anchy

BEKET- GODO

anchy666 — Sun, 21 Oct 2007 22:39:05 +0200

Samjuel Beket, romansijer i dramski pisac irskog porekla rođen je u Dablinu, stvarao u Parizu. U vreme rata učestvuje u francuskom Pokretu otpora. Posle oslobođenja nastaje francuski period njegovog stvaranja. Ugled koji je stekao kao dramatičar Čekajući Godoa, drama je nastala 1952.,posle Drugog svetskog rata,gotovo da je bacila u zasenak njegov dotadašnji rad, ali mu je njegovo celokupno delo donelo Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine. Bio je pesimista i u svemu je video odsustvo smisla i cilja što i postaje jedan od načina ponašanja njegovih likova. Junaci su Vladimir i Estagon.Stoje u pustari pored sasušenog drveta i čekaju Godoa. Ništavilo i dosada življenja izražena je nizom besmislenih i ponavljajućih dijaloga, od kojih se svaki završi neuspehom. Ne mogu da krenu dalje. Zašto? Čekaju Godoa.Razgovaraju o raznim temama,o svemu što im pada na pamet. Njihov stil izrazavanja je prost, rečenice nemaju nikakvo značenje i nepovezane su. Njihovo čekanje Godoa doživljava se kao sudbinska vezanost za to mesto. Drama je u znaku stalne namere da se ode, ali i iluzije da će se dolaskom Godoa nešto promeniti, da će doći spasenje, i čekanje će se pokazati sasvim opravdano. Njihovu dosadu prekidaju Poco i Miki (gospodar i sluga) kao likovi klasne podeljenosti sveta. Promenu, takođe donosi i pojava dečaka koji svaki put obaveštava da Godo neće doći.Vladimir i Estragon iz Beketove tragikomedije kao u našoj svakidašnjici čekaju da odu negde, kao mi put u Evropu, ali se neide, valjda kao Beketovi junaci čekamo Godoa, naravno on nikada neće doći a ipak ko zna. Zar naše čekanje da odemo u Evropu nije nalik čekanju Godoa . Zaista, ko je Godo? Jedino se zna da Godo nikada neće doći.

„ Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći“

anchy666 — Fri, 28 Sep 2007 20:54:00 +0200

Sedam dana padala je kiša. Ti dani behu magleni, a tmasti oblaci nisko su se vukli koritom Mlave. Kiša je uporno curila kroz maglu pa je izgledalo da ističe iz drvlja i kamenja. Ali se ja neusuđujem da izađem, Vlažno je, hladno i samotno. Nigde radosti, ni smeška, ni utehe. Jedan od onih dana, kad se sva tuga, ćuškana po ćoškovima, sakuplja i preplavljuje. Čovek bi da, poput izgubljenog deteta, bespomoćno plače.Strahujući da bi mi se mogli nasmejati. Zato se smejem sam sebi .Aman sedi, upali mozak, pa sama razmisli sta zelis, ne mogu ti drugi reci sta zelis i sta treba da radis, drugi ti samo mogu reci sta ne treba. Ako neko nece da bude sa tobom , posebno u tim godinama, pusti ga, ima ih koliko hoces... Moraću jos mnogo knjiga procitati, mnogo suza proliti, mnogo kilometara zivotnog puta preci dok odrastem i zasita shvatim sta je u zivotu bitno i sta znaci voleti...Tagore je napisao : Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju sali. Zastrašujući obim opusa od pedesetak zbirki stihova, 12 proznih knjiga, četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovedaka i eseja koje nije stigao da priredi za objavljivanje, doprineo je pored ostalog da Tagora za života širom Indije bude doslovno tretiran kao – bog. Od te uloge nije bežao, u njoj je svakako nesvesno uživao, ali je nije podsticao. Tagora nije najveći indijski pesnik, ni mislilac, ni esejist, ali je ovaj aristokrata duha „najmarkantnija ličnost ne samo bengalske nego i celokupne indijske moderne književnosti“. I, kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913, u svetu najpoznatiji indijski pisac. Jedan je od onih ljudi koji se u svetskim okvirima isuviše retko javljaju, Sa njim se po prvi put stvara istinita sinteza Istoka i Zapada i priznat je na obe strane zbog svojih univerzalnih vrednosti. Opus mu je raznovrstan i ogroman. Bio je književnik, mislilac, reformator, muzičar, slikar, pedagog, ali i često osuđivan od ortodoksnih Indusa. I tako neshvaćen u svojoj zemlji, Tagore je ipak bio njen glas, njen izraz i najaktivniji član njene kulturne renesanse. Kad je bogatstvu dodao i slavu, osnovao je 1921. Sveindijski univerzitet u Bengalu, gde je predavao. Danas je čak teško shvatiti i prihvatiti, a pogotovo dočarati na neminovnom „bratstvu i jednakosti svih ljudi“ koliko je ta ljudska gromada štrčala među stotinama miliona Indijaca. Možda samo ako se uporedi sa Tolstojevim uticajem u Rusiji, ali bojim se da i to nebi bilo dovoljno. Tagore je u Indiji bio – bog., zaista je predstavljao poluboga. Od te uloge nije bežao, ako nije preterano reći čak i da ju je podsticao, a u njoj je svakako i nesvesno uživao. Narod je verovao da je on veći slikar nego pesnik, što je možda i bio, a njegovi autoportreti redovno pokazuju čoveka plemenitih crta lica, nalik na proroka, sa mnogo radoznalosti, dobronamernosti i idealizma u očima. Svi koji su ga pamtili govorili su i o urođenom bogatstvu i snazi Tagorine ličnosti, o aristokratskom i rafiniranom duhu, o njegovim mogućnostima koje su se uvek činile beskonačnim, Kao književnik, Tagore je bio neobično plodan i opus mu je zaista zastrašujućeg obima. Pisao je pesme, drame, sve vrste eseja, novele, romane, pa i naučne studije. Da bi napravio svoje životno delo Tagore se snabdeo svestranom kulturom, evropskom i indijskom, koju je proširivao i koja je sazrevala putovanjima u inostranstvo i studijama u Londonu. U mladosti je dosta putovao svojom zemljom, sa ocem je bio čak i na Himalajima. Počeo je da piše još dok je bio prilično mlad, a oprobao se i u prozi i u poeziji, lirici i dramama. Uz opise života običnih ljudi iz njegove zemlje, bavio se i književnom kritikom, filozofijom i sociologijom. U jednom periodu je napravio pauzu u svojim mnogim aktivnostima, jer je osetio obavezu da u skladu sa starom praksom svog naroda jedan period svog života posveti razmišljanju u samoći, ploveći brodom na svetoj reci Gang. Kad se vratio normalnom životu, njegov ugled čoveka rafinirane mudrosti i umerene pobožnosti rastao je iz dana u dan. Što se tiče forme i sadržine,Tagore zastupa mišljenje da je ,,pravi princip umetnosti princip jedinstva,,.Ova formulacija i ako široka i opširnog karaktera,osobito kad imamo na umu sve što je Tagore o poeziji rekao i samu prirodu njegove poezije dovoljno jasno otkriva njegovo humanističko shvatanje zadatka umetnosti.Kao takvo,ono se u suštini ne razlikuje od tradicionalnih indijskih shvatanja.Ali humanističko shvatanje zadataka umetnosti nije karakteristično samo za Indiju nego i za druge istočne zemlje. Naravno,sadržina i smisao humanizma u raznim zemljama i epohama nisu istog karaktera kao ni shvatanje istine i lepote.Tagorov humanizam penje se iznad verskih, rasnih, klasnih i nacionalnih razlika do bratstva svih ljudi.

ŽIVOT JE NESHVATLJIVO ČUDO ALI IPAK TRAJE KAO NA DRINI ĆUPRIJA

anchy666 — Fri, 28 Sep 2007 20:52:08 +0200

Od trenutka kada je nastao, od trenutka kada je postao svestan i sposoban da misli, radi i stvara, čovek je počeo da se pita: Šta je to život? Zašto postoji svet i stvarnost i šta on predstavlja u beskrajnom prostoru da li smo mi na ovoj planteti slučajno ili nama upravlja neka nevidljiva, svemoćna kosmička ili božanska sila. Svesni smo toga da smo na putu traženja sebe, svoje suštine, smisla života i postojanja, stojimo pred velikim vratima u nadi da će se ona otvoriti i podariti nam bolju budućnost. Pred nama se nalaze putevi, oni su različiti. Neki su lakši, neki su teži, neki vode u stramputicu, raskrsnica je mnogo a opet treba izabrati onu pravu. Ovom problematikom pozabavio se i Ivo Andrić u svom romanu „Na Drini ćuprija“ rekavši:„Život je neshvatljivo čudo ali ipak traje kao na Drini ćuprija „ Ovaj roman je specifičan po tome što ulogu junaka u njemu ima most. Most je središte mnogih zbivanja i ljudskih sudbina kroz vekove, nešto nadlično i svevremeno. Tu most kao vezivni motiv objedinjuje opšte i pojedinačno, istorijsko i mitsko, lokalno i mnogo vekovno. Ovo delo ima istorijsku temu danak u krvi. Kada su Turci u 16. veku kupili danak u krvi poveli su jednog dečaka. Na mestu gde je sazidan most, reka ga je razdvojila od majke koja je izbezumljena od plača stajala na desnoj obali. Drugo što je Andrić hteo da pokaže u ovoj istorijskoj temi je težak život srpskog i hrišćanskog nadora pod osmanlijskom vlašću, da istakne brutalnost i varvarski karakter azijske upravljačke logike, koja je uzimala ne samo materijalna dobra nego i decu. Od njih su pravili surove osvajače, usmeravajući ih protiv svoje zemlje. Jedan od takvih dečaka koji je odveden u Carigrad je Mehmed Paša Sokolović, pod čijom je diktaturom i sagradjen Višegradski most. Most u romanu nalaze i drugi istorijski dogadjaji, Balkanski ratovi i aneksija Bosne. Andrić ih u delo uvodi da bi pokazao da je ma koliko bilo dramatično, značajno i sudbonosno za odredjen prostor ili pojedince prolazno. Od svega je trajao jedino most, pa je i most centralni simbol koji se iskazuje Andrićeva poruka i na kome se zaniva značenje romana u celini. Most svojom vezanošću za tudje sudbine nameće misao o prolaznosti života sa jedne strane i večnosti lepih i krasnih gradjevina sa druge strane. U jednom delu romana Andrić je rekao: „Životr je neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa a ipak večno traje kao na Drini ćuprija“. Uporedjujući ovu trajnu stranu života sa mostom, Andrić je trajnost lepe i korisne gradjevine stavio nasuprot trošnosti i prolaznosti života. Most u delu prerasta u metaforu čija se višesmišljenost odmah uočava. Most je simbol trajanja, izraz oblikovane materijalne lepote, velike privlačnosti, objekt koji povezuje i u sebi osim estetskog ima i etički smisao i jedno filozofsko shvatanje života sadržano u iskazu da svi umiru samo jednom a veliki ljudi po dva puta. Jedanpujt kada nestanu sa zemlje a drugi put kada propadne njihova zadužbila.

LJUBAV JE POKRETAČ SVEGA DOBROG I PLEMENITOG U ŽIVOTU

anchy666 — Fri, 28 Sep 2007 20:51:58 +0200

Od trenutka kada je nastao, i trenutka kada je postao svestan i sposoban da misli, radi i stvara, čovek je počeo da se pita: Šta je to život? Zašto postoji svet i šta on predstavlja u beskrajnom prostoru, da li smo mi na ovoj planteti slučajno ili nama upravlja neka nevidljiva, svemoćna kosmička ili božanska sila. Svesna toga da sam na putu traženja sebe, svoje suštine, smisla života i postojanja, stojim pred velikim vratima u nadi da će se ona otvoriti i podariti mi bolju budućnost, ta budućnost je moja sudbina i život. Mladom čoveku na vratima života nije uvek lako da se izbori sa svim tim pritiscima i izazovima. Od kada sam se rodila vaspitavana sam u duhu pravde, humanosti i hršćanstva. Ali pre svega pokretač svih mojih nadanja i htenja, radosti i sreće življenja je ljubav. Ljubav porodice, ljubav voljene osobe, ljubav okoline. Ljubav je naravno osnova pokretanja zajdenickih misli ciljeva i planiranja u sledece korake života. I onaj ko pronađe ljubav, uživa u savršenoj i trajnoj sreći, koju vrijeme ne može promeniti, udaljenost ne može ukoloniti, materijalno stnje nemože uništiti. Iznenada kao da ti život postaje lak i prost do radosti, a smrt smešna i najveća laž kojom je čovek uplašen, Često kažu da je nekome život maćeha, pružite mu nesto ljudsko, pružite mu ruku podrške, pružite mu ljubav i verujte - zivot će mu zbog tog bar na tren, na sat, na dan, na dva biti majka. Na žalost, čovjek se uči na svojim greškama, ali iz njih treba izvući pouke, i iste te greške ne ponavljati opet. Da, tu sam recenicu million puta čula u zivotu – ako ne million, onda bar pola miliona. Kažu, nakon najtamnije noći uvijek zasja najsjanije sunce, onda kad se najmanje nadaš, desiće se ljubav i opet ćeš imati onaj sjaj u očima koji te pokreće ka dobrom i plemenitom, osetićeš treperenje u stomaku i snagu ptice da poletiš, treba dopusti da budeš voljen i voliš nekog. Jer Ljubav je poput biljke koju moraš redovno zalivati i negovati ukoliko želiš da dugo živi, i kada je nema i kada nestane, smej se, ustaj posle pada i koračaj, idi, koračaj dalje i polako, polako počeće da se ponovo rađa.

Književna kultura to je čitanje to je knjiga u đžepu stalno

anchy666 — Fri, 28 Sep 2007 20:49:01 +0200

Pisac treba da piše da bi obradovao svog čitaoca, čitanje koje ne prestavlja zadovoljstvo i nije čitanje, Ako me knjiga ne zainteresuje, odmah je ostavljam. Ne povodim se za slavom pisca. Ne vidim da bi u ovakvom mom shvatanju nešto moglo biti loše, jer čitanje treba da prestavlja zadovoljstvo duha i saznanje nečeg novog. Ubeđena sam da književno delo može biti i umetnički vredno, ali i zanimljivo i razumljivo. A stvar i umeće pisca je da dotakne sva tri kvaliteta, naravno i ako pri pisanju misli i na svog čitaoca. Na današnjoj književnoj sceni sve vrvi od dela svakojake vrste. Kao da je sve puklo i nestao bilo kakav sigurnosni ventil i barometar kvaliteta. Književnost je jedna "velika biblija čovečanstva", a čitanje književnih dela je najbolji način da se čovek uzdigne, profini i oplemeni svoja osećanja, da odgaja svoj ukus. Prosečan čitalac bar kod nas uglavnom ne čita poeziju, osim tu i tamo neke “guslarske” ili “ folk „ pesnike. Svako u književnosti pa i ja kao čitalac imam pravo da tražim šta želim - istoriju, politiku, krimi priču, religiozne teme, bajku. Negde sam pročitala da su na Frankfurtskom sajmu knjiga izjavili da su se knjige iz različitih oblasti veoma slabo prodavale, izuzev “Harija Potera” i religijske literature. Šta to znači? To svakako, bar meni, pruža jedno nimalo ohrabrujuće saznanje, da književnost polako počinje da preuzima terapeutsku funkciju „ ispiranja mozga „ kao što televiziski mediji raznim „ španskim sapunicama“ stvaraju sliku jednog veštačkog društva. Zar čitanje “Hari Potera” i njemu sličnih književnih dela nije jedna književna „sapunica“ i ovakve knjige bi uporedila sa „ novokomponovanom folk muzikom imam utisak kao da su čitaoci ušla u mračnu komoru i iz nje nemogu da izađu vrteći se u lavirintu. Zar oni ne osećaju laku jezu čitajući omiljenu knjigu. Kamo sreće da se knjiga više kupuje i čita, manje bismo tapkali u mestu, a i naša kultura bi bila nepresušni izvor nadahnuća. Zato valjda i imamo sve manje umetnika. Na svu našu žalost današnji čovek i društvo zahvaljujući blagodetima savremenih dostignuća sve manje čita, zadovoljava se blic informacijama elektronskih medija, kao da je prošlo doba klasičnog sticanja znanja, putovanja u nepoznato i lepo, sve ređe je sresti nekog sa knjigom u ruci. Ovde je sve više bogatih, a sve manje onih koji čitaju knjige ili vole slike. Oni jesu obezbedili i sebe i svoje potomke, ali nisu i neće duhovno sazreti da bi dotakli kulturu. Materijalni boljitak je privid, ali duhovne vrednosti se ne kupuju, bojim se da ćemo ako se ovako nastavi da se živi u oskudici i gazi u sve dublju duhovnu bedu, smeće početi da hvata sve dublje korene. Kao da nemamo drugih interesa . Zato se često pitam zar izreka vrediš onoliko koliko si knjiga pročitao više ne vredi.

BEZ RASTANKA NEBI SMO ZNALI KOLIKO SU NAM DRAGI

anchy666 — Tue, 25 Sep 2007 18:49:29 +0200

Na kraju sam ove moje zadnje školske godine u Petrovačkoj gimnaziji. Odlazim zauvek, više se nikada neću vratiti, nikada više neću sesti u četvrtu klupu u redu od vrata, biće prazna i puna mojih emocija i uspomena. Više nikada nećemo moći zafrkavati Batu (prof. fizike). Nikada više neću biti na času prof. Duleta iz filozofije, nikada neću viditi profesorku Budu kako gleda u plafon dok mi odgovaramo. Više nikada nijednom nam neće reći "Čas je počeo " Esad na času fizičkog. Neću imati Branku našu razrednu, najbolju razrednu koju su nam mogli dodeliti. Više nikada nećemo imati Slađu, da nas "uči" ruski. Nećemo je više moći pozdravljati sa “здраствуј” profesorka, nikada. Kraj je. Danas smo zadnji put odgovara hemiju kod Olgice. Došlo mi je da zaplačem, tamo pred svima. Gotovo nisam mogla obuzdati osećanja , suze nisam pustila, čuvam ih za zadnji dan, za zadnji čas, za sutra. Nisam mislila da će mi ova škola toliko nedostajati, a još iz nje otišla nisam. I nisam nikada razmišljala da će mi ovo društvo iz razreda nedostajati, čak i oni koji su me najviše nervirali, nedostajaće mi. A još otišla nisam, još se završilo nije, a kraj je tako blizu. Nedostajaćeš mi Skuri i ti Ampere i vaše laži. Nedostajaće mi Maja i Rada, Zdravka i Ana, I sve one gluposti koje smo znali izvaljivati. Nedostajće mi Gajićka i Daca Štreberka, nedostajat će mi Maca, nedostajće mi i osobe iz četvrtog dva. Kaćo tu mislim na tebe i tvoju frendicu, Mateu. Ma sve koje sam poznavala nedostajće mi.Kada sam pošla u gimnaziju bila sam srećna što sam upoznala nove drugove a sada kada sam na kraju staze duge 4 godine,žalim za svim tim što smo zajedno tražili.Čak su mi I neki profesori koje sam uporedjivala sa najgorim stvarima na ovome svetu postali dragi I osećam u srcu tugu što odlazim od njih. Sve te krvopije,vampire,baksuzi I proždrljivci koji su mi svih ovih godina punili glavu svakojakim formulama,teoremama I mnogim drugim stvarima,nedostajace mi jednoga dana.Plačem, plakaću i sutra, jer neponovljiv je to razred, neponovljiva je to generacija, meni najbolja i najdraža. Često se pitam da li to ludim? Na početku školovanja želela sam da pobegnem iz škole I svega što se u njoj nalazi,a sada kada to treba da uradim ja žalim za njom.Htela bih nazat,ali znam da je to nemoguće. Nedostaja će mi prepisivanja i muvanja ispod klupe, nedostajaće mi zvono za kraj časa, sva ludiranja na eskurzijama. A još otišla nisam, još se završilo nije. Znam mnogo ljudi će proci kroz moj zivot. Ali samo PRAVI PRIJATELJI će ostati u mom srcu a to su moji profesori i vi iz mog nezaboravno četvrog tri.Dok život teče osećam da deo mene odlazi na dug put po valovitoj reci čiji je kraj negde daleko.Kreće jedan brod iz luke I plovi prema horizontu prevozeći generaciju 2007. I na kraju šta mogu reći:Zbogom drage uspomene,zbogom dragi prijatelji,zbogom moje IV-3

SVA JE UMETNOST PROTIV ZLA I NASILJA A ZA DOBRO ČOVEKA

anchy666 — Mon, 24 Sep 2007 21:31:58 +0200

Umetnici sveta, kucnuo je čas kada treba da ujedinite snage u odbrani nastavljanja života. Vi postajete ratnici mira i glasnici nove etape čovečanstva. Vi ste pesnici svetlosti, a svetlost je put koji nas vodi na sabor sa kojeg nikako ne smemo izostati.. Čovečanstvo proživljava vremena koja će biti od presudne važnosti za njegov opstanak: kreće se prema provaliji koja će ga dovesti do nestajanja. Ali u isti mah, paradoksalno, čovek je u svojoj težnji da bude sve više i više, da raste i raste, polako uništavao planetu dok je nije primakao granicama koje dovode u opasnost mogućnost nastavka života cele vrste. Ako čovek ne promeni pravac, i to odmah, sledeća pokolenja imaće čvrste razloge da nas mrze. Kao što s jedne strane neprestano upropašćavamo planetu preteranim iskorišćavanjem prirodnih i ljudskih resursa, tako se, sa druge, pravi oružje velike razorne moći, kadro da za svega nekoliko sati uništi celo čovečanstvo. .- Pred tom težnjom ka apsolutnoj vlasti koja bi nas neizbežno dovela do samouništenja i varvarstva; pred novim vremenima koja se nagoveštavaju, umetnici sveta, krenite putem protesta, sa jedne strane, a sa druge, putem stvaranja novog osvita, koji vodi konačnom oslobođenju čoveka.. Biti Pesnik, vajar, slikar sveta znači; poduhvatiti se, širiti ljubavi, različitosti, slobode, biti kadar da se kaže: Dosta gluposti, dosta zla koji ne doprinose sreći, stavimo umetnost u službu ljudskog postojanja.. .- Biti Pesnik sveta znači biti ratnik ili ratnica koja jaše prostranstvima ljudskog postojanja u potrazi za savršenstvom života. I zato nemojte ćutati pred zločinima koji se čine iz dana u dan u ime slobode, dignite svoj glas poput munje i naterajte kukavice da zadrhte, zato reči pretvoriti u najbolje oružje koje su ubice ikada videle uzduž i popreko istorije. Vi slikari i vajari sveta svojim kičicama i dletima proglasite da smo svi jednaki, oni poznati i oni manje poznati, slavni i anonimni, bogati i siroti, beli crni i žuti, stanite na stranu života; mašući istim mačevima u borbi protiv onoga što ubija život, boreći se rame uz rame iza iste barikade kako bi odbranili PRAVDU, JEDNAKOST, SLOBODU i PRAVO naroda na postojanje i život u miru. Umetnici planete, naša je nada u vama da ćete se dići pomoću reči kičice i stiha da ćete umeti da rasplamsate nadu u svakome od nas, da ćete biti vidoviti za sutrašnjicu, kako bi svako mogao da uzdigne svoju dušu ljubavlju i rečima. Umetnost pripada svetu i obavezni smo prema njoj. Pesnici, slikari i vajari sveta, pridruži se ovoj borbi za ljudsko postojanje! Postanite karika u lancu neophodnom za opstanak života i za dobro čoveka!

Uvek trba verovati da postoji nada

anchy666 — Tue, 11 Sep 2007 21:19:27 +0200

Dugo sam razmisljala o cemu da pisem,pa sam se setila maturskog iz srpskog i rešila da ponovo napišem tu temu. OVAKO: Uvek treba verovati da postoji nade Suze,bol,jadTo je ono sto ostaje za sva vremena u dubini duse.Zasto,zasto ljudi ne shvate jedanput za svagda da njihovi zivoti prolaze ratujuci i stvarajuci istoriju bola i jada.Mislim da je doslo vreme da razmislimo i nateramo druge da razmisle o lepom danas i boljem sutra.Zivimo u vremeni punom ratova,mrznje medju ljudima,Vremenu civilizacije i medjusobnog sukoba religija.Svega toga je bilo i u proslosti kada ja nisam ni npostojala,kada su ziveli moji preci boreci se da nama ostave miraqn zivot i obezbede nam bolju buducost.Ali sve se to desava i sadea u mom vremenu,strepim od swame pomisli da ce se to desavati i kasnije kada ne bude mene,kada bude postojala neka druga ’’ja’’na nekom drugom mestu,u nekom drugom vremenu.Molim vas cujte moje reci,nedajte da reke suza preplave nasu zemlju,nasu predivnu Srbiju,nedajte da bol zavlada nasim srcima.Citajuci jednu pesmu nepoznate autorke zapamtila sam njen zavrsetak:’’Mnogi ce ginuti i iza sebe ostavice krvavi boj’’Suza joj je kanula niz lice,jer vidi,jer zna da vise nista ne pripada njoj.Dugo sam plakala nad ovom pesmom i nad sudbinom junakinje koja se pominje u njoj.Shvatila sam da je to cista realnost pretocena u niz lepo slozenih stihova i da je ta junakinja u stvari olicenje mene same u ovom vremenu kakvo je sada.Pitam se da li ovako mora biti?Zar ne postoji drugi nacin za resavanje spornih pitanja?Reci,sta je sa recima?Tako mnogo modernih stvari a tako malo reci,njihova velicina,snaga dobrota i dogovor su potpuno zanemareni. O recima ucimo u skoli, a velikim politicarima jendini nacin sklapanja ugovora i resavanja finansijskih problema su ratovi. Podsetimo se sta je bilo 24.marta 1999. Jedan od prvih prolecnih dana, umoran tonuo je u mirnom moru zalaska sunca boje zrele pomorandje, nisam ni slutila da se tako neka lepa slika moze pretvoriti u stravican kosmar. Od jednom, se spustilo jezivo vece koje je izgledalo strasno, kao nikada do tada. Ulicom je harala gusta magla, svuda je bio mrak, sve je obuzeo neki strah, jeza, uzas... Svi su bili u svojim domovima isčekivajući ono najgore... Često sam gledala slike sa ratišta u Hrvatskoj od kojih se krv ledi i zastaje dah i uvek sam mislila da se to nama nikada neće desiti, mi smo samo malo zrnce peska na ovome svetu. Mislila sam da je to samo prolazni ružni san, ali me je zvuk zavijanja sirena i buka avionskih motora trgla iz stravičnog košmara i dovela na javu. Medjutim, i to smo preživeli jer smo verovali da uvek ima nade, ali ožiljci ostaju, ožiljci koji imaju definitivan karakter u duši. Ceo svet je sada opterećen krajem veka, jedino se mi Srbi približavamo početku. Ne samo što idemo unazad, nego kao da nismo ni bili u stolcću koje se završilo.Dvadesteti vek bio je buran u našoj istoriji. Započeo oslobodjenjem i pobedama a završio se ropstvirma i porazima, pun ratova. Možda bi ponovo trebalo pročitati neku od lekcija o golgoti srpske vojske i stanovništva na albanskim granicama i kasnije u Grčkoj pa se potpuno šokirati slabošću utisaka i šturošću istine koju ostavljaju. I dok slušam kako u Srbiji dolazi do novog zaokreta prema Evropi za razliku od bliske prošlosti ju kojoj je glavnu ulogu igrao ruski uticaj, sada prvenstveno zadobijaju zapadno-evropske ideje. Misli mi se po ko zna koji put vraćaju na Kosovo, toj živoj rani naše istorije koja nikako da zaceli. Zamišljam sebe da sam tamo negde i te 1989. na parastosu šesto godina od Kosovskog boja. I dok stgojim na korak od spomenika palih na Gazimestanu, na Vidovdan moleći se zajedno s uvaženim ličnostima i običnim ljudima koji su se tu okupili, setih se nikoliko stihova Milana Rakića ’’Na Gazimestanu’’ ’’ Danas nama kažu, deci ovog veka da smo nedostojni istorije naše, danas je zahvatila zapadnjačka reka i da nam se duše opasnosti plaše’’. Da li mi se to javlja predskazanje neke nove bitke, srpska istorija nikad dobro shvaćena uvek podučava da je budućnost nesigurna, da su čovekovi prijatelji nesavršeni i da nijedan cilj nikad nije potpuno pravedan, to je opstanak zasnovan na jedinstvenom i zdravom oprezu prema onima koji su branili stav kakav nikad ne može postojati i zalagali se za upotrebu svih sredstava da se do njega dodje. A neko reče: ’’ istorija se ponavlja’’. I zar će niki novi Rakić prožet osećajem opšte euforije prolivati suze bola nad tudjim nesrećama i neiscrpnom našom bedom. Da li to znači odbacivanje naših dostignuća ili okretanje prema realnim izgledima da nam budućnost okrene ledja jer nismo mogli da pobedimo prošlost. Šta više, mudri srpski pojedinci uvek su se čuvali iskušenja da odbace podredjenost načinu na koji funkcioniše svet i opet isto. Zar da dozvolimo da iščezne vekovima stara srpska kolevka zato su je suzbijali drugi koji su nas izdali i obeščastili na očigled celog sveta. Razmišljam kako nam nedostaje način razmiščjanja Miloša Obrenovića, shvatio je da mora da stavi turban ako hoće da razgovara sa sultanom. A plaši me to, dali Albanci to sada razumeju, postoji opasnost da svet ne dozvoli da se njegovi srpski sinovi i kćeri vrate na svoju zemlju, u svoju kolevku. Ako bude tako onda će se uspostaviti da je preduslov novog Kosova zločin ubijanja srpskih svetinja i istorije. Medjutim, uvek treba verovati da postoji nada. Jedina misao koja mi dolazi je da ubedimo naše narode da budućnost leži u toleranciji. Ako oba mala naroda ne uspeju da odbace tumačenje naše prošlosti, reke krvi će i dalje teći, poraz će biti osiguran, a krivica urezana na našim čelima i pomisao: ’’ a naša deca ’’. Kako se usudjujemo da im zaveštamo takvo nasledstvo. Kosovo je ’’mit’’ ili ’’svetinja Srba’’? Jedino i zauvek treba da bude jasno svima za juče, danas i sutra. Srpski narod nema skuplje reči od reči Kosovo, ni dragocenije stvarnosti ni veće svetinje. A oduzeti jednom narodu pamćenje znači ubiti ga i fuhovno uništiti. To treba da zna svako pa i naši vekovni susedi Albanci. Nijw Lko živeti u ovom teškom vremenu. Uhvaćeni u mrežu sopstvenog nezadovoljstva i neostvarenih ambicija soju nagomilanu negativnu enegiju pretaču u neverovatan jaz izmedju istine i nepravde, izmedju života i politike. Politika i borba za vlast glavni su uzroci mržnje medju ljudima. Najmanje krivi nadjosmo se na meti pobune razapeti u prostranstvima svemira spokojni i mirni. Naše beskrajno čiste duše i veliko inutrašnje bogastvo osvetliše nam pud dostojanstvenog trajanja, dok nam kroz svest prolazi Hristova rečenica ’’Oprosti im bože, ne znaju šta rade’’. Pitam se zbog čega da im oprostimo jer su oni za sve krivi. Srbi žive u ovom novom veku hteli to drugi ili ne. U tom stoleću mora biti mesta za lepotu i kulturu. U tom stoležu i mi moramo pokazati svoju bolju stranu. Da bi smo znali koja je moramo je sagledati. Mi deca ovog veka ako znako i za kakvu odgovornost, morali bi smo se obračunati sa sobom. Ne medjusobno to se već deslilo sramno i tragično. U ovom milenijumu i mi moramo pokazati svoju stranu razuma, tolerancije, ljubavi i pameti ili nas u narednom neće biti. Upravo tkao jer se pojedinosti istorije mogu obrnuti samo ako se predupredi njeno ponavljanje. Kucniu je zadnji čas kada treba ujediniti snage u odbrani nastavljanja zivota. Mi postajemo ratnici mira i glasnici nove etape čovečanstva. Mi smo pesnici svetlosti a svetlos je put koji nas vodi na sabor sa kojeg niko nesme odusti. Čovečanstvo preživljava vremena koja će biti od presudne važnosti za njegov opstanak. Zar da opet ovom zemljom teče krv, zar da opet majke plačući ispraćaju decu u krvavi boj, zar nam je sudjeno da Kosovo bude bol, radost i tuga, naša živa rana koja nikada da zaceli. Medjutim, uvek ima nade za bolje sutra. Zato živim za vreme u kome ću ja moći da ispoljim svoja mišljenja a ne budem odbačena, vreme u kome ću moći da prostrem beli tepih dobrote i svega što je sveto a da to ne bude isprljano. Vreme, tako velika a tako mala stvar. Da mala, sitna sve dok se ne obavije u belo i tako ne bude za dalja pokoljenja. Ali u meni još tinja nada da postoji mogućnost da se ovo vreme zla popravi. Da bi se pojavio zračak svetlosti na kraju tunela dugog više stotina godina na čijem putu su ginuli naši preci obezbedjujmući nama bolju budućnost, u nada da će ovaj svet uprkos svemu sačuvati onu tananu, nežnu toplinu odrastanja za buduća pokolenja, moja poruk je: Dragi ljudi, posadite ljiljane u vaša srca, obavijte svoj život maštom i snovima, sačuvajte osmehe a pogled uperite u plavetnilo budućnosti. Ovo vreme čuda će prestati, velika ljudska srca će ostati netaknuta. Ne dozvolite da Vaše nevine duše zlobom i mržnjom zatruju drugi. Radujte se suncu i kapima rose, volite beskrajno sve ono što se život zove i verujte da uvek postoji nade. Jer ništa nije tako večno, postojano, svaki otkucaj srca zadaje nam novu ranu i život bi značio večno umiranje kada nade nebi bilo.

Najlepši stihovi turbo folka

anchy666 — Mon, 10 Sep 2007 21:04:13 +0200

- Jedva čekam da sa'ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku! - Varao me dragi, nek je zdrav i živ, kad ga žene vole nije, nije kriv! - Najbolji si, najbolji od svih faca slavnih, ti voziš Ferari u gradu si glavni! - Moja mala nosi suknju mini, ispod mini napisala skini, moja mala nosi suknju maksi ispod maksi napisala taksi! - Igra kolo, a u kolu Duda, od radosti tresu mi se kosti! - Uz vetar sam uvek iš'o i nikoga nisam šiš'o, od malena radim tako, ja sam rođen naopako! - Što na kafu zoveš mene kada nemaš samlevene! - Nemoj da plačeš na mom kućnom pragu, da mi nova vrata ne povuku vlagu! - Pijem vino i rakiju vruću i ne mislim na njivu i kuću. Šta će meni venčanje i žena kad sa tuđom živim bez problema? - Caki, Caki, Cale kupi mi sandale, samo pazi Cale da ne budu male! - Kraj kazana svako veče gledam kad se šljiva peče! Gradiram ljuto piće, pa ga punim u buriće! - Kaži mala svoje muke, čiča ima zlatne ruke! Neće čiča tu da srlja, hoće samo da podrlja! - Moja mala nema prednji zubi, kad me ljubi jezikom me ubi! - Ti ode na zeleno, ja osta na crveno rastavi nas semafor! - Hop mala bosonoga, kako živiš bez onoga, kako živiš bez onoga lole garavoga. - Sladak šećer, hladna voda, hajde mala dok je zgoda, 'ajde mala dok je zgoda ljubav da se proba! - Plitak potok, a voda duboka...! - Majka Muju šišala na struju, kuka Mujo zbog varoških cura, u modi je dugačka frizura. - Pozn'o bih te među ruža trista, ali nije svaka ruža ista! - Nećeš čak ni pasulj da mi skuvaš, a kamoli decu da mi čuvaš! - Koka Kola, Malboro, Suzuki, diskoteke, gitare, buzuki, to je život, to nije reklama, nikom nije lepše nego nama! - Mala žena od velike slađa, mala žena u srce pogađa, mala žena lepa kao slika, telo malo a duša velika! - Zec voli kupus, kupus voli rosu, a ja moju malu i garavu i bosu! - Crna il' plava, crna il' plava, ej kad bih znao koja je prava. Obe il' ništa, obe il' ništa, obe il' ništa idem do kraja! - Aj koliko je tu u kolu cura, najlepša je kumina frizura. - Drum dugačak, kola trula, mala moja jesil' čula. Jesil' čula ej garava ja ne vozim za badava! - Ej da su suze srebrni novčići, palatu do neba mogla bih podići! - Zar ja mala da idem po sudu, i da slušam nečiju presudu, da me tamo pita čika strani oćeš ćerko il' tati il' mami. - Moja mala lutkica, tvrdi da je devica, kaže pre venčanja nema milovanja. Devo, devo device, prelepa lepotice, nemoj sa mnom da se svađaš, bolje decu da mi rađaš. - Sve, sve, sve, možeš da mi daš, al' ja neću s tobom jer si mafijaš! - Da zavoliš mene ti nije bilo sile, 1:1000 šanse su mi bile! - Opasan je jež kad ga neko takne, izbo' je Snežu ne može da makne! Broji bodlje Sneža pored starog plota, sećaće se ježa celoga života! - Prvo pa muško nek' se zove Duško, kolo veže sitno ime nije bitno! - Hej, hej, konobaru donesi mi stok, hoću da se napijem da zaigram rok! - Ej meseče pobratime samo noćas isprati me, popio sam koju više, sokaci se ukrstiše, dok pronađem onaj pravi, već će zora da zaplavi! - Uvek svratim na po jednu, ali imam dušu željnu, potego sam noćas dobro, pomozi mi stari pobro!

* 7 SVETSKIH ĐAČKIH TAJNI *

anchy666 — Mon, 10 Sep 2007 19:45:31 +0200

1. Šlihtanje

Dobar đak mora da zna kada je pravi trenutak da upotrebi ovu veštinu jer samo tako spasiće se od večnog iskušenja moljenja profesora i slušanja službe njegove, svakog radnog dana i radnim subotama.

2. Bežanje sa časova

Bežati pre sedmog časa ili predčasa, pred raspustom ili praznicima, u vreme kakve nevolje i svake srede i petka.

3. Traženje izgovora i pravdanje

Ne uzimaj često imena doktora svoga i vojnog odseka svoga. Izbegavaj ispraćaje, svadbe i pogrebe često, i samo tako tvoja rubrika sa neopravdanim ostaće čista i sa slavom govoriće se o prepodobnoj veštini tvojoj.

4. Prepisivanje

Ne pravi sebi puškice pregoleme, i nemoj se u njih potpuno uzdati, već sedi pored trpeljivog i celomudrenog prijatelja svoga i moli ga svim srcem i naročito prati pogled profesora svoga.

5. Upisivanje ocena i opravdanih časova

Falsifikuj samo u vreme kakve nevolje goleme i neka ti misao jasnija od munje bude da možeš da zaglaviš zbog rukopisa svoga.

6. Provaljivanje

Provaljuj bližnjega svoga kao samog sebe, profesore svoje i tetkice svoje, ali ne dozvoli da blagodareni glas tvoj nadvisi glasove drugova tvojih.

7. Muvanje i žickanje

Muvaj profesore svoje za vaskoliko bolje ocene svoje i zgodne ortake-ortakinje svoje, jer tako je zapisano, i žickaj od prijatelja svojih, jer samo tako ćeš steći za burek naš nasušni.