Neobicna svakodnevnica

Poslednji blog o Njemu

Dve godine i nesto preko... Milion problema... Stotinu uspona i padova... Mi jos uvek zajedno.

Zivimo zajedno, svoju firmu je prebacio na moje ime, putujemo zajedno, desi se da smo i po mesec dana bukvalno zajedno 24/7. Voli me, volim ga. Veruje mi, ne verujem mu. I pitam se da li cu ikada ponovo. Sve je okej, sve je kako treba, ali retki trenuci kad mi se na minut ne javi kad ga zovem i dalje izazivaju teskobu pracenu pitanjem "Da li je sada sa njom?". Bolje sam, vise sam svoja, ojacala sam. I ako se nesto slicno desi, znam da cu moci da prekinem konacno. Naucila sam da volim sebe. Ponovo. Sad smo mi jaki, ali sam ja jaca. Zato pisem poslednji post o Njemu. Njemu koji je centar mog univerzuma, Njemu koji je moje sve u zivotu, Njemu koga mogu da ostavim i pored svega toga.

Volela bih da do toga ne dodje. Da trajemo jos dugo. Onako kako treba, mirno i srecno.

Ali...ko se na mleko opece i u jogurt duva, a ja duvam i u koka kolu sa ledom :)

Pu pu, djavo da ne cuje.

Stavljam tacku na sagi o nama. Sta god da se desi, dalje umem. Sada umem.

I ko bi sebe pored tebe drzao za rec?

Jednostavno, nisam mogla da sebi ne ispunim zelju da ga ljubim, da me uspavljuje Njegov miris, ritam disanja, da prvo sto vidim budu Njegove najdivnije plave oci, da ne uzivam u pogledu kada se u donjem vesu seta, da ne uzivam u trenucima kada zajedno pijemo jutarnju kafu, da uzivam u osecaju sigurnosti kada je tu, da uskratim sebi da se srce smeje i kada je lice ozbiljno. Eto, to On moze. Moze da me slomi, u ponor pakla gurne, a vec sledeceg trenutka do neba vine.

Ne valja to, znam.

Srce je ipak bilo glasnije

Godina i par meseci...toliko je proslo otkad me je prvi put poljubio. Za to vreme presli smo vise nego sto prosecan par dozivi za zivota. Usponi, padovi, prevare, boli, radosti... Mnogo se toga promenilo, ali jedno je ostalo isto. Dan ne prodje da se ne setim osecaja kad sam saznala da ima paralelnu vezu. Dan ne prodje da se ne zapitam da li cu ponovo proci kroz to. Ubija nesigurnost, ali cutim, gutam, sakrivam je.

Snazniji smo, mi. Nema vise onih oscilacija, nema vise poruka usred noci da prekidamo jer sam ja mlada i nepromisljena. Nema vise ni skrivenih poziva. Njegova zena, jos uvek zakonita, odselila se kod svojih roditelja. Cesto smo zajedno, sve deluje kako treba, razvijamo se, ucimo zajednickom zivotu. A onda se probude duhovi proslosti i podsete me da je sve delovalo idealno i ranije...

Svakodneno se vodi borba u mojoj glavi. Toliko sam jaka za sve drugo, toliko sposobna da se nosim sa problemima...a On...On je ono na sta sam slaba, pred kim razum zanemi.

Dobro, blokirao je Njene pozive -blokirao ih je i pre izdaje, nista to ne znaci. Jurio je da je ubije kada ga je pratila - to je nesto sto par godina radi, opet ne znaci. Govori mi da nema nista s njom - govorio je i pre izdaje. Stalno smo zajedno - umeli smo da budemo i par dana nerazdvojni i pre prevare. Osecaj da me stvarno voli - e, to je ono zbog cega smo jos uvek zajedno.

Bilo je par haosa u medjuvremenu, ali oni su bili maciji kasalj u odnosu na ono sta je bilo prosle godine. Bilo je teskih dana, bilo je Njegovih, mojih problema... ali osecaj koji i dalje budi u meni...svakog dana je isti. Zaljubljena kao i prvog dana, spremna na sve za Njega, za nas, resena da je svaka borba za to vredna.

Nas odnos je stabilniji. Ali sumnja izjeda, davi. Sta ako ponovo bude isto? Sta ako ponovo padnem? Sta ako je sa Njom kad ga nazovem, a ne javi mi se? Krenem da razmisljam u tom pravcu pa crpim neku imaginarnu, nepostojecu snagu da se oduprem svemu tome, da prekinem i da sto pre krenem sa oporavkom, da dozvolim nekome da me voli iako ne volim ja... A onda pomislim, sta ako nije tako, sta ako je On ipak promenio zivot zbog mene, sta ako zbog nesigurnosti i straha od bola unistim nesto tako veliko? Sta ako me on zaista voli iskreno, a ja ga po

Kad sumnja pocne da gusi

Oni koji su citali moju ljubavnu dramu znaju o cemu se radi...

Proslo je pet dana kako ga Ona nije pozvala. Blokirao je sve Njene brojeve. On tako kaze. A mene...mene sumnja izjeda. Sta ako je sve po starom, samo upakovano drugacije, prikazano onako kako ja volim? Sta ako mi govori samo ono sto zelim da cujem? Sta ako su oni i dalje zajedno? Bole ova pitanja, ali znam da sam sama kriva za sve.

Sta ako je tacno da ga ne zove vise? Bilo bi tako idealno, zato znam da tako ne moze biti. Ljudi smo, okrecemo se ljudima koji nas guraju od sebe, u prirodi nam je da zelimo ono sto ne mozemo da imamo. Sta ako je to slucaj i sada? Sta ako je On pozove prvi, eto, da dokaze sebi da ponovo moze da je ima. Sta ako mu zafali Njena posesivnost kao dokaz da je i dalje pozeljan i neodoljiv? Sta ako ljubav nije jaca od svega toga?

A opet...sta ako Ona nije prestala da ga zove, sta ako oni nisu ni prestali da se vidjaju, sta ako Ona misli da sam ja proslost, a ja mislim isto za Nju? Sta ako se i dalje uzalud dajem?

Strasno je koliko sam u stanju da psihicki sebe unistavam. Izjedaju ova pitanja, cine me nervoznom, nesigurnom. A opet, On pozove, kaze par carobnih reci i nastavljamo...

Upravo dok kucam ovo i dok mi suze naviru na oci, On me zove... I kako da prekinem ovo? Ne mogu vise, a ipak nalazim snage i dalje.

Druge strane ljubavne drame, petnaesti deo

Bojim se, stvarno se bojim da cu uskoro pisati i sesnaesti deo gde cu zaliti sto sam mislila da je to kraj agonije, bojim se da me On laze, bojim se da cu ponovo docekati jutro bez Njegove poruke.

Cesto sam razmisljala o tome da narednog puta kada mi se naljuti bez razloga - jednostavno dignem ruke, odem u provod I zabranim sebi da razmisljam o Njemu. I onda se desavalo to, ali nisam mogla, ostajala bih sama medju cetiri zida i proklinjala dan kada sam otislana kafu sa Njim. Nikako mi nije bilo jasno sta se desavalo sa mnom, nije mi bilo jasno kako sam spremna da ostavim sve, da se posvadjam sa svakim ko kaze losu rec o Njemu, nije mi bilo jasno kako je osoba koja me je toliko puta povredila - postala centar mog univerzuma. Ja nisam znala kako da se oporavim, kako da se izvucem iz svega toga, kako da sutra nastavim bez nas. Nikada nisam bila zaljubljive prirode,nisam ni previse emotivna, cak stavise, mnogi misle da sam i previse hladna. A s Njim...ni sebe ne prepoznajem. Moj zivot je cinio fakultet i drustvo, u svako doba bih imala koga da pozovem i odemo u provod, zivela sam svoju mladost punim plucima, samo sam se smejala i nikada niko nije mogao da me vidi zamisljenu i ozbiljnu. A sada...sada bez Njega ne umem da se smejem, ali kada je On tu...

Znam da me voli, jednostavno znam. Ali ne znam da li moze da voli samo mene. Stalno se trudi da radi ono sto zna da volim, da me zasmejava, da pravi budalu od sebe jer ja to volim. Volm kada mu nije problem da me grli i ljubi dok smo u javnosti, . Volim Njegov miris, Njegov glas, volim da ga gledam koliko uziva kad ga ceskam, volim kada nesto zeli pa me pogleda kao stene, volim kada uradi nesto netipicno za Njega jer sam ja to zatrazila. Volim kada zaliva cvece ili iznosi smece i bez moje molbe jer zna koliko mrzim to. Volim da kuvam za Njega. Treba mi za dobro, treba mi za zlo. Kada smo zajedno, ne zna se ko je vece dete. Verujte, nikada se nismo posvadjali dok smo zajedno, uvek je to bilo preko poruka. Mi ne moramo ni da pricamo, pogled je dovoljan da bismo znali misli onog drugog.

Ali opet...lagao me je. Objasnio je zasto, ali je poverenje izgubljeno. Nema dana da se ne zapitam da li je ovo ista prica, samo drugacije upakovana. Nisam sigurna da li zelim da rizikujem, a s druge strane ne bih mogla da kazem kraj. Ne ja. Jedino sto znam je da nemam snage da ponovo padam i dizem se. Jos jedna izdaja i time ce biti ubijena svaka celija koja ga je ikada volela.

Najbolja drugarica ne moze da ga smisli i udaljile smo se zbog toga. Moj je brat u izuzetno losim odnosima s Njim. Nista to meni ne sve ovo je kao sekta. Znam koliko me cini drugom osobom, koliko sam puta bila na ivici nerava, tuzna i sama, ali sve to mogu da lako zanemarim kada se setim osmeha kada ga vidim, mira koji osecam kada je On tu, kada se setim koliko se bezbedno osecam dok me grli.

Ne znam, tesko mi je da bilo sta konacno kazem, tesko je bilo sta definisati. Vreme ce da pokaze da li sam pogresila, ali znam da bi srce volelo da je u pravu, iako razum prica nesto sasvim drugo.

Nego, kako kaze moj drug, dzaba razum govori kada je u srcu simfonijski orkestar, nema ko to da cuje...

Pandorina kutija, trinaesti deo

"Pretpostavljam da znas ko je" rekla je. "Njeno ime..." odgovorih tupo. Pocela je arogantno "Kazi", rekoh "Pitaj". -Sta imas ti sa Njim? - Sad vise nista, a cinilo se da imam sve. - Bili ste zajedno? - Sest meseci. - A da li znas koliko smo mi zajedno? - Rekao mi je 4,5 godina. - 9 godina. Zanemela sam. Rekla sam joj da nisam znala, ali da je red da otkrijem sta se sve tu desavalo. Pricala sam kao navijena, govoreci joj da je hiljadu puta odbio Njen poziv zato sto je ljubio mene, rekla sam joj koliko sam se posvetila Njemu i koliko sam pocela da gubim zivot zbog Njega, da sam se zaljubila i volela, ali da ja preko ovoga niti zelim, niti mogu da predjem. A onda je Ona krenula da otkriva detalje, njihovu proslost, njegove promene... Bili su zajedno na more par dana dok sam ga ja cekala kuci pitajuci se da li je ziv, zdrav i zasto je nedostupan. Mnoge Njegove recenice su bile ono sto redovno ponavlja i meni i Njoj, mnogi Njegovi postupci su bili poznati i meni i Njoj, toliko je toga slicnog bilo, nas razgovor se svodio na "i meni, isto, da poznato mi je". Pricale smo vise od dva sata, pocela je da se ispoveda na neki nacin, razmenjivale smo iskustva. I ne znam zasto, ali prijalo mi je da ga poznajemo isto, a da ga Ona zna mnogo mnogo duze, i ispostavilo se da je ne vara prvi put, ali da je prvi put ovako ozbiljno, i na kraju se zapitala da sada ne zna kojoj ce da se vrati, a da je do sada uvek znala. I mrzela sam sebe zbog toga sto mi prija Njena nesigurnost. Nisam znala da li treba da se osecam krivom ili izdanom. Ali sam joj najiskrenije rekla da ni Ona, a ni ja ne zasluzujemo takvog coveka pored sebe. Bilo mi je zao zbog Nje, zbog sebe, zbog ideala o nama koji je nestao. Samo mi je bilo zao... Bes je nestao, ostao je samo tup osecaj. Znalo je da zaboli kada mi kaze da je bio sa Njom dok sam ga ja cekala....a onda je I to prestalo da me dotice. Kraj.

Zavrsile smo uz moje izvinjenje i uz Njenu molbu da joj javim kad me pozove. Za to vreme me je On pozvao 399 puta. Jos cuvam tu poruku sa neverovatnim brojem propustenih poziva. Uspeo je da me dobije, javila sam se. Rekao je da je ispred moje kuce za deset minuta i zamolio me je da izadjem. "Da bi mi ispricao dozivljaje s mora, ili kako ste se provodili dok sam te ja cekala kod kuce? upitah sarkasticno. ''Ja sam posao kod tebe, a ne kod Nje. Meni je bitno da ti znas istinu, konacno, zasluzila si. I nema veze ako me I dalje mrzis, ali ne mogu da te ostavim sa tim mislima, tako, ne mogu da cujem da patis. Izadji, molim te'' Izasla sam, kisa je lila, usla sam u auto...

Suocavanje, dvanaesti deo

Kao i skoro svakog jutra, probudila me je Njegova poruka za dobro jutro. Rekao je da me voli, da me voli kao sto nikog nije, do beskraja i nazad. To je bilo dovoljno da celog dana budem raspolozna, do veceri kada smo se culi i kada sam ja u sali rekla da ako On ne dodje na auto skup koji pravimo - dj ostaje za mene. Naljutio se i rekla sam mu da ne bude klinac vec da se samo salim, ali je on samo poslao "Laku noc" i nije zeleo da razgovara sa mnom.

Narednog jutra je izostala poruka za dobro jutro i znala sam da se i dalje duri, a sada sam i pretpostavljala razlog. Poslala sam mu da bar nadje normalan razlog kad se svadja sa mnom samo da bi sebi obezbedio prostora da bude sa Njom, i da prekine da mi pise i prica bajke jer ja u njih ne mogu da verujem vise. Pozvao me je i pitao zasto lupam gluposti, da nisu bajke to sto mi prica, ali da moram da shvatim da neke stvari ne mogu uvek da prodju i da se sa nekim stvarima ne treba saliti, i napomenuo je da ne pravi sebi prostor za Nju. Rekla sam mu da se ponasa kao da ima 14 godina i da ne znam kada je nasa komunikacija postala tako formalna i ozbiljna. Zavrsili smo razgovor i resila sam da se ne javljam celog dana, ionako sam imala posla preko glave. Pozvao me je uvece i cula sam da je vrlo neraspolozan. Pitala sam ga o cemu se radi, rekao je da ima neke probleme i da ne zeli da prica. Poslala sam mu par poruka za koje znam da bi ga nasmejale i rekla da sam ja uvek tu, sta god da treba.Napisao mi je koji je problem, koliko ga pritiskaju sa svih strana i kako se umorio da sve pada na Njegova ledja. Bila sam optimisticna kao i uvek i rekla da ce sve da se sredi.

Sutradan je i dalje bio neraspolozan, ali je komunicirao sa mnom relativno normalno. Ipak... neki osecaj mi nije davao mira. Usla sam na lazni profil na kom mi je Ona prijatelj i videla da je izbacila par novih sika. Otvorila sam, Ona se slikala sama u nekom autu. Cek, cek...pa ovo je Njegov auto, NAS auto! Pozvala sam ga i mirno rekla da smo zavrsili sve i da mi se ne javlja jer ne mogu da verujem da je toliko djubre. Objasnila sam zasto tako reagujem i koju sliku imam ispred sebe. Poceo je da vrda, ali sada vise nije imao kud. Prekinula sam vezu i Njoj poslala poruku sa mojim brojem telefona, pa ako je interesuje gde je On bio dok joj se nije javljao - moze da me pozove. Otisla sam do grada jer sam imala neodlozne obaveze i trudila da ostanem pribrana iako me je bes izjedao. Zvao me je, rekla sam mu da mi je muka da ga slusam i prekinula. A onda me je pozvao skriveni broj Znala sam da je to Ona... Bila sam mirna, resena da mu zagorcam zivot...

Mir je kratko trajao, jedanaesti deo

Nasli smo se na jednoj pumpi, pitao me je da li hocu da jedem i oboje smo se pravili kao da niceg nije bilo, pricali smo normalno. Krenuli smo, salili se, bio je vrlo fin. Primetio je da me boli kad bih pokusala da nesto dalje dohvatim, pitao je da li sam dobro, rekla sam da jesam. On cak nije ni svestan koliko me je povredio one noci. Stigli smo na cilj i kada smo legli, ljubio me je nezno kako dugo nije, znala sam da mu je zao. Vodili smo ljubav i osecala sam da smo povezaniji vise nego ikad.

Dani koji su usledili bili su kao iz bajke, isli smo na aeromiting, kod nasih prijatelja, cuvao me je, mazio, pazio (al nije me zvao Djole). Bio je drugi covek. Dosli smo kod mene kuci, spavao je tu par dana, potom smo isli na auto trku i drift, pomagao mi je da se preselim u drugi stan, koristio je svaku priliku da me zagrli i poljubi.

Nju nije pominjao, ali sam ja morala. "Objasnio" mi je da ono sto sam procitala je samo interna stvar, da nije bilo niceg medju njima. U sina se kleo da sam ja jedina koju voli i da sa Njom mora retko da komunicira zbog posla. Nisam poverovala, ali nisam se ni nadala da istina koju cu uskoro cuti toliko odstupa od Njegove price...

Neopravdani nastavak, deseti deo

Zapravo, imam rupu u pamcenju sto se paklene noci tice. Ja se ne secam kako me je udarao, delimicno se secam izgovorenih uvreda, jedino cega se kristalno jasno secam je taj poslednji dodir.

Te noci mi je poslao poruku "Zao mi je". Odgovorila sam da sam mu oprostila onog trenutka kad se vratio. Izvinio se i rekao da moramo da prekinemo, da Njegova ljubav prevazilazi sva osecanja na koja je navikao i da On ne moze da se pita da li ce me sledeci put ubiti. Rekla sam da je i meni zao, ne zbog toga sto se desilo nego zato sto sam izgubila ideal o nama koji me je drzao zivom od trenutka kada sam zapocela vezu sa Njim. Ne mogu da objasnim kako moze da ima toliki uticaj na mene. Ja sam vrsnjacki edukator na temu Prevencija nasilja u porodici, a prva sam dozvolila da mi se to desi. Ja sam samostalna, mlada osoba koja je uvek znala sta zeli, koja je imala puno prijatelja i ispunjen zivot. Ne razumem kako sam dozvolila da mi sve izmakne iz ruku. Kako god, rekao je da mi zeli sve najbolje u zivotu i da budem srecna. Ponovila sam po milioniti put da ja srecna bez Njega ne mogu da budem.

Jutro posle. Nema njegove poruke za dobro jutro. Saljem mu "Ocigledno me nisi dovoljno izmlato cim jos uvek cekam tvoju poruku". Nema odgovora, znam da je tako najbolje. Pokusavam da ustanem i shvatam koliko me sve boli. Ruku jedva pomeram, grudi me bole jos vise, desna strana vilice je neupotrebljiva. Krisom odlazim do kupatila, stavljam puder, vezujem esarpu oko vrata, izlazim i pravim se da je sve normalno. Posle par sati, zove me. Javljam se i oprdavam Njegove postupke, govorim kako je to prvi put prekid filma, ali da drugi put prelazi u nasilje. Govori mi da drugog puta nece ni biti, da moramo da nastavimo odvojeno i da prekinemo kontakt jer time otezavamo sebi. Cutim i placem. Zavrsavamo razgovor. Znala sam da ide na put pa sam mu poslala da mi se javi kad krene i stigne jer ne mogu automatski da prestanem da brinem, iako nismo zajedno. Govori da nema smisla raditi to. Molim ga. Nema odgovora... Uspavljujem se pod dejstvom lekova za smirenje i lekova protiv bolova.

Stize mi poruka. Otvaram i citam "Vodim Nju sa sobom, ne zovi me". Pitam zasto mi to radi i zelim im da se sa puta i ne vrate, i da On i ne zasluzuje bolje od psihopate. Zahvaljuje mi se i govori da me laze, da samo zeli da vidi moju reakciju. Nisam mogla vise da budem necija igracka...gsim telefon. Proslo je par sati, ukljucila sam ga i videla par propustenih poziva i poruku od pre pet minuta "Posao sam". Pozelela sam srecan put i podsetila ga da se javi kad stigne. Posle 20ak minuta mi stize druga poruka "Lep je zalazak Sunca, ali nije kao kad si ti tu". Odgovaram da jos nije kasno. Stze mi ubrzo "Gde se nalazimo?" Spremam se brzo, uzimam najosnovnije, mojima govorim da idem u stan jer sutra imam obaveze na fakultetu i odlazim. Odlazim da ponovo budem slomljena, da padnem dublje.

Paklena noc, deveti deo

Posle pola sata me je pozvao i pitao da li hocu da se nadjemo na pola puta kako bi mi vratio stvari iz auta, u mestu gde su bili nasi prvi tajni susreti, u mestu u kom mi je obecao da me nece povrediti. Pristala sam iako je ponoc davno prosla, vratila se do tog mesta sa drugom i cekala... Posle dvadesetak min je on doleteo i ja sam otisla do auta po stvari, ali mi je rekao da udjem. Telefon sam ostavila u auto mog druga jer sam mislila da ce nas susret biti formalan, kratak. Medjutim, kako sam usla u auto, dao je gas i vozio kao nenormalan ka svom gradu. Kada smo vec odmakli i kada sam videla da nema namere da stane, pitala sam ga gde me vodi. Besno je rekao da me vozi do Njegovog grada i da ja odatle preuzimam auto, poceo je da vice ko sam ja da mu bilo sta prebacujem, da sam klasicna sponzorusa, da je Ona bolja od mene jer ga nikad nije zeznula. Odgovorila sam mu i onda me je on udario. Nisam se plasila, nisam ni razmisljala o tome da nesto moze da mi se desi, ja sam cak i tada imala poverenje u Njega. Vikao je kao nikada do tad, urlao je, bolje receno. A ja nisam umela da cutim, nastavio je da me udara. Pokusala sam da pobegnem iz auta, ali me je stigao i opet strpao u njega. Vozili smo se tako jos 20ak km kada je On zaustavio auto i rekao da ce drug doci po Njega, da vise ne moze da me gleda. Dao mi je kljuceve i rekao da vozim, da je valjda to dovoljna nadoknada za sve sto sam mu pomogla i da se nada da su moji apetiti sponzoruse time zadovoljeni. Bacila sam kljuceve i rekla da me auto ne zanima, da moze da sedne u njega i umre, okrenula se i pesaka krenula kuci. Bilo je hladno, samo mrkli mrak oko mene i nigde zive duse. Nadala sam se da ce proci neki auto i da cu ih zamoliti da pozovu mog druga. Hodala sam tako, ni ja sama ne znam koliko, kada je naisao auto i stao. Rekla sam da smo imali nesrecu i da mi treba telefon za jedan poziv, pozvala sam druga i objasnila gde moze da me nadje i zahvalila se. Tek kad sam stala, postala sam svesna svojih povreda. Celo mi je nateklo, grudi su me bolele kad udahnem, koza na vratu je bridela. Ali nista me nije bolelo, nisam ni o cemu razmisljala, samo sam hodala i hodala... Cula sam zvuk Njegovog automobila iza sebe i nastavila da koracam. Isao je pored mene i molio da udjem u auto, da cu se smrznuti, da je civilizacija poprilicno daleko. Nisam odgovorila, samo sam nastavila. Preprecio mi je put i molio da ga pogledam. A onda sam briznula u plac, histerisala sam da mene nikad nista nije interesovalo sem Njega, da me bas briga i za auto i za sve, da sam od Njega stvorila sveca medju ljudima iz moje okoline, da ja nisam zasluzila nista od toga, a najmanje ove batine. Nastavila sam opet svoj put uzdignute glave dok su se suze slivale niz lice. I opet mi je preprecio put, a onda sam ga zamolila da ide. Da ode i da ga nikad vise ne vidim. Pitao je da li stvarno zelim to, nisam moga da odgovorim. Uhvatio me je za ruku nezno. Moja je bila ledena, Njegova topla. Boze, jos osecam taj dodir. Tiho sam rekla "Idi" i zajecala. Izvukla sam ruku i pozelela da samo vratim vreme unazad. Stigao je drug, usla sam u auto i naredila da vozi dok ponovo nisam poklekla. Plakala sam, ridala, mrzela sebe sto sam sve to dozvolila, mrzela sebe sto bih mu se ponovo vratila, plakala kao da mi je neko srce iz grudi iscupao, nisam mogla da se zaustavim. I kada bih se smirila, setila bih se poslednjeg dodira koji je najvise i boleo, setila bih se Njegovog tuznog pogleda i ponovo bih umirala od bolova i tuge. Stigla sam kuci, uvukla se u krevet I pozelela da umrem. A onda je On poslao poruku ''Zao mi je'' I znala sam da nije kraj.