Muka mi je od Srbije

Šef svih njih

Kupio sam prokisao jogurt u nekoj lokalnoj wannabe Pekabeti. Iako sam se zakleo da u tu jazbinu neljubaznosti više neću ulaziti, morao sam. Cilj opravdava sredstva, makar kad je zaštita sopstvenoga (krhkog) telesnog integriteta u pitanju. Morao sam, naime, izbeći ponovni susret s neidentifikovanim humanoidima u policijskim uniformama koji su se večeras Kraljevom vozili u patrolnom terencu registarskih oznaka M-21-005.

Te neljubazne i nevaspitane pojave tražile su moju ličnu kartu oko trideset minuta posle ponoći 19. svibnja (maja) 2009, a da pri tom nisu imala značke s brojevima niti činove. Štaviše vrlo su neljubazno i preteći reagovali na moj zahtev da mi najpre daju brojeve svojih znački. Logika broj-za-broj nije im izgledala logična. Kakav sam ja moron: od pandura očekujem logiku. Lepo su govorili u Rimu: Ab asino lanam (od magarca vunu). Dobro, na njihovu beskrajnu žalost neobrazložena provera moga identiteta i kredibiliteta nije im dala razloga da mi batinanjem izbiju iz glave stav prkosnoga građanina.

Po staroj i proverenoj kerovskoj metodologiji, jedan je „dobar“ – drugi je loš. (Za lošeg navodnici nisu potrebni.) Loš je sitniji, ćutljiviji i „vrši proveru“ mojih podataka, code: „110“. Dobar je tupaviji, krupniji, za svoj pojam i srdačniji, siroviji (ali ne i suroviji). On trčka do dućana moje majke e da bi proverio da li se isto prezivamo – sreća da je podlegla parijarhalnom obrascu uzimanja muževljeva prezimena i sreća da ja još nisam sproveo promenu svoga prezimena.

Frustriran odgovorom „prolazi“, zli „pripadnik“ vraća mi ličnu kartu kačeći se za njenu pocepanost, odvojenost „slike“ od papira, nevidljivosti pečata. Pa nisam je ja pravio. A ko jeste, dobro je i takva. Interesovalo je kome sam davao ličnu kartu!! (Verovatno je slika skidana, menjana drugom, pa vraćena.) Halo! Hej! Ovde je neko lagano paranoidan.

Teško im je na želuce i jetre MUP-ovske pao moj odgovor u kome su se pominjala pravila glupavo sročena još u komunističko vreme i još bedastije odštampana na unutrašnjoj strani zadnje korice ovoga panduraciji tako bliskog dokumenta. Nakon što je njegov nervozni kolega uz „benevolentni“ savet da ličnu kartu „radi sebe“ promenim, otišao u terenac i startovao mašinu, onaj „finiji“ imao mi je za kraj dati bratski (ili možda sestrinski) savet. Sastojao se iz nekoliko neupitnih mudrosti, a teško mi je na srcu što ih verovatno neću uspeti nabrojati redom kojim su izrečeni. Elem, „pošto“ već znam pravila sa zadnje strane lične karte, trebalo bi da znam i sledeće:

· Od policajca broj značke imam pravo tražiti ako i samo ako me je prethodno zavalio (ili reče zategao, zakucao, spičio) ili – ovo sada citiram: „nabio u zid“. Da ga jebem, kako ću tada biti u stanju da tražim išta osim sedativa, ako i njih?

· Da u tom slučaju (traženja, ne batinanja – a možda i onda), treba da dam ličnu kartu i oborenih ruku (pogled se podrazumeva) sačekam kraj provere.

· Da me je on „zbog sličnog ponašanja“ već jednom zavio/zavalio/zategao/spičio (jebem ti KZG), neke prilike kada me je legitimisao zajedno s N. M. Kurca mu ga rana! Jeste da su me s dotičnim nekoliko puta legitimisali, ali ni mene ni njega nikada niko nije udario. (Njega možda i jesu, ali ne u mojoj prisutnosti.)

Možda je još nešto rekao. Sledeći ću put simati, pa ćete umesto prisećanja dobiti transkript.

Naravno, odmah sam prijavio bahatost nenumerisanih patrolaca dežurnoj telefonistkinji na broj 92 (premda ona verovatno sebe smatra policajkom). Ta profesionalka ništa nije znala da kaže, pa čak ni kako se zove nadležna osoba kojoj treba da prijavim ovu dvojicu od kojih se vuni ne treba nadati. Sledi jedina informacija koju sam u dvoipominutnom razgovoru od nje uspeo iskamčiti: „On je šef svima nama.“ To reče i odjeba me. Ruku na srce, na ljubazan način. O, prokleta nepreciznosti indogermanskih jezika! Je li on šef svima nama = svima njima (pandurima) ili svima nama = i njima i meni. Mislio sam da sam bez-šefan!

I sada se vraćamo na početak priče. Kako sam i očekivao, meni „nije znala“ ništa da kaže, ali je zato svojim kolegama murjacima u patrolnom terenskom vozilu registarskih tablica M-21-005 stigla sve da istrtlja i dakako da su se dali za mnom u potragu kao za Georgeom onih „deset hiljada policajaca grada Chicaga“. Koliko sam ja George, toliko su i oni američki murjaci. Izbegao sam ih na foru iz prastarih američkih filmova. Dućan = svedoci (tu sam ih video, a i oni mene – na raskrsnici kod Male pijace); šmugnuće u pasaž = iznenađenje (tupaka je lakše iznenaditi nego šahovskog velemajstora – ovih drugih nema među „pripadnicima“); pažljiv odabir staza i bogaza koje iz opravdanih razloga ne želim navesti = bezbedno uteknuće razljućenim čuvarima „reda“ i poretka.

Sutra idem „šefu svih njih“, ako se uspem probiti do njega.

Addendum

Jedina iskrena ljubaznost, koju sam za pet minuta uzaludnoga čekanja danas doživeo u „Sekretarijatu“, došla je od dvojice Cigana koji su nešto takođe čekali. Čekanje je u „Sekretarijatu“ imperativ. Ko je bio, a da nije čekao, nije ni bio. Ko čeka, dočeka. Strpljen – spasen. I ostala sranja, tzv. narodne mudrosti ovde sijaju punim govnjivim sjajem.

Prekjuče mi, posle one telefonijade, nikako nije bilo do gledanja s zamenikom šefa svih nas ili ma kim od njegovih niskopotčinjenih. Kako sam zamenika ŠSN razumeo, do gledanja s njim nije imalo ni da dođe. Trebalo je, ukoliko se opredelim za „zvanično postupanje“, da svoj prigovor izreknem ili pismeno podnesem bilo kome od dežurnih administrativnih policajca, koji se po prirodi mrske im dužnosti bespendrečne saradnje s građanstvom budu u „Sekretarijatu“ nahodili. Dakle, prostonarodno rečeno, ne traćim njega, zamenika ŠSN, niti – daleko bilo, ŠSN lično – nego samo rečem na prijavnici kako sam došao da se žalim, pa ko me do’vati – do’vati.

Elem, budući da mi ni juče ne beše do druženja s njima, a i obaveze nekakve pritisle behu, pojavim se ja u „Sekretarijatu“ tek danas. Kad, ne lezi vraže, „odsutan“ Zamenik, i to „službeno“. Teren, jebote! I još na prijavnici dežurajući vodnik prve klase veli kako me je ZŠSN juče čekao. Radi li to sada moja mašta preko pamćenja ili vodnik dodade „ceo dan“?

Vodnik prve klase (nadalje: VPK) smešten u kavešćić jao starorimski robovi-janitori posebna je priča. Isprva je bio napadno nezainteresovan, na granici neljubaznosti. U staroj, soc-komunističkoj murjačkoj tradiciji (koja je uostalom bahatost baštinila od one pređašnje kraljevske panuracije, a ova od kneževske i još dalje i dublje sve do tursko-vizantske tradicije despotskoga postupanja prema puku/raji), VPK nije persirao, makar ne sustavno. Uputio me je da sačekam, uzeo ličnu kartu – to im je fetiš – i prionuo na telefon. U prostoru za čekanje dve stolice, širine za po jednu i po osobu. Obe zauzete. I takozvani klub-stočić pred njima. Na svakoj fotelji po jedna čekajuća osoba, s obzirom na njihovu boju kože i na „rasno slepilo“ naše policije, ne bi me iznenadilo da tu čekaju „od sabajle“. E, oni su bili ti jedini ljubazni. Na moju zamolbu da na sto pred njih spustim pretešku torbu, pristojno su odgovorili: osmeh, klimoglav, „Naravno, gospodine!“ – Beli Srbijanci, pokrijte se ušima!!

Nedugo pošto sam stojeći utonuo literaturu (koju za prilike sveprisutnog čekanja u Republičici Srbijici uvek imam uza se), dođe isti onaj VPK, samo nekako transformisan, ovidijevski metamorfiran, srbopravoslavno preobražen. Napadno osmehnut objasnio je kako me je ZŠSN eto čekao juče, a danas je na terenu etc. etc. Da u srpskom još postoji persiranje u trećem licu, ne sumnjam da bi se njome poslužio. Da je za nju ikako znao, uskrisio bi je kao Isus onomad Lazara. Sreća da VPK nije mnogo čitao u svom redarstvenom životu, pa sam morao otrpeti samo konvencionalno drugo lice množine posve neuklopivo s „gospodine Vladimire“. Da prostite, kao lakej gospodičiću. A tako mi se i smeškao, namerno nevešto hineći pristojnost.

[@ nesanica: Cipele opet ostadoše bez visoka sjaja.]

Srebrenica – sramota i grehota vlade u Beogradu

Trinaest godina posle genocida u Srebrenici u Srbiji se i dalje ćuti i prećutkuje

Ako nekome ne možete otići na pomen, red je, i običaj, otići u crkvu da se zapali sveća. Budući da danas nikako nisam mogao otići u Srebrenicu, otišao sam – kao svaki dobar (pravoslavni) hrišćanin – u kraljevačku Crkvu Sv. Trojstva da srebreničkim stradalnicima zapalim sveću.

Za sve njih zapalio sam samo jednu sveću. Iz nekoliko razloga. Osam hiljada sveća izazvalo bi preveliku pažnju, a možda i požar. Osam hiljada sveća donelo bi Udruženju pravoslavnoga sveštenstva es-pe-ce osam hiljda puta veči prihod od onih pedesetak konvertibilnih pfeniga koje su ovako od mene utržili. A pravoslavno je sveštenstvo (kao i vascela es-pe-ce), po mome dubokom uverenju žestoko saodgovorna za zločine koje su srpske (šumske i srbijanske) hulje počinile u Srebrenici.

Srebrenica je velika bosanska i bošnjačka tragedija, a srbijanska sramota i srpska grehota. Zašto je tragedija za celu Bosnu i Hercegovinu i celi bošnjački narod, to je valjda jasno i o tome ne treba razglabati. Čini mi se da je mnogima, nažalost, i dalje potrebno objašnjavati zašto je genocid nad Srebreničanima za Srbiju sramota a za Srbe grehota. I zašto je za srbijansku vladu i grehota i sramota. Za onu es-pe-esovsku od pre trinaest godina. Za sve demokratske vlade posle nje, napose za koštunjave vlade. Pa i za ovu novu amalgamsku de-es-es-pe-esovsku začinenu još kojekakvim brojkama i slovima (plus plus na sve to). Bojim se da će sramota ostati i sledećim srbijanskim vladama.

11. 7. 1995. počelo je masovno likvidiranje nenaoružanih Bošnjakinja i Bošnjaka. Dakako, muškaraca je bilo neuporedivo više, ali namerno ističem Bošnjakinje ispred Bošnjaka upravo zbog bezočne laži koja se kao mantra ponavlja: streljani su samo vojno sposobni muškarci. Nije tačno! Bilo je i žena. A među muškarcima bilo je i premladih i prestarih za oružje. Premladih i prestarih čak i po kriterijima one dvojice najtraženijih haških optuženika. Imena im se ne spomenula!

Strašni zločin koji se pre trinaest godina desio odmah preko granice Srbije s Bosnom, nikako se mogao desiti bez znanja, pomoći i podrške vlasti u Beogradu. Odbijam svako učešće u bilo kakvim raspravama na temu jesu li znali ili nisu, koliko je „zapravo“ žrtava bilo, šta je „izazvalo“ takvu „reakciju“. Nemam pravo da učestvujem u takvoj jednoj zločinačkoj relativizaciji zločina.

Poricanje genocida kažnjivo je u Nemačkoj i u Austriji. I ne samo tamo, ali bitno je da je tamo kažnjivo. Poricanje genocida nije ništa drugo do ponavljanje genocida. Vrle srpske patriote, verbalni zločinci, poriču ili umanjuju zločine zločinaca krvavih ruku. Polemišući s njima, samo bih njihovim morbidnim stavovima dao legitimitet. Ne samo ja, nego svako pristojan. Nikakav „akademski“ nivo i okruženje ne opravdava ovakvu polemiku. Može se raspravljati o svemu, ali se genocid ne može i ne sme dovoditi u pitanje.

Eto zato su događaji od pre trinaest godina mrlja na obrazu i duši svakoga srbijanskog političara i celoga srpskog naroda. Što ovde još uvek nije došlo do zvaničnoga priznanja počinjenih zverstava, a kamoli da se neko _iskreno_ izvinio i zamolio za oproštaj. A kamo „elita“ tamo i puk. Samo još glasnije, još prostije, još grublje – đonom. „I oni su naše, al’ smo mi više njini’...“ Sram nas sve bilo! I puk i elitu. I crkvu i državu. Čak je i ta genocidna tvorevina, ta takozvana Republika Srpska priznala da je zločinâ u Srebrenici bilo. A Srbija ćuti. Tadić pozira, po potrebi se smeškajuči ili mršteći. A kada nešto i kaže, toliko bubne da je bolje bilo da nije ni govorio. Samo ti Tadiću poziraj, najlepši si kada ćutiš. Ministar inostranih poslova nije lep ni kada ćuti, a kada progovori, onda lupeta o „gospodinu Hitleru“.

Eto zato je je srebrenička tragedija srpska grehota i srbijanska sramota, zato što nemamo Willyja Brandta koji bi na stratištu pao na kolena. Najbolje što Srbija može ponuditi, jeste blentavo zamišljen pogled predsednika-manekena. Bojim se da srbijansko najbolje ni u ovom slučaju nije dovoljno dobro.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4 Od 2. avgusta/kolovoza 2011. za ovaj post komentari nisu mogući.

Vojislav Tadić, predsednik

Maneken Boris Tadić, sportista, profesor psihologije, predsednik Demokratkse stranke i Republike Srbije (tim redom) skandalozno je izjednačio mučki ubijenoga doktora Zorana Đinđića i magistra Slobodana Miloševića, misteriozno preminulog u pritvorskoj jedinici međunarodnoga suda za ratne zločine. Sme li se to? Može li se tako?

Đinđić je prvi srbijanski demokratski premijer, vizionar, čovek koji je pokušao da učini nešto dobro za svoju zemlju i njen narod. Takvoga ga pamtimo i sećamo ga se sa zahvalnošću i poštovanjem.
Milošević je bio balkanski kasapin, diktator u svojoj zemlji i vesnik smrti i nesreće za svoje sunarodnike u susedskim zemljama, kao i za ostale narode tih zemalja. Takav će se i pamtiti.

Teško je prevideti ove razlike pa reći kako „i Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije imaju svoj bol zbog svog izgubljenog predsednika“ (citirano prema saopštenju SDU). Možda se uz doktora Koštunicu iskvario pa rđavo uviđa stvari. Možda ih nikada i nije ispravno uviđao. Možda ispravno uviđa, ali pogrešno veruje da cilj opravdava sredstva. Možda, možda, možda... Uostalom, nisam ja psiholog, nego on. Nikada to neću razumeti. Je li ova izjava posledica bezobzirosti, bezobrazluka ili naprosto gluposti? Samo će vreme moći da dâ odgovor na ovo pitanje, možda.

Socijaldemkokratska unija izdala je ovim povodom saopštenje. LDP je takođe reagovala.

PS Naiđoh na „Portret savremenika“ u Vremenu od 28. septembar 2006. (celi tekst) i tamo na rečenicu: „Kaže da mu u politici najviše smetaju arogancija, primitivizam, nametanje volje, gordost, glupost, nepromišljenost i neodgovornost.“

Lepi je predsednik sasvim sigurno arogantan, ne znam je li primitivan, dr Koštunica uspešno mu nameće volju, gord je i nepromišljen, a kao što vidimo ne fali mu ni neodgovornosti. Da se osvrnem na Markov komentar, potrebno je još samo da poružni i doktorira – pa eto Koštunice (ili Šešelja).

Napomena: Prvobitni naslov glasio je: „Obzir, obraz i pamet lepoga Borisa Tadića – ili ništa od toga?“

Integralni hleb namesto integralnoga dela teritorije

„Ostavljam Vas s plavušom“, glupo i srdačno rekoh ilegalnom linijskom taksisti koji je u mom dahu jamačno morao osetiti „plemenita“ vinska isparenja. Rado a retko pijem vino, tako da rezultati nikada ne izostanu. Kako sam po pitanju količine bio nepatriotski umeren, moje stanje bilo je tek nešto veselije, verovatno i dalje ispod današnjega nacionalnog proseka, ali makar malo društveno prihvatljivije.

Danas je za Srbiju bio velik dan. Trajao je, možete misliti, dvades’ i čet’r’ ure. Zapravo, još uvek traje. I trajaće – dok ne prestane. Srbi su opet radili „pravu“ stvar – u krivi čas i, dakako, na pogrešnom mestu. Okupili se u četvrtak u Beogradu da zaplaše Kosovare, a ovi još u nedelju proglasili nezavisnost – u Prištini. Doduše, kako je doktor prava i predsednik vlade Vojisalv neplemeniti Koštunica još onomad, i to unapred, poništio tu odluku o nezavisnosti, mogli su i ostati u svojim toplim domovima, kraj ognjištâ. Ali, besplatno su ih prevozili, kao neki dan na Ušće, pa su se krenuli: da im dupeta vide put. Valjda su ga i ugledala.

Naš je lepi predsednik bio u Rumuniji. Možebiti, da dâ kakvu pametnu izjavu iz premijerova pera. Ko zna gde je bio naš seksipilni teniser. Gde god da je bio, obratio se rulji putem video-linka – ili je poruka bila snimljena, šta mari: mali je lepo izgledao a i zvučao je kao pametan, skoro pa pristojno, ljubi ga majka Srpkinja. Ne sećam se da je lepi predsednik linkovan, ali njega smo se ionako nagledali u nedavnoj kampanji, a tu je bio i omniprezentni protivkandidat mu: izborni se gubitnik obratio naciji gubitnikâ...

Koliko me služi sećanje na tu televizijsku papazjaniju kojom je er-te-es urbi et orbi približio „mirne i dostojanstvene“ proteste, puku se među ostalima obratila čovekolika prilika loše frizure a. k. a. Ivana Žigon i nadahnuto govorila nekakve stihove. Neka nepoznata mi ženska prilika lošom je dikcijom kasapila izlizane stihove Desanke Maksimović. Obratio se masama i dežurni lutak iz Repub'ke Šumske, entitetski predsjednik Milorad Dodik (i sam takođe entitet, samo se ne zna kakav). Govorilo je i troje studenata, neubedljivo. I rektori, dvojica. Onog s Prištinskog (srpskog) univerziteta nisam primetio, valjda zato što taj univerzitet i ne postoji (osim u mašti ushićenih nacionalista i besprizornika kojima je svaka diploma isto vredna, sve dok na njoj stoji njihovo bezvredno ime). Ovaj beogradski rektor izgledao je nekako teturavo. Šepa mu univerzitet, smanjila mu se država, a on da bude trezan – naopako, pa budimo ozbiljni!

Protestanti su pristigli sa svih kraljeva smanjene Srbije. Mešali su se akcenti i neurbane navike. Verovatno se pH vrednost zemljišta u beogradskim parkovima bitno promenila. Ne iz protesta zbog „cepanja zemlje“ nego što su rodoljubi po njima pišali. Nacionalistička agenda ne uključuje ekologiju, to je zapadnjačka izmislica. Domovina se lepotom brani samo u pesmi.

Na ovom se protestu branila pesmom i pevanijem Ivane Žigon. Zanimljivo je da su „prigodni stihovi“ uglazbljeni u recikliranu partituru. Titovske je se generacije zacelo sećaju: „Sutjeska se mora preći, / ranjenici spasiti...“ (By the way, srpski se, a i hrvatski, ispravno kaže „spasti“.)

Upravo me je u ovom trenutku Plavuša s početka ove priče izvestila da je odmah po mom izlasku iz vozila ilegalni linijski taksista pitao: „A šta vam je ovaj?“ te da se ona posle toga ukočila i nemo odbila komunikaciju, zbog čega se ta ćuskija čak i izvinila. A taj se sivoekonomski lokalnotransportni nacionalni fenomen činio pristojnim. Pristojna mu je muzika svirala, Radiohead u jednom trenutku. Da mu o retrovizoru nije visila neka ikonica i da svaki grubi prelaz preko ležećih policajaca nije oglašavalo lazarevosubotnje svetosavsko limeno zvonce trikolorom obešeno o isti onaj retrovizor, živo bih se bio začudio da je takva stočija. Ovako i nisam grdno iznenađen.

Ono malo belog vina pokazalo se nedovoljnim. Prvom ću se prilikom napiti do srBstva, čisto da vidim mogu li rodu „svom“ ikako i ikada biti prihvatljiv. A sve se bojim da bih se lakše provukao kroz ključaonicu arhive Službe državne bezbednosti. Ma, ko ih jebe! Nek se svi blagoizvole oterati u milu zavičajnu.

Bilo nam je lepo, Plavuši i meni, kod njene (Plavušine) prijateljice Brinete. (Identiteti devojaka poznati meni i svevidećem Bogu, koji ih kao pravedan i pravdoljubiv valjda neće potkazati pukovniku Amfilohiju i inim bezbednjacima). Jeli smo pohovane paprike, domaći sir i integralni hleb. Bilo nam je toliko lepo da nam čak i bljutavi patriotski broadcasting nije uspeo pokvariti raspoloženje. Dogovorili smo se za sledeće viđenje, a samo sâm jedni Bog i premijer Koštunica znaju šta će tada biti „na televizoru“. Kako nam se piše, verovatno čuveni špic od šustikle, umesto logotipa, obavezno na svim televizijama... neki kosovski tradicionalni vez, verovatno.

U mome me je izdajničkom domu sačkao prvi program Hrvatske televizije. I tamo vesti iz Beograda. (Otkako je šugavi mi kablovski operator jednostrano ukinuo BBC Prime, prešao sam na Hrvate. Malo mi šta drugo ostaje. SBB iliti Serbia BroadBand trebalo bi preimenovati u SBS – Serbia BroadShit, ali o tomu drugom prigodom.)

Kad se prebacih na Er-Te-Es 1, obradova me i obodri Svetlana Stević, predsednica nevladine organizacije „Majka devet Jugovića“, čijem se pevanju zaista ništa ne može prigovoriti. Ali, samo peavnju. Bilo bi joj bolje da ne priča. O mitropolitu crnogorsko-primorskom koji je iza gospođe SS tvorio jedini moguć logičan background, neću trošiti rečî. Taj se još onomad na sahrani dr Zorana Đinđića sasvim ofirao.

Uplašena devojčica u narodnoj nošnji loše izgovara nerazumljive, nacionalističe „stihove“ koje nikako nije mogla naučiti s razumevanjem. Govori ih kao kakvu pesmicu o Paji Patku. Nesrećno dete, koliko ga je truda stajalo učenje te bulazni. Malo, slatko đače ovako recituje: „I meni su, kao Simonidi, izvadili oči.“ Na kraju se krsti, ljubi tri prsta, te ih podigne uvis, trijumfalno poput kakve gimnastičarke koja je valjano uradila parternu vežbu. Tako dakle crkva zlorabi žensku decu. Već nam je poznato šta rade s dečačićima, daleko od očiju javnosti i još dalje od ruke pravde, one ćorave s pokvarenim kantarom.

Nekakva etno-četno grupa odrtavelih rokera peva „’ajde, Jano“ sa nešto izmenjenim tekstom, nešto kao „kuću da ne prodamo, svoje da ne damo“. Dockan, Jana je već prodala kuću i sad stanuje u Kragujevcu. Ili kao u onom zlosmešnom vicu s Crvenkapicom koja kuca na vrata bakine kuće pa joj umesto zlog vuka otvori „čovek s belom kapicom“ i kaže joj kako se baka „odseljio u Kraljevu“.

Ludilo se nastavlja, nekakva ženska grupa (i par muškaraca koji falširaju) kasape pesmu „Ječam žela Kosovka devojka“ i ovakve stihove domeću: „Kad se vojska na Kosovo, majčice, na Kosovo vrati / i napoji konje na Sitnici“. Taman čovek pomisli nema gore, kad se dubokim glasom muškarac čiji se lik nije video obrati prisutnima: „Pomoz’ Bog, braćo Srbi!“ – a kamo Srpkinje sestre?! – pa ih upita da li su spremni da urade ono što sleduje, da se vrate na K... i tu se prekide prenos. Baš kad je planirano, samo malo kasnije.

Nema potrebe da se brinemo. Amfilohije je odslužio moleban, tako da će sve krenuti kako treba. Grupa rezervista ponovo će preći na teritoriju Kosova (koje se sada, inače, zove Kosova), ali će sledeći put uspeti da odu pedalj dalje. Pa tako, pedalj po pedalj – „Dogodine u Jerusalimu“, pardon: Kninu, ovaj: Sarajevu, mislim: Prištini.

Toliko o tome, dosta više vesti, prenosa, „mirnih i dostojanstvenih“ demonstracija i „šačicâ“ izgrednika koji se uvek nekako ispile baš na onim mestima gde postoji neka ambasada, prodavnica ili televizija koju je patriotski razbiti ili zapaliti. Sramno! Kako će ta jadna država zaštititi Srbe u inostranstvu, kada to ne može da učini za mnogo manji broj stranih diplomata u Srbiji. Žandarmerija uvek stigne prekasno, a policija je nemoćna. Da čovek požali za Milutinom Mrkonjićem, koji je sve rešavao dva-tri dana pre roka. Nekad bilo, a sada se jedva i pominje.

Kako sećanja naviru dok tekućina napušta telo! Upravo dok sam se rastajao od dva decilitra belog, setih se da je Koštunica pomenuo Ras-Putina, a Žigonica Rusiju (čak joj je klicala, ova potonja). Ako nas i ne prime u Federaciju, makar ćemo dobiti dve udruge obožavateljki. Već mogu da zamislim amfetaminiziranu šiparicu Koštunicu kako se sa zajapurenom šiparicom Žigonicom svađa oko toga čiji su isečci lepše zalepljeni u album: da li ovi sa apolonski mišićavim prsima Predsednika na pecanju ili oni sa prirodnim lepotama nepreglednih sibirskih prostranstava. Sve mi se čini da Vojislav na svom scrap book-u radi s više ljubavi.

Dosta. Dosta. Dosta i previše. Prekidam. Isključujem vesti. Preći ću na Fashion TV. Budu li tamo reemitovali „Molitvu za mir“ Verice Rakočević, razbiću televizor. Metohije mi!

Chill Out Party

Pošto su braća Srbi sve porazbijali, sestre su Srpkinje spasle šta se spasti dalo – ako već ne 12,35% teritorije, a ono makar najnovije modele patika i po neku bombonjeru. Trafike u Srbiji, naprosto, ne izlaze iz mode.

A jedna od dveju usnimljenih nesrećnica ovako govori: „Misliiim, mi da smo imali U CILJU da ukrademo, mi bi... nas dve same otišli i razbili bi lokal i ukrali bi same, ali eto jednostavno... Eto, trista hiljada ljudi je kralo. Mi smo se pridružili tome, krali smo i mi.“

Tumačenje: pogrešan početak – podvučeno; pogrešan rod – masna slova; pogrešno lice – iskošena masna slova, pogrešan padež – VELIKA SLOVA.

Misliiim... kako je pismeno, tako je i vaspitano.

Pogledajte ove kradulje ovde. Autor: Gvantanamo.

I njhovu kasniju izjavu za B92 ovde ili kod Glumca.

El gej – Je li nam Kurjak podmetnuo štulu?

Poštovane malobrojne i odabrane čitateljke,

Poštovani malobrojni i odabrani čitatelji,

Dok se „krčka“ palenta i počinje ovaj užurbani dan, tokom jedinoga njegovog dela koji mi je preostao samo za mene i dragoga mi psa Ibricu, reših da ga s vama podelim. Hteo bih vam ispričati priču od onomad, kad bejah u „prestonom“ Beogradu, kod jednoga drugog dragog bića koje ovdi neću imentovati.

Daklem, pomenuto a neimenovano drago biće i ja pođosmo prohladnoga rujanskoga – uuups! septembarskoga – dana u šetnju Beogradom i u „Home center“ dične srbijanske tvrtke – uuups! firme – „Eurosalon & Home Market“. Pozor/pažnja! – nije ni engleski ’centre’, niti je, naopako, srpsko-hrvatski (i bošnjački) ’centar’, „većem jadno, žalosno“ amerikanski ’center’. Dobro, i ne treba da bude ’centar’, uz ’home’ se ne bi ni slagao. Nadalje, kad je ’Eurosalon’ već tako pompezno „kršten“, onda je i red da i najveća mu prodavnica imade neko tres chique ime. Ali, ako je ’salon’ već ’euro’, onda njegov ’centar’ treba da je evropski (ili europski?) ’centre’, a ne „prekobarski“ ’center’. Ovako kako je nije tres chique, nego je pre, radije i jedino trash chique!

Sada, kad se očešah o popularni varvarizam treš (trash se „po naški“ inače veli ’smeće’, ’đubre’, a preneseno može i ’rđa’), naviru mi slike odranih krava namenjenih izležavanju imućnih dupeta i praznih glavudža. Ležaljka udobna, reklo bi se ergonomska. Okvir (’ram’ za ljubitelje varvarizama), istina, od metala, ne baš ni najsjajnije obrađenog, al’ ko te pita... Ne znam kakva se (ne)ekološka materija krije ispod kože, mora biti neka visoka tehnologija – ne izdržava se lako težina nouveau riche dupeta i ćoškaste glave koja obično ide „u paketu“. Konac delo krasi, a ležaljku par odranih krava, biranoga dezena, jer da bi stvar bila dovedena na vrhunac perverzije, dlaka nije uklonjena s „materijala“ – tako sam i prepoznao da su jadne krave platile životima udobnost za nečiju pozadinu (naime, oblik ležaljke ne dozvoljava upotrebu iste porbuške). Jadne kravice, a mogle su negde veselo pasti i mukati. Sve što sam mogao bilo je da ih pomilujem.

Nego, slava palima za guzični ugođaj, da ja konačno pokušam pogoditi in medias res („naški“, premda ne od „naših“ „naših“: u sridu). Na koncu (Opet ’konac’! Kakav ’konac’, bre?! – Kaži ’kraj’, pobogu se, čoveče!) htedosmo drago mi biće i ja popiti po čaj. Nismo bili ni bolesni, makar ne akutno. Nismo ’teli glumiti Engleze. Nismo imali nakanu na sebe svraćati pozornost okoline, mada nam je to nekako suđeno... Samo nam se prosto i jednostavno pripio čaj. Ali, očaj!

Ko bi rekao da se čaj ne može dobiti u kafeteriji pri „Home Center-u“. (Jebem li ga kakvu su gazde padešku promenu predvidele, pardon my french.) A izglredalo pristojno, makar sa ulaza i bez naočara za kratkovide.

Polako, pođimo redom. Uđemo mi tako, a ono jedna nafrakana kelnerica (ili možda konobarica) u šanku a druga za šankom. Kad samo pomislim koliko bi crteža siromašna deca mogla napraviti onim fasadnim bojama kojima su ove dve namalale svoja mila lica, srce mi se cepa. Našeg mi milog premijera i njegovih ministara, žalije mi je i od petnaest posto! Al’ šta ćete, raspodela dobara nikada nije pravedna. Nakrečile se đevojke, nije mala stvar. Ej, čoveče, rade u „Home Center-u“. Verovatno i umesto kase imaju računar povezan na fiskalni printer, ergo: „Rade kod privatnika. Znaš, na kompjuteru.“

Ona iz šanka, uz osmeh koliko je, make up dozvolio, veli: „Izvoli!“ (Baš će da mi persira! Nisam se ni našminkao, nemam ni eye liner. „Ma, pali, brate!“)

„Dobar dan!“, kažem ja (i odamh budem kategorisan kao čudak), „Ja bih jedan earl grey.“

„Molim?!“

„Earl grey!“

„Kako?! El gej?!“

Vidim ja da je „vrag odnio šalu“, ali to što ja hoću, tako se zove. Valjda u „Home Center-u“ znaju engleski makar za toliko. Ipak je to „Eurosalon & Home Market“. Šta da joj kažem? Već sam se pomalo zbunio, ali ne odustajem. Pitam milu osobu pored mene kako se to srpski kaže, ali ni s te strane neke konkretnije pomoći. Nekima pomoći i nema.

„Čaj. Earl grey.“, veli drago biće.

„Od čajeva imamo samo Milford.“

„Ene no! Baš ste me iznenadili!“, rekoh ja u sebi. A onda nešto glasnije: „Dajte, molim Vas, da vidim šta to imate.“ (Znate, ne pijem ja robne marke, nego ukuse.)

Pođe devojče u ostavu i pojavi se s otvorenom polupraznom kutijicom. Stvatrno Milford, jaka marka, jebalo vek! (Uuuups!) I tokom blokade bolje se pilo.

Ja se taman spremio na kompromis godine, kadli se oglasi druga kelnerica, ona što puši neelegantno nalakćena na šank: „Luče! Nemamo čajeve!“ Reče tako koleginici, ne trepnuvši. (S tolikim senilom za oči nije ni mogla, ne koliko ni Miloska Venera.)

Posle je nešto meni objašnjavala kako im čajevi nisu „u programu“. Veli: „Još je leto. Toplo je.“ (Hvala, ja sam debil!) „Ne služimo čajeve još uvek.“ (Naopako ako je onih nekoliko od prošle „čajne sezone“. Baš će se nauživati srećnici kojima ih budu pslužile.) „Ali, imamo sladoled i ledenu kafu.“ (Dobro, jasno mi je gde sam nepoželjan. Otićići ću. Samo prestanite, očiju Vam! Kumim Vas ministrom Ilićem!)

U „Home Center-u“ čaja svejedno nije bilo, a nije nam se htelo da kao nekad Valaamova (Balaamova) magarica popijemo još i batine. (Brojevi, 22: 22–34)

Pa tako, uz rezignirane osmehe (jamačno protumačene kao pouzdan znak cerebralne insuficijencije), odosmo drago mi biće i ja da na nekoj drugoj strani okušamo sreću...

Posle sam dokonao, da nam nije onaj Kurjak Stefanović Karadžić podmetnuo „svoje“ „dobre“ „usluge“ i „genijalno reformisao pravopis“... Da nam taj autodidakt nije osakatio jezik kao onomad kraljevački komunalci drvored u Jug-Bogdanovoj, možda se sve ovo ne bi ni desilo... Ne bih gubio vreme i živce s nafrakanim zrakoglavkama – engleski ’airhead’, a srpski još i praznoglava (šumoglava) osoba.

Da se u našim školama ne naučava iskrivljena istina o nebeskom narodu i da se strane reči pišu i izgovaraju kao u originalnim jezicima, naravno onda kada su zaista potrebne (dakle, nazivi i imena, a ne „šrafcigeri“, „pegle“, „šporeti“ i „štekeri“)... Da se, kad bi... i tako, sve u prošlom kondicionalu...

Ovako svaki jaud misli da je pismen. A ako još ume pročitati „inostrani“ naziv preduzeća u kome činodejstvuje, onda misli i da vlada dotičnim jezikom. (Jeste, al’ za malo! Tako je, jamačno, mislio i vlasnik preduzeća „Гавран Траде“. Kukala mu majka Srpkinja!)

Tako su mi jedared u kafeteriji „Délifrance“, u Beogradu dakako, odgovorili na (lošem) engleskom, samo zato što su čuli da earl grey izgovaram kako Bog i engleska ortoepija zapovedaju. Istini za volju, muzika je toliko treštala, da se slabo šta čulo i razumelo, a ja sam, shvativši na kom kamenu tamošnja devojka zapinje, ponavljao reči „earl grey“, svaki put malo glasnije. Najzad me je čuo (i razumeo) momak, devojčin kolega, pa i njoj i i meni priskočio u pomoć: „Sorry! We don’t have it.“

„You can speak Srebian to me, just as well.“, rekoh i uzeh šta su imali.

Eee, Vuče, Vuče, što nas ojadi, štula ti se mrtvom slomila!

Hlebopip, stari „srBski“ sport

Na zahtjev dveju „SrBkinja“ iz Srbije (od kojih je jedna četvrt-Hrvatica), ovaj tekst je „preveden“ na srpski jezik. Prvobitno je objavljen na vldsfr.blog.hr.

U Srbiji postoji običaj opipavanja, ispipavanja i prepipavanja i hleba po trgovinama. Rade to svi, penzioneri i penzionerke, domaćice, deca, pokatkad i pokoji pater familias ako mu srbo-patrijarhalni Stolz dopusti da se meša s pređepomenutima... Rade to beli, žuti, cigani... Radili bi i crnci, ali ih nema još otkako je pukao koncept nesvrstanosti. Ako nas swpski wadikawi opet onesvrstaju, eto nama i crnih hlebopipača, što da ne?!

Generalno je pravilo: Što su im ruke prljavije, to će veći broj vekni ispipati. Trgovcima i trgovkinjama po pravilu je neprijatno da na ovo reaguju. A i zašto bi? Ta, kako će ljudi znati šta kupuju, ako ne pipnu. A dobro je: ne ližu, ne njuše, ne probaju. Samo pipaju, prepipavaju... Pa to je skoro kao da gledaju. Ibid est, gledaju, samo rukama. Ako ih niko ne vidi: gnječe – onako kradom, na kvarno. Pipali su i drugi hleb koji oni jedu, što onda drugi ne bi pojeli malo njihovih epitelijalnih ćelija. To nam nekako dođe nacionalni sport. Samo da još nekako navučemo i Hrvate na takvo ponašanje, pa da ih onda pobedimo na nekoj balkanijadi. Ma nisu oni ništa bolji, zar ne?

I kako živimo u vremenu sub-specijalizacija, onomad uočih novu sportsku disciplinu: drski prepip tuđega hleba kroz dva sloja celeofana. Sledi storija.

DUGI UVOD: Desilo se to 12. avgusta tekuće godine, odmah posle neopravdanoga i ničim neizazvanoga susreta s ing. N. S. iz dugujuće mi kraljevačke fabrike vagona; nije da je on kriv, on je samo plašljiv, kriva je ukrajinsko-ruska bulumenta predstavnikâ „većinskoga vlasnika“ (č. gazde). Taman sam se doveo u modus za svađu.

„Uviđem“ tako u jednan od onih dućana što ih jednom kidnapovani i jedva otkupljeni M. Mišković ima u svakom ćošku prave Srbije, kadli tamo, zamislite, osim onoga ’leba za pipanje (što na pō viri iz papirne kesice pa ako ga napred pobrojani i nisu kontaminirali, sigurno će ga smrdljivi kasir Dejan) imaju i sve po jedan od sorte: seljački, nordijski, „purpurni“ (vidi kurca! kod nas na selu to se zove ljubičasti). Zamislite, ako je ovako u prodavnici iz trgovinskog lanca, a taj je jedini prisutan u jadnom mestu Kraljevu, što tek čoveka može da zadesi u onim privatno posedovanim prčvarnicama. Daleko da sam od podrške korporativnom bizinisu, ali oni su makar uspeli svoje zaposlene koliko-toliko da uteraju u pristojnost i disciplinu. Delimično i u higijenu, samo još Dejana da dezodorišu. Privatnici nemaju takvih i sličnih idealističkih ambicija.

SKRAĆENA RAZRADA: I tako... metim ja u prljavu korpu nordijski „lebac“ i još nekoliko artikala, pa na kasu. Opsetim se da baba-tetka, i sama u penziji, voli da jede opštinski „leba“. Zamolim kasirku da sačeka dok ga fassujem. Dobijem „odobru“, trknem za pomenuti. Vratim se na cilj, a ono mi nekakva matora kravulja, jebō joj đavo mater i oca, pipa nordijca!

Istina, nordijski hleb je „vakuumski“ (jes’, al’ za malo) spakovan u celofan, te je unekoliko otporniji na hlebopipače. Pride ga je kasirka već strpala u kesu, al’ jebō đavo babi oca i mater da joj mile pičke materine, koji ona kurac ima da mi pipa robu?!

Nisam joj, naravno, takve sentence uputio. A trebalo je, „malo mi za sriću triba“ (da mi niko hleb ne pipa). Veli „gospođa“ da je možda i onda to htela da kupi, a kako bi ako ne zna šta je. A za koji će joj kurac, tvrdo je? Samo bi joj se veštačke zuberende oštetile. Pokušam da joj objasnim kako je prosta i da joj je sledeći korak verovatno virenje u moju spavaću sobu. Kuku! To bi joj se još moglo i dopasti, ugrizoh se za jezik.

TUŽNI ZAKLUČAK: Uvidevši da s kravom nema zbora i da ću se pre i lakše pretvoriti u stub soli nego što ću da joj objasnim šta su to pristojnost i privatnost, poklonim kravi ono što je pipala (sva sreća pa me nije pipkala dole!) i poželim joj prijatnu nedelju. Da bila je nedelja, blagi dan.

POUKA: Poštujte praznike! Inače ćete ostati gladni i iznervirani.

Za objašnjenja kliknite na donji link

pater familias = otac porodice, lat.

srbo-patrijarhalni = dođi, pa ’š da vidiš

Stolz = ponos, nem.

ibid est = to jest, lat.

prava Srbija, engleski Serbia proper = nekadašnja SR Srbija minus 15% teritorije minus AP Vojvodina (entitet ranije poznat kao „uža Srbija“, skraćeno: UŽAS).

kurac, genitiv kurca = muški polni organ (upotrebljava se uglavnom u psovkama, retko u spavaćim sobama i drugde)

mjesto Kraljevo = nije grad (mada ima oko 100.000 stanovnika), a nije ni selo (mada mu je urbani život na tom nivou); ako je suditi po stajlingu predsednika opštine, reklo bi se da je izbeglički kamp kosovarskih nesrećnika.

korporativni bizinis = poslovna operacija velikih razmera, najčešće na granici legalnosti (pitanje je samo s koje strane), engl.

vakuumski = bezvazdušan; bezvazdušno, lat.

kojotizmi i slično

Baba Kojot

Drkti mu glas kâ Madžaru dupe. [za kukavice]
Propô kâ muda kroz pocepane gaće. [propadanje u prenesenom smislu u usporedbi sa živom slikom kroz rupu na mudantama izvirujućih semenika]
Ne mlati tu, kâ mudo po samaru. [samar = korpa na magarećim leđima]
Što si mi ti mudar bez R. [svome mužu pokojnom]
Ne pili vrana sokola, nego vrana – vranče. [kad hoće reći da sam rđav kao njezin zet/moj otac]
Od govana pita nikad nije bila. [ibid]
Kako koje gudi, sve gore ludi. [Čim-čim dalje – tim-tim gore.]
Nisi ti ni za pô pizde vode. [no comment]

Ukusno izlupano pire i žica za šne

Na pakovanju krompir-pirea razmutljivca neke čačanske fabrike – koja pripada, gle iznenađenja, nekoj beogradskoj poslovnoj „grupi“ – može se saznati da je ’pire’ imenica srednjeg roda: „Pire je još ukusnije [...]“. Nećemo sada pominjati da se novosrbijanska varoš Čačak nekada zvao Gradac i da ovo novo ime na turskom znači ’blato’. To sada nije tema.

Vratimo se „dobrom“ srpskom jeziku na tom latiničnom uputstvu. Tamo se na kraju veli „a onda izlupate žicom za šne“. ’Izlupaju’ se, valjda, ’odresci’, tj. ’šnicle’, a ’sneg’ ili ’pena’, odnosno, ’šne’ može samo da se ’ulupa’. Ali, da i ’lupanje’ ostavimo po strani, koji god da predmetak odaberemo, zar je u moru ’untercigera’, ’šrafcigera’, ’šporeta’, ’auspuha’, ’pegli’, ’klema’... Zar je uza sav taj „Sturm und Drang“ potrebna još i žica „za šne“. A za šta drugo? Jedina žica kojom se kuvari/ce koriste, makar koliko je poznato nama što smo nekada pohađali nastavu domaćinstva, jeste upravo ta za ’lupanje’ do ulupanosti ’snega’ od belan(a)ca i ’pene’ od koječega još. Dakle: samo ’žica’. I toliko je dosta. Sve ostalo je re-dun-dan-tno! ’Rolovane šnicle’ (da prostite: ’savijeni odresci’) vezuju se vazda i samo koncem.

Doduše, da ne grešimo dušu prema „malom od kužine“, postoji i žica za ribanje, ali ona ionako spada u „postprodukciju“. A ako bi nekome palo na pamet da baš tom ’ribaćom žicom’ muti i/ili lupa, trebalo bi ga pustiti da pokuša – kreativnost valja podsticati. Ponekad se ’roštiljska rešetka’ voli predstaviti kao ’žica za roštilj’. I reklo bi se da joj to ne treba braniti. Neće ona time nikakvu zabunu da izazove. Valjda neće. Ko bi još njome pire lupao?! ’Žicom za roštilj’ može se još nazvati i onaj komad skrnavoga metala sa koga uz gađenje svlačimo komade vešalice na sumnjivo oprane kafanske tanjire, ali ni od nje nema neke asne po pitanju mutljavine i ljupnjave. A roštiljska je ’mućkalica’ tek zaseban slučaj.
I tako, nima Splita do Splita, niti žice do one Nadalinine. Uostalom, sve da i postoji još kakva žica za lupanje u kulinarstvu, to bi jamačno morala biti neka veoma uskostručna alatka za koju l prvi deo kazuje od čega je sazdana, a drugi čemu služi, te je neupitna identifikacija reči s predmetom (o pojmu drugi put), aici orijentisani na instant-pire ionako nikada ne bi ni mogli znati. Pa je „snežno“ objašnjenje uza sve i nepotrebno. A ako je nekome do preciznosti po svaku cenu, predlažemo dvočlanu polusloženicu ’žica-mutilica’. Prednosti su joj brojne; navodimo tek glavne: (1) prvi deo kazuje od čega je sazdana, a drugi čemu služi, te je neupitna identifikacija reči s predmetom (o pojmu drugi put), (2) rimuje se, (3) moderna je jer se piše s crticom (kao prezimena naših poznatih novinarki i ministarki).

Premijera mi, da sam žicom za šne (1) izlupao (2) pire, ono bi bilo (3) ukusnije. Prosto kō je’n–dva–tri.

© Vladimir Sefer^® MMVII

A ko ne zna za rod koje imenice, može pogledati u rečnik. Onaj Matice Srpske (i Matice Hrvatske) tvrdi da je ’pire’ muškoga roda. Moskovljević ima samo korovsku biljku ’pirevinu’, a Klaić i Vujaklija, koliko se sećamo, rodove ne navode. (Doduše, ovaj prvi i ne mora, kod njega se rod jasno vidi iz oblika množine koji je uredno naveden.)
I, ko ne zna kojega je roda ’pire’, taj jamačno ne može znati ni šta bi sa imenicom ’šne’, da se kojim slučajem pred njom našao pridev, da li bi „bilo izlupano“ ili bi „bio ulupan“. Šteta što se nepismeni ugursuz u ovom slučaju izvukao.

bogomoljni četnici-trubači

Čiča, Guča, Žiča
ili o četnicima, trubačima i bogomoljcima

Žiča, Čiča, Guča.
Žiča, Guča, Čiča.
Čiča, Žiča, Guča.
Čiča, Guča, Žiča.
Guča, Žiča, Čiča.
Guča, Čiča, Žiča.
To je srpska priča.
To je tužna priča.

Kako ono beše? Guča spaja Srbiju i Srpsku?

E sad da još pronađu koja će ih manifestacija spajati s Kosovom, Kninom, prekomorskim teritorijama SAO Šangajem i SAO Čikagom... Verovatno EROTIC SHOW na Beogradskom sajmu.