Divljaci,samostalci, indijanci i ostali...

taksista — Mon, 27 Aug 2007 15:00:23 +0200

Letos, dok sam „dozvoljenom brzinom“ sa simpatičnom slovenkom na zadnjem sedištu išao ka aerodromu sa krova mi je odletela i rasula se po autoputu krovna oznaka grada, među taksistima poznati „kvisko“...nisam imao kad da se vraćam i da skupljam parčiće po putu pa sam nastavio ka aerodromu.

Za one koji ne znaju ta oznaka znači da ste legalan taksista grada Beograda, tj. da imate dozvolu i da ne radite na crno. Znači to mora da se ima.
Kad sam otišao da pokušam da izvadim novu rekli su mi da se „više ne proizvode“ i dali mi neku potvrdu u slučaju da me zaustavi inspekcija i naravno, nazvaće me kad budu mogli da mi naprave drugu.

I tako, i ako sam legalan od kad sam izašao na taksi, nemam tu oznaku.
A sve to ne bi bio veliki problem da na taksiju u Beogradu nema oko 2000 nelegalnih taksista, među taksistima poznati kao „divljaci“ koji rade na crno, tj. bez taksi dozvole. Neki od njih su na listi čekanja za dozvolu već godinama i imaju u nekim „lojalnim“ udruzenjima status regularnih pa cak i radio stanice. Neki jednostavno ukradenu tablu preprave i napišu bilo šta i tako rade...već godinama. U Zagrebu je neko pametan pokušao pre par godina da „divljači“ a posto je izostala reakcija nadleznih, ostali taksisti su se skupili izlupali i njega i auto i problem rešen.

Mi, malo manje ekstremni, tolerišemo tu nelegalnu konkurenciju i čekamo da grad odluči da li će ili ne 2000 ljudi da ostane bez „elementarnog prava na rad“, što ovi koriste kao glavni argument, pa im u suštini niko niša ne može...
Lično, protiv „divljaka“ nemam ništa. U mom udruženju ih nema, pa mi i nisu direktna konkurencija, na ulici kad mi pokupe stranke ispred nosa bude mi krivo ali ne toliko da bih izašao da se bijem sa nekim.

Ali izgleda da sam u manjini što se tiče agresije na taksiju, pre par dana, bez kviska na krovu stojim na taksi stanici kod novog Merkatora, kad se ispred mene stvori slika i prilika. Vidim, kolega, nervozan i „brz“. Kuca na prozor, ja otvaram.
- Brate, mogu da vidim kviska?- kaže on ozbiljnim glasom- ovde ne smeju da stoje divljaci...- dodaje naivno- ako ti je u gepeku nema veze samo da vidim-.
Gledam, poznata faca. Pili smo kafu na Centrali bezbroj puta, on sa njegovom ekipom, ja sa mojom ali se znamo.
- Imam dozvolu, nemam kviska, opusti se.- odgovaram pokušavajući da budem smiren
- Da da, vazi a ja sam vrana!-
Vidim da se ne sali a i ostali koji su bili tu cekaju ishod, dakle, jesam li ili nisam, pa da znaju sta im je ciniti. Ali taj stav...
- Brate, ko si ti da me legitimišeš?!- odgovaram besno i već razmišljam da otvorim vrata i izađem, pa ako se pobijemo njegova je sramota.
- Ja sam taksista a ti si očigledno divljak!
- A pokaži ti meni dozvolu
- Ja?! Što bih ja divljacima pokazivao dozvolu?! E...ajde pali odavde, da ti ne polupam tu tablu!-

Bes i inat mi nedaju da mu pokazem dozvolu, izlazim iz kola, cini mi se da nije ocekivao to od jednog divljaka, povlaci se.
- KOLEGA, imam dozvolu.- prevrćem očima, sad kapiram zašto smo na lošem glasu, a i u dilemi sam ko su veći divljaci, ovi sa dozvolama ili ovi bez.
U tom trenutku kraj nas staje moj kolega 388. Vidi da je neka frka pa izlazi iz auta.
- Nešto nije u redu?- pita ovog, a vidim da se znaju
- Ma ne, sve je u redu, nego ovaj je divljak stao ovde...- kaže ovaj već izduvan
- Nije on divljak brate, izgubio je kviska, nema kod njih u udruženju divljaka.- kaže 388 i ulazi u moj auto.
Grdosija se povlaći besan što nisam divljak. Bez izvinjenja. E svašta...Pokušavam da shvatim njegov bes.
Kolega 388 mi prepričava dogodovštine od sinoć. Opet neka preslatka plavusica od 18 kojoj nije naplatio...
Uzimam vožnju i odlazim, još uvek pod utiskom...
Na putu do adrese, na stanici čujem OPET:
-Priiijem tri pet`ce- kaže boske- ne mogu na`ć broj ove ul`ce, ko da ga nema!-
Dispečer već rutinirano kaže- kolega, opet ti? Nisi više u Sarajevu! ajde neko od kolega da pomogne kolegi oko ove adrese, stranke čekaju već 15min na adresi-
I dok idem na svoju adresu po stranke, razmišljam kako li je tek kolega ''tri pet'ce'' dobio dozvolu...
Ništa, eto.
Dobro došli u Beograd po kome će vas danas voziti divljaci bez dozvole, indijanci sa dozvolom ili kolega tri pet'ce...

Ja da ti pevam?!

taksista — Mon, 13 Aug 2007 22:16:57 +0200

taxi & grad

Ja da ti pevam?!
ili šta sve spada u opis posla taksiste

Prošlog ponedeljka,na Vidikovcu, u kasno popodne u kola mi ulazi, bolje reći upada, zadihana gospođa.
- Izvinite...trčala sam niz stepenice...ne radi lift, brzo pratite onaj auto!“
- Onaj crveni ford?- pitam zbunjeno jer prošlo je već par auta pored nas
- Da...da, baš taj.
Uključujem taksimetar i krećemo. Gledam je u retrovizoru, nisam baš načisto da li je besna ili zbunjena. Vidim da je obučena na brzinu.
- Pratite dete u grad?- pitam, jer mi se već dešavalo da zabrinute majke prate svoje ćerke do žurke ili nazad.
- Molim?
Očigledno je prekidam u razmišljanju.
- Pratite dete?
- Oh, ne...to, ne. Moja deca su divna, pratim onog skota...
- OK, pratimo skota...- mislim u sebi „ Gde baš mene?“
Ćutimo.
U taksiju ljudima obično ni ne treba postavljati pitanja. Svi imaju potrebu da vam objasne zašto idu baš tu, i baš tad. Vidim da se sprema da me uvuče u priču, trudim se da se ne upecam, ali ne vredi.
- Misli da je mnogo pametan...mnogo mi je on pametan...-mrmlja sebi u bradu
Ćutim.
- Znala sam, ko mi je kriv kad sam nasela. Već jednom je uradio to, zašto ne bi opet.- kaže glasnije, očigledno očekuje moju reakciju.
I dalje ćutim.
Ford se kreće polako ka Košutnjaku. Mislim da znam gde idu. Nije moj problem.
- Pet godina traćim sa njim! Pet godina! Pa jel’ znate vi koliko je to?!
Klimam glavom. Ne i ne znam. Imam samo 12 godina.
- Svoj brak sam ugrozila zbog njega, i on meni ovako...
Postaje nerpijatno, polako se kajem što sam ostao duže na ulici, ne želim da prisustvujem.Kad sam izašao na taksi ovakvi slučajevi su mi bili zanimljivi, ali sad su mi takve stvari mučne.
Posle nekog vremena shvatio sam da vas ljudi ne pitaju reda-radi, već da stvarno očekuju da im pomognete i da im rešite problem, bez obzira što to nije vaša stvar. A kad posle monologa shvate da niste zainteresovani da igrate tu ulogu, onda budu uvređeni, kao da ih teram da mi pričaju bilo šta. Druga stvar,„ nemešanje“ u tuđa posla ima i krajnje praktične razloge. Ne mogu a da ne pomenem kolegu 388 koji je pametno savetovao uplakanu devojčicu koju je vozio, da ostavi tog dečka koji je rasplakao, a taj isti je pozvao ubrzo zatim. Uplakana devojčica mu lepo ispriča šta joj je rekao gos’n taksista, i naravno, nije se lepo završilo po kolegu, jer je devojčica krenula baš kod tog nevaljalca.
Ford stiže na poznatu poljanu na Košutnjaku. Stajem malo dalje.
- Znate šta, gospođo ja ne bih dalje.
- Ja sam mislila da me sačekate...- kaže tužnim glasom- Ništa, koliko je to? 350din. Ok. Izvolite, zadžite kusur.

Baca mi 400 din na prednje sedišta i sad, definitivno besna izlazi iz auta. Lupa vratima. Žurno ide prema parkiranom fordu. Odlazim. Ne želim da razmišljam šta će se desiti.

U gradu srećem kolegu 494, on je jedan od onih što na ulici uzimaju po „18 000 din.“ na dan, ne znam kako, verovatno ja ne radim u istom gradu ali zbog takvih kao što je on ljudi misle da su taksisti bogati. Njegove priče me malo guše, a bogami i „masne su“, ali sedimo zajedno u kolima i pričam mu o aferi od malopre.
- Brate, mnogo si bre glup- kaže on - ja bi ostao tamo,sačekao je i vratio uplakanu na Vidikovac. Uzeo soma za sve to i doviđenja, prijatno.
Ma da, ti si najpametniji na svetu.
- Ma ne...pa znaš da nisam u tom fazonu. Šta da mi je izašao „skot“?
- Šta? Šta da je izašao?! Pa nalupao bi’ mu dva šamara!- kaže tako sigurno, a ja tako sigurno znam da on takvu vožnju ne bi ni uzeo.
Jel’ se vredi raspravljati sa njim? Kolega mi je i sve to, ali stvarno preteruje. Da sam ostao na Košutnjaku ko zna koga bih vraćao i gde, a koga bih vozio u urgentni, a ko bi na kraju bio uplakan.
Ne mogu a da se ne zapitam, gde je granica između onoga što moram, šta je moj posao i onoga što stranke očekuju od mene?
Cela nepravda je u tome što se stalno priča šta su taksisti uradili strankama, a niko nikad ne pominje šta sve stranke rade taksistima.
Za deset godina na taksiju sam bezbroj puta odvlačio pijance na spratove čak i kad besne žene nisu htele da ih prime u stan, jurio autobuse sa zaboravljenim dokumentima, bio kriv sto su ljudi ustali kasno, trpeo razmaženu decu koja mi sede na glavi, dovozio fine „gradske dame“ do samih ulaza preko raznih prepreka da ne bi polomile štikle, trpeo kad mi se ljudi obracaju kao idiotu i najteze od svega, odgovarao na pitanje „ majstore, jel ima posla?“
I ne mogu a da se ne setim onog bajatog bezobraznog vica vica, kada je kamiondžija pred kurvu stavio izbor:" ili da mi p***iš, ili da mi pevaš" a ona ga zapanjeno pitala:" Ja da ti pevam?!"
Moram priznati da joj zavidim na tome što tačno zna šta je njen posao.

taksističke priče

Divljaci,samostalci, indijanci i ostali...

Ja da ti pevam?!