Dajte mi Oskara

shpytza — Fri, 09 Sep 2011 14:27:16 +0200

Eto, od rođenja sam znala da sam po nečemu posebna. Prilično vremena je trebalo da prođe kako bih otkrila svoje talente i predispozicije i da se otrgnem od nametnutih pragmatičnih roditeljskih. Okarakterisana od njih kao ispala iz neke bajke i sklona „teškoj“ filozofiji, bez nade da se uozbilji, šta god to značilo, terala sam svoje. Svi samootkrivenii talenti su se slivali u istu reku-umetnost. Praktičnu aktivnost pratilo je podrobno teorijsko potkivanje znanjima od praistorije do savremenog doba iz oblasti likovne umetnosti, književnosti, etike, estetike, filozofije, istorije, muzičke kulture...

U tom intelektualnom i kreativnom okviru kretala sam se sa manje ili više uspeha, ali tek sam nedavno shvatila da sam konstantno dobra u jednom umetničkom izrazu, glumi. Ona je nenametljivo kročila u moj život od najranijih dana, a da sam toga tek sada svesna. Dok sam se okrenula već sam tumačila najrazličitije uloge. Prvo sam se okušala u ulozi dobrog, vaspitanog deteta, potom, kako sam rasla, našla sam se u ulozi nesnosnog adolscenta i buntovnika. Najteže je bilo proći kroz ulogu neshvaćenog pojedinca koji pati zbog osude mediokriteta. Da, ta uloga stranca ili bolje vanzemaljca u svom gradu/svetu je bila jedan od najvećih izazova. Osnažena prethodnim iskustvima upustila sam se u ulogu studenta revolucionara, hipika i sanjara. Paralelno su se tumačile uloge smerne i verne devojke, patetične paćenice, bludnice, ljubavnice. Sa zrelošću su stigle i odgovarajuće uloge. Nizale su se role zaposlene, samostalne, udate i ostvarene žene sa svim poteškoćama koje prate jedno mlado i uspešno biće.

Sada je naišao period kada konačno mogu da odahnem i kažem da sam sve uloge dobro odigrala i da sam spremna za jednu potpuno novu i meni nepoznatu, ulogu majke.

It's like that, and that's the way it is

shpytza — Wed, 07 Sep 2011 17:47:58 +0200

Savremen čovek ne zna gde mu je dupe, a gde mu je glava. Bukvalno. A nova saznanja i učenja dostupnija su ti više nego ikad kad pogledaš unazad. A čovek, samo tako tupo stoji, ne zna gde će pre, a kasnije šta s tim. Treba ti vremena da svariš, a vremena nema. Pa hajde na brzinu da eksperimentišemo pa ćemo videti, a ako ne valja, ma menjamo, pa sve ispočetka i nekako ne znaš da li si uspeo.

Interesantno je kako se lako upecaš. Ima toliko toga tako savršeno sročenog i tako lako logičnog da prosto ne veruješ kako to ranije nisi shvatio. I onda dolazi momenat prosvetljenja, sve je odjednom jasno, osećaš se snažno, ludilo i ekstaza u tebi i ti menjaš i menjaš i onda prevaziđeš. Neki mudrac ti opet kaže da je to prirodno i opet tako zavodljivo te mami na sledeći korak i ti se ponovo upecaš i tako iznova i iznova. Pucaš od mudrosti, produhovljenosti, govoriš da je to pravi put, da se tako menja svet nabolje.

Samosvest, to stanje neudobnosti, donelo mi je još veću glad, žeđ i patnju.

Probudiš se tako jednog jutra i shvatiš da se svet u svom razvoju nije mrdnuo pa 200 000 godina. Jeste, zajedljivo će neko reći. A šta je sa svim otkrićima na svim poljima, uslovima života i bla bla. Pa, ništa, sve je bla bla. Tehnologija se prvo razvijala zahvaljujući ratovima, danas se razvija izazivajući nove, u 21. veku ima gladnih, a ti imaš pun frižider hrane koje ne stigneš da pojedeš pa čak i bacaš, tu nešto nije u redu. Nešto ne samo da je trulo nego i opasno smrdi.

Postoje i sredstva protiv tog smrada i ona su u nastajanju i nestajanju i nikako da se nađe bar nekoliko trajnih rešenja. Pitam se kako je taj smrad konstantan, a mirisi tako lepršavo nestalni. Šta, sve što je lepo, kratko traje, a ružno je večno. Učini nešto lepo, zablistaj i nestani. Osigurao si besmrtnost, mesto u raju i tamo te čeka nagrada. Neka hvala, ja bih nagradu da uzmem za života. A ti, koji razmišljaju kao i ja, nikako da okupe kritičnu masu pa da se stvari pomere, promene, nego sve nešto čekaj, nije trenutak, a tebi ode život.

Šta ti na kraju preostane. Budi dobar, uči, radi, radi na sebi, neguj prijateljstvo, stvaraj porodicu, putuj, čitaj, piši slikaj, uživaj u muzici i seksu, dobroj hrani i piću. Tu se nalazi ta jednostavna lepota života. Tvoj mikrokosmos je deo makrokosmosa pa je uteha u tome što će to biti jedna od svetlih tačkica na širokom crnom polju.

Možda sam alava, ali ja bih više. Ne, zaista, ne zadovoljavaju me više te stvari. I to je prevaziđeno. Hoću da letim, pomeram stvari svojim mislima, da se dezintegrišem pa ponovo integrišem. Da budem stalno zdrava, da me novac ne opterećuje, da sam slobodna, da mi ne trebaju dokumenti pa ni ime ako hoću tako. Hoću da budem svih boja i rasa, jedan dan visoka, a drugi dan tanka. Hoću da dođu vanzemaljci, hoću da otputujem u novu galaksiju. Želim da me je briga za smisao. Hoću beskonačnost i slobodu.

Onda uzmi LSD i odjebi. To kod nas ne može da bude.

carpe diem

Dajte mi Oskara

It's like that, and that's the way it is