ДУШАН НОВАКОВ - ИСТОРИЈА

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

, 29 2012 22:38:58 +0200

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.

Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст. кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. XII 1922. године. Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. X 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани.

Војна каријера

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата противТурске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.

Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. ТокомКолубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску убици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Написао је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године, а приредио га је Саво Скоко.

ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

, 29 2012 21:46:54 +0200

Радомир Путник се родио 24. јануара 1847. у Крагујевцу. Његов отац Димитрије је био учитељ. У свом родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац. Његова најмлађа ћерка Радојка удата је 1918. за лекара Александра Радосављевића.

У септембру 1861. после завршене прве године гимназије уписао је Војну академију, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је завршио 1866. године, као осми у генерацији. Добио је чин артиљеријског потпоручника децембра 1866. када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено из разлога што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топографском одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао после две године.

Ратни пут

Српско - турски ратови 1876 - 1878.

Прва битка у којој је учествовала бригада под Путниковом командом је била Бој код Калипоља. Ту је највише због лоше организације и постављања војске од стране Франтишека Захасрпска војска доживела пораз. Путникова бригада је тада имала велике губитке. Низ пораза у биткама на Адровцу, Шиљеговцу, Кревету и Ђунису, је довео до пораза Србије у првом рату са Турском. Већ тада се Радомир Путник показао као способан и храбар официр, који је и одличан командант са великом стваралачком иницијативом. Због свогих дела у овом сукобу је средином октобра 1876. унапређен у капетана прве класе, а само два месеца касније у чин мајора.

За време другог рата са турском, Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, која је учествовала у борбама око Пирота. Као командант Рудничке бригаде је учествовао у ослобођењу Ниша, док је у ослобођењу Врања командовао Ветерничком колоном. Командујући истом јединицом је 31. јануара 1878. године поразио турске снаге на Гочуи Девотину. Јединица је наставила борбе и 4. фебруара је ослободила Гњилане. Јединица под његовом командом је 5. фебруара напредовала до Грачанице и Липљана, где су добили наређење о престанку борби.

Период после српско - турских ратова

Путник је 1879. године послат на шест месеци у Русију да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, положио је пријемни испит за генералштабну струку. У Главном генералштабу је одређено време провео на практичном раду. По завршетку рада у Главном генералштабу, постављен је за начелника штаба Дунавска дивизија|Дунавске дивизије. Док је био на тој дужности, унапређен је у генералштабног потпуковника. Током српско-бугарског рата је био начелник штаба Дунавске дивизије, чија су ратна дејства била у рејону реке Сливнице.

Балкански ратови

Радомир Путник се залгао за стварање савеза балканских хришћанских држава, који би био окренут против Турске. Истовремено, он је био главни представник Србије у преговорима о том савезу. Његова претпоставка је била да ће се турске снаге налазити на положајима окоОвчепоља. Погрешио је у процени, чиме није могла да се реализује његова замисао да се прикупе снаге трију армија које би задале коначан ударац турским снагама. Упркос томе, војни стручњаци сматрају да је Путник у основи добро проценио ситуацију, и да је од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која би могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њен положај. Сама потврда размишљања војних стручњака је доказана је битком ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912. у којој је победу однела српска војска. После ове победе Путник је добио чин војводе.

Коначан пораз Вардарској армији је нанео у Битољској битки, где је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну, и тиме потпуно изненадио турску команду.

Пред Други балкански рат, војвода Путник се на захтев владе обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата. Тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе. Упркос томе је добро проценио ситуацију и зауставио бугарске нападе на на више праваца (брегалничком, криворечком, софијско-нишавском и тимочко-подунавском) и организовао противнапад у сарадњи са српским савезницима у Другом балканском рату. Исход те операције је била победа у Брегалничкој битки и капитулација Бугарске.

Улога начелника штаба у Првом светском рату

Војвода Путник је организвао одбрамбени план српске војске у случају напада. Циљ је био да најјаче јединице држе линију одбране која би омогућила брз напад у правцу Ваљева иДрине, одакле се очекивао напад Друге и Пете аустроугарске армије. Правац кретања непријатеља је добро процењен и прва битка се одиграла код планине Цер. Врховна команда је са таквом поставком снага успела да нанесе први пораз Централним силама у Првом светском рату.

Током битке на Дрини српска војска је одбацила аустроугарске јединице и упала на територију Срема. Стигло се до Руме и Инђије и онемогућено је форсирање Дрине од стране аустрогуарске Пете армије под командом Оскара Поћорека. Прва и Трећа армија су на фронту Соколска планина - Гучево зауставила напад шесте армије. Том приликом аустроугари су претрпели велике губитке.

Тактичка вештина војводе Путника после победе српске војске у Колубарској битки га је увела у ратне уџбенике. У тим тренуцима, војвода је показао велику присебност и способност доношења добрих и правовремених одлука. У тренуцима када је изгледало да ће Поћорекова Шеста армија пробити фронт, он је организовао Комбиновани корпус на положаје Космајаи Варовнице, и променио правце напада Друге и Треће армије, што је довело до пораза Централних сила, чије су се снаге повукле преко Дунава, Саве и Дрине.

Крајем 1915. године, после тројне инвазије на Србију, и повлачења српске војске на Косово и Метохију, војвода Путник је имао само две могућности: да прихвати капитулацију, чији резултат би био за Србију понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко албанских планина, на Албанско приморје. Он се без размишљања одлучио за другу опцију, тиме чувајући част српске војске и народа. Последњим напором је издао своју последњу наредбу, којом је правац српске војске био одређен у правцу Албанског приморја.

Те године је војвода Путник због проблема са здрављем имао мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу, и годину дана након тога је умро.

Војвода Путник се кроз своје одлуке, које су имале судбонносан значај за српску земљу и народ, показао као ненадмашив стратег и крупна историјска личност. Кратке, разумне и потпуно јасне одлуке су показивале дубину мисли и чврстину логике војводе Путника. У свакој ситуацији је умео да одреди стратегију и план, чиме је он био битан елемент српске државне политике. Путник је сматрао да је вођење рата питање и за државнике и за војсковође, и никад није извршио ниједну одлуку за коју није добио сагласност владе.

Путник се увек истицао као хладна и рационална личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понесе и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира“. За време балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводи буде исто - три динара дневно.