Mortimer Brewster

Par reci o Jamesu Cagneyu

Angels With Dirty Faces, White Heat i The Public Enemy
Prvi put sam se zainteresovao za Kegnija gledajuci Rane jer tamo Bjelogrlic pominje Kegnija kao veliku facu uz Bogarta, sto je sa ostalim kulturnim referencama iz Bjellogrlicevog lika bilo dosta da me zainteresuje da vidim cega sve tu ima. I to je odlicna Srdjanova igra. Kegni lezi u osnovi svakog filmskog krimosa, on je prauzor. Pogledao sam White Heat, pa AWDF i na kraju Public Enemy i ostao odusevljen, jer osim sto je ovde izliveno mnogo temelja za kasnije filmove i price, ovo su ujedno i odlicni filmovi. Kasnije sam Kegnija gledao jos u Footlight Parade koji je okej screwball komedija, ali se naravno zna sta Kegniju vise lezi - opak lik, u jednom filmu psihopata, dok se u drugom nesebicno zrtvuje da spase duse dece. Ono sto je tu zajednicko nije njegova licnost, vec socijalni sloj iz kog dolazi i sta radi, hoodlum, bitanga, preverant...

Interesantan je tu i otklon producenata prema filmu, jer su morali uvek da se ograde od toga da oni ne glorifikuju kriminal, vec skrecu paznju na socijalni problem u Americi, mada je tu neizbezno da su radili i ovo prvo. I interesantno je kako Kegnijev lik evoluira kroz ova tri filma hronoloski i postaje sve prihvatljiviji za drustvo i od slucaja o kome vredi razmisljati on je na kraju poludeli kriminalac

U Public Enemy i Andjelima je stav prema kriminalu ipak veoma jasan, dok u drugom imamo Kegnija kao psihopatu, koga ne mozemo da volimo i na kraju nemamo nikakvo saosecanje za njegovu smrt, vec je ona tu kao oslobadjanje. U Public Enemy imamo romansiranog Kegnija, ali i veoma bitnu komponentu porodice u cijem okruzenju se i zavrsava cela prica, sa slomljenim bratom i majkom koja je puna ljubavi za svog sina iako je svesna da je on lopov. A u Andjelima je njegova smrt plemenito zrtvovanje i jedna od najboljih scena smrti na filmu.

Meni je tu bila interesantna uloga majke u White Heat i Public Enemy. Majke su u oba filma podrzavajuce i sa ljubavlju za svog sina. Sa time sto je majka u White Heat zla zena koja je cak mozda i motor njegovog ludila, dok je u Public Enemy to prosta zena ali, kako sam vec rekao, dobra i brizna majka. Ovo sam primetio gledajuci Sopranose i omaz koji se tamo pravi Kegniju, praveci kontrast izmedju Kegnijeve majke i majke Tonija Soprana. I tu se vidi da Kegni lezi i u srcu glavnog lika verovatno najbolje serije svih vremena - Sopranovima. Sa druge strane tu je i njegov odnos prema zenama u sva tri filma, od lako moralnih zena i prvih femme fatale koje ce tek procvetati u noaru, do dama zlatnih srca. I taj odnos u sva tri slucaja doprinosi razumevanju njegovih likova.

I na kraju sam Kegni. Ja mislim da je Kegni velik glumac i da je njegovo umece ostalo iza upecatljivosti njegovih likova od kojih je pravio uzore, a Toma Powersa, Kodija i Rokija nikada ne bi bilo bez velikog Kegnija. Stvar je naravno u tome da je dobio tri naizgled slicna lika i da ih je veoma dobro shvatio, profilisao, odglumeo i postavio zadatak za svakog glumca, a mislim da svi znamo po nekoliko 'velikih' i poznatih koji su upali u tu zamku i ponavljali svoje uloge, neko i do kraja karijere.
U White Heat on je psihopata, u Angels With Dirty Faces je kriminalac sa velikim srcem i na kraju, u prvom filmu, Public Enemy mozemo ispratiti ceo njegov put, od prvih kradja do preuzimanja bande, perioda bogatstva i na kraju njegove smrti i tu imamo najkompletniju sliku lika, jer je i ceo film skoncentrisan na Kegnija i on je poenta filma zajedno sa socijalnim problemom koji izlazi iz njega, a ne zrtvovanje, ili dobra krimi prica, kao u prethodna dva filma. Osecaj da je njegov motiv za zlodela ne postoji, vec je on uzgojen da bude kriminalac i njemu je sve to sto radi zaista zivotni poziv, profesija. Vezivno tkivo za sva tri lika je njegov glas i odlicne scene bezanja od policije, gde 2/3 puta koristi tommy gun.

Za kraj, tri lika Jamesa Cagneya i preporuka za tri filma o kojma sam pricao

3ABET

Pogledao sam dva filma i evo kritika

Kusturica ovim film pravi fenomenalan hommage filmovima Dragoslava Lazica, Zorana Calica, Milana Zivkovica i ostalih koji su gradili srbski film 80tih godina, podsecajuci nas na sjajnost ciklusa 'Tesna Koza', 'Sekula', 'Zikina dinastija', pri tome praveci i svoj mali ciklus jer jasno moze da se vidi nit koja se provlaci kroz Zavet i Zivot je cudo. Tema i nacin na koji su obradjene su takodje veoma aktuelni u dananjoj srpskoj kinematografiji i mogu reci da film poseduje drustvenu analizu patentiranih porodicnih drama (kako je to rekao Tijanic) Sinise Pavica; glumu, humor i naturschivost 'Kursadzija' ili 'Servisne stanice' i komplikovanost i smislenost scena 'Potere za Sreckom'. U sve ovo se ubacuje i duhovni element, pa mali Rasel Krou odlazi u grad da kupi ikonu i najde devojku (da se obozi i umnozi, a treca stvar koja nedostaje Srbima, slaganje, se zapravo desava uzduz filma), kao i deda koji opravlja crkvu i lije zvono (rubljov, wink wink). U filmu imamo i sjajnu upotreba zivotinja koje su sodomizirane i iskoriscene na najsmislenije moguce nacine i imaju snaznu ulogu u prici da prikazu izopacenost mrzitelja села, novokomponovanih biznismena, mafijasa i ostalih nazadnih zagovornika progresa.
Dakle ovaj film je u sebi uspeo da poveze sve najbolje sto nudi nova srpska kinematografija da napravi film o ocuvanju nacionalnog selfa i u to ubaci ljubavnu pricu, sahranu i svadbu u istom kadru ('izvanredni konrtapunktovi za upravljanje publikom'), pop elemente trenutne srbske kulture kao sto su pravoslavlje i rusoljublje....
Sve u svemu nadam se da ce film uci u siroku distribuciju, biti prodavan na kioscima i kao i ostali filmovi i serije sa kojima korenspondira biti redovno pustan u autobusu po odlasku i povratku Srba na rad i sa rada u najpre Njemacku i Austriju.

e da... bitni momenti filma na koje mozete premotati:
sise se vide u 10, 14. i 70. minutu filma
silovanje curke od 32. minuta
silovanje krave 45. minut (al ne vidi se)
pucnjava u 45, 74. i 110.
letenje ljudi - lete bas dosta, ne moze sve da se povata
sahrana 109' 3''
svadba 109' 4''
strojenje bika 19. minut
strojenje zlikovaca - 105. minut
hipnotisanje ljudi i zivotinja - ima i njega dosta, uglavnom oko pocetka i nesto pre kraja
pravoslavni momenti - ima ih

Odusevljen!!! 10/10

Kome nije jasno

http://www.rtv.co.yu/sr/vesti/kultura/film/2008_01_15/vest_47368.jsp

Amadeus

Na filmove gledam kao na neku vrstu oplemenjivanja, meditacije, hvatanja smisla... Nekada znam da sam napredovao i samim gledanjem filma. Nekada je dovoljno pogledati kadar jednog filma i znati da je u pitanju nesto veliko. Amadeus je film u kome nam svaki kadar govori da gledamo nesto veliko, lepo, znacajno....savrseno.

Scenario je genijalan. Titlovi koji otvaraju film kažu Miloš Forman film i posle toga zajedno - Peter Shaffer's Amadeus. I zaista ovaj film pripad njima dvojici. Za pocetak cu se zadrzatii na scenaristi i scenariju. Retko se desava da je scenario ovoliko slojevit, kompleksan, na mestu, potpun u svakom detalju. Shaffer je uspeo da nam iskonstruise Mocartov zivot u scenariju da nam kroz nekoliko bitnih scena isprica zivot, ali i pricu koja ide uz nju - pricu o mediokritetu i njegovoj zavisti, koja je i osnova filma. Ovo je bilo pravo osvezenje za ponovo pogledati posle brda losih cenaria za biografske filmove koji nisu uspeli ni da ispricaju biografski deo smisleno, a kamoli da da odu iza toga i ponude nam jednu vecu pricu na nacin koji to cini Amadeus. Shafferov scenario gradi pricu, lik, uvlaci nas u komplikovane odnose i na kraju nam poklanja tu predivnu pricu o mediokritetu.

Pocnimo sa otvaranjem i samim Salijerijem koga maestralno glumi F. Murray Abraham. Prvi put kada vidimo Salijerija je u jednom sjajnom vucenju kamere, gde on pada posto je sebi prerezao grlo. U sledecoj sceni ce se on vec nalazi u bolnici za dusevno obolele i pocinje svoju pricu svesteniku, coveku Boga, kojeg Salijeri okrivljuje da mu se podsmeva i protiv koga vodi rat izgrizen svojom prosecnoscu. Kadrovi su staticni, imamo samo strasnu olupinu od Salijerija i jednu sjajnu glumu koja plasi. Medju velikim filmovima bismo naslo slicne konstrukcija likova koji zbog svojih mana na kraju i lude. Takva je Norma Dezmond u Bulevaru Sumraka, takva je i Blans u Tramvaju Zvani Zelja. Oni svi lude na kraju. Kao sto imamo Normu koja zamislja da ce je De Mil opet koristiti u nekom filmu dok silazi niz stepenice i kao sto imamo Blans koja na kraju zamislja da je na svecanom prijemu sa ambasadorima, tako imamo i Salijerija koje ide kroz ludnicu govori "I absolve you". To je na srpskom prevedeno sa 'oprastam vam', ali na engleskom, jeziku na kome je to napisano, ima dublji smisao, recimo da im on govori da oni ipak nisu odgovorni za svoja dela. Zasto nisu krivi ili dogovorni? Pa zato sto je njihov zadatak da naprave sve prosecnim, na svom nivou, jer ne mogu da se nose sa bozanstvenom genijalnoscu. Ali na kraju ipak imamo Salijerija koji 'oprasta' ludacima njihove mediokretske nagone (ali kakva predivna ideja da to sve smesti u ludnicu....uf) dok ipak na kraju cujemo Amadeusov, ludacki, osmeh, sto znaci da mu se Bog i dalje smeje i time da se ipak lepo poigrao sa njime, mediokritetom koji je izgubio razum.

Ono sto spaja Normu Dezmond, Blans i Salijerija je da na kraju svo troje lude jer su poneseni svojim manama, personalnim problemima, duhovnom degradacijom koja ih izjeda i zbog kojih na kraju gube razum.

Gledati Formana, Kjubrika, Forda, Cinemana, Velsa... je za mene nesto specijalno. Svaki kadar je prelep i mozes da se upustis u njega, da vidis s koliko je to paznje, maste i preciznosti gradjeno. Zbog takvih osecaja ja i volim film. Kada geldas Paklenu Pomorandzu i kada otvaranje krece iz zenice Mekdauela i dalje se razvija u jednu zastrasujucu, savrseno geometrijski ukomponovanu sliku koja ti pracena sa muzikom najavljuje da ces sledeca dva sata zasigurno gledati nesto zlo.

A sam kraj filma gde Salijeri ubija Mozarta terajuci ga da pise Rekvijem sebi... uff Rekoh, odlican scenario. I na kraju imamo kapiju Beca, gde stoje svi glumci koji gledaju kako kovceg odlazi, placu, deru se, Lacrimosa prati sve to... Glumci polako odlaze, napustaju scenu. Tako se zavrsava Mocartov zivot. Film kao i scenario i dalje traje. Tu cujemo i najverdniju recenicu u filmu koju izgovara Salijeri:

"Vaš milosrdni Bog. Uništio je radije svog miljenika nego da dopusti prosecnosti da prisvoji delic njegove slave. Ubio je Mozarta."

Evo kako je i Shaffer napisao kraj filma. Vidi se Amadeusov smeh u poslednjim sekundama filma nije predvidjen i da je dodat kasnije. Ne znam cija je bila ideja. Shafferova, Formanova ili od montazera. Ali je svakako dalo odlican smisao.

==========================

177 INT. CORRIDOR OF THE HOSPITAL - MORNING - 1823 177

The corridor is filled with patients in white linen smocks, all taking their morning exercise walk in the care of nurses and nuns. They form a long, wretched, strange procession - some of them are clearly very disturbed. As Old Salieri is pushed through them in his wheelchair, he lifts his hands to them in benediction.

OLD SALIERI

Mediocrities everywhere, now and to come: I absolve you all!

Amen! Amen! Amen!

Finally, he turns full-face to the camera and blesses us the audience, making the Sign of the Cross. Underneath we hear, stealing in and growing louder, the tremendous Masonic Funeral Music of Mozart.

On the last four chords, we

FADE OUT

==============================

Pogledao sam film, imao sam nesto da izbacim iz sebe.

Hvala na citanju

The Bourne Ultimatum

The Bourne Ultimatum (2007)

Režija: Paul Greengrass

Uloge: Matt Damon, Julia Stiles, David Strathairn, Joan Alen...

Trajanje: 111 min

Studio: Universal Pictures

http://www.imdb.com/title/tt0440963/

Ocena: 7/10

Robert Ladlam je napisao 3 knjige o Jasonu Borneu - The Bourne Indentity, The Bourne Supremacy i The Bourne Ultimatum. Onda je 2004. stanoviti Eric Van Lust Bader dodao još jedan nastavak, The Bourne Legacy i ove godine je izbacio poslednji peti deo The Bourne Betrayal. O literarnim predlošcima za ovaj serijal ne znam mnogo, niti sam ih čitao, ali koliko sam razumeo mogu biti dobro štivo za plažu ili WC (obzirom da opcija za plažu više ne igra, jelda).

Interesantno je i kako je nekome palo na pamet da piše nastavke ovog serijala baš u trenutku kada se izbacuju filmovi, što govori o komericjalnim motivima za to i mogućem kvalitetu knjiga-nastavaka. Dakle u pitanju je dosta rasterećeno štivo, špijunske tematike, kome ne morate posvetiti mnogo pažnje.

Prvi pokušaj da se Bourne stavi na platno ili makar na ekrane (jer je i rađen kao film za TV) je bio '88. kada je Jasona Bourna tumačio Richard Chamberlain, što ja opet nisam gledao ali mi prijatelji kažu da je bolje da tako i ostane. Novije ekranizacije su srećom dosta dobre, donele su nešto novo i dosta promenile akcioni žanr. A ovaj treći deo, poslednji koji je Ludlam napisao, je najbolji iz niza. Mislim da ćete imati sasvim prijatno veče i biti zadovoljni akcijom koju pruža ovaj film, ukoliko uzmete da pogledate u toku jedne "hard day's night"(noći napornoga dana), što bi rekli Beatlesi.

Kao što rekoh Bourne je doneo nešto novo akcionom žanru i vidimo da vrhunski svetski špijuni više nisu samo na svečanim prijemima, kockaju za milione i sl. Ovo polako shvataju i producenti Bonda, kojeg pokušavaju da malo "odivljače", pa smo tako u poslednjem nastavku, Casino Royale, imali jedno sirovo ubistvo u prljavom WC-u na početku filma i jedno dosta nehumano mučenje samog Bonda koje se u mnogome razlikuje od čuvene scene kada raščerečenog Seana Conerya Goldfinger pokušava preseći sa laserom.

Pa hajde da vidimo šta je to što nam nudi Bornov Ultimatum.

Prva stvar i veoma pohvalna u novom Bourneu je svakako kamera. Ona je drhtava, iz ruke i praktično ceo film nemamo stabilan kadar, što daje stalnu iluziju pokreta i dinamike. To je očigledno, recimo, u sceni kada kadar pokazuje ime zaposlenih na vratima - kadar miruje sve vreme i u poslednjem trenutku se kamera ipak zatalasa i priča se nastavlja. Jednostavno nema mirnog kadra. Neka rešenja koja je odabrao kamerman, Klemens Beker, su takođe izuzetno zanimljiva i nova. Recimo u jednom napetom dijalogu se ne vidi ništa osim očiju i nekih delova lica, jer je ostatak zaklonjen sagovornikom. Tako imamo utisak da smo zaista tamo, gledamo njegovom sagovorniku preko leđa, i što je najinteresantnije vidimo samo delove lica čija nam je mimika bitna.

Akcione scene su zanimljive i dosta komplikovane. Ja bih opisao tako što bi ih uporedio sa pričanjem vica. Najbolji vicevi imaju takav sistem rada da damo neke osnovne informacije, a da se proces shvatanja vica najvećim delom odigra u glavi onoga kome pričamo. Takve su akcione sene u Bourneu. Sve je prebrzo, preblizu, sve se mrda, vidimo samo neke udarce. Nikada nemamo pregled cele situacije, nemamo čist kadar i čistu akciju. Samo nam se daju neke osnovni elementi i onda ostatak scene mi sklapamo u glavi. To je recimo dosta dobro urađeno kada Bournea napadaju sa brijačem. Mi tačno ne vidimo kadar u kome je brijač izbijen iz ruke, niti vidimo kako brijač pada, ali zato čujemo da je brijač pao i tuča se nastavlja. Mi znamo da brijača više nema, čak možda iako nismo videli, ali smo zato čuli da ga više nema. Ja sam recimo to shvatio na kraju scene kada sam se setio da nema kadra gde ispada brijač, ali mi je sasvim logično delovalo da ga više nema u sceni. Jedan dosta podsvestan fazon i veoma inovativno kombinovanje naših čula. To je recimo nešto novo što su režiser i kamerman doneli akciji kao žanru i ovom prilikom, znajući da njih dvoje čitaju ovo i govore srpski, im se zahvaljujem na tome.

Ako pogledamo ostale blockbustere koji ciljaju sličnu publiku videćemo da su akcione scene postale nevervatne i režiser može da napravi bukvalno šta želi. To može da bude interesantno i maštovito kao što recimo Peter Jackson igrao u King Kongu, ili može da bude dosta fantastično kao u Crouching Tiger, Hidden Dragon. Ali se javlja jedna reč - previše. Takve stvari već nije bilo zanimljivo gledati u Spiderman 3, gde su scene stvarno dobre i maštovite, ali jednostavno su nas već gotovo navikli na to. Ja lično sam se zasitio toga, kao verovatno i prosečan američki tinejdžer, tako da nama dvojici Boruneov indetitet donosi jednu novu vrstu akcije, koja je dosta zabavna.

Knjiga je naravno veoma izmenjena kako bi se prilagodila modernim tehnologijama, ima tu dosta dobrih i zanimljivih rešenja. Ovo menjanje knjige dovodi i do scenarija, koji je najslabija tačka filma i sve moje zamerke ovom filmu su vezane za scenario. On je kao prvo pun klišea tipa: „znate li vi ko je Bourne“, „da to deluje kao Bourneovo delo“, jedna teška scena u kancelariji se završava opet nekim klišeom a ta scena je mogla biti odlična samo da je neko pripazio na scenario, al dobro... Od ostalih mana tu su Bourneovo poklanjanje života neprijatelju, koji mu to uzvraća, što ima ulogu u scenariju, ali veoma slabu. Ali ipak ima i jedno naobjašnjivo neubijanje Bournea koji leži na zemlji u polu svesti, ali ga zlikovac ipak ne ubija iako je dobio nalog da to uradi.

Šteta za scenario. Rekao bih da film sa platama glumaca, reklamnom kampanjom i ostalim troškovima košta nekih 100 miliona $. Prava šteta što nisu dali nekome još 20$ (npr. meni) da popravi scenario, tom slučaju bi smo imali mnogo bolji film.

Un beau film

Jedan lep film

-Ko nema neki zločin na savesti? Upita baron D'Ormesan. Što se mene tiče, ja ih više i ne brojim. Neki od njih koje sam počinio doneli su mi debele pare. A za to što danas nisam milioner, više su krivi moji apetiti nego moja obzirnost.

Godine 1901, sa nekolicinom prijatelja osnovao sam cinematografic International Company, koju smo skraceno zvali CIC. Trebalo je da najpre nabavimo što zanimljivije filmove kako bismo posle mogli da priredjujeo kinematografske predstave po glavnim gradovima Evrope i Amerike. Imali smo odlično sastavljen program. Zahvaljujući indiskreciji jednog sobara, došli smo do zanimljive scene jutarnjeg ustajanja predsednika republike. Kinematografisali smo i rođenje albanskog princa. S druge strane, podmitivši nekoliko sultanovih namesnika ogromnom svotom novca, ovekovčili smo u svoj njenoj dinamici potresnu tragediju velikog vezira Malek-paše, kada je nakon bolnog oproštaja sa ženama i decom ispio onu kobnu kafu, po naredbi svog gospodara, na terasi kuće u Peri.

Nedostajao nam je još prikaz nekog zločina. Međutim čas kada će se on dogoditi ne zna se unapred; zločinci retko delaju javno.

Pošto smo izgubili nadu da ćemo zakonitim načinom dobaviti prizor nekog atentata, odlučili smo da ga sami organizujemo u jednoj vili., koju smo unajmili u Auteuilu. Najpre smo mislili da angažujemo glumce da odglume zločin koji nam nedostaje; ali osim toga što bismo obmanuli gledaoce nudeći im lažne sceneI mi sami nismo mogli da budemo zadovoljni občnom pozorišnom glumom makar bila i savršena, jer smo do tada navikli da kinematografišemo isključivo stvarnost. Imali smo ideju i da kockom odlučimo ko među nama mora da se žrtvuje i izvši zločin pred našom kamerom.Ali ta mogućnost se nikome nije dopala. Jednom rečju, bili smo udruženje čestite gospode; niko nije baš žurio da izgubi svoju čast, čak ni u komercijalne svrhe.

Jedne noći postavismo zasedu na uglu puste ulice, blizu vile koju smo unajmili. Beše nas šestorica, svi naoružani pištoljima. Prođe jedan par. Bili su to neki mlađi čovek i žena, čija nam se otmenost učinila veoma podesna da ponudi zanimljive elemente za jedan senzacionalan zločin. U mrtvoj tišini skočismo na ovo dvoje, vezasmo ih i preacismo u vilu. Tamo smo ih ostavili pod stražom jednog od nas. Opet smo se vratili u zasedu; kada se pojavio jedan gospodin sedih zulufa u večernjem odelu, mi ga presretosmo i odvukosmo u vilu, iako se opirao. Naši pištolji su ga na kraju ipak urazumili i ućutkali, pored sve njegove hrabrosti.Fotograf je postavio kameru, postavio odgovarajuće osvetljenje i priremio se da snima zločin. Četvorica naših stadoše uz fotografa i uperiše pištolje u tri zarobljenika. Mladi čovek i žena su bili u nesvesti. Oslobodio sam ih odeće toliko pažljivo da je bilo dirljivo gledati. Njoj sam skinuo suknju i prsluk, a mladića sam ostavio u košulji. Zatim se obratih gospodinu u odelu:

-Gospodine, rekoh mu, moji prijatelji i ja ne želimo vam ikakvo zlo. Ali zato od vas zahtevamo i to pod pretnjom smrti , da ubijete-bodežom koji, evo spuštam pored vaše noge - ovog čoveka i ovu ženu. Najpre ćete se potruditi da ih osvestite. Pazićete da vas ne zadave, A pošto su bez oružja, nama nikakve sumnje da ćete u tom poduhvatu uspeti.

-Gospodine, učtivo mi se obrati buduću ubica, pred silom se mora uzmaknuti. Vi ste sve već pripremili, pa neću da pokušavam da vas odvratim od vaše namere, čije mi pobude nisu baš najjasnije. Ali zamoliću vas za jednu milost, jednu jedinu: dozvolite mi da se maskiram.

Razmotrili smo njegovu molbu i priznali da je zaista bolje, koliko za njega toliko i za nas same, da bude maskiran. Vezao sam mu preko lica maramu na kojoj sam izbušio rupe na mestu očiju, te se nitkov baci na posao.

Udari najpre po mladićevim rukama. Naša kamera, stavljena u pokret, snimala je tu turobnu scenu.

Ubica vrškom bodeža ubode žrtvu u ruku. Momak skoči na noge i baci se, snagom udesetostručenom od užasa, na leđa napadača. Dođe do kratke borbe. Malda žena se takođe povratila iz nesvestice; jurnu u pomoć svom prijatelju. Ipak pade prva, od uboda nožem u srce. Zatim dođe red na mladića. I on se srušio, prerezana grla. Ubica je dobro obavio posao. Za vreme borbe marama mu nije spala. Zadržao ju je na licu dokle god je kamera snimala.

- Jeste li zadovoljni gospodo, upita nas, i mogu li sada da se posvetim toaleti?

Čestitali smo mu; oprao je ruke, začešljao se, očetkao odelo.

Tek tad se kamera zustavila.

Ubica je sačekao da uklonimo sve tragove što su za nama ostali, zbog policije koja će neizostavno doći sutradan. Izašli smo svi zajedno.Zločinac se sa nama oprostio kao čovek iz visokog društva. Pohitao je da se vrati svom društvancetu, jer nije bilo sumnje da će iste večeri, posle jedne takve pustolovine, dobiti basnoslove sume na kocki. Pozdravismo ovog kockara i zahvalismo mu se, pa odosmo na spavanje.

Imali smo svoj senzacionalan zločin.

Oko njega se podigla golema graja. Žrtve su bile žena ministra jedne državice na Balkanu i njen ljubavnik, sin pretedenta na presto jedne keževine u Severnoj Nemačkoj.

Vilu smo iznajmili pod lažnim imenom, a stanodavac je, kako bi izbegao neprilike, izjavio da prepoznaje svog stanara u mladome princu. Puna dva meseca je policija padala sa nogu. Novine su objavljivale vanredna izdanja; mi smo tada započeli svoju turneju, i možete da zamislite koliki smo uspeh imali. Policija ni za trenutak nije pretpostavila da nudimo stvarnost ubistva, premda smo se trudili da to objavimo jasno i glasno. Ali se zato publika u tom pogledu nije prevarila. Priredila nam je oduševljen doček u Evropi i u Americi; zaradili smo toliko da smo mogli razdeliti članovima našeg udrženja, posle šest meseci, svotu od 342 hiljade franaka.

Pošto je zločin podigao isuviše prašine da bi ostao nekažnjen, policija je uhapsila nekog Istočnjaka, koji nije mogao da pruži valjan alibi za noć kada se dogodilo ubistvo. Uprkos njegovim uveravanjima da je nevin, osudili su ga na smrt i pogubili. I još jednom smo imali sreće. Naš fotograf je, srećnom igrom slučaja, mogao da prisustvuje izvršenju kazne; tako smo svoju predstavu učinili još sočnijom, dodavši joj ovu novu scenu, kao stvorenu da privuče gomilu.

Kada se dve godina kasnije, iz razloga na kojima se ovde neću zadržavati, naše udruženje raspalo, ja sam, sa svoje strane, podigao više od jednog miliona; to sam izgubio već iduće godine, na trkama.

Guillaume Apollinare: »Un beau film«, Mesidor, Pariz, 23. decembar 1907.

Prevela Ana Jovanović

Kako je nastao Taxi Driver

Kako je nastao Taxi Driver

"Someday a real rain will come and wash all this scum off the streets"

Scenario: Pol Sreder

Rezija: Martin Skorsejzi

Glavne uloge: Robert de Niro, Sibil Separd, Dzodi Foster, Harvi Kajtel.

Taxi Driver je film koji smatra kultnim ili klasikom, zavisi koju terminologiju koristite. Film koji dodire granice ljudske psihe sigurno nije bio jedan od onih koji obecavaju siguran uspeh. Ne naprotiv. Kad je sniman svi su znali da su sanse da ovaj film bude prihvacen izuzetno male, sam Martin Skorsejzi kaze da nije mislio da ce Taxi Driver zaraditi dolara.

Prica o ovom filmu je pocela 1973. Te godine su se desile tri bitne stvari u zivotu Pola Sredera: zena ga je ostavila, dobio je otkaz u Americkom Filmskom Institutu i treca je da su ga dva prethodna dogadjaja gurnula u depresiju i alkoholizam iz kojih je i nastao Taksista.

Behu to nesretna vremena za Pola Sredera koji je upao u dugove, spavao u kolima i svakog dana je razmisljao o samoubistvu. Jedne nedelje je zbog jakih bolova otisao u urgentno gde je pricajuci sa bolnicarkom shvatio da vec dve ili tri nedelje nije imao nikakve komunikacije sa ljudima izuzev pri narucivanju hrane. Kaze da se u tom trenutku osetio kao taksista koji pluta u svom metalnom kovcegu po gradu, naizgled medju ljudima, a u stvari apsolutno sam. Vreme je prolazilo i Pol se u jednom trenutku trgao iz sna licnosti i shvatio je da je postao cudak koji ima jako mnogo oruzja, koje je ni sam ne zna zasto kupovao, da pije jako mnogo i da je postao opsednut pornografijom na nacin koji to moze samo jako usamljena osoba.Iz tog ocaja postojanja se rodio Taksista. Tad je napisao scenario, a onda je napustio Los Andjeles na 6 meseci.

Pol Sreder, rani jadi

Kad se vratio u Los Andjeles osecao se za trunku emotivno jacim. Tad je poceo da radi kao filmski kriticar i dobio je zaduzenje da intervjuise Brajana de Palmu. Tog popodneva, dok su igrali sah, u kuci na plazi koja je bila De Palmino vlasnistvo, Pol je pomenuo Brajanu da ima napisan scenario za film, a ovaj se ponudio da procita. Brajanu se svideo scenario, ali u to vreme nije imao vremena da rezira taj film pa je Pola poslao kod svog dobrog drugara Martina Skorsejzia. Martin je procitao scenario sa svojom prijateljicom i oboje su se slozili da je to vrsta filma koju bi Marti trebao da rezira. Palma je rekao da mu se jako svideo scenario koji je, kako Pol kaze, baziran na liku Artura Bremera, psihopate koji je pokusao da ubije desnicarskog guvernera Alabame Dzordza Volasa. Ali ono sto je davalo pravi kvalitet scenariju bila je autobiografska crta koju je dao Pol Sreder. Scenario je odnesen producentkinji Dzuliji Filips koja je isprva odbijala da bude sama u kuci sa Polom jer je ovaj uvek kraj sebe nosio svoj magnum, ali se kasnije smirila kad je videla da je Pol toliko stidljiv da toliko spusta glavu dok prica sa njom da govori u svoj pazuh.

Te 1974. Pol Sreder je prodao scenario za film ”Jakuza” Vorner Brodersu, a Dzulija Filips je dobila oskara za “ The Sting”, tako da je i finansijska strana pocela da se sredjuje. Pocetni budzet filma je bio 1.3 miliona dolara, da je odmah uradjen ovaj film bi bio u crno beloj tehnici i umesto De Nira Trevisa Bikla bi glumio Dzef Bridzis. Ali je odluceno da se saceka jos i da se skupi dovoljno para da se angazuje De Niro koji je te godine dobio oskara za “Kuma II”. I godinu dana kasnije pripreme za film su mogle da pocnu jer je De Niro pristao da glumi.

U tih godinu dana priprema Bob De Niro je vozio taksi po Njujorku, Pol kaze da je Bob tad zaradio i nesto novca para. Jedne noci u taksi mu je uleteo glumac koji je prepoznao De Nira i rekao mu: “Isuse prosle godine si dobio Oskara, a sad taksiras. Izgleda da je tesko naci stalan posao?”, Bob mu je objasnio sta radi, a momak mu je stavio ruku preko ramena i nastavio:”Ne brini. Bice bolje, svi smo prošli kroz to”. Ali ono sto je vaznije od ove anegdote je to da je Bob dobio osecaj sopstvenog nepostojanja, jer ljudi bi rekli i uradili svasta na zadnjem sedistu dok ih je vozio, kao da on nije ni postojao. A dok bi razgovarao sa putnicima, radio bi to onako kako je mislio da bi to Trevis uradio.

Za ulogu Betsi je postojao izbor izmedju Sibil Separd i Fare Fosit, ali je Skorsejzi izabrao Sibil jer je, kao svaki Italijan, voleo da vidi veliko dupe. Zanimljivo je da se Sibil i Bob nisu bas voleli, tacnije De Niro je mrzeo Sibil. Najvise problema je bilo sa Dzodi Foster koja je tad imala 14 godina i morala je da ide kod psihijatra da bi dokazala da je sposobna da glumi prostitutku, da se to kasnije ne odrazi na nju. Zanimljivo je da je Dzodi glumela prostitutku, ali je na snimanju uvek bila zena iz socijalnog koja je brinula o tome da Dzodi ne bude na snimanju kad se snima neka scena u kojoj ima psovanja.

Harvi Kajtel se isto naporno spremao za ulogu Dzodinog makroa – Sporta. Danima je setao sumnjivim kvartovima Njujorka i posmatrao makroe. Na kraju je odabrao jednog i odveo ga u Actor’s Studio da vezbaju dijaloge. U tim vezbama Harvi bi glumeo devojku i gledao kako bi se makro ophodio prema njemu, a onda bi zamenili uloge. Njih dvoje su i napisali sve dijaloge u filmu u kojima ucestvuje Sport.

Za vreme snimanja filma cela ekipa je ludela jer su Skorsejzi i De Niro mogli dva sata pricati o, na primer, nacinu na koji bi Trevis vezao cvor. Dok je sniman film Njujorski djubretari su bili u strajku tako da su ulice bile prepune smeca, a da bi scena izgledala normalno sama filmska ekipa je morala da vadi smece “iz kadra”.

Vecina dijaloga je improvizovana, a najcuvenija recenica u filmu, “You talkin' to me?”, je nastala takodje spontano. U scenariju je pisalo: “Trevis razgovara sa sobom u ogledalu”, Bob je pitao Pola kako da to odlumi, a ovaj mu je rekao:” Pa, on je kao malo dete koje se igra sa pistoljima i glumi frajera”. I tada je De Niro izvukao ovu recenicu koju je tad koritsio jedan Njujorski underground komicar kao osnovu svoje tacke.

Jedne veceri je stari Skorsejzijev drug sa studija otisao na veceru sa Martijem i De Nirom. Buduci da se nedavno vratio iz Vijetnama, De Niro ga je celo vece ispitivao o ratu i u jednom trenutku su pomenuli ’specijalne jedinice’, ciji su se pripadnici sisali kao Mohakikanci. Prijatelj je odgovorio da se tim ljudima niko ne priblizava jer su uvek spremni da ubiju i da mogu da “puknu” u svakom trenutku.

Film je snimljen i vece pre premijere cela ekipa je otisla na veceru i slozili su se da su napravili sjajan film i da se svi ponose sa njim cak iako bude cista katastrofa na bioskopskim kasama i u novinskim kritikama. Sledeceg dana, kad je ustao, Pol Sreder je otisao da odgleda podnevnu projekciju Taksiste i kad je dosao pred bioskop zatekao je ogroman red kroz celu ulicu i oko zgrade, mozete zamisliti kako je bio odusevljen kad je saznao da su ti ljudi cekali da kupe karte ne za podnevnu projekciju nego za onu u 2 sata.

Nazalost posle nekoliko godina film je inspirisao Dzona Hiklija da izvrsi, na srecu, neuspesan atentat na Ronalda Regana. Godinu posle atentata na dodeli Oskara, Martin je otisao u WC gde je bilo ljudi iz obezbedjenja koje ga je pratilo. Kaze da je tad pomislio kako je obezbedjenje sjajno organizovano. Tek nekoliko godina kasnije je saznao da su svi koji su ga opsluzivali to vece, cak i vozac limuzine, bili agenti FBI-ja.

To bi bila storija o nastanku Taksiste, crnom biseru americkog drustva, brusenog u Vijetnamu koji pluta u svom metalnom kovcegu kroz grad sa zeljom da ’kisa skloni svo djubre sa ulica’.