Love is all around

Alkoholizam

nrada89 — Sat, 21 Jan 2012 01:26:34 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Putujem ja tako javnim gradskim prevozom i čujem razgovor dva dvadesetogodišnjaka. Ovaj razgovor jednostavno niko od nas nevinih putnika nije mogao da ne čuje jer je bio izuzetno glasan i napadan. Tekao je otprilike ovako:

Prvi: Brate, je l' se sećaš ono kad smo ostavili samo dve flaše čivasa u šanku? Sav uzbuđen....

Drugi: Nije loš čivas, ali za mene je viski prava stvar. Mada može i vinjak ili neka radža... Uuuu radža Brate, to je prava stvar!

Prvi: Ne mogu ja brate radžu.

Drugi: Možeš matori nego se niste samo skapirali.

Prvi: Ma ne mogu da se skapiram sa njom, ne ide.

Drugi: Ma veruj mi džara je mnogo dobra. Ja tako jednom naručim neku domaću, a oni mi donesu radžu. Znaš kakva je bila?! Napio sam se k'o stoka i ujutru ništa, nastavio sam da cirkam.

Prvi: Mene brate od radže boli glava, be bude mi dobro.

Drugi: Ti si matori lud. Radža je zakon.

Prvi: Ne znam brate, meni je čivas ekstra!

Drugi: a ja od čivasa mnogo kenjam, mislim fiziološki....

Prvo se izvinjavam zbog neprimernog rečnika, ali je tako izgledao njihov razgovor, pa ga ja samo prenosim. I ovde sam izašla iz prevoza. Šta su dalje pričali, da li su došli do nekog novog pića, zaista ne znam, drago mi je što smo se tako kratko zajedno vozili. I onda sam ja razmišljala, šta se nalazi u njihovim glavama i koji oni plan imaju u svom životu. Nisam došla ni do jednog zaključka. Onda sam pitala svog dečka i najboljeg druga koji su se slatko nasmejali ovoj priči. Moja mama je bila zgranuta. Prosto žena poželi da se vrati u prethodni vek, kaže da je tamo bilo bolje, ili bar kulturnije. Ali najveći problem je taj što je većina tinejdžera takva, što samo razmišljaju o „cirkanju“, radžama i sličnim stvarima. A ja nemam daljih komentara!!!

Čudna (il)i normalna

nrada89 — Sat, 21 Jan 2012 01:22:06 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Verovatno ste već čuli onu priču „zarobljen u tuđem telu“. Ne nije reč o naučnoj fantastici niti sam gej. Jednostavno ne razumem određene stereotipe. Još od malena se od mene očekivalo da budem obučena u slatku roze haljinicu, da imam dva repića i budem učtiva i fina. A ja sam umesto toga igrala fudbal sa dečacima, jurila sa pištoljima na kuglice i ratovala u određenim dečijim klanovima. Šta je loše u tome što ne volim roze boju i nemam veštačke nokte? Šta je loše u tome što ne idem na fakultet našminkana i sa štiklom petnaesticom? Kada sam sa nekoliko drugarica pričala o novogodišnjoj toaleti i rekla da ću nositi pantalone sve su me pogledale zgranuto. Znala sam da me očekuje neka vrsta teške presude. Kao u filmovima kad su veštice spaljivali ili pozivali sveštenike da isteraju demone iz grešnih duša. E takva je bila i moja presuda. Ne, nikako!!! Uzviknule su u glas. Ja sam iskreno bila zbunjena. Pa neću nositi neke farmerke ili ići u patikama. Jednostavne crne pantalone i štiklu od 9 cm. Ali ni to nije bilo prihvatljivo. Da ne pričam o tome što nisam htela da idem kod frizera jer imam kovrdžavu kosu pa samim tim i frizuru. Odmah su krenule ponude da probam njihov zaista veliki izbor kratkih haljina, da me našminkaju (kao da sam ja, ne daj Bože sakata) i da me čak i isfeniraju. Pa da nećete možda i zube da mi operete? I nije bilo povratka. Morala sam da obećam da ću probati nekoliko haljina i da ću obavezno nositi visoke potpetice. Džabe je bilo da se opirem. Požalila sam se dečku, on se lepo nasmejao i rekao mi : „Ti si lepa tako, meni je drago što se ne šminkaš, ali to je tvoja stvar“. I šta je trebalo ja da uradim? Morala sam da pristanem. Onda sam se razbolela i nisam otišla na taj doček. Iskreno malo mi je i laknulo. Užasavam se onih pogleda, odmeravanja i komentara: ova ima lepu haljinu, ali je loše našminkana, lepe su cipele, ali joj ne idu uz haljinu.... A znate šta mi je rekla cimerka? Nećeš valjda u istim pantalonama kao što si bila na onoj svadbi? Pa videli su te u tome. Kao da ja zarađujem boga oca pa za svaki novi izlazak mogu da kupujem sve novo! I tako ja imam problem. Ne idem kod manikira, sama održavam svoje nokte i super su mi! Ne idem na feniranja, u solarijume i ostalo. A nećete verovati svaka frizerka je oduševljena time koliko mi je zdrava kosa. Da li je normalno to što sa svojim dečkom pričam o automobilima, o kubikaži, o fubalu i antivirusima, wow-u i sličnom? Iskreno, ne znam da li sam ja malo čudna ili veliki deo ovog ženskog sveta! A nisu to samo stereotipi. Ja sam feminiskinja, uvek branim ravnopravnost i ženska prava. Ali kako ja to da radim i govorim o tome kako su žene emancipovane kad u sred mog razgovora i prepirke sa petoricom drugova dve drugarice počnu da pričaju o novim cipelama i ta priča traje narednih sat vremena?! A kad dođe tema istorije, geografije ili politike one samo zaćute ili počnu neku svoju priču o slim cigarama. Ne želim da vređam, ili da kažem da su žene ovakve ili onakve. Samo malo se trgnite, žene! Hajde malo da povedemo neki razgovor o svakodnevnim temama. Hajde da pričamo o receptima, cveću ili tome slično. Pa i o fudbalu, zašto da ne?! J

Put zvani Život

nrada89 — Wed, 27 Jul 2011 23:12:04 +0200

Šetala sam tako krivudavim putem zvanim Život... Srela sam mnogo ljudi, kraj nekih zastala da popričam, neki su samo nezainteresovano prolazili, a retki su nastavili šetnju sa mnom. Divni su to ljudi, moram priznati! Ulepšali su moje putovanje, nasmejali me, nekada i rastužili ali smo zajedno prevazilazili prepreke: ako bismo naišli na trnje, posekli bi ga, barice bi preskakali i obilazili, a put bi ulepšavali za one koji idu za nama. Uživala sam u našem putu. A onda je naišao jedan slučajan prolaznik: lep, odvažan, čudesan.

Izgledalo je kao da je došao iz nekog drugog sveta, ali ne! I on je šetao svojim putem zvanim Život dok mu se posle 20 godina putovanje nije ukrstilo sa mojim. Bila je to raskrsnica, velika, zimska i snežna. Hladan novembar, kišovit i tmuran. Ali pod oblačnim nebom, dok je jeziva kiša sipila, srela sam svog saputnika. Na raskrsnici puta zvani Život, ni on ni ja nismo skrenuli, već smo zajedno nastavili pravo. Pričali smo, a onda mi je pomogao, sklonio me od kiše, utoplio me, primio u svoj zagrljaj i čuvao tokom cele zime. Bila je to najlepša zima koju sam ikada doživela. A onda je došlo proleće, pa leto, pa jesen, pa još jedna zima...

Prošlo je dosta vremena, a moj čudesni saputnik me i dalje čuva. Tu je da me poljubi, da me nasmeje, posavetuje, zagrli i stegne čvrsto kada je najteže. Tu je da me sačuva od zveri i loših ljudi čiji se putevi ukrštaju sa našim. Tu je da me nauči kako i kuda dalje hodati. Tu je da me voli i da ga volim!

Ne znam na koji način njegov put zvani Život se spojio sa mojim. Možda je to sudbina, možda nešto više. Nisam čak sigurna ni da li verujem u sudbinu. Ali u njega, u nas verujem!

Posle toliko vremena moj saputnik i dalje hoda sa mnom nerazdvojno ruku pod ruku. Kada je loše vreme on me čvrsto stegne i sačuva nas od svega lošeg što razdvaja saputnike. Mi i dalje šetamo ulepšavajući i stvarajući zajednički savršeni put zvani Život!