Hispanska književnost

„Pepita Jiménez", analiza

„Pepita Jiménez" je prva novela Huana Valere, španskog političara, diplomate i pisca. Objavljena je 1874. godine.

Autor pripoveda u prvom licu, kroz lik D. Luisa de Vargasa, u pismima koja piše svom ujaku.
U tim pismima najviše su prikazane Luisova razmišljanja o veri, životu i Pepiti Himenes, koja će mu sve više i više obuzimati misli. On kroz njene gestove i kroz njen izgled tumači njene osobine, čime izražava i neka svoja sopstvena shvatanja. Tako otkriva i svoju naklonost prema njoj.
Radnja se razvija postepeno, Luisova pisma prate dešavanja. Radnja je smeštena u jednom selu, u Andaluziji, i dešava se u XIX veku.
Tema dela je borba D. Luisa de Vargasa između svetovnog i duhovnog. U njemu se bore strast prema Pepiti koja vremenom jača i njegova namera da postane sveštenik.
Ova strast koju oboje osećaju predstavlja iskušenje za samokontrolu.

Julio Cortázar

„Skoro sve pripovetke koje sam napisao spadaju u žanr nazvan fantastičnim, u nedostatku boljeg imena."

Karikatura života, ljudske prirode, društva... Banalizovanje uobičajenih životnih stvari ili prestavljanje apsurdnosti kao uobičajene stvari.

Kortasar je autor posle čijih dela čitalac ostaje pod jedinstvenim utiskom. Kroz specifičan humor predstavlja ljudske slabosti, loše navike i probleme, što čini da ih čitalac doživi još jače. Kortasar ume da uzburka osećanja čitaoca, da učini da istovremeno oseti težinu života, ali i da se smeje zbog toga, da oseti smisao života i besmislenost mnogih stvari.

"Da biste plakali, usmerite maštu prema samome sebi, i ako vam se to učini nemoguće zbog stečene navike da verujete u spoljašnji svet, zamislite patka prekrivenog mravima ili zalive Magelanovog moreuza u koje niko i nikad ne ulazi."

On je pisac kome se čitalac mora prepustiti. Ne treba tražiti logiku, povezivati i pitati se, samo se treba prepustiti, videti stvari na drugačiji način i osetiti sve čudesne utiske koje Kortasar šalje kroz svoja dela.

El sí de las niñas, analiza

„El sí de las niñas" je najbolja španska komedija XVIII veka.
Njen autor je Leandro Fernández de Moratín. Napisana je 1801. godine, ali nije bila izvođena do 1806.
Pripada neoklasicizmu, i naziva se još i "la comedia moretiniana".

Delo je napisano u formi dijaloga, jednostavnim govorom.

Pisac se ne obraća likovima direktno, ali, kao što je i karakteristično za neoklasicizam, postoji jedan junak kroz kojeg govori sam autor. Taj lik je ovde don Dijego. Don Dijego je predstvaljen kao bogati džentlmen od oko 60 godina, koji razborito i odgovorno donosi svoje odluke. Autor kroz Don Dijega na neki način kritikuje položaj u kom su se tada nalazile žene. Retko koja devojka tada je imala šansu da odluči za koga će se udati, o tome su odlučivali roditelji. Tako je i umesto Pakite njena majka odlučila da je ta udaja veoma korisna za njihovu porodicu. Don Dijego u razgovoru sa Pakitom i njenom majkom insistira da ona kaže svoje mišljenje, ali Pakita ne iznosi svoje iskreno mišljenje povodom udaje, zbog čega je Don Dijego nezadovoljan.

Svoje misli likovi iznose tokom dijaloga.
Delo je napisano tako da čitalac iščekuje trenutak kada će se saznati za ljubav između Pakite i don Karlosa, što je kulminacija čitavog dela.

Za delo je karakteristično trostruko jedinstvo (što je inače odlika antike)
- jedinstvo prostora
- jedinstvo vremena
- jedinstvo radnje

Sve scene se došavaju u gostionici u Alkali, od 19h do 05h.
To što se sve dešava na istom mestu omogućava da se događaji smenjuju brzo. Čitalac prati dešavanja, ona se smenjuju dok on čita.

Tema dela je važnost ispravne odluke, iskrenosti, razumevanja i ljubavi.

Delo je zanimljivo za čitanje. Radnja se prilično brzo odvija, a ima i dosta komičnih delova koji čitanje čine još zanimljivijim.
Deo koji me je pomalo iznenadio je brza odluka don Dijega da Pakitu prepusti don Karlosu i da svoj blagoslov njihovoj ljubavi. Ipak, mislim da ta njegova brza reakcija samo pokazuje stav autora o tome koliko su bitna osećanja žene, i koliko je bitno da ona sama odluči za koga će se udati.

Razmišljanja o Don Kihotu

Roman je veoma zanimljivo napisan,
tako da čitalac nekad veruje u to da je Don Kihot zaista poludeo,
nekad da je svestan realnosti,
a nekad se čitalac zapita da li je možda baš Don Kihot jedini koji je dopustio sebi da vidi svet onako neobičan kako zaista i jeste, i da li je možda baš Don Kihot onaj koji je dopustio sebi da živi onako kako želi, dok su ljudi oko njega ostali zarobljeni u monotoniji svakodnevnice.

On je koliko komičan, toliko i tužan lik.

Autor često naglašava njegov komičan izgled i previše dostojanstveno ponašanje. Njegovo ponašanje dovodi do granice apsurdnosti. Don Kihot se često izražava u stihu, veoma često hvali sebe i predstavlja se kao vitez. Želi da dokaže svoju čast i hrabrost, pa sam stvara pustolovine u kojima na kraju sam najgore prođe.

Sančo ga je nazvao vitezom Tužnoga Lica.

U toku čitanja, lik Don Kihota nameće filozofska pitanja - da li je svet zaista isti za sve i da li postoji samo jedna istina?

Možda je Don Kihot zaista video divove umesto vetrenjača, jer su to zaista bili divovi. Možda je zaista video dve vojske umesto dva stada ovaca, jer su to zaista bile vojske. Možda se prepustio svetu, kao dete, bez ustaljenih shvatanja i pogleda na svet i video dalje od ostalih.

Ovaj roman podstiče maštu.

Hulio Sesar Londonjo (Julio César Londoño), kolumbijski pisac, napisao je kolumnu u novinama "El espectador" na temu don Kihota, pod nazivom "Himna porazu" (Un himno a la derrota).

U kolumni, između ostalog, kaže:

,,Sve nas to povređuje na veoma ličan način, jer, na kraju krajeva, Alonso Kihano bio je jedan čovek koji je svaki čovek. Ko nekad nije sanjao da promeni svet? Ko nije želeo da bude šampion sveta ili barem jednog turnira? Svi milujemo taj san nekada, pre nego što nas realnost natera da sagnemo glavu pod udarcima, i da se vratimo svojim skromnim i često sitnim poslovima."

„Don Kihot“ kao parodija na viteške romane

Viteški romani bili su popularno čitalačko štivo u Španiji XV i XVI veka.

Imali su veoma velik uticaj na svoju publiku. Uticali su na izgrađivanje čitalačkog ukusa, ali i na uspostavljanje moralnih vrednosti španskog društva u to vreme.
Podsticali su maštu svojih čitalaca toliko da je ponekad dolazilo i do čudnog ponašanja koje je okolina mogla protumačiti kao ludilo. Na kraju je reagovala vlast, pa je Karlo V zakonom zabranio prodavanje i štampanje viteških romana u Španiji.

Migel de Servantes (Miguel de Cervantes Saavedra) napisao je roman „Don Kihot“ (Don Quijote de la Mancha) kao parodiju na viteške romane. Prvi deo je objavljen 1605. godine pod nazivom „El ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha“, a drugi 1615. godine pod nazivom „El ingenioso caballero don Quijote de la Mancha“.

Karakteristike viteških romana:

Autor se obazire najviše na samu radnju, mnogo manje na psihologiju likova.

Struktura romana je u vidu mozaika, epizode su unutar jednog rama koji je osnovna tema romana. Te epizode predstavljaju avanture glavnog junaka koje se mogu beskonačno nadovezivati jedna na drugu, pa su ovakvi romani dugi.
Karakteristična je hiperbola.
Glavni likovi su najčešće heroji koji uvek nalaze načine da se izvuku iz svih problematičnih situacija.

Čast, hrabrost i ljubav su najvažniji motivi.
Kroz delo se čast i hrabrost glavnog lika testiraju na mnogobrojne načine i on se uvek dokazuje kao pravi heroj.

Ljubav je jedna od najzanimljivijih motivacija za razne događaje u delu. Junak idealizuje damu koju voli, i spreman je da prođe kroz razne opasne avanture zbog nje. U Servantesovom delu Don Kihot je svoja junaštva posvetio Aldonsi Lorenso, koju je preimenovao u Dulsineja od Tobosa. Ona je postala „gospa njegovih misli“.

Zanimljiva je epizoda gde Don Kihot zahteva od šest trgovaca koji su mu se našli na putu da kažu da je Dulsineja najlepša na svetu, oni to odbijaju i on reši da ih napadne, pa padne s konja da bi ga zatim i jedan od trgovaca isprebijao kopljem.

Za vreme svojih pustolovina junak mašta o svojoj dragoj, ona je inspiracija za njegove dalje borbe. („Cele te noći nije trenuo Don Kihot, misleći na svoju senjoru Dulsineju, da bi se prilagodio onome što je bio čitao u svojim knjigama, kako su vitezovi ne spavajući provodili po tolike noći u šumama i pustinjama i obuzeti sećanjem na svoje senjore.“)

Migel de Servantes uvodi čitaoca u svoju parodiju tako što objašnjava koliko je Don Kihot bio obuzet viteškim romanima:
„On se toliko zari u svoje čitanje da provođaše noći čitajući od sunca do sunca i dane čitajući od mraka do mraka, te malo spavajući i mnogo čitajući, osuši mu se mozak, tako da izgubi pamet.“

Šesta glava u romanu je epizoda u kojoj paroh i berberin pretresaju knjige u biblioteci don Kihota i odlučuju o tome koje su knjige „opasne“ i treba ih spaliti. Tu se pominju „Amadis od Galije“, „Amadis od Grecije“, „Don Olivante od Laure“, „Vitez Platir“... To su neki od viteških romana koji su bili popularni u Servantesovo vreme.

Ovo Servantesovo delo predstavlja parodiju ne samo na viteške romane, njihov irealizam i nedostatak bilo kakvog smisla ili pouke, već i na sam način pisanja i oblikovanja takvih priča. To je takođe parodija vremena uom živi, parodija vlasti i crkve, parodija na pojedinca i društvo tog doba.