Sve se dešava sa razlogom?

Budućnost je blizu

, 29 2012 16:44:15 +0200

144, ne 441 ili je ipak u pitanju 414? Pokušavam da se setim broja konta kredita, dok rešavam zadatak iz računovodstva. Misli me polako odvlače od konta kredita i vuku ka svim kontima. Toliko ih je mnogo i svaki ide u paru sa nekim, a neki i sa više njih. Sve bi to trebalo naučiti. Misli me dalje vuku ka gomili papira koja predstavljaju sve te konte i koja se moraju redovno obrađivati pazeći pri tom da se ne napravi greška. Zatim mi padaju na pamet nervozni direktori i šefovi odeljenja koji, takođe u stalnoj zbrci, traže nekog da im posluži kao vreća za udaranje na koju bi preneli barem deo svoje nervoze. Sa druge strane čuju se telefoni, isto tako iznervirani klijenti zovu sa drugih strana, i njima su potrebna dokumenta.

Pitam se odakle ja u toj zbrci, i onda se setim. Ja sam ta koja osoba koja mora da obradi silne papire i koja će da služi šefovima kao vreća za udaranje kada su nervozni. To moji telefoni zvone sa nervoznim klijentima. To je moje radno mesto u budućnosti. Tako je bučno oko mene, uliva mi paniku i želim da pobegnem. Potrčala sam ka vratima i našla se u dugačkom hodniku. Na kraju hodnika nalaze se bela vrata. Polako koračam ka njima dok mi se raspoloženje popravlja. Nervoza je nestala i osećam izlive sreće. Polako hvatam kvaku i otvaram vrata. Veliki studio je ispred mene. Na sredini sobe par ljudi sređuje neku devojku. Primećujem da je veoma lepa. Duga bela kosa joj se polako ljulja ponešena blagim povetarcem koji je nastao dok sam otvorila vrata. Svi su zastali i sada gledaju u mene. Gledaju me sa dozom oduševljenja iako ne znam čime sam to zazlužila. Krećem da zatvorim vrata i prekinem promaju kada vidim u svojim rukama portfolio devojke koju su sređuju, i veliku šolju tek skuvane kafe, dok mi se fotoaparat klati oko vrata. Tada mi je bilo jasno, ovo je moj studio i to su moji radnici zajedno sa klijentom. Zatvaram vrata i polako se krećem ka njima. Mirno im se javljam sakrivajući zbunjenost i oduševljenje. Oni mi odgovaraju i nastavljaju sa radom, dok devojka još uvek gleda u mene smešeći se nervoznim osmehom. Zavaljujem se u obližnju stolicu, prekrštam noge, otvaram portfolio i pijuckam kafu. Osećanje sreće me je potpuno obuzelo. Ja sam fotograf, i to ne bilo kakav fotograf. Ja sam fotograf koji svojom pojavom izaziva oduševljenje prisutnih.

U daljini čuje se glas moje tetke koja me doziva, i studio počinje polako da bledi sve dok nije potpuno iščezao i umesto njega se pojavili papiri, knjige i digitron. Polako se vraćam u stvarnost. Uviđam da nisam bila u svom studiju ili kancelariji već sam zaspala. Nakon što sam došla sebi uzimam olovku koja mi je ispala iz ruke i vraćam se računovodstvu.

Kome još treba kultura?

, 08 2012 20:59:38 +0200

Primetila sam da je većina ljudi prilicno nervozna,sa puno nagomilanog besa i neizrazenog gneva, a pravila ponašanja kao da su sakrili negde duboko u sebi ako ih uopšte znaju. Stojim tako na trgu i prolazi neki čovek i naleće na mene i gura me da prođe i dere se na mene: " Skloni se glupačo!" Toliko me je gurnuo skoro nisam pala, zbunjeno ga gledam i ne znam šta da mu kažem skoro prazan trg a on nije mogao da me zaobiđe. Pored svega još se dere na mene i govori mi svašta, kao da sam ja naletela na njega, a ne on na mene. Na negovu drskost sam uzvratila, ali nije ni to način derati se na nepoznatu osobu. Najtužnije od svega je to što to nije jedinstven slučaj, imam osećaj da više ne smeš nikom reći jer odmah počnu da napadaju i da se ponašaju u stilu: "Ma ko si ti, ko te je pitao za mišljenje?", jer imaju veoma visoko mišljenje o sebi.

Kao što reče Ivo Andrić: "U ćutanju je sigurnost", možda i jeste najbolje ćutati, ne slušati ništa, ne znati ništa, ne gledati nikog da se ne bi neko našao uvređen i krenuo da "očitava lekciju".

Na svu sreću ima i onih ljudi koji nisu mrka lica i teških reči koji nam malim stvarima ulepšaju dan, ili nam ga barem ne pokvare.

Sneg

, 03 2012 11:40:29 +0100

Volim sneg. Sama pomisao na padanje snega u meni budi osećaje smirenosti i sreće. Ove zimesneg se baš trudio da zaobiđe moj grad, ali napokon je pao.Beli krovovi iz čijih oluka su se dimile, tek naložene vatre bilo što sam jutros ugledala. Znala sam da će ovo biti divan dan. Obukla sam se i krenula u školu. Deca su se grudvala dok su se drveća polako njihala u ritmu valcera. Životinja nije bilo jer su uveliko spavale u svojim skrovištima, a stariji ljudi... Stariji ljudi su tiho prezirali sneg dok su lopatama strugali po betonu. Malo ko od njih je izgledao srećno što je izvadio prašnjavu lopatu iz šupe. Što se tiče mojih vršnjaka devojke baš i nisu bile oduševljene snegom jer je predstavljao bolne grudve koje će u toku odmora leteti ka njima, dok su dečaci, uglavnom oni koji gađaju devojke, sa nestrpljenjem čekali zvono. Dok sam ja jedva čekala da se završi poslednji čas i da krenem kući i uživam u snegu. Kad sam došla kući ugledala sam gomislu snega u dvorištu koja me je prizivala. Zatvorila sam oči, raširila ruke i bacila se u sneg. Nežne pahulje su se topile na mom licu. Napokon je stigla zima.

Zamalo...

, 23 2012 17:59:20 +0100

Danas sam preskočila školu i otišla sam u obilazak grada i do tatine kuće, koja je bila prazna sa obzirom da je on u bolnici. Čitala sam knjigu, gledala televizor i sve u svemu malo se opustila. Sve je prošlo odlično jer me niko nije video i stigla sam kući kao i obično ponedeljkom. Tek što sam sela stigla mi je poruka od Aleksandre. Pitala me je da li sam kući, rekla sam da nisam jer nije bila upućena u moj razlog za preskakanje škole da me pri tome ne bi slučajno odala. Usput sam je pitala što me to pita, i ona mi je odgovorila da je ispred moje kuće. Nešto mi nije dalo mira i otišla sam u susednu sobu da vidim da li je to istina. Tad sam videla nju kako korača prema mojoj kući, uprkos mojoj izjavi da nisam kući. Nisam želela da vidi da sam kući pa da se naljuti, pa sam nagovorila tetku da ako ona dođe kaže da nisam kući. I naravno ona je došla, mislila sam da hoće da mi da domaći ali nije. Samo je ušla i razgledala kroz prozor dnevne sobe da li sam tu. U tom je izašla moja tetka i rekla joj da sam verovatno u biblioteci. Mislim da je poverovala jer se okrenula i otišla. Zašto je to uradila neznam, ali mi je čudno što me proverava sa obzirom da sam joj rekla da nisam kod kuće. Sutra ću je pitati, ma da verovatno nije imala loše namere i ja sam to preuveličala (kao što obično biva)

Svađa broj 5654564064864024534

, 08 2012 19:30:57 +0100

Opet smo se posvađale, i opet zbog nebitne stvari. Ovog puta sam zapela i slomila lampu. Zvuk pada ju je razbesneo i počela je da se dere. Po običaju me je vređala i prebacivala mi to što me odgaja, jer mi je ona, kako kaže, samo tetka. Naravno reči o slomljenoj lampi nije bilo. Dok je smišljala nova imena kojim bi me nazvala čula sam ulazna vrata kako se otvaraju. To je tečo izašao jer je znao šta će da sledi. Iz petnih žila sam se trudila da progutam njene psovke da me što pre ostavi na miru, ali je ona i ovaj put uspela da probije moj otpor. Bes se u meni povećavao i htela sam da je udarim. Ali kako da udarim osobu koja mi je bila zamena za majku i koja me je primila kada niko drugi nije hteo. Oduprela sam se novonastaloj želji, kad je ona na tren stala. Pomislila sam da se smirila, kad je ka meni poletela njena ruka i silovito me udarila u rame. To je probilo sve granice i uzviknula sam joj da ide u tri pi*ke materine. Očekivano vika se sada pojačala i nove uvrede su se pojavile. Njena ruka je opet krenula ka meni. Ovoga puta me je zgrabila za kosu. Stojala sam kao ukopana ne znajući šta da radim. Ako je krenem da se branim isteraće me iz kuće, ako se ne odbranim vremenom će postati sve gore. Ovog puta, kao i svakog prethodnog, odlučila sam da popustim i sagnula sam glavu puštajući da me udari. Dok se njena ruka krećala u mom pravcu telefon je zazvoneo. Pustila me je i otišla da se javi. Ovog puta sam se izvukla...

Hoće li više proći praznici?

, 04 2012 20:01:23 +0100

Ne volim praznike iz jednog razloga. Ne volim da ljubim svakog i da mu želim sve najbolje iako neko to ne zaslužuje. Ne želim da ljubim komšinicu koja gura nos u moj privatni život, neću da se smejem kumi koja me svaki put cinkari, ni bratu koji mi govori da sam seljak i rugoba, drugarici koja omalovažava moje sposobnosti, ili drugoj komšinici koja je ljubomorna na mene. Kao u inat svi oni svake godine dolaze da nam čestitaju Novu godinu i Božić. Obavezno kao u šali dobace nešto na moj račun. Baš juče sam dobila Novogodišnju želju od komšije da postanem lepa. Hvala lepo komšija, to i ja želim(iako vi to ne znate). Nisam lepotica ali ne morate mi nabijati na nos. Takođe se izvinjavam bratu što sam za njega seljak jer nemam para da kupim markiranu robu, da završio si fakultet sa desetkom ali to ne znači da si pametniji od mene, pamet se ne meri ocenama. Zar ne mogu jedan, tj. dva dana u godini da se prave ljubaznim i da jednostavno požele sve najbolje bez obzira da li to misle ili ne. Umesto toga grabe svaku priliku da bi posmejavali nekom i hranili svoj ego. Zbog toga ne volim praznike, jer ne volim da budem u blizini sa takvim osobama i pravim se fina dok čekam da mi se obrate kritikujući mene ili nešto što ima veze samnom.

A lepo smo mu rekli

, 03 2012 23:18:49 +0100

Sedim ja i gledam televizor, kad zazvoni telefon. Pogledamda vidim ko je kad ono baka opet zove, jaoj gde je našla sad da zove u sred serije. Pošto nema nikog, moram se ja javiti. "Halo bako", javih se. "Miko, jel tu tetka?" upita me plačljivo. Odmah mi je palo na pamet da se opet posvađala sa stricem, i pitah je šta je bilo. Rekla mi je da je tata u bolnici i da je slomio kuk. "Dobro, i?" odgovorila sam joj. I kao i po običaju tu kreće rasprava.

- Kako i? On je tvoj otac, zar te ne brine šta mu je? Naravno, baka opet zauzima suprotnu stranu i kreće verbalni sukob. Da pogađam, sigurno se napio i negde pao, da li sam u pravu? - Da ali... Nema ali bako, odavno sam ja prestala da brinem za njega, kao što je i on za mene. Ja stvarno nemam nameru da se više sekiram ni zbog njega ni zbog majke, razumi me. Bar me ti razumi, ti koja si me par godina odgajala. I tu kreće bakina priča o razumevanju moje situacije, i njenom shvatanju iste, ali u pitanju je njen sin tako da ne može da ostane ne pristrasna i razume zašto ne želim da znam ništa o njemu. Zna ona da ja mislim da on nije loš čovek, ali da ga je piće uništilo. Da ostavi piće ne želi ili nezna, i sad mu je došlo glave, a meni je dojadilo da piće bude važnije od mene i zato sam odlučila da prekinem kontakte sa njim. U tom sam primetila da je baka ućutala, u pozadini se čuo samo tihi plač. Opet sam je uznemirila, da bar nisam. Ne volim kad se ona nervira i zato popuštam i puštam je da olakša dušu pričajući mi šta mu se desilo. Saznala sam da se napio i pao i celu noć je ležao na travi, dok ga ujutro nisu našli neki ljudi. Čudi me da je uopšte ostao živ na ovoj hladnoći. Ovog puta se "izvukao" sa modricama i slomljenim kukom. Iskreno se nadam da će se sada promeniti i uvideti koliko je uništio prvenstveno svoj život, a zatim i život svih ostalih pogotovu mene. Možda mu je baš to trebalo da se urazumi, a lepo smo mu rekli, nebrojeno puta, da prestane sa tim i da se urazumi. Stvarno se nadam da sad nije kasno.

Novogodišnji praznici

, 02 2012 22:54:54 +0100

Neverovatno je kako dani brzo prolaze, nisam ni trepnula a već je drugi januar. Ove godine nemam osećaj da su praznici, da nema više hrane ne bih ni primetila. Kad sam već kod hrane, neverovatno je koliko puno jedem u poslednje vreme. Prasetina, guščetina, piletina, salate, torte kolači, razne grickalice i slatkiši, sve je stradalo od moje strane. Samo ležim i gledam tv, ili sedim za kompjuterom, a obećala sam sebi da će ova godina biti drugačija, biti bolja. Nešto mi se čini da će po mnogome podsećati na staru, dosadnu godinu punu tuge i utonulosti u dosadnu svakodnevnicu. Iako sam sebi rekla da ću se zabavljati, dokazala sam suprotno već na dočeku. Neke stvari se nikad neće promenuti kao što je moja nesigurnost. Toliko sam postala nesigurna da ne želim ni da idem do bake ne bi li naletela na nekog ko bi mi se smejao, takođe sam propustila dobar doček Nove godine iz straha da ne sretnem bivšeg dečka. Nisam obratila pažnju kad sam videla naslov na jednom sajtu da su ljudi najviše depresivni tokom Božića i Nove godine, a čini mi se da se meni baš to događa. Još jedan pad u depresiju koji sa sobom povlači milion pitanja o tome zašto sam baš takva, zatim slede svađe sa ukućanima koje samo povećavaju depresiju i onda čekam... Čekam da me sve to prođe, da me udari blagi talas sreće čisto da zaboravim zašto sam nesrećna. Ali ne ovoga puta, odlučila sam da ovaj put neću dozvoliti sebi da potonem, uprkos sidru koje me vuče, ovog puta ću se izboriti. Otiću sutra kod bake, i smejaću se, smejaću se kao da sam dobila na lotou. Neće me biti briga šta drugi kažu, prebrodiću svoj strah od zubara i otići da opravim sve zube ne bi li počela da nosim protezu, učiniću sebe lepšom ne radi drugih nego radi sebe same. Dosta mi je da ljudi ne cene moje kvalitete samo zato što nisam lepa. Sve ovo veoma lepo zvuči, samo da li će se ostvariti, jer nekada mi se čini da volim da budem nesrećna, ružni čudak sa kojim skoro niko neće da se druži jer ne želi da se nabija na štikle i oblači mini haljine, suknje i majce koje skoro ništa ne pokrivaju i sluša muziku koja je samo pokušaj stvaranja muzike.

Srećna Nova godina, ili ista kao i prethodna?

, 01 2012 20:34:30 +0100

Danas sam vagala na tri strane, gde da idem, kod kumova, da ostanem kući ili da idem sa Majom u centar. Odlučila sam se za četvrtu verziju koja se stvorila oko pola deset. Marijana mi je rekla kako ju je Slađana ispalila i sada nema sa kim da ide u "đavu". Iako prezirem samu pomisao sebe kako stojim u đavi pristala sam jer mi je bilo žao nje. Sklepala sam neke krpice na brzinu, nabacila malo šminke i krenula sa njom. Pre dolaska u "đavu" sam primetila da se dopisuje sa nekim, i uspela sam da izmamim iz nje da je neko čeka, ali ne i ko. Kada smo se progurale kroz tonu mase koja je uživala u pesmama Jelene Karleuše i drugih takozvanih pevačica i pevača, stigle smo do jednog separea gde ju je čekao neki lik. Nije mi rekao ime, mislim da se zove Aleksandar, mada to uopšte nije važno. Marijana se pred njim počela da pretvara da je neka riba, i dozvoljavala mu je da je pipka (što je totalno u redu, da nije dozvolila i ostalim da je pipkaju). Malo po malo počela je da me ignoriše, a ujedno je i moj nivo smorenosti rastao, tako da sam odlučila da odem kući. Posle par ubeđivanja da idem da vidim šta mi radi sestra (koja je takođe bila tamo), uspela sam da je ubedim da idem do kupatila i da ću se odmah vratiti. To se naravno nije desilo. Besna na sebe uputila sam se ka vratima, prvo mi je neki majmun preprečio put pokušavajući da ispadne kul i počeo da igra ispred mene. Samo sam ga odgurnula i krenula dalje. Da sam imala više vremena rekla bih mu dve – tri sigurno. Dok sam besno jurila ka vratima, u masi sam naletela na nekog lika koji je pušio cigaru, i uspela sam da ga zakačim tako da mi je pepeo pao na nos. To je bilo stvarno odvratno. Napokon sam stigla do vrata, ne obazirujući se na čoveka koji je prodavao ulaznice, i gledao u mene verovatno pitajući se šta je ovoj sa glavom, izletela sam napolje i nazvala tetku da dođe po mene. Osećala sam se tako bedno i jadno, a ujedno i besno na samu sebe jer sam previše dobra osoba da kažem ne iako sam znala da to neće na dobro izaći. Tri minuta pre ponoći sam stigla kući i dočekala Novu godinu sa porodicom...

Još jedna subota u nizu...

, 17 2011 17:51:12 +0100

Danas sam išla u nabavku umesto mame jer je ona krojila nešto što treba da završi do sutra. Malo sam se izgubila dok nisam našla mlekaru. U mlekari sam naišla na ljubaznu prodavačicu koja me je nazvala komšinicom, i to mi je bilo baš sipatično pošto joj nisam komšinica. Kasnije sam pravila prezentaciju, i to celo posle podne. I još je nisam završila, muka mi je od nje. Sada gledam prvi glas Srbije koji je postao jadan odkad je moj favorit Filip Mitrović ispao. Naravno ne može rok muzičar da se predugo zadrži u nekom šou u Srbiji. Malo pre sam oprala kosu i skoro da se nisam šlogirala kada mi je mama izvadila peškir iz korpe za veš i dala mi da obrišem kosu sa njim. Nisam mogla da verujem, ali nisam htela da se svađam sa njom tako da sam to prećutala, ali sigurno neću više prati kosu kad dođem kod nje. Ujutro idem kući, i nekako jedva čekam, da još mogu da ponesem ovaj brzi internet i to bi bilo super. Kad pomislim da sutra moram da naučim četiri predmeta, odmah mi se ne ide nigde. Samo da sutra ne bude susnežice kao danas, jer moje starke neće moći da se izbore sa njom. Još četiri dana škole, ne mogu da verujem. Jedva čekam raspust, da se odmorim od “učenja” i da ne gledam one morone, a i “svog ” Džejkoba deluje loše na moje duševno stanje sinoć sam verovatno njega sanjala pa sam sve pobacala i to par puta jer se mama žalila kako sam je zatrpavala ćebetom i jorganom. Moraću da se čujem sa Darom, baš me interesuje kad će doći u NS baš sam se uželela pozitivnih osoba koje mi neće tražiti zamerke i pored kojih mogu da se osećam onim što sam, a ne da se ustručavam da kažem nešto zbog toga što je moje mišljenje drukčije.