Srce u parčićima

Ona i ja...

Pustio sam je da bude sama, da me nema... Javio sam joj se za rodjendan, cestitao joj. Nije znala ko sam. Bolelo je, peklo je. Kao hiljadu nozeva da se zarilo u moje srce i dusu. Jedva sam disao. Rekla je da je promenila telefon, pa me zato nije imala u imeniku. Poverovao sam. Vise nije sa onim deckom. Sama je. Ponovo se druzimo...

Sve je bilo sjajno, ponovo smo se vidjali povremeno, druzili, pricali o svemu i svacemu. Nismo vise toliko pricali telefonom, ali valjda je to zamenilo vidjanje. Bilo je sve sjajno, divno.

Ali onda... Odjednom... Promenila se... U jednom momentu smo pricali koliko smo zaljubljeni, koliko se volimo... A u drugom... Nema je da se javi... Navodno, nama kredita, pa nema vremena... Kad pitam sta se desava, kaze nista, izvinjava se... Ali nista ne menja... Sve se nastavlja po starom... Ne cujemo se vise tako cesto... Porukica je sve manje... Sve vise i vise je odsutna...

Bojim se da ce ovaj put, kad bude rekla zbogom, to biti konacno. Vise nece biti mesta za povratak... Zauvek ce me izbaciti iz svog srca... Iz svog zivota...

Vreme tako sporo tece kad je nema... A svaki udah boli kao milioni sicusnih ali ostrih iglica koje se zarivaju u moja pluca... Nemam volju ni za cim... Ni da jedem, ni da spavam... Ne mogu da se smejem vec nekoliko dana unazad... Iz cista mira mi krecu suze na oci... Pre sam mogao o svemu tome pricati sa njom, a sad... Osecam, duboko u sebi, da se umorila... Da je umorna od mene, da to vise nije to za nju, i da zeli da se udalji... A iz nekog razloga, plasi se da mi kaze to... I onda mi na ove izuzetno bolne nacine to stavlja do znanja... Mozda sam nesto pogresno uradio, povredio je, i sad je doslo na naplatu... Ne znam...

Sve sto znam, to je da BOLI... A ja... Ne mogu da prestanem da je volim :( Osecam kako me polako obuzima depresija... Mracne, crne misli... Umoran sam, psihicki i fizicki, a ne mogu da spavam, nocima... Prevrcem se, kako zaspim, tako ponovo vidim nju... Sva ona agonija kroz koju sam prolazio dok je nije bilo, sada se vratila, samo jos intenzivnija... Sada je tu, a nema je... To jos vise boli... Cekati poruku, cekati da se javi, a nje nema... I na sva moja pitanja, uvek je jedan odgovor... Izvini...

A bol samo raste i raste... Raste dok me skroz ne obuzme, i dok ne ostane samo bol, i nista vise... Ne znam hocu li ikad vise moci da se nasmejem, da li cu i zeleti... Vreme ce pokazati... Sada je moje srce, ponovo, u parcicima....

Sve još miriše na nju...

Zaista, sve još miriše na nju...

Nedostaješ...

Nedostaješ malena... Nedostaju mi naše priče, naše zezanje, naše ubijanje dosade. Nedostaje mi i jadanje o problemima, i njihovo zajedničko rešavanje. Rešavali smo malo tvoje, malo moje probleme. Sve se činilo toliko lako kad si ti tu. A sad? Kome ću sad da se požalim? Ko će sad da me sasluša, da mi pomogne? Da mi da savet onako kako si ti to umela? Zbog tebe sam imao ludu energiju da menjam stvari, da popravljam sve. Zbog tebe je sve izgledalo veselije i pozitivnije, prenosila si svu svoju dobrotu i pozitivu na mene.

A sad više nema toga. Sve je ponovo onako kako jeste, sivo, tmurno, tužno.

Juče sam na ulici prošao pored neke devojke koja jako liči na tebe. U trenutku, iz daleka, pomislio sam ti si. Lice mi se ozarilo, osmeh oko glave. Čekam da priđeš, da me primetiš. Ali ništa. Prošla si pored mene, ni ne pogledavši me. A onda sam shvatio, da to nisi ti.

Da li ću te ikada sresti ponovo? Da li namerno izbegavaš puteve kojima prolazim? Svakog dana si blizu mene, tako blizu, da poželim da dođem, i vidim te. A znam da ne smem. To bi te možda još više oteralo. Ubijam taj nagon da te vidim. Čekaću. Koliko god treba. Čekaću da se vratiš, i da uzmeš, i popraviš ovo moje srce u parčićima...

Svuda je oko mene

Ovaj vikend mi je teško pao. Prvi vikend od kad je rekla da se više ne družimo. Prvi vikend kad je nisam čuo. Ne bismo pričali ništa posebno, ona bi kratko ispričala šta joj se dešavalo, onda bih ja to isto učinio. Možda bi se neka tema nametnula sama od sebe, pa bi malo i o njoj. Jednostavno, onaj prijateljski razgovor koji svi vole sa nekim da imaju.

Opet, svuda oko sebe sam video nju. Svake 3 sekunde sam gledao u telefon, mislio, javiće se, pustiće sms, nešto, bilo šta. Ali nije. Čuću neku pesmu, koju mi je ona prvi put pustila, i pomisliću na nju. Kada idem do prodavnice, sve očekujem da će od negde da se pojavi ona. Isto je i kada idem negde. Želeo sam da vikend provedem sam, bez ikog, potpuno odsečen od sveta, Mislio sam da će biti lakše. Da možda nekako prespavam ta dva dana. I u tome sam uspeo. Niko me nije zvao, niko posetio. Spavao sam u nenormalnim količinama. Svaki put je sanjao. Nekako sam preživeo. Pretpostavljam da niko ne bi ni primetio da nestanem. Ona sigurno ne bi. Za nju već ne postojim.

Iskreno, ne znam šta više da pišem. Šta god da napišem, samo ću se ponavljati, i dosaditi svima redom. A osećanja su mi i dalje u rasulu. Ona je svuda oko mene, u svakom zvuku, svakom mirisu, svim bojama. Čak me i neki ukusi podsećaju na nju.

Neverovatno kako neko može toliko da ti se uvuče pod kožu, toliko da ti prožme svaki segment života, da apsolutno sve što radiš je na neki način vezano za tu osobu. Tako je sa njom. Ona je svuda oko mene. Svuda oko mene, tako blizu, a daleko, i tako nedodirljiva. Uvek na dohvat ruke, ali taman toliko daleko da ne može biti dodirnuta. Na kraju, sve što ostane je srce u parčićima...

Još jedan gubitak...

Taman kad čovek pomisli da ne može da bude gore, život se okrene, podari još jedan šut u cevanicu, i ponovo te obori na zemlju. Nisam želeo o ovome da pišem, želeo sam da ovde pišem samo o njoj... Ali moram, moram pisati, jer ne znam gde da oslobodim ove emocije. Maksimalno sam se suzdržavao, ne mogu više.

Sa njom sa se čuo u utorak. I izhubio je. Možda ne zauvek, ali sigurno na neko duže vreme. Tog istog dana, bez da znam, izgubio sam još nekog. Svog najboljeg prijatelja. Njega sam izgubio zauvek. Bez mogućnosti da se vrati. Život me je ponovo tresnuo o zemlju, a nisam se još pošteno ni pridigao. Nije bilo ništa čudno da se nas dvojica ne čujemo dva, tri, pet dana, pa onda da se čujemo, vidimo, ispričamo. Tako je bilo i sad. Njemu sam pričao o njoj, savetovao me je kako da se kontrolišem, da pazim da ne budem povređen, da ne povredim nju. Da se razumemo, znam ja to i sam, ali nekako, kad sami sebi trebamo da damo savete, nikad ne uspemo. Možda sam je povredio, nenamerno, ne znam. Svašta je pregurao preko glave u zadnje dve godine. Prvo je izgubio oca, sasvim iznenada. Zatim, par meseci kasnije, izgubio je majku. Žena je najverovatnije umrla od tuge za ocem. Pre svega toga, oženio se, pa razveo. Čovek koji je bio dobar, na hleb da ga mažete. Život ga ni malo nije štedeo. Onda, iznenada, i on je otišao. U utorak. Isti dan sam izgubio dve izuzetno važne osobe na svetu. Mrzim utorak. Niko ne zna da mi kaže kad tačno, negde duboko u noć. Sam. Bio je neverovatno pozitivna ličnost za sve oko sebe, ali ja sam ga znao bolje od drugih. Ja sam znao njegovu mračniju stranu. Uvek je postavljao pitanje "za koga ja da živim? Nemam nikog". Ja sam uvek pokušavao da ga obodrim, da mu dam novu želju za život, da mu pokažem da uvek ima zašto da se živi. Možda sam pogrešio.

Sada je sa ljudima koje je voleo, i koji su njega voleli. Nek' ti je laka crna zemlja prijatelju, počivaj u miru. Došlo je vreme da se i ti malo odmoriš...

Tama...

Sinoć je bilo pomračenje Meseca. Odavde se sasvim lepo video , velik, skoro zlatne boje. Tama ga je polako jela... Želeo sam, barem pokušati, da uživam u pomračenju. Od malih nogu sam voleo sve vezano za svemir, zvezde su mi uvek bile fascinantne, a Mese najbolji drugar.

Da bih bolje video, nesmetano, rešio sam da izađem iz grada, udaljim se malo od svetla. Nisam imao nikakav poseban cilj ni odrednicu, samo sam kreno. Nisam zapravo želeo ni o čemu da razmišljam, samo da porazgovaram sa starim drugarom, dok je tu. Kada sam stigao tamo negde, shvatio sam jednu stvar - krenuo sam prema njoj. Da budem iskren, voleo bih da sam mogao sa njom gledati ovo pomračenje. Ja da se kao pravim pametan i objašnjavam joj šta i kako, a ona da kao ne zna, i da me sluša. Verovatno bi postavila i neko pitanje. Toliko je divna.

Kako je tama sve više obuzimala mog drugara, tako se moje srce sve više stezalo. Da li će se to desiti i sa mnom? Da li će, poput te tame, u njenom srcu i mislima, mene obuhvatiti zaborav? Da li će, jedno jutro, ustati, i taj dan biti prvi u nizu kada neće uopšte misliti na mene? Da li će se to desiti i meni, da polako utone u zaborav?

Ne želim da je zaboravim. Ma koliko bolelo, ovako je, bar u mojim mislima, sa mnom, i nisam sam.

Ne znam zašto je otišla. Rekla mi je zašto, ali nisam siguran da je to razlog. Uvek se bojala da mi kaže neke teške stvari, bojala se da me ne povredi. Uvek je birala reči, a ja je molio da to ne radi. Da li su njena osećanja izbledela, i da bi me možda zaštitila od samog sebe, rešila je da ode? Ili su možda njena osećanja nastavila da rastu, i više nije mogla da ih zadrži u okvirima našeg prijateljstva? Možda nikad neću saznati, a toliko me kopka.

Tako sam proveo još jedan dan bez nje, a zatim i noć. Moj prijatelj Mesec je, po dobrom staro običaju, ćutao, ali me je saslušao. Svesam mu ispričao, požalio mu se. Slušao je. Na trenutak mi je bilo lakše. Nisam je zaboravio na taj trenutak, samo me je obuzeo osećaj smirenosti. Biće sve u redu pomislio sam. Međutim, tama je baš u tom trenutku rešila da je dosta. Moj drugar je nestao. Ja sam ostao sam, u tami, negde van grada, bliže njoj.

Pitao sam se šta li radi u tom trenutku. Da li gleda ovo pomračenje? Da li je sa Njim? Da li on ume da joj ispriča šta se dešava, kako i zašto, ili samo trapavo komentariše. A da li se ona pravi da ne zna šta je, i postavlja mu pitanja? Ili su možda i njene misli krenule ka meni? Da li je pomislila šta ja radim u tom trenutku? Možda nikad neću saznati, verovatno nikad.

Polako sam krenuo nazad, kroz mrak. Put mi je osvetljavala ona. A svaki korak, kojim sam se udaljavao od nje, bio je sve teži i teži, a grč u srcu sve jači i jači. Nisam mogao da dišem. Morao sam da zastanem, da se vratim nazad. Još dugo sam sedeo tu, mislio o svim lepim trenucima sa njom. Ne znam koliko dugo. Moj se drugar ponovo pojavio, ali nisam želeo da mu se jadam. Sve sam mu već rekao.

U tom trenutku, samo sam želeo da budem sam sa njom, kao nekad, da čujem njen smeh, njen blagi glas, koji bi možda rekao "hajde da izlečimo ovo tvoje srce u parčićima"...

Čekam te

Upotrebiću tuđe reči za ovo što želim da kažem, jer neverovatno dobro opisuju ono što sam joj ja rekao, na vrlo nespretan način.

Stihove je napisala Lepa Simić, a ja ću napisati samo deo. Video sam ih na ovom blogu, kod Katy.

Dušo, čekam te...
Kako se to drugačije piše?
Živi, lutaj, voli...
Čekam te!
Kad se umoriš, kad više nemaš kome da se vratiš,
kad te napuste svi,
- dođi!
Ja čekam te...

Želeo sam da joj kažem baš to. Ali nisam, rekao sam nešto jako trapavo. Ali zna, zna da ću je čekati. Rekao sam joj, kroz suze, da ći čekati da mi se ponovo javi, kad dođe bolje vreme za nas, kada moje srce više neće biti u parčićima...

Prvi dan bez nje...

Prošao je čitav dan bez nje. Noćas nisam mogao da spavam, iako sam bio premoren. Nije bilo njenog "laku noć, lepo spavaj, čujemo se ujutru". Noć je izgledala stravično. Sklopio bih oči, i taman kad bih tonuo u onaj prvi san, odmah bi mi se pred očima stvorio njen lik, nasmešen, veseo, kao i uvek. Sve se činilo tako stvarno. svaki put. I taman kad bih pošao da je zagrlim, čvrsto, i da joj kažem koliko mi nedostaje, probudio bih se, sav u suzama. A bol u grudima ne prestaje, nekad se čak i pojačava. Nemam volju da jedem, samo povremeno, kad mi se usta potpuno osuše od plakanja, popijem malo vode. Razmišljao sam da potražim spas u čaši, ali nisam takav. Nikad nisam mogao da pijem sam. A posebno kad sam u ovakvoj minus fazi. Preživljavao sam svašta u životu, pretpostavljam ad ću i ovo, ali nekako mi izgleda da je cela ova situacija mnogo gora od svake pređašnje u kojoj sam se našao.

Posao stoji, ne mogu da radim, ništa što me je uveseljavalo ne može da me oraspoloži. Pokušavam da ne mislim na nju, da je izbacim iz glave. Da kažem sebi da je možda ovako bolje, da je ona nastavila svoj život, da je srećna, da ako je zaista volim, treba i ja da budem srećan što je ona srećna. Ali je teško, prokleto teško. Milion me stvari podseti na nju. Neki miris koji osetim, koji sam iz nekog razloga povezivao sa njom, neki zvuk, pesma... Na ulici, od skoro svake devojke stvorim nju, ponadam se, okrenuće se, videti me... Nasmešiti se kao nekad, zagrliti me... I ponovo ćemo pričati i smejati se, kao da ništa nije bilo... A onda shvatim... Da se to neće desiti...

Negde sam čuo o sindromu slomljenog srca, koji je potpuno identičan infarktu, samo je razlika što kod ovog sindroma ne postoje jasno vidljivi uzroci. Mozak oslobađa neki enzim koji slabi srčani mišić. Planiram da malo više pročitam o tome, iako će me i to podsećati na nju. Da, ona voli medicinu. Po završetku studija biće lekar, planira specijalizaciju. Zna šta želi, i to je divno. I eto, gde god se okrenem, svuda vidim nju, svuda čujem nju. Svaki minut gledam u mobilni, očekujem da vidim njenu poruku. Njeno veselo "dobro jutro, kako si spavao?" tako nedostaje.

Svaki sekund bez tebe me boli malena, molim te vrati se. Znam da su šanse da vidiš ovo nikakve, ali ne mogu da te ne zovem. Vrati se malecka, jako si mi potrebna, ne znam kako ću bez tebe. Sastavi ponovo ovo moje srce u parčićima...

Otišla je

Juče je otišla... Čuli smo se poslednji put u 21 i 15, pričali smo 44 minuta i 22 sekunde. Želeo sam da nikad ne prekinemo razgovor. Od kako mi je rekla da više ne možemo da se družimo potpuno sam rastrojen. Ne sećam se da sam u životu bio ovakav. Potpuno neupotrebljiv. A ipak, dok sam sa njom pričao, bio sam potpuno smiren. Bilo je kao pre...

Uvek je imala moć da me smiri, da mi pomogne. Po prirodi sam depresivac, možda već i za lečenje. Emotivni sam slabić. Fizički mogu nenormalno mnogo da podnesem, ali emotivno - ništa. A ona je bila ta koja je uspevala da me smiri, bez i da se trudi. Njen mio, nežan glas je u roku od nekoliko sekundi uspevao da istera sav strah iz mene, svu paniku, sva ružna osećanja. Uvek je govorila da će sve biti u redu, da ništa nije tako crno kako ja vidim. Uvek je u svemu videla nešto pozitivno. Uz nju sam preživeo neke stravične trenutke, i izašao zdravog razume (koliko toliko).

Ona je jedna divna osoba, puna brige za druge. Naivna. Neiskvarena. Voleo sam je, isto tako. Naivno, neiskvareno. Želeo samo da je zagrlim, i čitavu večnost provedem tako, štiteći je od svega lošeg na svetu. Govorila mi je da se ne zaljubljujem, da ima dečka. Govorila mi je da ne dopustim sebi to. A ja nisam znao kako da se ne zaljubim. Zaljubila se i ona. Ipak, nisam hteo da je otimam od njega. To je morala da bude njena odluka. Bilo nam je lepo, provodili smo sate pričajući o raznim temama. Ispunjavala je moje prazne noći, moje monotone dane. Polako mi se vraćala nada u život. Polako je crnilo počelo da biva sve svetlije, i svetlije...

A onda je on nekako saznao za nas. Prvo je ćutao. A onda je rekao da ne želi da se ona više druži sa mnom. Boji se da će je izgubiti. A nije ni svestan kako divnu devojku ima pored sebe. Koja nikad ništa neprimereno nije rekla, ni jednim postupkom dala naznaku da bi ga ostavila, čak ni da razmišlja o tome. Jer ga voli. I to sam prihvatio. Mnogo je trezvenija od mene. Zna da nemamo budućnost, a ja - ja lažem sebe, da možda, nekad, negde, nekako, imamo budućnost. Šta ću, večiti sam sanjar.

Ona je morala da donese odluku. Izabrala je njega. Ne krivim je za to, ne osuđujem. Nemojte ni vi. Jeste mi obećala da će zauvek da bude tu, ali razumem je. U teškom je položaju. I dobro je izabrala. Dugo sam joj govorio da mora da počne da gleda malo više sebe, a ne druge. Da sebe stavi na prvo mesto, a druge iza. I izgleda da sam je naučio dobro.

Nisam joj rekao zbogom. Čekaću je. Možda poželi ponovo da me čuje, možda, kad ne bude sa njim više. Rekao sam joj samo "ćao malena". Nisam imao snage za zbogom, ne želim da verujem da je nikad više neću čuti, da nikad više neći videti njene prelepe, nasmešene oči. Njen divan smešak. Predivnu dugu kosu. Nokte po kojima toliko voli da crta...

Čekaću je, koliko god da treba.. A do tada, od nje mi ostaje samo srce u parčićima...