ДУШАН НОВАКОВ - ИСТОРИЈА

МАНАСТИР РАВАНИЦА

, 05 2012 21:34:06 +0200

Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножјуКучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

ЦРКВА ЛАЗАРИЦА

, 05 2012 21:31:37 +0200

Црква светог Првомученика Стефана, познатија као Лазарица, налази се у центру данашњег Крушевца, а подигао ју је, највероватније између1377/1378. и 1380. године, кнез Лазар (1371 — 1389), као придворну цркву (раније су постојала мишљења да је реч о манастирској цркви) своје новосаграђене престонице, Крушевачког Града. Има основутриконхоса, а њена спољашњост је урађена на византијски начин, наизменичним ређањем реда тесаника и три реда црвене опеке. Црква, заједно са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског стила и припада грађевинама сажетог типа. Она је први објекат у Србији који је доживео стручну рестаурацију и конзервацију, што је обављено у периоду од 1904. до 1908. године, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. Пре њега, црква је, након ослобођења града од Турака, током XIX векадоживела неколико аматерских обнова.

Заштитни радови на архитектури цркве и конзервација њеног иконостаса, из средине XIX века, је обављена 1989. године, а читав објекат се данас под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.

Црква Лазарица има основу триконхоса сажетог типа са три травеја икубетом над средњим. На западној страни се налази нартекс који је првобитно имао три улаза, али су бочни касније зазидани. Над њим се уздиже звоник са катихуменом, који је на спрату имао капелицу.

Спољашњост цркве карактерише византијски начин зидања смењивањем реда жутог тесаника са три реда црвене опеке, а урађене су и широке спојнице малтера, које избијају из равни коју ствара зид.

Бочне стране цркве су, као и све три апсиде триконхоса, подељене у вертикалне делове, који се завршавају архиволтама, док је хоризонталнаподела у три дела изведена помоћу два кордонска венца. У највишем делу су смештене, међусобно различите, камене розете на црвено-жутојшаховској подлози, док су у зони испод њих, смештени прозори, око којих се налази украсна камена пластика у облику преплета. Розете, као и неки камени преплети, спадају међу најбоље у Моравском стилу и представљају најефектније декоративне елементе који, уклопљени у добро замишљене и пропорционисане архитектонске облике, чине изузетно складну целину.

Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XVIII века. Тада је зограф Андра Андрејевићса својим људима осликао цркву, између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас потиче из 1844. године и данас је сачуван у потпуности. Његов аутор је највероватније био сликар Живко Павловић (деда Милене Павловић-Барили), а конзервиран је 1989. године.

МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА

, 05 2012 21:29:31 +0200

Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника и 9 km североисточно од Врњачке Бање. Смештен је у долини мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина кнегиње Милице

Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица, жене кнеза Лазара и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле са бројним удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу. Данас је Љубостиња женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња. За време Кочине буне из манастира љубостиње је народ позван на устанак. После пропасти буне Турци су запалили манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу. Манастир слави 19. август, Преображење.

Манастир Љубостиња је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Градитељ је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос. Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од сликарских дела сачувана су још: "Велики празници", "Страдања", "Чуда"... У цркви се налази и веома вредан иконостас који је 1822. године осликао Никола Марковић.

МАНАСТИР КОПОРИН

, 05 2012 21:27:27 +0200

Манастир Копорин са Црквом Светог Стефана је споменик културе од великог значаја налази се на ободу разуђеног градског насеља Велике Планепри граничном појасу са Смедеревском Паланком у тешко приступачном крају.

Манастирска црква подигнута је за време владавине деспота Стефана(1389—1427) уз чији портрет је сачуван натпис са титулом деспота коју јеСтефан Лазаревић стекао после Битке код Ангоре 1402. године, на основу чега се датује сликарство. О ктитору као и о времену подизања храма нема података. Била је у рушевном стању до 1880. године када је почела прва обнова. Касних педесетих и током шездесетих година 20. века рађена је конзервација архитектуре и живописа.

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева. За настојатељицу је постављена Сара (Ђукетић). Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997...

Приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондана Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Свечани пренос моштију обављен је октобра 1989. године.

МАНАСТИР МАНАСИЈА

, 05 2012 21:02:41 +0200

Манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић, познат и као Високи Стефан, чије се мошти, по мишљењу неких стручњака, налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче. Градња је трајала између 1407. и1418. године. Одмах после оснивања, Манасија је постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је преписивачка радионица и била је извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео15. и 16. век.

У току вишевековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века црквена грађевина прокишњавала и две трећине фресака је неповратно пропало.

Западни део цркве, такозвана „припрата“, приликом једне експлозије у 18. веку тешко је оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена.

Иако тешко оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака најзанимљивија је криторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот Стефан држи у једној руци повељу а у другој модел манастира. На тој фресци је он у владарским одорама са владарским инсигнијама.

На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

Манасија је рушена и пустошена много пута. Остало је забележено да је страдала 1439, 1456, 1476, и 1734, али је и обнављана1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе СР Србије је 1956. године урадио обимне конзерваторско-рестаураторске радове укључујући и чишћење и конзервацију фресака.