hocukuci

Danas igraonica, sutra cigarete...

, 20 2006 19:40:08 +0100

„Nemoj tamo majmune“.

„Pazi, pazi ide s leve...“

„.... ga ružno, samo da ga dohvatim.“

„Pravo u glavu, udri ga.“

„Pucaj bre, ubij ga skote“ samo je deo uobičajenog rečnika klinaca koji redovno svraćaju i Internet kafee i igraonice. Igrica koju najčešće igraju je „Counter strike“, strategija u kojoj su podeljeni u timove koji moraju u određenom vremenskom periodu da obave zadate im zadatke, odnosno da „završe misiju.“

„Reality, čoveče. U tome je suština. Sve je realno, ako nemaš kacigu, a ja ti priđem i pucam u glavu, BAM, nema te. Onda, moraš da paziš na lovu, kako bi mogao da kupiš tu kacigu ili pancir, da te ne bih razneo, jer si indijanac, nov, ne znaš da igraš. To ti je bre moj drugi svet, igram je tri godine, sve znam napamet, ali opet igram. Ne postoji bolja od nje, uzbuđeno je govorio klinac, visok „metar i nešto“, star možda 12, 13 godina, dok mi je u igranici držao predavanje o Counteru.

Tinejdžeri danas kompjuter su odavno prihvatili kao jedan od omiljenih načina za ispunjenje slobodnog vremena. Vreme najčešće „ubijaju“, ubijajući se međusobno igrajući razne igrice, zbog čega su upravo oni i redovni i najverniji posetioci internet kafea i igraonica.

Većina je odavno naučila da surfuje internetom, ali ta oblast ih ne interesuje preterano, sem ako ne treba posetiti neki sajt na kojem mogu sa svojim vršnjacima razmeniti najnovije prečice i šifre za razne igrice, koje su jedni ili drugi uspeli da „provale“.

Psiholozi smatraju da ovakve igrice jako loše deluju na zdravlje dece, jer se u njima ispoljava čista agresivnost.

Dušanka Miletić Šolaja, Školski pedagog 2003. godine, koja je to priznanje dobila od Udruženja pedagoga SCG, takođe smatra da je, pored agresivnosti koje ovakve igrice ispoljavaju, veliki problem i vreme koje deca provode po igraonicama.

„Deca sede u zatvorenom prostoru, ne igraju se prirodno i normalno, već su u zatvorenom prostoru. Onda, isto se postavlja pitanje i kako ona sede, odnosno da li pravilno sede. U najboljem periodu svog razvoja deca treba da se kreću što više, a ne da sede po nekoliko sati ispred monitora igrajući neku igricu, jer to negativno deluje na njihov fizički i emotivni razvoj,“ kaže Dušanka Miletić Šolaja.

Ona navodi još jedan problem kojim treba vlasti da se pozabave, a to su lokacije igraonica. „Lokacije igraonica su na veoma nezgodnim mestima, sve negde oko škola, što naravano izaziva bežanje dece sa časova. Danas igraonica, sutra cigarete, droga, kocka...“

Posle igraonice, dete dolazi kući i naravno uključuje svoj kompjuter. To po rečima pedagoga Dušanke Miletić Šolaje može dovesti do otuđenja ličnosti, odnosno otuđenja deteta, jer je ono samo u sobi sa svojim kompjuterom, ispred monitora.

Dečja igra je jedna od osnovnih životnih potreba, a sa tehničkom revolucijom došlo je do poremećaja normalnog i prirodnog razvoja dece. Zbog zauzetosti roditelja ona su upućena na televizijski program. Ipak kod gledanja televizije treba da postoji selektivnost. Ne mogu podjednako da gledaju program deca od jedne i od pet godina, kao i sve programe.

„Puno je emisija, reklama koje negativno deluju na decu izazivanjem agresije, gde se deca identifikuju sa tim junacima, žele da budu kao i oni. Jaki, snažni da mogu okolo da tuku sve oko sebe. Ne može dete da gleda ono što ono hoće, treba ga uputiti na emisije sa pravim humorom,“ kaže gospođa Miletić Šolaja.

Ono što po njenim rečima treba izbegavati su filmovi sa ratnom tematikom, a takođe je naglasila da je u poslednje vreme kod nas sve više domaćih filmova sa gomilom psovki i to onih najprizemnijih.

„Treba biti obazriv, izbegavati borbenost, takmičenje, dok gledaju oni su u napetosti, što u podsvesti može izazvati strah. Ne smemo sa takvim filmovima decu da trujemo,“ kaže pedagog Dušanka Miletić Šolaja.

Još jedna moderna tehnologija koju su tinejdžeri i mnog mlađa deca prihvatili, su mobilni telefoni, iako u suštini telefon nikome od njih i nije potreban. Dušanka Miletić Šolaja je izričito protiv toga da roditelji deci, dok su u osnovnoj školi, kupuju mobilne telefone jer to samo izaziva zavist kod one dece koja sebi ne mogu da priušte posedovanje telefona. Pored toga, deca se dele na one koji imaju mobilne telefone i one koji nemaju, gde najčešće najgore prolaze deca koja nemaju telefone, jer postaju predmet opšteg izrugivanja.

Zavisnici ili ne, procenite sami

, 18 2006 23:23:20 +0100

Posebno interesantna za stručnjake koji se bave ljudskom psihom je i pojava da gotovo svako, u komunikaciji sa drugim ljudima putem interneta, sebe predstavlja u apsolutno drugačijem svetlu od onoga kakav zaista jeste znajući da onaj sa druge strane ne zna ništa o njemu. Tako, gotovo svako koga sretnete na chatu je lep(a), visok(a), radi odlično plaćen posao, nema dečka/devojku/muža/ženu, čita knjige, romantične je prirode, pametan....

Centar za proučavanje informacionih tehnologija (CePIT) Beogradske otvorene škole (BOŠ) preduzeo je opsežno istraživanje korisnika Interneta u Beogradu i u još sedam gradova širom Balkana radi prikupljanja podataka koji bi omogućili bar deo odgovora na pitanja zavisnosti korisnika od Interneta

“Danas, već daleke ’98 godine, dok sam počinjao sa svojim kompjuterskim biznisom, morao sam gotovo svakom sagovorniku da objašnjavam šta je i kako radi internet. I pošto je to bilo nešto neopipljivo, nisam mogao čak ni crtanjem na papiru da objasnim sam pojam interneta. Uglavnom je ostajalo na njegovom “ahaaa...” pri čemu mi je bilo jasno da ništa nije razumeo, osim da na tom Interneeeeetu (uglavnom su izgovarali to sa dugouzlaznim akcentom na poslednjem slogu) on može da nađe slike golih devojaka, kao i druge korisne informacije...” priča kroz smeh Zoran Đorđević, programer iz Srbije, naglašavajući ovaj deo “druge korisne informacije”.

Kontinuirano istraživanje korisnika interneta koje obavljaju saradnici CePIT-a, traje već tri godine. Prve dve godine postojanja bavili su se samo proučavanjem korisnika u Srbiji, a sada su istraživanja sprovedena, pored Beograda i u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Podgorici, Skoplju, Sofiji i Bukureštu. Cilj je bio doći do podataka čija bi dalja analiza mogla ponuditi dalje uvide u sličnosti i razlike među korisnicima interneta u osam glavnih balkanskih gradova. Istraživači CePIT-a su ispitali 1596 ispitanika naseljenih na teritoriji ovih gradova.

Gradovi uključeni u ovaj projekat tretiraju se danas kao deo jedinstvenog političko ekonomskog regiona koji se najčešće naziva terminom Jugoistočna Evropa. Jedini izuzetak predstavlja Ljubljana, koja je u studiju uključena kao svojevrsna referentna tačka, sredina koja je već integrisana u EU, a sa kojom ostali gradovi i dalje imaju toliko toga zajedničkog.

Najveći broj ispitanih internetu pristupa od kuće i to upotrebom dial-up modema. Iako je ovo osnovni trend, značajna odstupanja od njega se uočavaju kod korisnika iz Ljubljane, Zagreba, Bukurešta i Sofije. Prema podacima CePIT-a na internetu najviše vremena u proseku provode Podgoričani i ispitanici iz Bukurešta, dok su on line najmanje Beograđani i Skopljanci.

Kada govorimo o aktivnostima u kojima se korisnici najčešće angažuju, to su, pre svega, e-mail i potraga za konkretnim informacijama. Uočeno je takođe, da postoji jasan trend da ispitanici sa iskustvom, internet sve manje koriste za zabavu, što je izraženo kod starijih korisnika.

Istraživanja koje su nedavno sprovedena u SAD pokazala su da u toj zemlji oko 26 odsto korisnika na internetu provode više od sat vremena dnevno. Ovu kategoriju, tamošnji istraživači nazivaju “heavy users”, a na Balkanu od ispitanih korisnika više od 30 odsto spada baš u tu grupu.

Jedan od najinteresantnijih podataka do kojih se došlo ovim istraživanjem je činjenica da skoro 45 odsto ispitanika tvrdi da se donekle, ili umnogome oseća slobodnije kada komunicira preko Interneta.

“Posebno interesantna za stručnjake koji se bave ljudskom psihom je i pojava da gotovo svako, u komunikaciji sa drugim ljudima putem interneta, sebe predstavlja u apsolutno drugačijem svetlu od onoga kakav zaista jeste znajući da onaj sa druge strane ne zna ništa o njemu. Tako, gotovo svako koga sretnete na chatu je lep(a), visok(a), radi odlično plaćen posao, nema dečka/devojku/muža/ženu, čita knjige, romantične je prirode, pametan.... kaže Zoran Đorđević i dodaje, “Što bi narod rekao “svako se češe tamo gde ga najviše svrbi.”

Međutim, on kao mnogo strašniju pojavu koju je internet doneo navodi poremećaj zavisnosti od interneta (IAD – Internet Addiction Disorder) .

“Jednostavno, ljudi se “navuku” na internet i kao što narkoman ne može bez dnevne doze tako ni Internet zavisnik ne moze chata ili surfa. Do skoro se to smatralo uvrnutošću pojedinaca, ali od 2003. mnoge zemlje su stavile i na zvanične liste bolesti zavisnosti zajedno sa alkoholizmom, narkomanijom...

Broj korisnika interneta u Srbiji i Crnoj Gori je blizu 850.000, kažu podaci “Internet World Stats”, a iste podatke nudi i CIA The World Factbook, www.cia.gov

Od ukupnog broja ispitanika u ovoj anketi 85 odsto poseduje računar, a pristup internetu najčešće ostvaruju od kuće (63 odsto). U Beogradu je najčešći način konektovanja putem modema, čak 71 odsto. Od ukupnog broja ispitanika iz glavnog grada SiCG 23 odsto provodi više od šest sati nedeljno na netu, a na netu najčešće tragaju za informacijama vezanim za muziku i verske sadržaje. Kaže anketa.

“Svi za jednu, a jedna za svet”

, 15 2006 22:27:33 +0100

Mala Maja je ne samo administrator, već i webmaster prezentacije, pošto je sajt škole napravila potpuno sama. Sajt Majine škole možete videti na www.oskosta.org, a tamo možete saznati ponešto i o autorki.
“Imala sam sreću da upoznam nadarenu, tada decu, učenike Matematičke gimnazije, kojima je računar bio neophodna alatka u obrazovanju. Surfovala sam zajedno sa sestrom po netu, videla mnoge prezentacije, slušala o njihovim umeću i poznavanju programskih jezika i zaželela da i ja imam nešto svoje na mreži”, priča Maja o svojim počecima.U akciji Telekoma Srbije za izbor najboljeg školskog web sajta je učestvovalo blizu sto osnovnih i srednjih škola iz svih krajeva Srbije. Mladi IT stručnjaci su se nadmetali za jedno od prva tri mesta i vredne nagrade koje ta mesta sa sobom nose.

Stručni žiri je sajtove ocenjivao na način dobro poznat đacima – iz svakog od „predmeta“ (dizajn, pristupačnost, ažurnost, sadržajnost i interaktivnost) davana je ocena od 1 do 5. Za razliku od škole u kojoj ocenu iz jednog predmeta daje samo jedan nastavnik, čak devet članova žirija je davalo svoje ocene, a konačna ocena iz datog „predmeta“ dobijena je računanjem proseka.

Akcija izbora za najbolji školski web sajt završena je u velikom stilu - svečanom dodelom priznanja kojoj su prisustvovali predstavnici škola i organizatori. Najviše simpatija tokom celog takmičenja je pobrala Marija Gajević, učenica sedmog razreda osnovne škole „Kosta Đukić“ iz Mladenovca. Sajt đaka ove škole osvojio je treće mesto u oštroj konkurenciji.

Mala Maja je ne samo administrator, već i webmaster prezentacije, pošto je sajt škole napravila potpuno sama. Sajt Majine škole možete videti na www.oskosta.org, a tamo možete saznati ponešto i o autorki; između ostalog, podatak da i danas radi sa Duronom na 750 MHz sa 128 MB RAM-a.

Taj podatak je, doduše, možda već ažuriran - rukovodstvo škole se odreklo nagrade u korist onoga ko ju je i zaradio, pa Maja danas sa zadovoljstvom koristi Sempron 2800 sa 512 MB memorije i 19“ TFT monitor.

“Imala sam sreću da upoznam nadarenu, tada decu, drugare moje sestre učenike Matematičke gimnazije iz Beograda, kojima je računar kao i mojoj sestri bio neophodna alatka u obrazovanju. Mnoge stvari neophodne za školu su nalazili na internetu. Surfovala sam zajedno sa sestrom po netu, videla mnoge prezentacije, slušala o njihovim umeću i poznavanju programskih jezika i zaželela da i ja imam nešto svoje na mreži”, priča Maja o svojim počecima.

Ona je kao i mnogi drugi, na početku koristila free hosting, a prvu stranicu je posvetila sebi. Kasnije je uradila dva sajta o školi i deci.

Maja priznaje da njene vršnjake najviše privlače kompjuterske igrice, kao i lutanje na internetu.
“Ima dece koja su zainteresovana za pomoć, a postoje i ona koja misle da je najveća glupost pisati o školi. Mislim da je sve to još novo i da nisam bila od malena uz računar na kojem nije bilo igrica nego samo korisni programi, možda bih i ja bila zaljubljenik igrica”, kaže ona.

Sajt www.oskosta.org uređuju deca i to je ono na šta je Maja posebno ponosna. Oko izgleda sajta ima potpunu slobodu, ali kad misli da je nešto važno o tome obavesti direktora škole Milana Aćimovića. Ono što je posebno zanimljivo i na šta je Maja takođe ponosna je to da je njen sajt proglašen prvim dečijim sajtom u Srbiji.

Što se planova tiče, Maja napominje da to umnogome zavisi od odraslih.

“Registraciju nam uplaćuje donator i uplaćena je za ovu godinu. Ostajemo pri mišljenju da školu ponajviše treba da predstavljaju deca tj. učenici i da poenta obrazovanja i jeste u tome. To je samo naše viđenje i ne morate da se složite sa njim,” kaže ona.

Jedan od naših (mladenovačkih) vodećih stručnjaka na polju IT tehnologija Zoran Đorđević, koji trenutno živi i radi u Belgiji, kaže da je Marijin uspeh za njega bio neočekivan.

“Ona je nesumnjivo zaslužila priznanje i sve nagrade, ali poznavajući vrednosti kojima se društvo još uvek rukovodi, bio sam gotovo siguran da će njen trud rad i zalaganje proći nezapaženo i biti još jedan mladi talenat propao zbog društvenog nepriznavanja. Potvrdu ovoga vidim u činjenici da su za njen rad znali mnogi još pre nego što je osvojila ovo priznanje, ali nisu učinili ništa da bi joj olakšali rad, kaže Đorđević.

On smatra da je okolina morala učiniti mnogo više.

“A nije tu trebalo mnogo. Od toliko internet provajdera u gradu jedan je mogao da pokloni Maji najjeftiniju varijantu stalnog internet pristupa (Maja je svakog meseca trošila celokupno svoj skromni džeparac na internet sate), siguran sam da u opštini postoje fondovi iz kojih bi se “skrpilo” 200-250 EUR za neki bolji računar za Maju, škola je mogla Maju da stimuliše, ne materijalno, ali makar priznanjem što bi njoj možda i više značilo…

No šta je tu je. Time što je do ovoga došla apsolutno sama (ne računajući finansijsku pomoć roditelja, sestre i par prijatelja koji su joj pomogli više stručnim savetima) je Majin uspeh još značajniji, njoj još draži, a nama još više na sramotu.

I naravno, šlag na torti Majinog uspeha jeste nepobitna činjenica da je ona sve to uradila sa svega 13 godina i ostavila u senci mnoge starije i profesionalnije webdizajnere,” smatra Đorđević.

Prošlogodišnji debakl naših osnovaca na međunarodnom testiranju znanja (kada su bili pretposlednji u konkurenciji preko sto zemalja u testiranju znanja) je definitivno razbilo mit o obrazovanju kao superiornom u odnosu na druge, pogotovo zapadne zemlje.

Evidentno je da obrazovni sistem još uvek vuče nasleđa prošlosti i decu uči šablonski pri čemu se svoj deci pristupa podjednako, iako ona nisu ista po interesovanjima, sposobnostima i mogućnostima.

“Nefleksibilan kakav je sada, naš obrazovni sistem nije spreman da deci ponudi “nešto više” van redovnog obrazovnog programa. Rad u sekcijama za nadarenu decu svakako nije dovoljan. Iskreno se nadam da će primena Bolonjske konvencije o obrazovanju doneti te neophodne promene i u našem školstvu. Pre svega u načinu razmišljanja i pristupu procesu obrazovanja, a to će morati da donese i rezultate, smatra Zoran Đorđević.

U međuvremenu, Maji i ostalima preporučuje da sami nađu dodatne izvore znanja. Internet na prvom mestu, zatim internet i kao treće… internet naravno.

Srbija nažalost zaostaje za Evropom pa i regionom u smislu informatike. Na Vladi je da shvati da je informatički razvijeno društvo jedan od (naj)boljih načina da se pridružimo Evropi.