona je nišanila... Vrisak se oteo Danici, burma je iskliznula iz prstiju, a strela se zarila tik do mojih stopala... Pogledala sam ka nebu, Danica je plačući treperila, Luna se rumenela od gneva....Glasnik me je pohodio u snu te noći i rekao: zbog toga što si mi otela srcu drago, na izdajstvo potakla sestru progoniću te.Da zna ko mi je odao tajnu svetog mesta, njen bi gnev i kazna bili još veći...</strong></p><p><strong>Izdrži, šaptala sam orahu, opomeni se našeg pobratimstva, kazne što sledi za izdaju... Zadrhtao je, jedan list je vrisnuo... brzinom svetlosti otrgao ga je sa sebe. Orahova suza kanula je na moje usne... </strong></p><p><strong>Zora je rudela. Besna Luna morala je da spusti oružje. Vršak strele ostao je pritisnut uz grudi kao podsetnik i kompas koji vodi ka narednom svetom mestu... </strong></p><p><strong>Poljubila sam hlanu koru oraha, milujući ga nežno, deleći njegovu bol...</strong></p><p><strong>Ako u noći 3/4 meseca i znate gde sam, ako me vidite na brdu, u livadi, vašem vrtu - čuvajte tajnu.... stavite pečat ćutnje na svoje usne.... </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2008/07/17/lunino-prokletstvo
, 17 2008 21:11:20 +0200Predstava za strance<p> </p><div style="text-align: center"><img src="http://www.overmundo.com.br/_banco/img/1173866435_marionete_no_mar__100dpi.jpg" border="0" width="305" height="229" /></div><p> </p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>Zar je bilo potrebno da dođe kraj,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>da okrenem leđa i pređem prag</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>preko koga si me jednom preneo</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>da bi počeo da pišeš pisma,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong><span style="color: #ff0000">u </span><span style="color: #ff0000">crveno uvijene stihove? </span></strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>Zašto ranije nisi pokazao</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>da tvoji prsti nežno miluju,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>da poljubac moj oduzima ti dah,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>da znaš da skineš zvezde sa neba</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>i da ih upleteš u moju kosu? </strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>Zašto si iznova lomio srce,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>unosio u postelju nemir?</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>U oči, za kojima sada žudiš</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>ti uselio si suze i strah...</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times; color: #ff0000"><strong>Iz obraza mojih ukrao si ruže... </strong></span></p><p align="center"><strong><span style="font-family: andale mono,times; color: #000000">Čemu sad ova predstava za strance,</span></strong></p><p align="center"><strong><span style="font-family: andale mono,times">suze, očaj, ples na kolenima?</span></strong></p><p align="center"><strong><span style="font-family: andale mono,times">Zar nemaš u sebi ni trun razuma</span></strong></p><p align="center"><strong><span style="font-family: andale mono,times">koji uglas viče: <span style="color: #ff0000">SVE TO JE LAŽ!</span> </span></strong></p><p align="center"><strong><span style="font-family: andale mono,times">- Zaboravio si možda? Ja nisam! </span></strong></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>Poslednju put te molim, prekini laž,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>ne pominji više moje ime,</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>ne pričaj "prijateljima" priče</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>kako i koliko si voleo...</strong></span></p><p align="center"><span style="font-family: andale mono,times"><strong>jer ti to nisi nikada umeo... </strong></span></p><p align="justify">_______________________________________________________________________________</p><p align="justify"><strong>Na ovom linku : </strong></p><p><strong><a href="http://www.sendspace.com/file/a62tym" target="_blank">http://www.sendspace.com/file/a62tym</a></strong></p><p><strong>nalazi se upustvo za ubacivanje slajd-fotografija u post... Sanjarenja56, nadam se da će ti biti od koristi :) isto važi i za ostale :) </strong></p>
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2008/07/13/predstava-za-strance
, 13 2008 14:21:05 +0200