"Koincidencije"
http://ivanaphoebe.blog.rs/blog/ivanaphoebe
ivanaphoebe2026-06-09T20:15:57ZGde se gubi covekova bit?
http://ivanaphoebe.blog.rs/blog/ivanaphoebe/generalna/2012/04/19/gde-se-gubi-covekova-bit
<span class="Apple-style-span" style="font-size: 11px; line-height: 16px; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; color: #333333">Da li mislim da se međuljudski odnosi temelje na interakciji, uzimanju i davanju energije, pažnje, ljubavi, poklona…? Da, prosto, uvek mora da postoji neki oblik razmene. Jedan moj mudri prijatelj je za to znao da kaze da je ljubav kao pijaca i cenjkanje na istoj, verovatno je i bio u pravu. Ljudi su nesrećni ako se trude oko nekog odnosa a ne dobijaju svoju zaluženu dozu satisfakcije i onda dolazi do unutrašnjeg konflikta i neizbežnog pitanja “šta ja to radim pogrešno?”. To dalje povlači niz drugih haludža koje se obrušavaju na “žrtvu nerazumevanja suštine” sistemom domino efekta zatrpavajući je još dublje u iluzije koje je kreirala. Osoba počinje da sumnja u svoje kvalitete i počinje da istrazuje predmet svog obožavanja i njegove afinitete ne bi li znala koju masku da navuče za sledeci put kako bi poentirala i podigla svoj level u očima subjekta preokupacije. Fascinantno je to dokle sve to može da dovede i kakve dimenzije da poprimi dok se ne osetimo kao da izdajemo sopstvenu bit. Evo, ja iz iskustva znam da je to pouzdan način da skinete višak kilograma… obavezno gubite apetit i ph vrednost u utrobi raste… ljudi počnu da gube sebe i svoju sustinu pretvarajući se da su ono što bi se dopalo nekom koga vole. Nagađaju, opipavaju u mraku… mogu da otpevuše melodiju ali im reči izmiču i zbog činjenice da ne stoje čvrsto sa obe noge na zemlji imaju tendenciju hvatanja za bilo šta. U tom stanju ništa ne izgleda onako kako zaista jeste. Sve je preuveličano i svakoj i najmanjoj sitnici se daje na značaju i analizira se posebno kao na najvišim sudovima za razotrivanje ko zna kakvih parapsiholoških patologija. Rešenje: stati pred ogledalo i zapitati se da li smo srecni, zadovoljni i ponosni osobom koju vidimo u odrazu? </span>Generalna2012-04-19T11:49:36ZivanaphoebeOpažanje okruženja i protok energije
http://ivanaphoebe.blog.rs/blog/ivanaphoebe/generalna/2011/11/10/opazanje-okruzenja-i-protok-energije
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 35.4pt"><span>Neverovatno je ohrabruju</span>ć<span> osećaj kad znaš da imaš nekog s kim
možeš opušteno da porazgovaraš o stvarima i temama na koje bi većina ljudi
odmahnula rukom, čudno vas gledala ili pak pomislila da niste baš najnormalniji
i izbegavala vas ubuduće… Ne znam ni šta nas je navelo da razgovaramo o protoku
energija kroz i oko nas, o uticaju moždanih talasa i samoj podsvesti kao veoma
moćnom oruđu ili oružju, zavisi u koje svrhe se koristi… Da li verujem u to?
Naravno, čak iako sam svesna da svega 5-6 % mozga koristim, iako nisam često
svedok preteranog uticaja koji sam navela i, to malo puta kad sam zaista
pomislila da nije sve stvar puke koincidencije, opet bih je, zbog uticaja
okoline, pripisivala upravo slučajnim događajima. Ljudi su sputana bića, naučena
da se u svakom smislu svode i ograničavaju. To je dresura koja traje godinama i
koja je, kao što vidimo, veoma delotvorna. To je dresura koja od dece pune
mašte i neograničenosti dosezanja misli pravi ukalupljene robotizovane
marionete društva da bi isto nesmetano opstalo. Samo, problem nastaje pri
klasifikacijama i podeli tih masovnih grupacija ljudi… No, da ne ulazim dalje u
problem socijalizacije, trebalo bi se vratiti na temu… Dakle, volim kad zaista
slobodno i otvoreno mogu da razgovaram o gore pomenutim temama sa osobom koja
ima slično mišljenje kao i ja, sa kojom nesmetano mogu da razmenim iskustva na
nekom malo višem nivou u odnosu na onaj rutinski po pitanju osnovih fizičkih,
fizioloških potreba, plaćanja dugova državi ili firmama koje nam pružaju usluge…
Šta god, samo da izlazi pomalo iz okvira spretnog manevrisanja većine. </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 35.4pt"><span>I tako započevsi te teme sa pomenutom osobom u
coffe shopu u kom ona radi, naravno bivamo prekinute ulaskom krupnijeg muškarca
srednjih godina i nesto mlađe žene sa detetom od svega možda godinu ipo dana u
rukama. Na prvi pogled se već situacija činila čudna i onaj mir i prijatan osećaj
koji smo stvorile razgovarajući o upravo raznolikosti energija i protoku istih,
biva narušen… iz nekog razloga atmosfera postaje napeta i neprijatna, pa se
izazvana tim, navodim na zainteresovanost prema tom paru koji je ušao… On je
poprilično popunjen, ćelav, sa tetovažom na potiljku, i čudnim podlivom ispod
oka, u trenerici i patikama sa vazdušnim đonom, a ona, sitna smeđokosa žena,
zbunjena i nesigurna, čak donekle i uplašena od njega i autoriteta koji joj je
nametnuo. Dete je sve vreme držala u krilu, bez da i u jednom trenutku izgubi
taktilni osećaj i kontakt sa njim. Mališan je bez cipelica i sa plavom loknastom
frizuricom bio vrlo nervozan i na ivici da histerično zaplače. Oboje su naručili
kafu, kraću, a za dete gusti sok od breskve. Muskarac se neprekidno okretao i vireo
kroz izlog lokala, kao da nekog očekuje, a ona je u jednom trenutku
prokomentarisala da je mozda ipak bolja ideja bila da je sa detetom ostala u
kolima da ga sačeka, dodavši da u lokalu već ima dve lepe mlade devojke, misleći
na moju prijateljicu i mene. Žena je očigledno isfrustrirana svojim polovičnim
odnosom sa ocem svog deteta… I pokušavajući da ga umiri oslovljava ga imenom
Boban… I da, sumnja nije bila bezrazložna, zaista su očekivali nekog. U lokal ulazi
još jedan čovek srednjih godina, doduše mnogo sitniji od ovog i mnogo dinamičniji,
ili pak nervozniji i napetiji. U tom trenutku žena sa detetom odlazi da sačeka
u kolima, koja su parkirana neposredno ispred lokala, na pesacku zonu,
specijano s dozom sile kojom se u startu izdvajaju od svih ostalih obicnih
ljudi koji svoja vozila ostavljaju na mestu predviđenom za to, slučajno
nazvanom parking. Nakon nekih 15-tak minuta tihog domunđavanja između dva
čoveka koji, sada već sigurno razgovaraju o sumnjivim radnjama, žena se vraća u
kafic, izvinjava se svom muškarcu, kog takođe naziva Boban, što ga prekida i zamolivši
ga za pare da detetu kupi da jede, posto više ne može uporno da sluša “njam
njam”, odlazi brzo. </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 35.4pt"><span>Ostaje pitanje koje svakako moram da postavim? Da
li je toliko česta pojava da dete nazovemo imenom oca? Možda, ukoliko to dete
nije priznato od strane oca i ukoliko je “slučajno” došlo na svet kao produkt avanture…
Sad shvatam svu tu napetost i lošu energiju koju su uneli u kafic sa sobom… Sad shvatam zbog čega
je njen pogled bio nemiran i bojažljiv, zbog čega je on zauzeo stav alfa mužijaka,
a i zbog čega je dete, okruženo tim energijama, bilo na ivici plača…. Sad shvatam
i zašto je prokomentarisala da je bolje bilo da je ostala u kolima kako bi on
bez imalo griže savesti mogao evenutalno da uđe u bliži kontakt sa nekom od nas
dve koje smo sedele u lokalu… I pitam se, šta je to što žene navodi da uopšte
imaju odnos sa muskarcima poput ovog? Kakva je to demonstracija moći i čega god
pod istom kategorijom, učinilo ovu jadnu majku da postane majka upravo njegovog
deteta a on evidentno ne voli ni to dete ni nju? Zbog čega se ona boji da udari
šakom o sto i preuzme stvari u svoje ruke, ako ni zbog čega drugog, onda barem
zbog svog sina… Ali ne, ona toliko voli svoj mazohizam da je čak i svog sina
nazvala imenom svog mučitelja… I za kraj, pitam se u kakvo će biće porasti to
dete koje odrasta u okruženju dominantnog oca koji novcem i pojavom manipuliše
njegovom sputanom nesrećnom majkom, glupavom ženicom beskičmenjakom sklonom nesigurnosti
i očaju?</span></p>Generalna2011-11-10T14:15:28Zivanaphoebe