Dve strane medalje

Podržite! Glasajte!

Dragi blogeri,

molim vas da odvojite malo svog vremena i glasate za bend moga muža koji učestvuje na jednom važnom takmičenju. Dovoljno je da kliknete na link
http://rubbertracks.converse.rs/portfolio/53-budimo-ljudi-beograd-srbija-nije-sve-po-starom/
i lajkujete.
Hvala svima koji su glasali. Glasanje traje do 4. 4. 2015.
Slobodno šerujte i pozovite druge da glasaju :)
HVALA SVIMA-

Kako dospeti u novine (apel za pomoć)

Na početku behu pelene. Neki im se vrate u starosti.

Postoje određene šifre bolesti koje omogućavaju ljudima da besplatno dobijaju dva paketa pelena mesečno. Lekarska komisija jednom godišnje donosi rešenje o tome.

Da li je dovoljno šezdeset pelena za mesec dana?

To verovatno zavisi od bolesti do bolesti. Svaka bolest ima neki svoj tempo i pravila, ali i ta dva paketa znače puno i olakšavaju ljudima život.

Ali...

I pelene imaju svoj tender. Taj tender nije "prošao". Iz nekog razloga ne prolazi već nekoliko meseci.

Sada i ta dva paketa pelena ljudi moraju da kupe. U apoteci kažu da nisu poskupele. Hm! Zašto se meni čini da su bile oko 1500. a sada su oko 2000 dinara?

Pa da dodamo onda još četiri hiljade novih troškova mesečno.

Pre izvesnog vremena se digla prašina oko vakcina za bebe. I tu je neki tender bio problem, ali dospelo je u novine, pisalo se o tome. Ono što se nađe u novinama postoji, živi. Ono što se ne nađe u novinama kao da ga nema.

Ne želim da grešim dušu, što bi rekli. Ne čitam puno novine u poslednje vreme. Možda je neko nešto pisao o ovoj temi. Ipak, razmišljam, da je neko pisao i da se nešto pokrenulo, verovatno ovaj problem ne bi ovako dugo trajao.

Pokušala sam da kontaktiram nekoliko redakcija.

Kažu, javiće uredniku ili prebace vezu i telefon zvoni, zvoni, zvoni...

Razmišljam, na ovoj vrućini, kako li je ljudima koji još pelene moraju da nose, a ne mogu da odu do kupatila da se rashlade, istuširaju... Kako li je onima kojima je malo dve pelene dnevno...

Neki kažu da je novinarska profesija veoma stresna. Zato je, verovatno mnogima lakše da prate koja pevačica nije obukla gaće, nego da istražuju šta se dešava iza kulisa propalog tendera. i zašto u apoteci kažu da tender neće još dugo proći.

Razumem ja to i znam da je razumevanje dvosmerna ulica.

Želim da apelujem na one umešnije, na one koji imaju neku vezu i mogu da pokrenu stvari.

Može li ovaj problem da dospe u novine, ne televiziju? Može li ovaj problem da se reši? Znate li?

U ime svih starih, bolesnih i prepuštenih...

Kad vreme nije

Kažu ljudi da se ne seli zimi. A ja sve radeći međusmene i po onoj vejavici.... Vole tako kockice kod mene da se slože. Pa tako blog ostaje malo po strani. Ovaj mesec sam rešila samo pesme da objavljujem, jer kažu da je ovo mesec ljubavi, pa hajd malo da i ja ljubavišem. :) u zdravlju i pisanju ostajte mi.

Slatko čudo

Ti slatko čudo,/ što svakog dana/ preobražavaš moj svet,/ ni sanjala nisam/ koliko se mirisnih bašti/ skrilo u meni./ Kada prođeš/ zazvone zvončići/ nanizani na moj pogled/ i ptice zaneseno slušaju/ i uče napamet/ svaki moj stih.

Zar?

Sakrij se u mišiju rupu/ i gledaj iz nje/ veliki, prljavi svet./ Onako malen i siv,/ pomalo mrtav, pomalo živ/ svakog dana pričaj mi/ kako se život živi.

Tragovi

Svi u ovoj ulici/ liče na njega./ Miris njegove kože/ na prozoru raširen spava./ O tragove mu se/ umiljavaju ulični psi./ Oni znaju da slede/ varljive iskre očiju/ koje volim.

Čekanje

Uvek,/ baš uvek kad te vidim/ telo mi postane breza/ zašušti srce i znam/ to se ti gnezdiš u meni./ Osećam tvoje dodire,/ al' reči su još daleko./ Nazirem, slutim, čekam.../ Pre sam uvek htela/ odmah i sve/ i bolelo je i zaraslo je/ uglavnom./ A sada ćutim/ Puštam danima da me vode.../ Ako se otvori kapija tvoga srca/ ući ću unutra radosna.

Neću ti reći

Neću ti reći/ koliko sam stepenica sišla/ plašeći se/ da mi srce ne baciš na dno./ Koliko sam strepela/ nad uzaludnošću i obmanom/ ti ni jedan tren/ nisi bio moj./ Šta sam ti onda bila ja?/ Kupac lažnih nada,/ ovlašnih nežnosti,/ šta li.../ Nikada ti neću reći/ koliko si mi značio./ Jednom kad spoznaš/ koliko leden može biti led/ čvrst dijamant/ i postojana reč/ nećeš verovati/ da je ikada ljubavi bilo.

Kakav dan

Kakv dan. Pobedio Nole, vaterpolisti osvojili zlato, rukometaši stigli do polufinala. Sada gledam emisiju "Ja imam talenat" i ne mogu da se otrgnem mislima. Koliko mladih, lepih, talentovanih, kreativnih, anonimnih (izuzev sportista) ima u ovoj zemlji, a novine su pune priča i slika o sitnim lopovima, prevarantima, dušama. Kao da naši mladi samo loše rade, piju, drogiraju se... Imamo mi šta da pokažemo, ali nema ko. Novinari vole pikantno, iako propagiraju zdravu hranu.

Šta se vidi na žurci

Na moju žalost, potpuno sam netalentovana za muziku. Volim je, ali se sve završava na đuskanju i otvaranju usta. A kod nas mnogi vole da pričaju o falširanju, kvalitetu i nekvalitetu i ostalom. Na žurke vrlo retko idem, pa mi je bio interesantan bend koji je svirao. Svirac, pevač i pevačica (mala suva grančica, a ovo sam rekla bez namere da je uvredim, sa pretpostavkom da ne "hvata" na izgled). Na smenu su pevali. Bilo je sve zastupljeno. Rok, pop, narodna, kolca.... E sad dolazi glavno. Pesme su pevali uglavnom netačno, brže nego što bi trebalo... Ali... Ljudi su pevali, plesali, provodili se. Zato što su reagovali na PESMU. Na reči te pesme. Svoju istoriju kroz njih. Bend je bio samo izvođač radova. A mnogi bendovi ne funkcionišu zato što jedan hoće da svira teško gruvanje, drugi samo ingliške pesme, treći bi da bude raznovsno, pevač nije dovoljno vežbao pa je zaboravio neku reč ili je falširao.... Nisu svi rođeni za Marakanu, ali u nekom klubu bi mogli napraviti solidnu atmosferu da nije nerealnih planova, želja i očekivanja. P.S. Za muzičke čistunce:): sve bi, verovatno, bilo drugačije da smo petsto godina bili pod Englezima. Zato, pljunite i zapevajte, moj narode.