Tokata i fuga u d-molu

When you get what you want but not what you need

Otvaram jedno oko i vidim prikazu na fotelji preko puta mene. Opet On! Sedi u mraku i vrti čašu sa ledom i burbonom. Zatvaram oko i pravim se da spavam.

- Znam da si budna, džaba se trudiš... – reče mi ispijajući gutljaj.

- Nestani! – okrećem mu leđa i pokrivam se preko glave.

- Ti si me zvala, šta sad hoćeš?!

- Ja te nikad ne zovem... – uzvratih mu, a u stomaku mi se zavrte od opornog mirisa burbona.

- Ne kapiram kako možeš ovo da piješ! Prilično je... sirov.

- Aaaaahhh!!!... – otkrivam se jer znam da neće otići dok ne završimo to, samo će nastaviti da blebeće. – Prekinuo si mi tako divan san! – podigoh se u sedeći položaj.

- Ne laži, opet si sanjala da plivaš u nemirnom moru... u problemima si!

- Nisam, odlično sam. Hvala na poseti, sad odlazi! – međutim on nastavlja da vrti čašu, dok je iritantni zvuk leda o staklo parao tihu noć.

- Šta je sad problem? Zašto nisi srećna sada?

- Zašto?!! Pa kad bi me ponekad saslušao, znao bi zašto! A ti si isti kao svi oni, ništa me ne slušaš! Čuješ samo ono što želiš da čuješ, a mene ko jebe. Jel ti radiš za mene ili za koga? Što mi niste poslali nešto što meni treba?

- Poslali?! A ti beše ne veruješ u Njih, otkud sad to?!

- Sarađuj sa mnom ili se gubi! Zašto ne radite u moju korist, valjda moju sudbinu određujete?!

- Ja ovde postavljam pitanja! – lupi on čašom o sto. – Zašto nisi srećna? Dobila si šta si želela....

- Šta sam želela... da, ali ne i šta mi treba!

- To je onaj „pazi šta želiš“ deo...

- Ja ovde dajem sve od sebe, a ti mi tu prosipaš mudrosti! Dosta mi je više, umorna sam, a ne mogu ni da spavam. I nemoj da mi prodaješ sranja o sudbini i kako nekad moram da se pomirim sa tim da neke stvari nisu moguće. Ništa nije nemoguće! Moje pravo da verujem i da pokušavam! Zašto jedina ja da budem pravedna kad ceo svet nije?! Znam čemu težim i ŠTA MI TREBA, i neću zbog tamo nekog sveta da odustanem od toga.

- I uprkos tvojoj savesti?! Kako ćeš živeti posle sama sa sobom?

- Kao i do sada! Šta mene briga za druge i za njihova osećanja? Zar je njih bilo za moja kad su mi radili sve što jesu?!

- Izgubićeš tako osećaj z moral, poštenje...

- Izgubila sam ja odavno nešto što je nezamenljivo na putu do ostavrenja mojih želja. – prekinuh ga u pola rečenice. – A moral, čast, poštenje i šta ja znam, nisu ništa naspram toga. Akovas, tebe, toliko brine moje poštenje, trebalo je ranije da razmišljate o tome šta ćete da mi pošaljete u život.

- I? Šta ćeš dalje da uradiš?

- Šta ću da uradim?! Pa, trenutno ću da nastavim da spavam, a još sutra ću nastaviti kao i do sada. Pustiću ljude da se sami zapetljaju, a ja ću za to vreme da izvučem najbolje od njih za sebe. Da, ja sam izuzetno loša osoba i gledam samo svoju korist. A ako mi usput pošaljete priliku da ostvarim ono što meni treba, rado ću ih napustiti i poštedeti te napaćene duše još jednog mrcvarenja. Vidiš, možda i učinite neku dobru stvar za čovečanstvo.

- Svakom koliko zaslužuje.... Hajde, znaš i sama proceduru. – reče mi, a ja se opružih na kauč.

- Molim te, pošalji mi sada onog seksi zločestog vampira sa plavim očima, nemoj da me mlatiš opet sa onim mostovima i pokušajima da rešim svoje muke.

- Znaš da to tako ne ide..

Ali te većeri jesam sanjala seksi zločestog vampira sa plavim očima, po prvi put posle toliko vremena provedenog sa Njim. Konačno me je čuo šta sam pričala.... čuo je moje želje...

Planovi za duboku starost

Shvatila sam da ću verovatno da ostanem sama na konačnom kraju. I nije mi bila potrebna armija psihijatara da mi to kaže. Jednostavno, računica je jasna.

Ako i poverujem u postojanje više života i duše kao zasebnog pojma, kako sam pročitala nedavno, moja srodna duša, moja pololvina se neće pojaviti. Ispada da je ona već oko mene, jer kao putujemo zajedno. Sada ona može biti u bilo kom meni bliskom čoveku, a ja i pretpostavljam gde je, pa je jedino žalosno iz cele te priče što ne mogu da opštim sa tom osobom, ha-ha!

Rizikujem da zvučim morbidno, ali onda jedino što mi preostaje jeste da isplaniram svoj završetak, moj teatralni odlazak sa ovog sveta! Možda ne mogu da biram rođenje, ali mogu smrt. Ako se moji prvobitni planovi izjalove (neću sad o njima, prilično su bolesni), onda ću lepo da prodam svu svoju imovinu, podignem još kredite ako je to moguće i uplatim sebi najluksuzniji starački dom u svetu da bar udobno i hedonistički skončam svoj život. Uplatim lepo tamo koliko imam, nestanem bez traga odavde da niko ne može da me nađe, ni da se otima o moju zaostavštinu, i osetim delić tog raja, pošto pretpostavljam da tamo gore neće to da me dočeka. A ako ne umrem prirodnom smrću dok mi ne nestane para, onda svoju smrt obavijem velom misterije i presudim sebi. Mogu valjda da umrem kako ja želim, kad nisam mogla da živim kako sam htela..

Brine me jedino još kako da me sahrane. S jedne strane, ne bih volela da me zakopavaju 2 metra ispod zemlje, jer ne volim groblja niti skučene prostore. A s druge strane, nisam sigurna koliko bih volela da me kremiraju. Nekako ti se briše postojanje, tek tako... Mada je ovo drugo više u skladu sa mojim planom. Ko zna, možda do tada smisle i neki novi metod sahranjivanja, neki zabavniji i prihvatljiviji... Naravno, ako me pre toga neko ne prijavi kao psihijatrijski slučaj :)

Leave something to remember so they won't forget

Kako je lepo biti glumac! Mora da je fantastičan osećaj stati na daskama scene posle uspešnog filma i slušati ovacije i povike divljenja. Da ti ti ljudi zbog kojih i radiš svoj posao odaju počast za uspešno odrađen posao... Poseta ovogodišnjim Filmskim susretima navela me je na ovakvo razmišljanje, skoro da sam mogla da dotaknem taj njihov ponos koji se širio pozornicom...

Razmišljala sam koliko bi bilo kul poznavati lično nekog od tih glumaca i imati priliku da sediš pored takve jedne kreativne i harizmatične osobe. Nekako sam uvek smatrala da su glumci izuzetno harizmatični, inače ne bi privlačili toliki broj ljudi oko sebe. Da se nađeš u društvu tih izuzetnih ljudi... Izgledaju kao mala zajednica, jedna velika porodica sličnih, a ipak drugačijih od ostalih ljudi. Mora da je divno! Uvek sam mislila da je u takvoj jednoj "porodici" moje mesto i da mora da je velika počast zaslužiti ga.

Zamisli kako bi čarobno bilo da sam živela u to vreme kada su se rađali svi ti veliki pisci, da sam bila deo te boemštine, te porodice koja se okupljala po kafanama, i stvarala. Nedavno sam saznala da je prva takva kafana gde su se okupljala naša velika imena bila "Dardaneli", u Beogradu. Nešto me je uvek privlačilo tamo gore, uvek sam htela da živim tamo, to je bio centar srpske književnosti. Naravno, pisaca ima u svim krajevima, ali tamo se magija realizuje. Kakva bi to počast bila! I niko tu ne bi mislio da sam čudna. I niko se tu ne bi pitao zašto ćutim. Znao bi da u tom trenutku stvaram...

Nije bitno što postoje drugi pesnici. Bitno je da ti znaš da postoje drugi svetovi. Mnogo njih. Jedan može biti i samo tvoj. Jednog dana će svi znati za moj svet. I na njemu će učiti. JA ću učiti te mlađe čudake. I svi će mi odavati počast, neće mi se rugati. Jednog dana ću ja drugima da prodajem svetove. Ne... ne "prodajem"... poklanjam! I toga dana ću ja da diktiram pravila. Niko više neće meni reći da to nije ispravno, da grešim, gde da stavim zarez, gde tačku... Niko više neće meni ograničavati umetničku slobodu i govoriti mi o nekim pravilima; PRAVILO JE TO DA PRAVILA NEMA! Ne može niko da mene da menja, to je samo moje pravo! I staviću tri tačke tamo gde svi misle da ne treba... Đura Jakšić nije stavljao znake interpunkcije u svojim pesmama, jer nije umeo da ih upotrebi, već su to radili drugi ljudi pri štampanju. U mnogim pesmama Vaska Pope ni nema znakova interpunkcije. A ipak su oni veliki pisci. Neki nisu ni završili škole, neki su završili neke sasvim desete.. I to nije prepreka! Mogu da studiram godinama, mogu i da ne završim fakultet, ali niko, NIKO mi neće oduzeti to pravo da uživam u upoznavanju književnosti, isto kao što niko ne može da mi zabrani da stvaram druge svetove.

Jedno vreme sam imala plan kako da sve to ostvarim. Pošto je većina pisaca bila ispred svog vremena, i pošto su prvo morali da umru da bi ih svet priznao, imala sam plan da ostavim svoja najbolja dela i tragično preminem, koliko god to bolesno zvučalo. Današnji svet se proslavlja suzama, očigledno, i stiče nešto veličajući nesreće. A onda sam shvatila da je ne mogu da odem odavde, a da pre toga ne uradim nešto za čovečanstvo, ne mogu da sve prepustim slučaju. Moram da znam da sam sve pokušala da uradim za tako nešto, da sam dala sve od sebe, celu sebe, i ostavila svet za nijansu boljim nego što je bio. Zato ću jednog dana ja stajati na toj pozornici i primiti počast za sav mukotrpni rad. I tog dana će moj život dobiti smisao koji toliko tražim... Taj dan će biti dan mog rođenja i moje velike pobede! :)

http://www.youtube.com/watch?v=Hp42pVze8GU

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.