Dve strane medalje

Podržite! Glasajte!

, 29 2015 17:56:02 +0200

Dragi blogeri,

molim vas da odvojite malo svog vremena i glasate za bend moga muža koji učestvuje na jednom važnom takmičenju. Dovoljno je da kliknete na link
http://rubbertracks.converse.rs/portfolio/53-budimo-ljudi-beograd-srbija-nije-sve-po-starom/
i lajkujete.
Hvala svima koji su glasali. Glasanje traje do 4. 4. 2015.
Slobodno šerujte i pozovite druge da glasaju :)
HVALA SVIMA-

Kako dospeti u novine (apel za pomoć)

, 16 2014 15:55:36 +0200

Na početku behu pelene. Neki im se vrate u starosti.

Postoje određene šifre bolesti koje omogućavaju ljudima da besplatno dobijaju dva paketa pelena mesečno. Lekarska komisija jednom godišnje donosi rešenje o tome.

Da li je dovoljno šezdeset pelena za mesec dana?

To verovatno zavisi od bolesti do bolesti. Svaka bolest ima neki svoj tempo i pravila, ali i ta dva paketa znače puno i olakšavaju ljudima život.

Ali...

I pelene imaju svoj tender. Taj tender nije "prošao". Iz nekog razloga ne prolazi već nekoliko meseci.

Sada i ta dva paketa pelena ljudi moraju da kupe. U apoteci kažu da nisu poskupele. Hm! Zašto se meni čini da su bile oko 1500. a sada su oko 2000 dinara?

Pa da dodamo onda još četiri hiljade novih troškova mesečno.

Pre izvesnog vremena se digla prašina oko vakcina za bebe. I tu je neki tender bio problem, ali dospelo je u novine, pisalo se o tome. Ono što se nađe u novinama postoji, živi. Ono što se ne nađe u novinama kao da ga nema.

Ne želim da grešim dušu, što bi rekli. Ne čitam puno novine u poslednje vreme. Možda je neko nešto pisao o ovoj temi. Ipak, razmišljam, da je neko pisao i da se nešto pokrenulo, verovatno ovaj problem ne bi ovako dugo trajao.

Pokušala sam da kontaktiram nekoliko redakcija.

Kažu, javiće uredniku ili prebace vezu i telefon zvoni, zvoni, zvoni...

Razmišljam, na ovoj vrućini, kako li je ljudima koji još pelene moraju da nose, a ne mogu da odu do kupatila da se rashlade, istuširaju... Kako li je onima kojima je malo dve pelene dnevno...

Neki kažu da je novinarska profesija veoma stresna. Zato je, verovatno mnogima lakše da prate koja pevačica nije obukla gaće, nego da istražuju šta se dešava iza kulisa propalog tendera. i zašto u apoteci kažu da tender neće još dugo proći.

Razumem ja to i znam da je razumevanje dvosmerna ulica.

Želim da apelujem na one umešnije, na one koji imaju neku vezu i mogu da pokrenu stvari.

Može li ovaj problem da dospe u novine, ne televiziju? Može li ovaj problem da se reši? Znate li?

U ime svih starih, bolesnih i prepuštenih...

Zar?

, 04 2012 08:30:43 +0100

Sakrij se u mišiju rupu/ i gledaj iz nje/ veliki, prljavi svet./ Onako malen i siv,/ pomalo mrtav, pomalo živ/ svakog dana pričaj mi/ kako se život živi.

Tragovi

, 03 2012 09:28:27 +0100

Svi u ovoj ulici/ liče na njega./ Miris njegove kože/ na prozoru raširen spava./ O tragove mu se/ umiljavaju ulični psi./ Oni znaju da slede/ varljive iskre očiju/ koje volim.

Čekanje

, 02 2012 08:05:30 +0100

Uvek,/ baš uvek kad te vidim/ telo mi postane breza/ zašušti srce i znam/ to se ti gnezdiš u meni./ Osećam tvoje dodire,/ al' reči su još daleko./ Nazirem, slutim, čekam.../ Pre sam uvek htela/ odmah i sve/ i bolelo je i zaraslo je/ uglavnom./ A sada ćutim/ Puštam danima da me vode.../ Ako se otvori kapija tvoga srca/ ući ću unutra radosna.

Neću ti reći

, 01 2012 08:38:33 +0100

Neću ti reći/ koliko sam stepenica sišla/ plašeći se/ da mi srce ne baciš na dno./ Koliko sam strepela/ nad uzaludnošću i obmanom/ ti ni jedan tren/ nisi bio moj./ Šta sam ti onda bila ja?/ Kupac lažnih nada,/ ovlašnih nežnosti,/ šta li.../ Nikada ti neću reći/ koliko si mi značio./ Jednom kad spoznaš/ koliko leden može biti led/ čvrst dijamant/ i postojana reč/ nećeš verovati/ da je ikada ljubavi bilo.

Kakav dan

, 29 2012 22:31:35 +0100

Kakv dan. Pobedio Nole, vaterpolisti osvojili zlato, rukometaši stigli do polufinala. Sada gledam emisiju "Ja imam talenat" i ne mogu da se otrgnem mislima. Koliko mladih, lepih, talentovanih, kreativnih, anonimnih (izuzev sportista) ima u ovoj zemlji, a novine su pune priča i slika o sitnim lopovima, prevarantima, dušama. Kao da naši mladi samo loše rade, piju, drogiraju se... Imamo mi šta da pokažemo, ali nema ko. Novinari vole pikantno, iako propagiraju zdravu hranu.

Šta se vidi na žurci

, 26 2012 09:00:31 +0100

Na moju žalost, potpuno sam netalentovana za muziku. Volim je, ali se sve završava na đuskanju i otvaranju usta. A kod nas mnogi vole da pričaju o falširanju, kvalitetu i nekvalitetu i ostalom. Na žurke vrlo retko idem, pa mi je bio interesantan bend koji je svirao. Svirac, pevač i pevačica (mala suva grančica, a ovo sam rekla bez namere da je uvredim, sa pretpostavkom da ne "hvata" na izgled). Na smenu su pevali. Bilo je sve zastupljeno. Rok, pop, narodna, kolca.... E sad dolazi glavno. Pesme su pevali uglavnom netačno, brže nego što bi trebalo... Ali... Ljudi su pevali, plesali, provodili se. Zato što su reagovali na PESMU. Na reči te pesme. Svoju istoriju kroz njih. Bend je bio samo izvođač radova. A mnogi bendovi ne funkcionišu zato što jedan hoće da svira teško gruvanje, drugi samo ingliške pesme, treći bi da bude raznovsno, pevač nije dovoljno vežbao pa je zaboravio neku reč ili je falširao.... Nisu svi rođeni za Marakanu, ali u nekom klubu bi mogli napraviti solidnu atmosferu da nije nerealnih planova, želja i očekivanja. P.S. Za muzičke čistunce:): sve bi, verovatno, bilo drugačije da smo petsto godina bili pod Englezima. Zato, pljunite i zapevajte, moj narode.

Lep dan

, 24 2012 13:31:55 +0100

Kako je lepo kad pada kiša, a ti ne moraš nigde ići, sediš u toplom, pijuckaš nes kafu i gledaš decu kako se igraju.

Priča napaćenog blogera

, 23 2012 10:14:57 +0100

Na blog sam došao u trenutku kada me je devojka ostavila i otišla sa drugim. Morao sam nekome da kažem koliko sam besan, poveđen... Ma, ludilo je to bilo. I odmah sa prvim postom počeše komentari tipa: prebolećeš ti, naći ćeš bolju, samo hrabro, nije te zaslužila i slično. To mi je u početku godilo. Imao sam one koji su na mojoj strani, pa me još teše i navijaju za mene. Prijalo mi je, neću da lažem. Al' kako je bol prolazio tako sam ja sve manje bivao ljut i počeo pisati o nekim drugim, lepšim stvarima. Ljudi se oduševili. Te super si ovo napisao, te volimo da te čitamo, te ovo, te ono.... Ja sam od onih što veruju da je pohvala dobra, al da kritika čini čoveka boljim. Mislim, ona prava iskrena i argumentovana kritika. A niko me ne kritikuje. Bar gramatičku grešku da mi nađu. Malo mi se to smučilo. Od tolikih pohvala izgubio sam orijentir. Postao sam nesiguran. Onda se odlučim na radikalan zaokret. Promenim nick. Napišem priču, al umesto reči - ostavi me na miru, napišem odjebi, umesto žena - pička, umesto prošao sam loše - najebo sam.... I tako to... Razumete. Objavim post. Sve mi u stomaku treperi... Šta će sad da bude??? Vidim: imam pet komentara. Jeeeeeeeee. Obično sam imao 15-20. Trebalo je na sve njih odgovoriti, a ne ponoviti se. Laknulo mi, stvarno. Otvorim i vidim: to, care, vreme je bilo da ovu žabokrečinu neko raznese.... Već sam mislila da odem odavde, al ti mi dade nadu... Jebote, konačno da se pojavi neko ko dobro piše.... Uh, smučili mi se više ovi fini dupelisci, konačno nešto iskreno i naturalno... Brate, svaka ti čast... I sad ja trebam da odgovorim, a došlo mi da plačem. Kako, bre, ljudi da pišem, a da me svi ne hvale?