My own private hell
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger
hyperblogger2026-05-14T05:25:51ZLament nad jednom ljubavi
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2012/02/06/lament-nad-jednom-ljubavi
<p><a id="res_77322" href="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/angela%20lola%20risantijevic.jpg"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/previews-med/angela%20lola%20risantijevic.jpg" border="0" /></a></p><p><strong>Pustila sam te da odeš - mogla sam te zadržati, bar na još neki dan, na još neki tren, sekund...toliko sam te željna da bi i tren oka trajao, čini mi se, kao večnost. </strong></p><p><strong>Mogla sam, ipak, osetila sam dok su se naše senke dodirivale na tlu pred nama da nas deli nešto jače od mene same. U tvom glasu nije bilo želje dovoljno jake ni da ljudski izgovoriš zbogom - ko sam ja da ti uskratim "sretan put"? </strong></p><p><strong>Ništa ti nisam kazala - mada bi neko rekao da je ionako sve već rečeno.</strong> <strong></strong></p><p><strong>Toliko toga sam ti želela reći - nisam, jer nisam verovala da bi išta bilo drukčije, da bi reči nešto mogle da promene.</strong></p><p><strong>Ipak, svakog sekunda, ono prećutano mi je u mislima, osećam da svako slovo izaziva u meni nemir... </strong></p><p><strong>Znam da ti nikada ovo nećeš pročitati... znam, a ipak bih volela da znaš:</strong></p><p><strong>Ja nisam ljuta na tebe. </strong></p><p><strong>Nisam tvoj gospodar da odredim kad ćeš doći i otići, niti gde i u čijem ćeš se društvu osećati srećnim. </strong></p><p><strong>Ne mogu se ljutiti što me ne voliš - ljubav se desi ili ne desi, nije nešto što biva na silu, niti bi smelo biti nešto što se rađa iz sažaljenja. Više bi me bolelo da te imam na iz sažaljenja nego da te nikada nemam. Ne možeš siliti sebe da osetiš nešto čega nema... </strong></p><p><strong>I dalje tvrdim da bi moj život bio siromašniji da te nikada nisam srela - u onih par trenutaka koje smo proveli zajedno stalo je više sreće no što je u par godina bilo.</strong></p><p><strong>Nedostaješ mi, naravno - ipak, biću jednom bolje. </strong></p><p><strong>Biće to isprva samo tuga, čežnja koja će prerasti u neostvarenu želju, želja koja će biti draga uspomena... Sve će to jednom biti juče. </strong></p><p><strong>Ne brini, sa tugom umem da živim, sreća je već izazov.</strong></p><p><strong>Ostala je u telefonu u skicama jedna poruka: Bojim se, umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati koliko si bio važan i velik u mom malenom životu... </strong></p><p> </p><p><strong>Još te volim.</strong></p><p><strong>Tužno je kada jedan ceo svet umre u svitanje.</strong></p><p> </p>OBLAK BEZ NEBA2012-02-06T02:01:27ZhyperbloggerTišina
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2011/12/24/tisina
<p> <a id="res_74855" href="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/risantijevic%20andjelina.jpg"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/previews-med/risantijevic%20andjelina.jpg" border="0" /></a></p><p> </p><p><strong>Ponekad dođu trenuci, kao ovaj sada, kada svim srcem želim da neko tamo pretoči svu moju bol u note, i samo za mene, na klaviru, u polutami odsvira moju tugu, pa makar me to ubilo. Poželim da iz jagodica poteče krv, kroz vazduh, po belim dirkama.... </strong></p><p><strong>Često plačem, jer osećam da taj neko nikada nećeš biti ti.</strong></p><p><strong>Još češće se nadam da grešim.</strong></p><p><strong>Badnje je veče, tišina je tako glasna.</strong></p><p><strong> Bojim se umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati, koliko si bio važan i velik u mom malenom životu.</strong></p><p><strong>Za njega, jer večeras nije tu...</strong></p>OBLAK BEZ NEBA2011-12-24T18:55:38ZhyperbloggerZa bezimene
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2011/12/13/za-bezimene
<p><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/-dNN7mKt9fI" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/-dNN7mKt9fI" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></p><p> <strong>Jednom će neko pričati priču o meni - možda će je baš početi rečima: Bila jednom ..., ali to neće biti bajka, nije to priča "za laku noć", koja se priča malenim anđelima sa pletenicama, ušuškanim u roze izmaglicu blaženog neznanja. Neće je slušati tilani baldahini, ljubičice sa svilenih plahti, ni plišane igračke razrogačenih očiju.</strong></p><p><strong>Pričaće je ipak jednom neko - možda ti? Ne, neko drugi, neko sasvim treći, u polutami zadimljene kafane, tamo gde sva nadanja i snovi postaju aveti utopljene u alkoholu, tek tupi odsjaj u oku nedosanjanih sanjara i samoživih polubića koje mrsko nazivamo pijancima.</strong></p><p><strong>Možda će me nazvati mojim imenom, a možda mi tada više ni ime neće znati, jer svaki će me Homer nazvati imenom svoga bola, svog boga i greha: Milica, Milena, Danica... možda Ana ili Zorica? Pticama selicama se ne pamte imena.</strong></p><p><strong>Šta će pripovedati? </strong></p><p><strong>Da sam lutala, glavom po oblacima, u loše dane po blatu na kolenima, da sam grešila, nizala greh za grehom i lažnu nadu jednu za drugom. </strong></p><p><strong>Rećiće: Ponekad bi sedela pogleda uprtog u čašu vermuta, ispijajući jedan za drugim, dok ne otupi... o, kako je dobar osećaj da se sav bol ugasi, kada leži nemoćan kao zgažena zver na izdisaju, nesposobna da grize, da razdire svojim zubima.</strong></p><p><strong>Volela je - ne često, ali dovoljno jako da se pomeri gora. Pogrešne? Možda i prave, ali ne za nju - za druge, uvek za neke druge.</strong></p><p><strong>Umela je da čeka, čak i onda kada čekanje nije više imalo smisao nikome, pa ni samom bolu koji ju je razdirao i terao od nemila do nedraga - a tako je glup osećaj u mučitelja kada zna da mučeni više ne mari.</strong></p><p><strong>A onda, jednom, nije umrla stvarno, nije otišla u zoru, ni sumrak. Samo je usnula, a deo nje više se nikada nije probudio. Nestao je, ugasnuo kao plamičak na noćnom vetru. Sa njim je nestao i onaj tužni sjaj u njenim očima, i smeh, trapavi pokušaji da se umili, bude prihvaćena, shvaćena, nečija...</strong></p><p><strong>Ostala je samo prazna ljuštura, bledi lik u crnom.</strong></p><p><strong>Šta je bilo sa njom? - možda će upitati neko. </strong></p><p><strong>Ko će to znati, možda je otišla, a možda još živi tu, među nama, neviđena, nevidljiva. Možda je to naša zaboravljena sestra, prijateljica...</strong></p><p><strong>Možda shvatićeš i ti, ali to tada više neće biti važno. </strong></p><p> </p>OBLAK BEZ NEBA2011-12-13T14:31:02ZhyperbloggerO duploj kruni i ostalom
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/05/09/o-duploj-kruni-i-ostalim-carsijskim-pricama
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/za%20blogic%201.jpg" border="0" /></p><p><strong>Javna je tajna da je rukomet moja opsesija. Dobro, možda je bolje reći: moj omiljeni izduvni ventil - utakmice su uvek sjajna prilika za dobro zezanje, pevanje, i beskonačno igranje u ritmu bubnjeva, bez kojih se naravno ne može. Mi navijači smo nešto kao velika otkačena porodica: svi smo na ti, kvalitetno se zezamo, nikada ne zviždimo himni, :) dobro, dobro.. umemo da budemo i zlice... priznajem.</strong></p><p><strong>Elem, odlazak na finale Kupa u Jagodinu se podrazumevao, mada je cela nedelja iza mene bila toliko naporna, vreme ama baš nikakvo, i truckanje u klonu "ko to tamo peva" autobusa do zla boga iritirajuće. </strong></p><p><strong>Da su nas maltretirali na ulazu u halu - jesu. Da smo ih bojkotovali, i izašli iz hale, jer nisu hteli da nas puste - jesmo. Da su nam iz RTS kazali da neće da nas snimaju i pored koreografije koju smo imali, sjajnog navijanja.... jer eto, kvarimo prenos - jesu, i rekli smo im: boli nas .... :) mi ćemo svejedno osvojiti duplu krunu. </strong></p><p><strong>I jesmo... trčali smo po parkingu, po kiši, pevali, igrali... grlili se, ljubili ... beskonačno... dobro, sve dok nas policija nije opomenula da se raziđemo.</strong></p><p><strong>Suvišno je reći da sam se osećala predivno, okružena ljudima sa kojima sam toliko lepih trenutaka podelila.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/risantijevic%20andjela%20kup%20srbije.jpg" border="0" /></p><p><strong>Mislim da sam se posle prilično duge depresije ponovo rodila... možda je to najbolji način da opišem osećaj koji mi je naišao. Ne želim da zvučim kao navijač fanatik - nije to sad ona priča - navijaj ili umri... to je jednostavno skup energija koji je napravio otisak u vremenu. </strong></p><p><strong>Zaspala sam u busu u povratku... kada sam se probudila, negde na pola puta, u apsolutnom mraku, isprva sam pomislila da sam sanjala - jer, hej, ja se tako dugo nisam dobro provela da sam pomislila da i ne umem više. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/krsmancic%20risantijevic.jpg" border="0" /> </p><p><strong>Osim toga... pa... dobro, neću baš sve da vam kažem, nešto ćete morati i između redova da pročitate. </strong></p><p><strong>Sutra je dan Grada - na repertoaru živopisan kulturni program sa volom na ražnju, vatrometom na nebu i Jelenom Karelušom na bini. Hm.... prava vašarska atmosfera. Ne volim vašar, ali ovaj neću propustiti, čisto da vidim mogu li da uhvatim opet onu pozitivnu energiju. </strong></p><p><strong>Neće boleti da pokušam da budem sretna, a ako i zaboli... pa, ... biće vredno toga.</strong></p><p> </p>Generalna2011-05-09T18:06:59ZhyperbloggerHm
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/05/01/hm2
<p><strong><br />Stalno maštam... oduvek sam u mašti nalazila svoj spas od sivih dana, mračnih misli, ružnih reči i svih nakaza - onih koje potiču iz stvarnosti, ali i onih koje su rezultat mojih strahova. </strong></p><p><strong>Jedini trenuci kad me mašta izda su praznici - ne znam zašto, dođavola, baš kad bi mašta trebala da me posluži, ona reši da ode na produženi vikend. Valjda je zaslužila, zapravo, sigurno jeste - ako se uzme u obzir koliko naporno radi. </strong></p><p><strong>Dočekah i ovaj vikend... bolje rečeno - nedelju, jer to je jedini dan kada ne radim. </strong></p><p><strong>Vraćala sam se sinoć po kiši kući, preko pruge, prego železničkih pragova sa cegerom punim piva...mrkli mrak, a ja, smejem se... kao luda, bolje rečeno - kezim se oko glave, kao da su mi i uši otišle na odmor.</strong> <strong>Radosna što sam živa, što ću se naspavati, što je nedelja... što sam posekla kosu - još jedna pletenica duga kao ruka završila je u kutiji, i nije mi bilo žao... bilo mi je potrebno da se promenim , da osetim da sam se promenila, pa sam rešila ovako da počnem. </strong></p><p><strong>Naravno, u red su stali svi da iskomentarišu - šta se to samnom događa? </strong></p><p><strong>Hm... </strong></p><p><strong>Danas je praznik rada, mašta je otišla na odmor... možda će mi poslati razglednicu, dok se ne vrati,snalazim se kako moram. Ne zamerite, ja sam samo tako malo..na svoju ruku...</strong></p><p><strong><br />Sretan vam praznik rada...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/62826-andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /> </p>Generalna2011-05-01T13:27:39ZhyperbloggerO praštanju
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/20/o-prastanju
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjica%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Često si govorio: Voleti znači praštati.</strong></p><p><strong>Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti?</strong> <strong>Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?</strong></p><p><strong>Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno. </strong></p><p><strong>Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...? </strong></p><p><strong>U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?</strong></p><p><strong>Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....<br /></strong></p><p><strong>Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu. </strong></p>Generalna2011-04-20T20:58:01ZhyperbloggerSve je to u oku posmatrača
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/19/sve-je-to-u-oku-posmatraca
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20srce.jpg" border="0" /></p><p><strong>Svi možemo posmatrati jednu te istu sliku - a opet, svako od nas će je doživeti i videti na svoj način. Ako uzmemo za primer sliku iznad: romantičari će videti srce, realisti zgužvani list biljke koja se koristi u farmakološke svrhe... :) neki će videti grozne zanoktice, i prokomentarisati kako bi oni to majstorski sredili... ja vidim samo jednu od sitnih lepota koje nam svakodnevno promiču, jer pokušavajući da živimo, zapravo ne živimo.</strong></p><p><strong>Elem, danas je bio jedan od onih dana kada sve nekako ide po sopstvenoj volji. Po samovolji šefa prošetana sam sa mesta u pogonu na naplatu potraživanja - jer je skontao da nije dovoljno reći samo : daj mi pare, da bi za jedno prepodne na računu sakupio 300 000... ima nečeg i u lepoj reči, iako to naš domaći privatnik nikada neće shvatiti.</strong></p><p><strong>Pfff... ne želim da pričam o privatnicima - mogla bih da odem u pogrešnom smeru.</strong></p><p><strong>Elem, ima nečeg zabavnog u naručivanju muzičkih želja na radio stanicama - nekako je zabavno šatro slučajno pustiti stanicu, praviti se blesav i slatko se nasmejati kada se rođendanac nađe u čudu čuvši na talasima svoje ime i čestitku, još i omiljenu pesmu... dobro, dobro... znam da postoje milioni različitih načina da se dragoj osobi stavi do znanja nešto, al navika je valjda navika. </strong></p><p><strong>Elem, moja mama voli narodnjake - ne ovaj domaći turbofolk, nego one stare pesme, iz sedamdesetih, osamdesetih - u kojima ima kafanske duše, nečeg ljudskog i lepog. Ko rekoh, ajd da joj čestitam rođendan i da je iznenadim... primenila sam standardni recept - šatro malo pojačala radio - slučajno, otkucala poruku i poslala. Naravno da je uspelo - slatko se nasmejala, i dopalo joj se.... Srce mi je bilo puno. Ko rekoh, ček baš da poručim još jednu - mahinalno ukucam šifru da vidim koliko su mi skinuli i nađem se u šoku kada sam skontala da je cena poruke preko 500 dinara.</strong></p><p><strong> Zaboga?!</strong></p><p><strong>Da se razumemo - nije mi žao, vredi mama i 1 000 0000000 ... puta više od toga, ali nekako se osetih namagarčeno. Stanica je ozloglašena po onim kvizovima gde je nagrada mobilni telefon,a na nagradno pitanje koje glasi: Šta je plajvaz? Niko ne zna odgovor, iako se po 100 ljudi javi i odvali koješta....valjda je trebalo da mi padne na pamet zašto nikada u programu ne pominju cenu sms-a....</strong></p><p><strong>Naravoučenije: Nikad više neću čestitati nikom ništa preko Radio Balkana :) stavljam ban na mogućnost slanja poruke sadržine : A razmak na 1202 :)Već koliko sutra odlazim u vip i uradiću to svega mi....<br /></strong></p><p><strong>Pogledam opet stanje... pa rekoh sebi - samo još jedna, pa neću nikad više :) </strong></p><p><strong>Srećan ti rođendan, mama!</strong> </p><p> </p>Generalna2011-04-19T21:45:31ZhyperbloggerKoliko traje "zauvek"?
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/17/koliko-traje-zauvek
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/61983-andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Moje šetnje već su nadaleko poznate - gotovo uvek su podstaknute nekom tugom, brigom, ličnim osećajem nepripadanja i lutanja. </strong></p><p><strong>Rezultat svih šetnji su, gotovo po pravilu, fotografije, stihovi ili još dublja ćutnja - koja je rezultat zaključaka koji su predugo odlagani.</strong></p><p><strong>Ustala sam u pola osam -jedini slobodan dan i ja baksuz ne mogu da spavam. Probudila sam se po navici - sa bezveznim "nedelja" ukusom u ustima. Tu ni sto lutanja ne pomaže. Obukla sam se, uzela fotoaparat, dva mobilna telefona ( uključila prihvatanje poziva sa liste ) i krenula. Bez smera i jasnog cilja. </strong></p><p><strong>Uložila sam krajnji napor da se priključim na prirodu, na plavo nebo, peščanu plažu kraj keja, nepregledne tepihe cveća,da na taj način oteram sve gorke reči, ružne misli, tugu... ja sam bekstvo u imaginarne svetove podigla na nivo umetnosti, da nije tih svetova i knjiga koje gutam ovih dana - verovatno bih skrenula odavno...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20zauvek.jpg" border="0" /></p><p><strong>Rađamo se sa strahom od prolaznosti - upiremo se svim snagama da stvorimo ili sudelujemo u nečemu što će biti večno. Ne pristajemo ni na šta manje, iako znamo da su generacije pre nas omanule u tom pokušaju - sizifovski se borimo... Kakvo je to prokletstvo u nama? Da li je to šarena laža kojom bojimo sivilo svoje prolaznosti, dajemo aromu svom životu? Koliko uopšte traje zauvek? </strong></p><p><strong>Zašto je toliko važno da stvorimo nešto što će trajati duže od nas samih? A mi, mi smo tako krhki, samo jedan maleni stisak može nas uništiti - jedna gruba reč, preki pogled, stisak ruke... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20maslacak.jpg" border="0" /></p><p><strong>Krhki smo kao maslačak... samo je dovoljno da vasiona trepne okom i gotovo... nema nas više - istina, naši snovi postaće začetak novih svetova, koji će se roditi da tamo negde učine trenutak večnosti lepšim, ili bar podnošljivim... da li je to večnost? </strong></p><p><strong>Nisam sigurna. Osećam u vazduhu nešto čega se bojim, nešto veće od sebe, jače... možda je to samo moja mašta, možda ja to samo starim... </strong></p><p><strong>Bojim se. </strong><br /><strong>I to je valjda normalno. <br />Čega? Prolaznosti... Čini mi se da je moje postojanje toliko bilo bezbojno da iz njega neće nići novi svetovi.... </strong></p><p><strong>A možda je to samo san.</strong></p><p><strong>Samo da vasiona ne sklopi dlan... samo još treptaj makar, za šansu da dokučim večnost. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20dlan.jpg" border="0" /> </p><p> </p>Generalna2011-04-17T15:42:28ZhyperbloggerOdysseus complex
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/14/odysseus-complex
<p><a id="res_61658" href="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20hyperblogger.jpg"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/previews/andjela%20risantijevic%20hyperblogger.jpg" border="0" /></a></p><p>U potrazi za budućnošću često sam se gubila u lavirintima prošlosti.
Utvare, sećanja i otelotvorena griža savesti - u širokom rasponu nakaza
i ličnih čudovišta, vešto su premeštale zidove - varajući me, dovodile
su me na sam prag ludila.<br />
<br />
Tražeći pravu sebe često sam nalazila samo klonove same sebe -
sačinjene od tuđih mišljenja i predstava o tome kakva bih trebala da
budem. <br />
<br />
Gledajući sebe kroz tuđe oči propuštala sam da sagledam svet sopstvenim
i uživam u trenucima i vremenu koje se neće nikada vratiti.<br />
<br />
I ko sam nakon svih lutanja ja?<br />
Jesam li ja original ili kopija koja hrani svoj ego i pokreće mehanizam sopstvenog postojanja verujući da je original?<br />
<br />
Da li je Univerzumu uopšte važna ta lična borba buduće prašine?<br />
Možda je u psihi ljudskog bića da svojim ličnim borbama pridaje preveliki značaj? <br />
Možda "bogove" zapravo nije zanimao Odisej, možda je samo ulivao sam
sebi snagu i borio se protiv očaja ubeđujući sebe da je žrtva tamo neke
pakosne više sile?<br />
Možda mu tako njegova sopstvena nemoć nije delovala strašno - možda je tako sam sebi delovao jak?<br />
<br />
Da li je takva laž neophodna da bi se dala boja postojanju?<br />
Jesmo li pioni zarobljeni tuđom voljom i kapricom ili samo robovi sopstvenih zabluda?</p>Priče iz mračnog sokaka2011-04-14T21:14:56ZhyperbloggerSa zvezdama u očima
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2011/04/06/sa-zvezdama-u-ocima
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/60834-andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p align="right"><strong>Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.</strong></p><p align="right">***</p><p align="justify"><strong>Ti si stvorenje sazdano od čuda i snova uvezanih baršunastom mašnom sačinjenom od uzdaha i suza. Koračaš bespućem svemira od zvezde do zvezde, tražeći svoju, koja će obasjati tvoje snove.</strong></p><p align="justify"><strong>Kada smo se srele bila si malena šumska zver, divlje dete...čini mi se da sam osećala otkucaje tvoga srca na dlanovima, dok si drhtala.</strong></p><p align="justify"><strong>Kako su tužne bile tvoje oči, a tvoj osmeh zaključan u nekoj fioci...</strong></p><p align="justify"><strong>Kada si porasla? Gde je ono dete - ko je ova mlada žena? Kako i zašto mi je promakla transformacija u leptira? </strong></p><p align="justify"><strong>Slutim, iako su predivna, da to nisu tvoja poslednja krila. </strong></p><p align="justify"><strong>Znam, još mnogo puta proživećeš iznova sve to. </strong>. .</p><p align="justify"><strong>Ne boj se... dotaknućeš zvezde - jer nosiš ih u sebi, za tebe nebo nikada neće biti suviše visoko.</strong></p><p align="justify"><strong>A ako ikada i posumnjaš, uplašiš se ili kloneš - poslušaj me: sklopi dlanove, kao u molitvi, i neka ti palčevi dodirnu usne, sklopi oči - ne, ja neću da se stvorim tu, ali mesto mene biće kao molitva:</strong></p><p align="justify" style="background-color: #ffff99"><strong>Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći
nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.</strong></p><p align="justify" style="background-color: #ffffff"><strong>Izgovori je... tiho, sasvim tiho... i znaj, čak i kada ti sumnjaš - postoji neko ko veruje u tebe. </strong></p><p align="justify" style="background-color: #ffffff"> </p><p align="justify" style="background-color: #ffffff">.......</p><p align="justify" style="background-color: #ffffff">Tebi, jer si posebna, moja Milena. </p>OBLAK BEZ NEBA2011-04-06T23:16:37ZhyperbloggerPospani dani
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/04/05/pospani-dani
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Oduvek sam bila opsednuta biljkama - od malena sam imala iritirajuću naviku da posadim svako </strong><strong>seme koje uspem da dograbim - čekajući da nikne, obilazeći krišom oko saksije, čekajući onaj trenutak kada se pojavi majušno ispupčenje koje označava da je biljka krenula da raste.</strong></p><p><strong>"Jesi li to opet nešto posadila?" - upitala bi mama. (Priznajem, dovodila sam je do ludila... verujte mi,nije joj bilo lako... dešavalo se da u jednoj saksiji bude cela botanička bašta.)</strong></p><p><strong>"Ne!!!" - slagala bih nevešto, crvenija od bulke.</strong><br /><strong> Znala je da lažem - sada to znam, i nekako je uvek nalazila strpljenja da prihvati moje nove "ljubimce" i tuguje samnom kada ih više ne bude. </strong></p><p><strong> Bilo mi je svejedno da li su to zrna predivne žute jabuke koju sam u slast pojela, ili seme komšijine predivne puzavice, ili kakvog poljskog cveća - fascinirao me je proces rađanja novog bića, pomisao da iz nečega majušnog iznikne nešto tako lepo budila je radost.</strong></p><p><strong>Odrasla sam, naučila na časovima biologije da i iz manjih stvari od semena ladoleža rastu mnogo veća čuda, ali ljubav i ista opsesija prema "bockanju" semena uz obode saksija, u jogurtske čaše i priručne vaznice je ostala - to je valjda ono dete u meni koje nema namere da odustane...</strong></p><p><strong>Maštam o mirisu limunovog cveta - već treći put pokušavam da okalemim jedan, i uživam u onom divnom mirisu rascvetalog limuna koji me vraća u detinjstvo. </strong></p><p><strong>Nedavno sam od dobila avokado -donela mi je mama u krevet, na tanjiru, da se osladim i probam...čudno možda zvuči, ali nikada nisam jela avokado. Nekako, ... šta ja znam, :) promicao mi je.</strong></p><p><strong>Pojela sam ga - traljavo, nije me nešto fascinirao posebno ukus - ali suvišno je reći koliko me je oduševila semenka. Ha! Semenka! O bože, ;) ogromna je. Ok, ok :) nije da nisam videla nikad sliku avokada, ali :) oogromna je! </strong></p><p><strong>Nikada nisam posadila ništa slično. Ne bih ja bila ja da nisam odmah opsela google i ukucala odgovarajuće reči. Par sekundi i čitavo uputstvo. Fascinirao me je proces. Naravno, nisam mogla da odolim.Zaputila sam se u kuhinju, dograbila čačkalice, isekla dno flaše, ubockala seme...</strong></p><p><strong>Mama je ušla u kuhinju. </strong></p><p><strong>"Nemoj mi reći da ćeš da posadiš to čudo?!"</strong></p><p><strong>Da! - nema svrhe da je lažem... </strong></p><p><strong>Rekla je nešto nalik: gunđ, gunđ, gunđ :) - u prevodu na domaći: jao, dokle više sa tom menažerijom? </strong></p><p><strong>Naravno, prihvatila ga je. Redovno ga obiđe, poprska, premesti na Sunce....</strong></p><p><strong>Naravno, i ja čekam, vrtim se oko tacne.... </strong></p><p><strong>O,kako je divno posmatrati proces rađanja. Pitam se kako li izgleda posmatrati rađanje jedne zvezde ili možda malenog univerzuma - šta bih dala za karte u prvom redu za takav jedan takav spektakl.</strong></p><p><strong>Dok mi se ne pruži prilika za tako nešto, uživaću u ulozi malog boga u sopstvenoj vasioni i maštaću o mirisu limuna i malenom avokadu. </strong></p>Generalna2011-04-05T21:05:58ZhyperbloggerU kući ogledala
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/04/u-kuci-ogledala
<p><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/2sfguR_N08c" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/2sfguR_N08c" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></p><p><strong>Osećam teskobu dok koračam uskim hodnicima ovog bizarnog lavirinta koji se zove moj život. Guše me ti mračni memljivi zidovi prepuni iskrivljenih ogledala - ona su moja pokora: ogledam se, ali nijedno ne prikazuje moj pravi lik, tako dugo se ogledam u njima da više ne znam ni kako izgledam, ko sam prava ja. </strong></p><p><strong>Neka sila me je kaznila zaboravom mog sopstvenog bića. Ha! Neka patetična sila iz univerzuma je posvetila mom postojanju pažnju i našla za shodno da ga oblikuje - koliko li je njoj tek dosadno kad svoje postojanje stavlja u službu posmatranja mene.</strong></p><p><strong>Moje su misli i reči petparačke priče - kao pijani, propali pisac, natucam s vremena na vreme koju reč ili redak, hvatajući na jeftine trikove, hraneći se povremenim ovacijama i poluuvelim lovorikama....kakva patetična intelektualna onanija. Moram priznati, isprva su orgazmi bili lepi, burni, a iz dana u dan postali su proizvod rutine, odvratni, plitki.</strong></p><p><strong>Mislim da sam pre neki dan ugledala u ogledalu baricu punu ustajale vode, gotovo da sam osetila onu neprijatno toplu vodu skrivenu u zelenoj ljigavoj tvari - to valjda govori nešto o meni? Uostalom, zar je važno? Kao da će svet prestati da postoji ako se pretvorim u štogod drugo? Ja sam zalutalo zrnce peska u pustinji prolaznosti.</strong></p><p><strong>Povremeno se još buni po koji atom u meni, vrišti, pruža bespomoćno ruke ka nebu, udara po ogledalima, umišlja da vidi ljudsko lice u odrazu. </strong></p><p><strong>Povremeno se trgnem i osetim kao da sam neko drugi, da me neko posmatra, iz tmine i smera nešto zlo...</strong></p><p><strong>Povremeno sanjam da sam čovek.</strong></p><p><strong>Moje drugo ime je postalo: Povremeno... </strong></p><p><strong>Fejkujem život... ili nešto nalik životu, iz straha od ludila. A ludilo je tako dobro: kao meko, toplo ćebe, miris cimeta, vrelog griza... zelenih jabuka....ludilo tako dobro miriše.</strong></p><p><strong>Teturam se. Ili se to lavirint tetura u pokušajima da me zadrži u sebi dovoljno dugo dok ne prestanem da pokušavam da izađem napolje? <br /></strong></p><p><strong>Nisam sigurna, znam samo jedno: ovo nije život, ovo je eho života, ovo nisu emocije, evo je nešto emocijama nalik, sećanje na osećanja... </strong></p><p><strong>Ja nisam crno ni belo... ja sam širok spektar sivog. I nestajem, polako, ali sigurno. </strong></p><p> </p>Priče iz mračnog sokaka2011-04-04T21:52:15ZhyperbloggerSoba 209
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/price-iz-mracnog-sokaka/2011/04/03/soba-209
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/moje.jpg" border="0" /></p><p><strong>Bio je jul. Sećam se vreline tog leta, polja prepunih cveća, pljuskova, onih iznenadnih, pravih letnjih, koji izazivaju želju da luduješ na kiši, kao bosonoga princeza krunisana milionima svetlucavih kapi, malih bisera....da pevaš, nemih usana, iz srca. </strong></p><p><strong>Sećam se - tog leta život se gasio u meni, sav taj blistavi sjaj svemira mi je smetao, zbog mog mraka, u glavi...</strong></p><p><strong>Pojavio si se ti. Obožavao si jednu princezu, malenu, velikih očiju, onih bademastih - istovremeno tako snenih i detinjih i tako ženstvenih... majušnu, bosnonogu, velikog osmeha, malenog nosića - kao stvorenog da se na njemu nađe pena kapućina sa malo cimeta.... </strong></p><p><strong>Ne mogu da te krivim, jest nešto posebno. </strong></p><p><strong>A ja sam se do tada divila samo smrti, njenom hladnom zagrljaju, obožavala sam je svake noći, pokušavajući da je na prevaru nateram da mi dođe, da me povede u beskraj svemira, onako, kao po svojoj volji, a ne po mojoj... tako da ne postanem samoubica - već žrtva sudbine....</strong></p><p><strong>Onda sam na popis svojih božanstava i predmeta obožavanja dodala još jedno biće.... </strong></p><p><strong>Divila sam se toj ljubavi, delovala je tako nestvarno, kao sekvence otete iz nekog holivudskog filma, pitala sam se: zar je moguće da neko voli toliko? Zar je moguće umreti, otići na nebo i gospodu reći: Ja sam bila živa - a da nikada nisam bila voljena toliko...</strong></p><p><strong>I tako sam sramežljivo uzela suvi, prašnjavi sunđer, i sa svojeg popisa predmeta obožavanja obrisala sam ime smrti, a ljubavi promenila ime u tvoje.</strong></p><p><strong>O, malo je reći da sam te volela - sav bol i tugu pretočila sam u stihove za tebe... čekala sam, u strahu, ljutnji.... zagorčao si mi tuđe zagrljaje, nisu mogli da me ugreju-ipak nisi hteo da budeš moj med, niti da me ugreješ.</strong></p><p><strong>Čekala sam i odustala.... Čuli smo se samo ponekad. Sve ređe...dani su postajali nedelje, nedelje meseci.</strong></p><p><strong>O, pronašla sam savršen zagrljaj. Na"Vidikovcu" sedeli smo na haubi, sa čašama martinija među dlanovima, zvezdanim nebom iznad nas... i ceo svet je bio moj, staklen, čvrst kao balon od sapunice - ali moj! </strong></p><p><strong>A onda si došao ti. Nisam smela da te vidim, da se susretnem sa tobom, ni da ti čujem glas. Ipak jesam. Budala! Kupila sam tvoju priču da si me sve vreme voleo. O, sto puta neka sam prokleta! Budala! </strong></p><p><strong>Mislila sam da ću ti se osvetiti u toj sobi, uzeti ti nešto i ostaviti ti kajanje. </strong></p><p><strong>Jesam uzela... osvetila, ali po kojoj ceni?Da li si bio vredan toga?</strong></p><p><strong>Izgubila sam savšen zagrljaj, nikada mi više zvezdano nebo nije bilo ogrtač, niti svetla grada svici na nečijem dlanu.</strong></p><p><strong>Prokleta budala! </strong></p><p><strong>Zagrljaji za koje sam jednom želela da budu nešto posebno postali su male aveti, nakaze bez sudbine i budućnosti - i još opsedaju sobu... vidim ih, svaki put kada prođem pored hotela, kako priljubljuju svoja sablasna lica uz njen prozor.</strong></p>Priče iz mračnog sokaka2011-04-03T19:24:10ZhyperbloggerHleba i igara
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/glupost-nema-domovinu/2011/03/24/hleba-i-igara
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20milan%20stankovic.jpg" border="0" /></p><p><strong>Ok, znam da će mnogi sad osuti paljbu - otkud ja sa mojom pričom o RNR romansama ovako blizu Milanu Stankoviću - šta ćeš... može se ;) a i tako je to u Zaječaru, malo malo, pa upadne neki poznati lik ... dođe ti ko dobar dan da vidiš Jelenu Karleušu, Čolu, Mariju Šerifović... o Zvezdama Granda neću ni pričati. </strong></p><p><strong>Elem, u Zaječaru gradu je naći posao - bez veze, bez "preporuke", partijske podobnosti...ili anatomskih predispozicija koje se eto, dopadaju nekome- praktično nemoguće. Ok, sad će neko reći: pih, jaka stvar, učlani se u partiju.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20sasa%20kovacevic.jpg" border="0" /> </p><p><strong>Ok, razumem... ali zaboga, zar je i za posao školske tetkice, recepcionera ili konobara potrebna partijska kartica i intervencija predsednika odbora partije ove ili one? </strong></p><p><strong>Ok,ako već i mora nečije dobro dete, žena... khm, ljubavnica - zar mora ceo grad o tome da zna pre nego što se i dogodi? Npr. otvara se Nacionalna agencija... khm, za tamo nekakav razvoj, radnih mesta toliko i toliko (apliciralo 800 krivo informisanih - bože u kom li oni svetu žive kad misle da imaju šanse ), a ceo grad je mesec dana unapred je znao ko će biti zapošljen... zaboga? I gde je sad tu diskrecija?</strong></p><p><strong>I tako, dok se prave šeme i šemice, o tome ko će zauzeti koje radno mesto, a ko naslediti njegovo prethodno,radnicima se po dve godine ne uplaćuju doprinosi - a država to sa čuđenjem saznaje ( bože, da li ti ljudi išta rade osim što greju stolice i podgrevaju bureke u kopir aparatima ), a plate se naplaćuju isključivo preko sudskih procesa... (Ne izmišljam, moj stari platu vidi na svakih par meseci - kad presavije tabak, pa ojadi državu. Platu drukčije ne prima...)</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20toma%20blackpanters.jpg" border="0" /> </p><p><strong>O svom poslu ne želim da pričam. </strong></p><p><strong>O svom fakultetu ne želim da pričam - mojom diplomom obrisali su zadnjice tatini i mamini sinovi, ljubavnice funkcionera, i ostala gamad koje su fakultet videle na fotografiji, a u diplomama desetke.... </strong></p><p> <a id="res_60180" href="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20acapulco%20bend.jpg"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/60183-andjela%20risantijevic%20i%20acapulco%20bend.jpg" border="0" /></a></p><p><strong>U ovom trulom gradu - gde svaki smrtnik zna koji poslodavac drži na crno, koji ne plaća, koji traži "depozit" za slučaj da zavučeš ruku u kasu, koji traži plaćanje u naturi... gde se preduzeća sistematski rasparčavaju, da bi ih neko podoban kupio - država će dati 10 000 eura tamo nekom Gorenju, da bi zaposlilo ljude... i to ne bilo koje ljude - ljude sa spiska.... ljude za koje se zna....</strong></p><p><strong>Sramota! I još će mi neko sutra reći da vlast nije znala?! Kako da ne - svaka vlast u ovoj zemlji ima nešto zajednično - naivna je ko francuske sobarice.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20jadranka%20barjaktarovic.jpg" border="0" /> </p><p><strong>Hleba ovde nema... ima samo igara, koliko ti duša ište.... </strong></p><p><strong>I onda, pitaju me omladinski lideri opozicije - Anđela, zašto svojim odlaskom na koncerte podržavaš ovaj truli režim?Zašto ne pristaneš da budeš naš kandidat na narednim izborima... </strong></p><p><strong>Uvek jedno isto odgovaram - kad već nema hleba, dobre su i igre... da nam barem ovo sivilo prođe u veselju, a hleba i onako bolje da se naučimo da ne jedemo - kako je krenulo, biće skuplji od mesa.</strong> </p><p><strong>A sem toga - ko u blatu pliva, s vremenom postane svinja. Ja radije biram da budem socijala, nego dno dna. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjela%20risantijevic%20i%20ekrem%20mamutovic.jpg" border="0" /> </p><p> </p><p> </p><p> </p><p> </p>GLUPOST NEMA DOMOVINU?2011-03-24T23:31:39ZhyperbloggerRock 'n' roll romansa
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/21/rock-n-roll-romansa
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/moja%20rokenrol%20romansa.jpg" border="0" /></p><p><strong>Bilo je vrelo avgustvovsko veče, ja sama u gomili, sa naočarama za sunce ( usred mraka, možeš misliti ) sa kapuljačom na glavi.... željna anonimnosti. Društvo je bojkotovalo koncert Pilota - oni su suviše soft za njihov ukus, a ja ih tako volim, zato što svaki njihov koncert podseća na clip iz nekog tinejdžerskog filma čija je radnja smeštena tamo negde u osamdesete. Neka magija je u vazduhu, oseća se radost pomešana sa čežnjom, doza tuge - za onima koji nisu tu, koji nikada neće više biti... život. </strong></p><p><strong>O, kako sam samo pevala, na sav glas, iz dubine duše... Odnekud, stvorio si se ti, sa pitanjem: Zašto nosiš kapuljaču po ovoj vrućini?</strong></p><p><strong>Odmerila sam te od glave do pete - tako nisi moj tip, prošlo mi je kroz glavu; sa tim tetovažama, kožnim pantalonama i jaknom, plavim očima - o, kako samo mirišeš na nevolju, a ja još uvek, iako luda skroz, dobra mamina devojčica, a ti ... pa, očigledno momak na lošem glasu. </strong></p><p><strong>Imam ružan friz - odbrusila sam. I okrenula se, nastavljajući da pevam, praveći se da te ne vidim. </strong> <strong>Ako te ignorišem dovoljno dugo, sigurno ćeš otići. </strong></p><p><strong>Nisi otišao... Ostao si tu, celo veče, uz mene. Nisi odustao, želeo si da se uveriš da li je moj friz zaista ružan... pa onda i da vidiš moje oči.... </strong></p><p><strong>Znam, izlizane fore za muvanje, ali tada, pa.... uz svu onu magiju, delovale su nekako romantično, rock 'n' roll romansa, e to nikad nisam doživela. </strong></p><p><strong>Plesali smo, pevao si mi na uho: Ja ne spavam i ne dišem, jer ne mogu da opišem, kako si lepa.... </strong></p><p><strong>Masa je buljila u nas, a mi smo plesali, i vrteli se u krug, kao ludi... smejali se zagrljeni, pevali i ljubili se.... ljubila sam savršenog stranca, halapljivo, dok ga ne otme zora i odvede ko zna kome i ko zna gde... nije bilo važno. </strong></p><p><strong>Piloti su otišli sa scene, ali to više nije ni bilo važno.... stajali smo u senci borova, zagrljeni... pričao si o sudbini. Ništa se ne dešava slučajno.... </strong></p><p><strong>This is no ordinary love - krenuo je nastup Nightshifta.... </strong></p><p><strong>I zaista, to je bilo sve, samo ne obična ljubav....tu, kraj šatora, u borovoj šumi, kraj bazena, gledali smo zvezde... pričali i smejali se, zagrljeni, golicala sam te kosom po licu, a ti se tobože ljutio... </strong></p><p><strong>Rastavila nas je zora... znala sam da moram da idem, da magija ne bi nestala...</strong></p><p>***</p><p><strong>Telefon je zazvonio danas... naravno da sam poznala tvoj broj. Nisam se javila. Ne, ne zato što sam grozna i sebična, već zato što ti pripadaš nekom drugom svetu, koji je nastao te večeri u našem zagrljaju, i sa jutarnjim Suncem postao deo večnosti, zaplovivši negde, ka srcu svemira....</strong></p><p><strong>Ostani tamo, molim te, budi svetlo koje će osvetljavati mrak mojih tužnih dana...</strong></p><p><strong>I pamtiću, to je sudbina...</strong></p><p><strong>This is no ordinary love.... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/no%20ordinary%20love.jpg" border="0" /> </p>Generalna2011-03-21T22:32:34ZhyperbloggerRazumem, i nije mi teško ( po naređenju: AnaM )
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/20/razumem-i-nije-mi-tesko-po-naredjenju-anam
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/andjelija.jpg" border="0" /></p><p><strong>Po zapovesti komandujuće :), na izvršenje....</strong></p><p>***</p><p>Jednom davno, tragala sam za nečim - moglo bi se nazvati <strong>SREĆA</strong>. Verovala sam da je dostižna, uhvatljiva, da se može izmeriti, izraziti materijalnim - možda osmehom voljene osobe, sjajem u njenom oku, ponosom u njenom srcu.Verovala sam da je to jedini način da je dotaknem i okusim, i svom snagom prionula... </p><p>Hrabro sam učila, pisala, radila, žrtvovala sitne radosti - držanje za ruku sa voljenim - nepotrebno, pevanje do zore - nedozrelo, mahnito trčanje po vrelom asfaltu sa sandalama u rukama - oh, ludo...smeh, suze radosnice - histericno, bleju kraj bazena - zabava za lenje, njihanje kolevke sa usnulim čedom - rezervisano za glupe žene.... Oh, svemu što podseća na život i život jeste ja sam dala ime, tek da ga obezvredim, ne iz zlobe: verovala sam u nešto veće i važnije od mene....verovala...</p><p><strong>ZANOS</strong> mi nije dozvolio da shvatim, ljubav prema mom bogu Uspehu, da vidim ono što mi je sve vreme bilo pred očima:<strong> PRAVDA </strong>je spora, za neke i nikad dostižna, nipošto univerzalna, deluje na 1000 različitih načina, onako kako ne želimo i ne očekujemo.Onda kada ona želi i smatra da je čas... ona je sve, samo nije sestra bliznakinja pravičnosti.... </p><p>Možda je mene stigla moja, zaslužena...?</p><p>I tako, dok sam se budila uplakana, molila, merila gde sam pogrešila, po hiljadu puta koračajući bosonoga po stazi posutoj staklićima mog vlastitog sveta koji se slomio - gledala patnju voljenih, koje sam, u mojoj glavi, izneverila, izdala... mrzela sam sve što predstavlja reč <strong>OTADžBINA</strong> zbog tuge i bola,zbog toga što zbog čeljadi zle, koje delaju krijući se iza njenih skuta ne znam više ni šta je sreća, ni pravda, a zanos odavno više ne osećam. </p>Generalna2011-03-20T20:52:48ZhyperbloggerNe plašim se smrti, već umiranja
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/20/ne-plasim-se-smrti-vec-umiranja
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/ne%20plasim%20se%20smrti.jpg" border="0" alt="andjela risantijevic" /></p><p><strong>Čini mi se da je od prvog momenta kada sam se susrela sa ovom mišlju ista postala jedna od mojih omiljenih, valjda zato što na najslikovitiji i najtačniji način odražava moj stav prema životu i smrti. </strong></p><p><strong>Neko će reći: mlada si, šta znaš ti o smrti, glupo je da u tim godinama i pomišljaš o njoj... iskreno, ona i ja smo se susrele solidan broj puta, ako ništa, bar dovoljan da svojoj majci skratim život za bar deset godina.</strong></p><p><strong>Ne volim odlazak kod lekara. Opet, neko će reći: ko pa voli? Ja bih mogla da nabrojim dobar broj osoba koje u odlasku kod lekara vide jedini način da im neko posveti pažnju, i sve one žive u porodicama koje za njih ne mare... tužno je to, no ipak je deo naše realnosti, baš kao i mnogo toga što nije lepo, ni ti korisno.</strong></p><p><strong>Napokon, u pauzi između kuća-posao kombinacije udenuh i odlazak kod lekara, ono, kao standardna kontrola. Nabeđivale se drugarica i ja da odemo, pa se najzad pokupismo ( priznajem, zvuči pomalo bolesno zvati nekoga da skoknete do lekara, no šta da se radi ).</strong></p><p><strong>Razume se da smo se smejale kao blesave - ona misao valjda koju svaki pacijent upakuje u mozak kada pođe kod lekara: nije mi ništa, nego ajd da proverim, nas je podigla... </strong></p><p><strong>Da je ovo bio odlazak u kafić narudžbina bi verovatno glasila: dva papa testa, molim i dozu stresa.</strong></p><p><strong>Nisam očekivala da će mi reći to što je rekao, onako, hladno: imate sumnjivu ranicu... blah, ok, sad će neko reći: danas gotovo svaka treća devojka i žena imaju, nije to ništa strašno... al neka to neko kaže svim onim ženama u mojoj porodici koje su umrle od raka. ( nisam hipohondar, časna reč ).</strong></p><p><strong>Nisam ni očekivala ono što će njoj reći: III grupa, idete na biopsiju. </strong></p><p><strong>Priznajem, užasno sam se smorila... čekajući u hodniku, gledajući žene koje izlaze nasmejane, sa rukom na trbuhu, koja je tajni znak koji svaka žena razume: u meni raste život... gledajući i žene koje izlaze sa bradom koja drhti, i suzom u oku, još jedan tajni znak koji svaka žena razume: u mojoj utropi nema ničega, prazna je, a ja se nadala.... </strong></p><p><strong>Ušla sam u ordinaciju sa strahom od raka, priznajem, prvi put u životu zaista prestrašena.... izašla sa cistom :S i gomilom recepata i uputa za dalju kontrolu... Ha! <br /></strong></p><p><strong>Lekovi, lekovi, lekovi.... ne zna se koji je skuplji za doplatu - da li su uopšte ovi lekari normalni? Da li je iko u ovoj državi normalan?</strong></p><p><strong>Da ne pominjem koliko mi ide na živac osećaj mučnine koji izazivaju... prosto da poželiš da si muško.... sumoran dan, baš kao i moje misli. Ne zamerite, biće vremena i za sunce.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/jaokhuca].jpg" border="0" /> </p><p> </p><p><strong> </strong></p>Generalna2011-03-20T17:42:23ZhyperbloggerPazi?
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/06/pazi
<p><a href="http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/album/generalni" title="Koristite ovaj album za slanje novih slika."><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/pazi%20ako%20hoces.jpg" border="0" /></a></p><p><strong>Nedelja bi trebala da bude dan za opuštanje, odmor od svog belaja koji se dešava šest dana unazad - znači "problem free", "idiot proof" i sve ostalo što uz to ide.</strong></p><p><strong>Iako neizrecivo volim da spavam, možda zato što sam dete u duši, možda zato što radim i subotom - uvek se budim rano. Pokušavam ja da zavaram sebe, meškoljim se, prevrćem po krevetu -ajd, da probam, možda ću i da zaspim...jok, ne uspeva. </strong></p><p><strong>Ok, kad sam već budna, daj da bar dan provedem kvalitetno - umesto toga negde u glavi podsvesno uključujem tajmer koji odbrojava vreme do momenta kada ću morati da odem u krevet,što označava početak nove radne nedelje. Verujte, prilično stresan "hobi" moje podsvesti koji rezultira činjenicom da nedeljom nikada ne nosim sat - uvek znam koliko ima sati, možda omašim za koji minut.</strong></p><p><strong>Danas sam išla da fotografišem. To me opušta, mada me često ljudi gledaju zblanuto kada kleknem pored počupanih latica, pregaženog cveta ili slomljene boce. Kog je briga šta oni misle - ljudi uvek nešto misle, pa neka im bar nedeljom.</strong></p><p><strong>Imala sam više nego dovoljno vremena da razmišljam - a ne valja to. Osetila sam se pomalo usamljeno - od kako mi je najbolja drugarica rekla da se udaje, nešto čudno je škljocnulo u mojoj glavi... čudan rasplet ako se uzme u obzir da bi količina šampanjca koju smo ona i ja popile utapajući tugu dovoljna da se okupa slon... dobro, porodica slonova... omanje krdo? </strong></p><p><strong>Nije fora u alkoholu, fora je u rasterivanju tuge, nekad i samom tišinom. Kad te neko zna da je dovoljno samo da te pogleda, i razume. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/mi%20nekada.jpg" border="0" /></p><p><strong>Znam, družićemo se mi i dalje. Nije to pitanje koje sebi postavljam.Niti ću ikada, to je prijateljstvo za ceo život, a možda i posle života.<br /></strong></p><p><strong>Jesam li ja vuk samotnjak? </strong></p><p><strong>Ponekad se osećam tako. Ja dolazim i odlazim bez najave, kao oluja, ne vezujem se za stalno...ne želim, a možda i ne umem.</strong></p><p><strong>I tako, dok moje drugarice svoje atraktivne fb profil fotke zamenjuju slikama svojih beba, trudničkih stomaka, svojih muževa.... i ostalim prizorima porodične idile, na mojim se smenjuju slike sa čašama, flašama, kaubojskim šesširima, poznatim ličnostima... </strong></p><p><strong>Dok one pričaju o svadbama, udaji, nedeljnim ručkovima, njegovoj majci, ocu, ludoj porodici, prvim koracima i zubićima - ja pričam o bežanju sa posla, pišem pesme, priče, stihove... zaljubljujem se i odljubljujem, igram bosa na pesku uz trubače...ljubim sa savršenim strancem,zagrljena na koncertu Pilota...o, kako je dobro plesati u zagrljaju stranca... </strong></p><p><strong>Ne vidim sebe kao nečiju bolju polovinu, kao majku i domačicu, bar ne za sada... </strong></p><p><strong>A možda sam ja samo nedozrela? Napokon, bila sam štreber, možda sam tu negde </strong><strong>zaboravila da živim, pa sad sa zakašnjenjem radim ono što sam trebala ranije?</strong></p><p><strong>Ko zna?</strong></p><p><strong>Tek, sve je više komšijskih tetki koje se brinu za moje zdravlje, odmahuju glavom, valjda me otpisujući.</strong></p><p><strong>Osećam proleće u vazduhu, priroda se budi... transformiše... možda ću i ja postati nešto što i ne sanjam da ću biti. </strong></p><p><strong>Uživajte u slikama. </strong></p><p> </p><p>
<a href="http://img687.imageshack.us/i/klikerplavi.jpg/" target="_blank"><img src="http://img687.imageshack.us/img687/1828/klikerplavi.th.jpg" border="0" /></a> <a href="http://img220.imageshack.us/i/kaokapi.jpg/" target="_blank"><img src="http://img220.imageshack.us/img220/6583/kaokapi.th.jpg" border="0" /></a></p><p> <a href="http://img820.imageshack.us/i/snegkojpada.jpg/" target="_blank"><img src="http://img820.imageshack.us/img820/4158/snegkojpada.th.jpg" border="0" /></a> <img src="http://img715.imageshack.us/img715/9944/ubijenaruza.th.jpg" border="0" /></p>
<a href="http://img715.imageshack.us/i/omacilasevrba.jpg/" target="_blank"><img src="http://img715.imageshack.us/img715/2774/omacilasevrba.th.jpg" border="0" /></a> <a href="http://img291.imageshack.us/i/probijenizid.jpg/" target="_blank"><img src="http://img291.imageshack.us/img291/1264/probijenizid.th.jpg" border="0" /></a>Generalna2011-03-06T18:14:18ZhyperbloggerKUĆA... MA, ZNATE VEĆ
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/03/03/kuca...-ma-znate-vec
<p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/kuca%20poso.jpg" border="0" /></p><p> <em>Kako se zaštiti od budala - one su tako inventivne....?! </em></p><p><strong>Koliko mi je nekada ona čuvena "kuća-posao" fraza bila simpatična, toliko je počela da mi ide na živce. Ne volim rijaliti šou-programe, zato što prikazuju život u njegovom najodvratnijem svetlu, lišavajući me želje da verujem da tamo negde postoji i živi neko normalan, a boga mi i želje da uopšte gledam ljude.</strong></p><p><strong>Posla ovih dana preko glave - ali ne onog posla koji kada se završi čini da se čovek oseti dobro, ponosno što ga je završio, nego naprotiv umorno i isrcrpljeno, bez jedine moguće satisfakcije - ponosa što si napravio nešto što će trajati. </strong></p><p><strong>Ne volim rad u pripremi za štampu - kida živce... a najviše mrzim prekucavanje i prelom tekstova za knjige, naročito kad nema šta da se pročita, i kada je autor ostvario privilegiju da se nazove piscem samo zato što je zapravo imao para da plati za štampu. </strong></p><p><strong>A mene je, za maler, ove nedelje baš htelo... prvo me je zadesila knjiga samozvanog proroka Svete, koga pohode Sotona, Ilija... svi sveti, pa i sam Gospod Bog.</strong></p><p><strong>Ok. Verujem u Boga. Nisam religiozni fanatik, nisam zatucana, ni zadojena - liberalna... ipak, ne dovoljno liberalna da prihvatim Boga kakvog Sveta prorok servira: Bog nosi crvene čizme koje je pozajmio od svoje žene (uzgred budi rečeno - malo ga žuljaju ) i pije nes kafu bez mleka... </strong></p><p><strong>Bilo je to najtežih 30 strana u mom životu. Izjavila sam šefu da smatram da je sramota da odštampamo tako nešto, jer je odvratno. Pitala sam ga da li je uopšte i pročitao - obećao je da hoće.</strong></p><p><strong>A onda... boljevačke bekrije...</strong></p><p><strong>Volim boeme, one što slušaju muziku na uvce i uzdižu na pijedestal obožavanje života, njegovih zadovoljstava i sreće - pijanice, s druge strane, pokretne spužve, alkose koji možda nalaze sreću u čaši, ali zato tuđe živote pretvaraju u noćne more - ne podnosim.</strong></p><p><strong>Jedino što više ne podnosim od alkosa je alkos koji sebe nazove piscem. Ok, alkosa koji i pijan zna gramatička pravila, drži do lepote pisane reči, još i mogu da čitam, ali ovo je bilo intelektualno silovanje: "Iako je poznata činjenica da veseljaci i oni koji su nasmejani duže žive, ipak među mnogim boljevačkim veseljacima ima dosta pokojnika."</strong></p><p><strong>I tako punih 44 strana... prepunih hvalospeva alkoholizmu i cirozi jetre.Ne, nisu to oni boemski hvalospevi, ispunjeni nekom draži, nečim gotovo božanskim... ne mirišu na atmosferu Olimpa, ambroziju i nektar - samo na džibru, i to prilično lošu i zadimljenu kafanu, čiju tavanicu resi memla. </strong></p><p><strong>Polazim kući, o Bogu hvala - kao da sam odležala 10 godina robije. </strong></p><p><strong>Stižem do samog centra grada koji, uzgred budi rečeno, ovih dana liči na Aljasku - sneg do kolena, i još ne posustaje.</strong></p><p><strong>Čujem cvrkut ptica, zapravo čitavog jata ptica... Jesam li ja to konačno skrenula?!</strong></p><p><strong>Ne, sluh me ne vara, centar grada je preplavljen ogromnim jatom čvoraka. Razdragani lete od zgrade do zgrade, od jedne zamrnute krošnje do druge. Kako je samo čudan spoj snega i cvrkuta ptica, kao da je neko stopio proleće i zimu.</strong></p><p><strong>Stajala sam i posmatrala plavu jelku, visoku - od spolja umotana u snežno ćebe, a iznutra, sakriveni u krošnji čvorci pevaju, kao neki ludi orkestar, himnu proleću.</strong></p><p><strong>Setila sam se mog čvorka Đurice koga sam odgajila - nisam mogla da se ne zapitamm po ko zna koji put,šta se sa njim zbilo? </strong></p><p><strong>Bar nešto lepo da vidim u ovim tmurnim danima...ispunjenim rutinom.</strong></p><p> </p>Generalna2011-03-03T21:10:30ZhyperbloggerKako sam pobedila sebe
http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/generalna/2011/02/27/kako-sam-pobedila-sebe
<p><a href="http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/album/andjela" title="Anđela Risantijević"><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/mi%20na%20okupu.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></a></p><p><strong>Od kako znam za sebe sa prozora moje sobe posmatram Rtanj. Tajanstvena planina, i sigurno ste čuli ili će vam jednom pričati o vanzemaljcima, čudnim svetlosnim kuglama, magli koja se ponaša kao da je živo biće, čarobnjaku čiji je to nekada bio dvor, piramidama...magnetnoj anomaliji koja kompas čini neupotrebljivim, avionskom koridoru koji je svojevremeno zbog čudnih stvari zatvoren... </strong></p><p><strong>Ako vam i ne pričaju o tome, sigurno će vam neko bar pomenuti rtanjski čaj - srpsku vijagru, lek koji pored onih, khm, muških problema leči sve ostalo... </strong></p><p><strong>Ja ću vam pričati o nečemu drugom... </strong></p><p><strong>Elem, vrh mi je uvek delovao nedostižan - nemoguća misija, bar kada se govori o osvajanju sa severne strane, koja je izazov, zbog strmina, oštrih stena, provalija... svega onog što čini standardnu noćnu moru svakog sa strahom od visine i lošom kondicijom... </strong></p><p><strong>Društvo me je pozvalo da osvojimo planinu... mislim, zvali su oni mene i ranije, ali od kako su stigli rezultati sa holtera koji "potvrđuju da mi je srce dobro, da je sve to od stresa, u glavi..." </strong></p><p><strong>Razmislila sam... i rešila da pokušam...ne samo da osvojim vrh, to je onako, uzgred - da pobedim sebe, to je već nešto. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/suvisno%20je%20reci%20zezali%20smos%20e.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></p><p><strong>Suvišno je reći da smo se čekajući zvanično otvaranje početka uspona proveli zezajući se. Smejala sam se. Da li zbog straha što ću se suočiti sa nečim većim od sebe, ili zbog sreće što konačno radim nešto što sam tako dugo želela...Ne znam ni sama, tek smejala sam se kao luda... </strong></p><p><strong>Razume se sasvim da sam pre vrha morala da se opremim - Rtanjskim čajem :) za svaki slučaj, ko zna od čega sve čuva... a ako ništa, bar ću imati čime da se lečim ako se prehladim. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/bez%20rtanjskog%20caja%20nigde.jpg" border="0" alt="Uspon na Rtanj 2011." /></p><p><strong>A kako uopšte i odoleti heklanoj torbici punoj čaja, ukrašenoj ručnim radom ;) i divnim ciklama Durexom - valjda za slučaj da dejstvo čaja bude fatalno :) </strong></p><p><strong>Vreme da se pođe ka početnim položajima za početak uspona, pogled ka Timočkoj Kapiji - koliko uteši, toliko i zaplaši - opominje na susret sa nečim u odnosu na šta je čovek mali, njegove snage nedovoljne ... strah. Osećam ga, znam.. smešno... ipak tako je... Naravno da ne priznajem - ja se ničega ne bojim, osim sebe same... sebi prizanajem. Sebi samo priznanje i dugujem. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/bog%20vas%20cuvao.jpg" border="0" /></p><p><strong>Kojom stranom? Severnom, odgovaramo moja ekipa i ja... Vodič posmatra njih, pa mene... Vama je ovo prvi put? Jeste li sigurni? ( iz pogleda se vidi jasno da misli da nema šanse da mogu, ali ne bi da me uvredi - nije to moja paranoja, tako je bilo ) </strong>.</p><p><strong>Da, sigurna sam... izlazim, krećem...jurim, da dokažem da mogu... drugima. Ispred mene reka ljudi...</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/pocetak.jpg" border="0" /></p><p><strong>Penju se, ćaskaju... Neki planinari govore: Mah, spremam se za Elbrus, došao sam do Rtnja da protegnem malo noge i vidim raju. </strong></p><p><strong>Elbrus? Zaboga... šta ću ja ovde? Savest mi govori: eto, eto, ti tvrdoglava. Jednom će ti ta tvoja tvrdoglavost doći glave... gudure, vrtače.. možda baš sad, i neka ti, kad ne umeš da priznaš... </strong></p><p><strong>I šta reći svojoj savesti? Kuš.... šta drugo, šta me sad još i ona nervira? </strong></p><p><strong>Prvih pola sata - sasvim opušteno, nimalo naporno, kružimo, levo, desno... čini se u krug, a onda, sasvim drsko i nenajavljeno, počinje uspon... bez kraja... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2385.jpg" border="0" /></p><p><strong>Posmatram ljude - nisu zadihani... a ja? Kipim od znoja... dođavola... Osećam da vučem noge, umesto da koračam... osećam umor, koji ne mogu da opišem. Kako li je tek na 1500 metara? </strong></p><p><strong>Prilazi mi jedan planinar.... Sad će i ovaj verovatno da me obeshrabri nečim - mislim ja.</strong></p><p><strong>Izvinite, posmatram vas već neko vreme, i da li mogu da vam kažem nešto, nemojte zameriti?</strong></p><p><strong>Da, naravno, recite ( u sebi: sad će da mi održi govor o kilaži i o tome kako me jedno 30 kg manje ne bi ubilo ) uz osmeh, onaj uvežbani šalterski, šta ćeš, deformacija.... </strong></p><p><strong>Skinite taj prsluk, ako ga ne skinete, nećete se nikada ni popeti, znojićete se previše, pašće vam pritisak i izgubiteće svest - rekao je to onako profi, nasmejano. Ako zatreba pomoć, samo recite. </strong></p><p><strong>Posramila sam se sebe same, skinula prsluk, i kao preporođena nastavila dalje. </strong></p><p><strong>A onda, izazov. Uspon uz stenu... :S ja ovo ne mogu, gledam provaliju sa moje desne strane, naravno, strah je čini pet puta većom nego što jeste... stenu takođe. Starija gospođa... dobro, khm, :) baka od dobrih 60 i kusur prolazi pored mene i penje se ko od šale... Šta? Kad ona može, mogu i ja.... i popela sam se, opet posramljena... </strong></p><p><strong>I nešto računam ja po glavi - sad će negde vrh, sigurno... kad ono - nečiji glas... uh dobro je, već smo na pola puta! Već? Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! </strong></p><p><strong>Šta se bre dere ova? Kao da je čuo moj unutrašnji vrisak... :)</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2373.jpg" border="0" /></p><p><strong>I tako smo nastavili da se penjemo. Uključila sam muziku, stavila slušalice... na mahove slala poruke ekipi koja se delom nalazila isped, delom iza mene. Svi su dobro, svi su na broju.Guraj dalje!</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2406.jpg" border="0" /></p><p><strong>Ne, nije ni ovo vrh.. Ima još... još samo "malo"... </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2409.jpg" border="0" /></p><p><strong>Još samo par koraka.... :S a ja se već, pozdravljam sa dušom, na svaki par sekundi premirem od straha - zbog visine, neću valjda sada posustati.... sada, na kraju :S </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2420.jpg" border="0" /></p><p><strong>Uspela sam... stajala sam u neverici, posmatrajući vrh, ljude oko sebe... Oduševljena, srce je tuklo, od ponosa, radosti, straha, neverice... Uspela sam!</strong> </p><p><strong>Čovek koji me je fotografisao vraća mi aparat - Čestitam, nisam verovao da ćete se popeti, iskreno, mislili smo da ćete odustati još na samom početku - i pokazuje rukom ka svojim drugarima koji nasmejano mašu... Okreću se i odlaze, u neke nove pobede. </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2429.jpg" border="0" /></p><p><strong>Iznad mene je bilo samo nebo - ispod mene, kao na tanjiru cela Srbija.... </strong></p><p><strong>Okrećem se i polazim, spuštam se užurbano... preostalo je samo još jedno - da dodirnem oblak, svi planinari kažu da je to trenutak kada se osetiš kao ptica, slobodan...</strong></p><p><strong>Eno mog oblaka - moram da ga dodirnem! </strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2435.jpg" border="0" /></p><p><strong>Postala sam ptica... </strong></p><p><strong>Oblaci su počeli preteći da se navlače, zbilja na vrhu Rtnja se u razmaku od dva sata izmenjaju najmanje 2 godišnja doba... Počinje sneg, pa ledena kiša, pa pljusak... Staze se pretvaraju u blatnjavu noćnu moru... ni štap više ne pomaže, grabim grane, sve što može da pomogne da se spustim... osmeh uprkos svemu ne silazi sa lica... </strong></p><p><strong>Tri sata kasnije, mokra do gole kože, blatnjavija od mangulice - osećam se tako živa.</strong></p><p><strong>Navukla sam nešto suvih krpica iz ranca - našminkala se, tek da ne plašim ljude... i ovekovečila trenutak kada sam pobedila sebe, planinu, druge... </strong></p><p><strong>Hvala onima koji su me na tom putu podržali! </strong>:) <strong>Ili nisu... i tako opet doprineli mojoj pobedi.</strong></p><p><img src="http://hyperblogger.blog.rs/gallery/1417/DSCN2439.jpg" border="0" /> </p><p> </p>Generalna2011-02-27T12:27:55Zhyperblogger