Nikola

Senka prošlosti Beograda

Ustao sam kao i obično nešto posle 8h. Jutro je bilo sunčano, osetio sam životnost koja kao da je ključala iz samog vazduha što ga dišemo. Ovo je 2007. godina, pomislih, sada imam 21 godinu i večnu patnju: Nikada se nisam probudio u Beogradu slušajući Duška Radovića na Studiu B. Utehu mi pruža ovo jutro koje sa sobom nosi na javi nikad oslušnutu, ali dobro znanu rečenicu: »Ko je jutros imao sreće da se probudi u Beogradu...«
Stajao sam na stanici čekajući autobus do Zelenjaka. Kao i obično, na predavanje stižem knap, računajući tu kašnjenje profesora (to je pretpostavka 97% verovatna). Ovako izjutra, ovaj haotični gradski saobraćaj izgleda mi sasvim uredno, gotovo da ne primećujem autobuse što nabijaju mnogo decibela zbog šupljeg auspuha. Dušu i telo prožima mi zadovoljstvo postojanja, snažan unutrašnji mir, ceo vidokrug posut sunčevim svetlom izgleda živo, čak srećno. Prelazeći Brankov most, mnoštvo bilborda čini me nesigurnim, kao da malopređašnji mir postaje nemir. Nerado priznajem sebi da nisam karijerista klimavog morala što drugima jamu kopa a pred sobom i drugima to pravda visokim stepenom aspiracije. Neću o tome da mislim, poslednji odušak pre stupanja u ludilo Brankove ulice i Zelenog Venca, hvatam gledajući Ušće. Moj život je siromašan, Beograd u doba Duška Radovića bio je drugačiji. Tada su i radnici izgužvanih lica imali blaženi jutarnji osmeh, autobusi su bili zeleni, dok danas, histeričan spektar boja napada oko, a mladi ljudi na svojim licima nose smrtno ozbiljne izraze sa podočnjacima i do dva prsta. Nisu li valjda svi bubrežni bolesnici?

Idući laganim ka fakultetu, ovog ipak prelepog jutra, moj biće obuzima želja da zakasnim na predavanje te da se prošetam malo Knez Mihailovom i Kalemegdanom. U misli mi dolaze jednom gledane slike i filmovi iz zlatnih Beogradskih '70 i '80. Nije kamera mogla da sakrije veseli duh grada i mirnodopski mentalitet ljudi što ga oplemenjuju. Plašim se izglančanih izloga i svog odraza u njima, mogao bih videti sebe kao što to čini panonski mornar. Ponekad se vremeplov čini kao jedino rešenje jer mi gram nedostaje da pustim suze i poljubim zgradu SANU, ali nijedna me muka ne može naterati na takvo poniženje, puka sreća.

Znam da nisam više dete, još malo i današnji stvarni Beograd, što nam ga u amanet takvog ostaviše naši roditelji, pokucaće na vrata mog sveta ili će naprosto provaliti unutra. »Tucite vašu decu tek onda kad počnu da liče na vas«, setih se. Ja znam da je ovaj grad bio drugačiji, znam da rak koji je počeo da nagriza njegovu dušu mora da se osdstrani. Pitam se hoće li biti dovoljno dobrih hirurga da to izvedu, da Beogradu daju novi život, jer ja i moji vršnjaci osećamo nevidljivu pretnju koja kao da nas plaši i isteruje iz našeg rodnog grada, naše zemlje.

Prolazeći pored Pobednika razmišljam o njemu. Gledajući ga, na trenutak mi se učini da je mesto kipa živ čovek i htedoh ga upitati: Zašto ti stojiš tu? Koga si ti pobedio? »Oslobodio sam Beograd jednom«, reče on, »Više ne mogu, Beograd je sada sam sebi krvoločni osvajač«. Postideh se svoje umišljenosti. Krenuo sam ka Zoolškom vrtu i dalje ka Dorćolu. Gledam grad građen za kočije kako se guši u smogu automobila. Svi nekud žure. Ponovo umišljam sebe kako se derem iz sveg glasa na sred Dušanove: Gde žurite ljudi! Nasmejte se i pozdravite naš grad! Zar ste svi zaboravili kakav je nekad bio? Imali smo najlepši grad na svetu. U šta smo ga pretvorili? Šta smo mu uradili? Kao deponija je sada! Zajedno smo ga gradili! Zajedno ga sada rušimo! Zašto to radimo? Imali smo čoveka kakav je bio Duško, zašto ga sada teramo da se u grobu prevrće? Izdali smo sebe, naše stare, a najviše našu decu...

Kao da me je obuzela sveobuhvatna istina. Osetio sam mučninu i slabost. Telo mi je podrhtavalo, no utehu mi je pružalo neopažanje mojih facijalnih ekspresija kojih nisam bio svestan, ali sam mogao samo da ih zamislim. Ljudi su nastavljali da žure sa turobnim izrazima lica. Poželeo sam da ovo osećanje nestane. Potpuno nesvestan, ne misleći ni o čemu, zaputio sam se ka fakultetu. Ušao sam u učionicu i seo u poslednji red. Trebalo mi je par minuta da tok misli prikačim za predavanje. Nakon nekog vremena shvatio sam da '70 nikada nisu napustile prostorije mog fakulteta. I dalje smo učili iz istih knjiga koje su naše kolege studenti koristili pre 25-35 godina. Kao da se ništa nije promenilo od tada...

Два црквена миша

Ово је прича о два црквена миша, написана у тренуцима неразумевања предануваних људских сујета...Једном давно, не зна се када тачно, у једној сеоској цркви живела су два црквена миша. Један се звао Пласфик, а други Шикун.
Шикун је волео да живи пуним плућима. Често је силазио у варош на мишије теревенке у амбарима домаћина, јурио младе мишице и ко зна колико је малих мишева посејао успут а да није знао. Живео је свој боемски живот, устајући у подне, лежући у ситне јутарње сате, пјан.
Пласфик је живео другачијим животом. Беше то миш посвећен религиозном начину живота. Желео је да се једнога дана ожени са неком љупком и добром мишицом, па да заједно оснују породицу унутар цркве. Њега нису привлачиле теревенке и ноћни живот. Устајао је у зору, молио се пре попа, радио нешто по читав дан... Увече је рано легао.
Пласфик и Шикун су били као браћа. Одрасли су зајдно и провели многе моменте детињства, којих се данас обојица с радошћу сећају. И дан данас, често су мислили један о другоме. Пласфик се увек молио Богу да сачува његовог другара од невоља и ђавољих работа. А Шикун је стално бринуо да његов другар не остане ускраћен за чари и задовољства овоземаљског живота.
Време је пролазило, Шикун и Пласфик нису се чесето виђали, сваки је живео свој живот, иако су обојица живела у истој кући.
Једно лепо јунско јутро, Пласфик је устао истовремено са Сунцем и одлучио да своју прву данашњу молитву изговори напољу, пред Великом Звездом, пред Природом. Изашавши напоље, видо је Шикуна како се тетура узбрдо идући ка њему и цркви.
- "ЦЦЦ", помислио је Пласфик млатарајући главом. Шикун га је издалека угледао, па још под утиском од ноћашње теревенке продрао се.
- "Помоз` бог брате Пласфиче! Хахаха!", рече Шикун, "Уранио си као и обично, хахаха".
- "Могао би ми се придружити на јутарњој молитви", рече Пласфик.
И почеше се обојица молити у раној зори наступајучег врелог дана. Штета је што су обојици биле затворене очи док су се молили, јер је крајолик био прелеп, осунчан, зелен и топао. Тренутно су обојица живели у мраку, али су једну ствар радили заједно, те су осећали да је све у реду, мада то нису могли и да виде. Ипак, осећали су.
Када су завршили с молитвом, Сунце је почело да пржи, а Шикун да се трезни. Склонили су се у хлад, добро осмотривши да нека змија није у близини. Пласфик је скувао кафу. Седели су неко време у тишини и слушали јутарњу гунгулу осталих животиња. Најзад, први прозбори Пласфик.
- "Зашто се, Шикуне, не дозовеш памети. Знаш са мишицама, зашто не нађеш неку која ће ти децу рађати и кућу кућити?"
- "Није ми таква природа, брате Пласфиче. Волим се спрдати, пити и тући. Волим се ноћу проводити, дању сапвати...", одговори Шикун смирено.
- "Знам да ниси глуп. Не можеш довека таквим животом живети. Мораш мислити од томе шта ће бити. Шта ће се догодити ако урадиш то и то.", рече Пласфик.
На тренутак, Шикун је био збуњен, док је Пласфик осећао кривицу због тога што говори Шикуну. Он је знао да човек може бити честит само кад сам одлучи тако.
- "Пласфиче, брате. Тешко је мени, али знам ни да теби није лако. Обојица се одричемо нечега. Такве нас Бог створио, да се одричемо, да не можемо све имати.", рече Шикун готово кроз сузе. "Никада нисам схватао Природу, оног, како се зове?"
- "Свевишњег".
- "Њега, брате".
- "Морам те питати Шикуне, брате грешни. Какав је осећај кад га убациш унутра?"
- "Лепо је, брате мој, лепо. Осетиш да си миш у правом смислу те речи", одговори Шикун Пласфику.
- "Па ми смо обојица онда глупи? Је ли Шикуне?"
- "Не знам", сетно одговори Шикун.
- "Можда требамо један од другога учити. Можда тада будемо више знали", рече Пласфик.
Од тада су два црквена миша више почела да се друже. Истина је, били су различити, често су се свађали, на моменте и мрзели. Али су увек имали на уму да нису ништа друго до - два црквена миша.

Ozbiljan naučni rad

Eve ga još jedan tekst... Khm... Pardon, ozbiljan naučni rad. Simpatičan je, ali nedovršen... Ipak, vredi pročitati.

OZBILJAN NAUČNI RAD

U nekim državam sveta dominiraju neka opšta neformalna pravila. To u suštini nije čudno, ali sama pravila mogu biti jako čudna, gotovo natprirodna. U jednoj državici, gde ljudi kada piju nikada ne znaju ko plaća, postoji pravilo da vreme stoji dok godine prolaze. Podrazumeva se da nikada nisam bio u toj državi, niti poznajem ikoga ko jeste, verovatno sam je samo sanjao – kako to već obično biva. Teško je razumeti to pravilo vremenske pasivnosti, pa ja, kao ni građani te države, neću ulaziti dublje u uzrok i posledice tog čudnovatog pravila. Ipak, ostaje nam još sasvim dovoljno zanimljivosti koja se tiču te Države. Ovde ćemo ukratko pregledati neka opšta neformalna pravila naroda u Državi.

PRAVILO KRVNOG SRODSTVA (VEZA)

U Državi, kao i u svakoj drugoj državi, postoji jedno relativno moderno društveno uređenje. Pojedinačna sreća u njoj je retka i uglavnom se prenosi s kolena na koleno, što je još izraženije kod nesreće. Sreća se obično širi među pripadnicima jedne familije ili, takođe čest slučaj, jednog plemena. Klasičan primer za to su lagodni poslovi za koje nije potrebna nikakva profesionalna odgovornost, a to proističe iz činjenice da kada se jedan član familije zaposli u nekom preduzeću on u isto dovodi, po mogućstvu, svakog člana svoje familije bez obzira na kompetentnost i stručnu osposobljenost. Ceo proces traje dok jedno prezime ne postane sinonim za naziv preduzeća. U Državi veliki broj preduzeća nije trajan. Postojanje preduzeća ili njegove matične delatnosti se okončava na familijarnom skupu u čast nekog od brojnih praznika, gde članovi familije razmatraju prodaju preduzeća uz masan mito, ili otkup firme od nje same. Ipak treba naglasiti da, zbog brzog tempa života koji nameće moderno doba, pravilo krvnog srodstva evoluira u pravilo svog čoveka. U prilog tome da izuzetci potvrđuju pravila govori i sledeća situacija: pravilo ljubavnice ili pravilo ljubavnice dobrog prijatelja (karakteriše ga visoka plata i izrazito nepostojanje ma kakve profesionalne odgovornosti i osposobljenosti)

Takođe, vremenom se pravilo krvnog srodstva ili svog čoveka utvrdilo i u društveno-političkoj kadrovskoj organizaciji.

PRAVILO FOTELJE (PUŠTANJE KORENJA)

Kada govorimo o ovom pravilu možemo upotrebiti i komparativni metod. Pravilo fotelje u mnogim svojim segmentima ima karakteristike doživotnih funkcija, npr. doživotnih predsednika, doživotnih generalnih sekretara i sl. Ovo pravilo je naročito izraženo u domenu sportskih klubova i organizacija, mada je nepošteno reći da se odnosi samo na njih. Ono, takođe, u sebi podrazumeva duboko ukorenjeno pravilo krvnih veza ili pravilo svog čoveka (ostale rukovodeće funkcije u nekoj organizaciji obavlja neko ko će vas uvek podržavati na reizborima, izvršavati nezakonite radnje za vaše zakonito ostajanje na najvišoj funkciji i sl.). Pravilo fotelje karakteriše gramzivost i pohlepa za novcem, kao i za društvenim priznanjem ili slavom. U pojedinim slučajevima rukovodilac koji se na svom položaju nalazi više od decenije ima težnju za stvaranjem sopstvenog centra moći, kako bi binije uticao na državne odluke i kako bi bio u prilici da svoju decu školuje na prestižnim Engleskim univerzitetima. Pravilo fotelje ilustruju sledeće misli brojnih rukovodilaca: »Ovo sve je moje, da nije mene svi biste još uvek pišali po ćoškovima«, »Nećemo oprati manje para od onoliko koliko nam je potrebno da sazidamo svaki svoju vilu i podmitimo svakog ko nam bude potreban«, »Kakav sam genije!« i sl.

PRAVILO BOGOMDANOG NACIONALNOG PONOSA (PRAVILO NEBESKOG NARODA)

Ovo pravilo je u svojoj suštini pozitivističko jer se u svojoj osnovi oslanja na osobine narodnog junaštva, humanizma, pravdoljubivosti, istinoljubivosti i pokornosti. Narod Države živi u ubeđenju da je izabran od Boga da pobedi u svakom međudržavnom sukobu pa čak i protiv daleko moćnijih neprijatelja. Uzrok takvog ubeđenja je viševekovno stradanje naroda, ali je ipak ovde reč o klasičnoj utopiji. Upravo zbog pravila nebeskog naroda, taj isti narod i jeste, vrlo je izvesno, postao dobrim svojim delom nebeski, ako uzmemo za tačnu hipotezu o postojanju Raja. Ovo pravilo je duboko usađeno u svest većeg dela populacije koja živi u ubeđenju da je narod Države najpametniji, najbolji, najbitniji, najpravedniji, najhrabriji, najhumaniji i da svet ne bi mogao postojati bez njega. Od ovog pravila u dobroj meri zavisi dugoročno održanje pravila fotelje.

KONTRA PRAVILO

Zbog snažnog uticaja pravila nebeskog naroda, vremenom se razvilo i njegovo kontra pravilo. Ono je u svojoj suštini, sasvim suprotno svojoj matici, negativističko i bazira se na potpunoj suprotnosti od pravila bogomdanog nacionalnog ponosa. Prema ovom pravilu narod Države je podzemni narod, đavolski narod, narod pakla. Kontra pravilo karakteriše narod i Državu kao krvoločne zlotvore koji su takvi postali u trenutcima dokolice i nemanja pametnijih poslova. Radikalniji zastupnici kontra pravila tvrde da je nebeski narod, zapravo, oduvek bio đavolski narod.

PRAVILO KRATKOG PAMĆENJA (PRAVILO EKSPRESNOG ZABORAVLJANJA)

Kroz istoriju sveta, različita upoređivanja i izvođenje valjanih logičkih zaključaka, otkrila su da svaki narod poseduje kolektivnu svest, a time i kolektivno pamćenje. U Državi je pamćenje izuzetno kratkog veka. Iz psihologije nam je poznato da pamćenje bledi vremenom zbog primanja novih informacija u svest, te uzrokuje i mešanje prethodno zapamćenog. Uz to, znamo i da svest ima ulogu rekonstrukcije događaja iz prošlosti i da pri tome dolazi do izmišljanja usled zaboravljanja osnovnih segmenata određenih situacija. Pored ovih i drugih psiholoških saznanja koja se uzimaju u obzir pri analizi pamćenja, nikada i nikome nije postalo sasvim jasno zašto narod Države nije u mogućnosti da zapamti činjenice iz sopstvene istorije. Naročito je izraženo zaboravljanje iz bliže istorije. Jedino što je pouzdano zapaženo jeste da ono što danas kažete da je bilo u prošlosti na narod utiče da on bude apsolutno siguran da je to što ste rekli stvarno i bilo u prošlosti. Takođe je izvesno da postoje pojedinci koje se kat-kad zapitaju: da li je to stvarno tako bilo? No, jedan deo takvih je hospitalizovan ili se radi na tome da bude hospitalizovan, drugi deo je na izdržavanju zatvorske kazne ili se radi na tome, treći deo je mrtav ili misteriozno nestao ili se radi na tome, dok četvrti deo živi u teškoj bedi, ili se radi na tome, te se često upita i kada je poslednji put nešto pojeo, a kamoli šta je se dogodilo pre godinu i više dana.

Jedna progresivna teorija tvrdi da je narod u Državi talentovano glup, pa čak i ružan, gadan, pogan. Druga teorija pravilo kratkog pamćenja objašnjava posebnom vrstom bakterija koje mogu živeti samo u mozgu Državljanina, a hrani se samo korom velikog mozga. Tek pojedini imaju dovoljno odvažan imuni sistem da tu bakteriju izbace iz organizma. Treća teorija neutrališe prethodne dve objašnjavajući ovo pravilo kao potpuno prirodnu pojavu ističući da oko toga ne bi trebalo od mrava praviti slona, te da bi se trebalo zabrinuti tek ukoliko kolektivno pamćenje postane kvalitetno. Jednostavno, ekspresno zaboravljanje je normalna pojava, dok bi dobro pamćenje trebalo suzbijati u samim začecima ako se ikada pojavi jer je opasno po narod i državu. J

Pravilo ekspresnog zaboravljanja, od milošte zvano »kratka pamet«, je temelj društveno-političkog uređenja u Državi. Iako su sva pravila međusobno povezana i zavisna, ovo je pravilo izgradilo Državu i većinu njenih institucija.

PRAVILO UREDBE

U Državi pravilo uredbe se isključivo odnosi na vladajuću strukturu vlasti, tj. na politički vrh koji upravlja Državom. Ustav Države predviđen je, kao i svaki ustav druge zemlje, da bude najviši opšti pravni zakonodavni akt prema kojem se usklađuju svi ostali zakoni. Međutim, usled nemogućnosti da određene odluke sprovede u delo jer ih Ustav ne dozvoljava ili ne predviđa, režim (bilo demokratski ili socijalistički, ne može se napraviti bitnija razlika jer ni jeda od ta dva ne rade u interesu Države i naroda) donosi Uredbe o ovome ili onome koji reguliše različite stvari. Najčešće su u pitanju stvari iz domena oporezivanja, taksi, carina, dakle situacije u kojima građani treba nešto da plate. Iako bi građani bilo koje druge države sveta smatrali takve i slične uredbe kao klasično pljačkanje i varanje, u Državi građani ne smatraju tako, ili se bar ne ponašaju kao da smatraju.

PRAVILO NEPROFESIONALNOSTI

Neke bitnije elemente ovog pravila smo već navodili kroz druga pravila, ali obzirom na veliku prisutnost i snagu ovog pravila, možemo ga i eksplicitno navesti kao posebno pravilo. Za njega je karaktristično da jako mali broj ljudi obavlja poslove profesionalno, kako i kaže samo pravilo. Naime, veliki broj ljudi obavlja one poslove za koje nije osposobljen bez obzira na društveni, ekonomski ili kulturni značaj tih poslova. To se odražava na rezultate društva koji su često nepovoljni, ali po pravilu se javnost upućuje na to da su rezultati iz godine u godinu sve bolji i bolji, što naravno nije tačno. Jednostavno, pravilo neprofesionalnosti pretpostavlja da niko nije odgovoran za ono što učini u svom poslu. Ne postoji prekršajna ili krivična odgovornost za krađu, manipulaciju ili štetno poslovanje. Doduše, ona u zakonu postoji u vidu članova i tačaka, ali su svi pravnici i sudije u Državi negde zaturili taj zakon, te nisu u mogućnosti da ga pronađu i da protumače određene postupke većine rukovodioca u gotovo svim preduzećima i institucijama. S vemena na vreme, dogodi se da neki pravnik pronađe kopiju tog zakona, da se određeni rukovodioc kazni za svoje postupke. No, odmah pošto se donese presuda okrivljenom, taj zakon se ponovo negde zaturi. Kada govorimo o ovom pravilu moramo istaći da je ono u Državi tradicionalno i potpuno bezbedno. Na njega svaki rukovodioc, ako je podoban, može slobodno i sigurno računati. Dakle, u Državi, bez obzira kojeg ste na vašu porofesionalnu usmerenost, vi možete raditi šta god poželite ako su se ispunile određene okolnosti (potkupljenje nadležnih organa, usluge i protiv usluge...), a često je slučaj takav. U Državi se može dogoditi da ministar prosvete bude po zanimanju defektolog, a ministar nauke glumac. Ono što ne bi trebalo da brine jeste da ministarstvo ekonomije uvek vodi ekonomista.

PRAVILO POLICIJE

Ovo pravilo je jako važno za svakoga ko živi u Državi. Njega karakteriše nezvanična apsolutna moć policije da radi šta god poželi. Ukoliko neko uđe u ma kakav sukob sa policijom ili policajcem po pravilu će izvući deblji kraj. Nanošenje teških i lakih telesnih povreda je svakodnevnica gotovo svakog policajca, bez obzira da li je osumnjičeni za neko delo očigledno nevin ili pak izrazito kriv. Međutim, ukoliko imate sreće, ma šta uradili, da u momentu kada počinite neko delo u novčaniku imate zadovoljavajuću sumu novca, možete biti spokojni jer ćete u policajcu pronaći prijatelja. Ako ne u policajcu onda kasnije u sudiji, ali ipak, sudstvo je odvojeno od policije. Iz nekog razloga, većina građana Države kada vidi policajca oseća strah, pogne glavu ili prelazi na drugu stranu ulice. Jednostavno, nikada čovek ne može biti siguran da li policajac kojeg ugleda ima dobar ili loš dan. U slučaju saobraćajne policije stvari su daleko jednostavnije. Kakav god sitniji prekršaj napravite jedino čega treba da se setite u momentu kada vas policajac zaustavi jeste da je nezadovoljan svojom platom, zapravo, večito nezadovoljan. Ako ipak napravite neki ozbiljniji saobraćajni prekršaj ili naletite na policajca koji, eto, mora da ispuni predviđeni broj prekršajnih prjava za tekući mesec, stvar možete rešiti kasnije na sudu. Odnos građanina prema policiji i policajcu je veoma složen iz razloga što je građanin uvek u podređenom položaju, dakle, čak i kada je nevin. Ali stvar sa policijom je svima u Državi opšte poznata, tako da se uvek možete izvući bez posledica, ili pak sa više posledica nego što je predviđeno zakonom, mnogo više.

Dalje, ako ste zaradili, ukrali ili dobili pozamašnu sumu novca i poželeli da se dobro izdrogirate, najkvalitetniju robu možete pronaći kod policajaca zaduženih za dilovanje droge. Iz ovog ugla može vam izgledati apsurdno da policija prodaje drogu, ali nemojte se čuditi, jer svaki policajac je ubeđen da mu je plata skromna. Isto tako, u slučaju da mora nekoga da uhapsi zbog posedovanja ili dilovanja droge, policajac uvek može da se seti kome je prodao drogu.

Iz ovog pravila se jasno vidi da je pravilo neprofesionalnosti duboko ukorenjeno u društvu i da zakone apsolutno niko ne poštuje. U Državi, pored Ustava koji ponekad i mora da se ispoštuje (najčešće pred dolazak inostranih delegacija ili pred izbore), postoji zakon da nema zakona. Taj zakon je iznad svih drugih.

PRAVILO ADVOKATA I SUDIJA

Ukoliko se dogodi, a događa se mnogo više nego što se ne događa, da neko prekrši zakon i policija baš mora da ga privede pred sud kako bi opravdala postojanje sudske vlasti i njeno finansiranje, uvek možete računati na to da svi advokati i sudije smatraju da skromno zarađuju. Ovo pravilo je vrlo prosto – dajte mito sudiji i slobodni ste. Međutim, nekada je to teško ostvarivo jer se događa da se sudija ponekad pogleda u ogledalo, al nema srca sebi da presudi, te neće da primi mito od vas jer misli da niste zaslužili oslobađajuću presudu. Sudija ponekad pomisli da je Država previše kriminalizovana i da ipak treba neko da sprovodi pravdu. Ako ste imali zlu sreću te naleteli baš na takvog sudiju, sve što treba da uradite jeste da se raspitate u sudu koji advokat najčeće brani okrivljenog pred sudijom koji i vama treba da sudi. Onda idite kod tog advokata, ispričajte mu šta ste uradili i da sudija nije hteo da primi mito od vas, a zatim prosto upitajte »Koliko?«. Advokat će vam prvo reći da je taj sudija gotovo nepodmitljiv i reći će vam kako je veliko pitanje da li će i on, koji ga iz sudnice i iz raznih elitnih restorana poznaje već godinama, uspeti nešto da uradi. Nakon nekoliko nedelja taj advokat će vas zvati i reći vam »Toliko.«.

Radio-vesti iz 2012. - EKOlogija

Ovo je jedan kratak, a simpatičan, sastav iz srednje škole...

Година 2012.

Улица Водених Хероја. У јутарњој тишини чује се само радио станица «Река».

Поштовани слушаоци, ево најновијих јутарњих вести, оних вести које ћете слушати читав дан!
Синоћ су Америка и Уједињена Европа раскринкале НАТО савез због, како се наводи у извештају «Serbia Press Space» неспоразума око 3000m кубна чистог ваздухa. Дипломатија није проншла пут до решења сукоба, тако да се очекује нови велики рат због низа неспоразума око чистог ваздуха. Подсетимо се прошлонедељног неспоразума због око 2500m кубна чистог ваздуха.
Премијер Владе упозорио је грађане да ће се увести забрана коришћења аутомобила и других мотора са унутрашњим сагоревањем у читавој земљи. Према речима Премијера «Полиција ће од Авале до Гардоша обављати свој посао максимално професионално и само ће она смети да користи моторе који загађују ваздух».
У државном водоводу обавештавају да и данас неће бити чисте воде, и поручују да се прошетате до оближње продавнице и купите инстант воду у кесицама за пиће, а за туширање ће воде бити за око два месеца.
Ноћас је из сефа Народне Банке опљачкана чиста вода у вредности једне цистерне. Пљачка је изведена максимално професионално јер су лопови цревима преносили воду до оближње зграде у чијим је просторијама била смештена цистерна. Истрага је у току.
РЕКЛАМЕ: ДАЛЕКО ИЗ ЈАПАНА СТИЖЕ НАМ НОВИ ПРОИЗВОД ФАБРИКЕ БИЦИКАЛА «Тојота». НОВИ МОДЕЛ «Синклер» ПОСЕДУЈЕ ЕЛЕКТРИЧНИ ПОГОН ТАКО ДА ЈЕ МОГУЋЕ ВОЗИТИ ГА, НЕ ОЗНОЈИТИ СЕ И НЕ БИТИ ПРОГОЊЕН ОД СТРАНЕ ПОЛИЦИЈЕ.

ЦЕНА НОВОГ «Синклера» је 2m КУБНА ЧИСТЕ ПИЈАЋЕ ВОДЕ.

Настављамо с вестима. Кинески војни инжењери конструисали су ракету за крађу ваздуха у непријатељском ваздушном простору. Нова ракета зваће се «AirThiefRocket». Они су најавили да ће ускоро конструисати и ракету за уништавање ваздуха изнад читавог једног континента величине, рецимо, Северне Америке.
Вести из спорта. Међународни Олимпијски Комитет отказао је летње Олимпијске игре Некрополис 2012. У извештају се наводи да је разлог отказивања недостатак чисте воде којом би се платило туширање учесника Олимпијаде.
Немојте много излазити из куће јер се можете ознојити. Желимо вам пријатан дан уз нашу станицу и песму «Вода је крива за све»

Март, 2002.

Televizija

Na TVu imaš 100 kanala a uvek gledaš isto?

TELEVIZIJA

Kako je ovo jedan divan svet! Pogledaj oko sebe, lepe stvari su zasenjene još lepšim! Raskoš! Takav izvor čistote, pravde i istine, nema ga u svekolikoj vasioni. Na primer, običan čovek je toliko rasterećen da uopšte ne mora da misli o bilo čemu, kad na televiziji misle umesto njega. Ma smrtnik je jednostavno zaštićen, gospodin čovek. Ne mora ni da ide na glasanje, jer ako je potrebno da neko ne dođe na vlast, taj neće ni doći. Sve ti kažu na televiziji.

Televizija je vizija teleta koje voli da blene, u televizor. Zapravo, nije to baš vizija teleta, to je vizija izveštača koja dok predje iz televizora u teleći mozak postaje teleća vizija. To je definicija, koja, ruku na srce, nije baš najjasnije objašnjena, zato vam dajem isto to, samo drugim rečima: Televizija je tehnika kojom se služe špekulanti da ne bi morali, kada padne noć, da skupljaju stoku okolo. Zove se Televizija zato što su većina njenih korisnika telad, a ima tu i ovaca, i svinja, pa živine i koječega. Mada to nije zvanična definicija televizije, jer televizija i nema neku zvaničnu definiciju, ali i ova bi mogla da bude zvanična: Neznano iz kog razloga televizija, kao teleća vizija po pravilu je lažna vizija. Mada moram dodati da su zli jezici govorili o tome kako izveštači vole da izveštačuju izveštaje. I zašto onda ne bi bila prihvaćena definicija da je teleća vizija po pravilu lažna kada ionako većina definicija, o stvarima koje ne mogu da se definišu, potiče iz izvora zlih jezika. Televizija je naročito zanimljiva zato što nikada ne znate šta će se dogoditi u prošlosti – zato je telad gledaju.

Ipak ćete se složiti da je televiziju jako teško definisati. Jer većina stoke od prvih dana svog detinjstva blene u televizor, ili ti u televiziju, što je isto i to dvoje ne treba razdvajati. Pa ako se usudite da neko tele, ili neku ovcu upitate: "u šta bleneš to"? Ono će vam, nervozno zbog toga što ga ometate, odgovoriti: "pa u televizor"! A vi ćete nastaviti: "pa dobro, ali šta je to"?!, "Pa televizor, vole!" Odbrusiće vam tele. Ali vi ste uporni: "u redu, to je televizor, televizor je zapravo televizija, je li tako?" (mada ću preskočiti deo kada ćete potrošiti dva sata ubedjujući tele da je televizor isto što i televizija, no to ide u rok službe) Nastavljate: "Šta pretstavlja ta televizija, šta televizija želi da ti saopšti, o čemu televizija uopšte govori?" Tele će vas u svojoj glavi pretstaviti kao televizor, otvoriće usta i gledaće vas nekoliko trenutaka, kao u televizor.

Dakle, teško je definisati televiziju, jer je za tele njegova vizija tačka - aksiom, ne može se dokazati i to je to. Ali ovaj me zaključak odvodi tački kojoj ne smem krenuti, i pitanju: Pa (o) kome onda ja govorim sve ovo?

No, dosta o tome.

A kada se jednog divnog jutra probudite i poželite da saznate o čemu stoka razmišlja, vi uključite televizor i videćete. Ako poželite da saznate o čemu će stoka razmišljati u narednih 7 dana, vi prelistajte TV program. S tim što imajte u vidu jedan bitan detalj: da televizija ima pravo izmene programa na dan emitovanja. Što zapravo znači da ono što je danas bila istina, ne mora biti i sutra, jer je računica prosta - danas je već prošlost, to je bilo, više nije. Kada govorimo o pojmu televizije, uopšte je potpuno pogrešno da jedna istina bude istinita dva dana za redom. Naravno, podrazumeva se da posle četiri, pet dana to više nije ni blizu onoga što je bilo u početku, pa zbog toga zli jezici često govore da na televiziji stalno vrte isto.

U stvari, zli jezici su jezici koji non-stop palacaju o tome kako televizija laže kao nevini robijaši. No dosta i o tome. Zli jezici ne bi bili zli kada ne bi pričali o tamo nekim lažima, obmanama i tako to.

Moram vam priznati, dragi moji i drage moje, da je pojam televizije veoma inspirativan za mene. A zašto? Pa zato što na televiziji rade glavni i odgovorni urednici. Oni su kreatori televizije, odnosno teleće vizije, koji veoma odgovorno rade svoj posao. Oni vam dođu kao premijeri, mada su tu i urednici drugih oblasti: vesti, film, muzika... E pa oni vam dođu kao ministri. Zli jezici kažu da su većina njih perači mozga. Interesantno, zar ne? Kupite neki od mnogobrojnih praškova za veš koji se reklamiraju na televiziji i isperite stoki mozak. Eh, stoko moja, sve se vrti oko tebe, a ti ništa ne shvataš.