Monotonija svakodnevice...

Zašto da bude jednostavno, kad MORA da bude komplikovano?!

crvenkapica — Tue, 16 Jun 2015 11:54:25 +0200

"Ali ja nisam zaljubljen u tebe... Želim da se ovo dešava, samo ne želim da uključujemo emocije. Ja svoje srce ne mogu da ti dam..."

Kada vam ovako nešto kaže osoba koju volite celim svojim bićem jurne vam neka vrućina u mozak, preseče vas nešto posred srede i kolena vam zaklecaju. Da, rekao mi je to... Sve je počelo jednim seksom, zatim još jednim i to je nekako počelo redovno da se dešava... Nikada ja nisam bila ta koja je prva počinjala, s obzirom da mi je rekao da njegovo srce pripada drugoj. Bio je period i pauze, čak sam mislila da se više nikada neće desiti i to je ok, ja poštujem njegovu odluku. Znam, ono što će svako pomisliti jeste to da sam glupa. Jesam, glupa sam, ali meni i taj neemotivni kontakt (sa njegove strane) znači mnogo. Šansa da ga dodirnem, da ga ljubim, da osetim njegovu strast. Da mu nije dobro, ne bi on to sigurno radio sa mnom.

Znam mnogo o toj kojoj je dao srce i zaista jeste jako, jako komplikovano. Postoje čak ti trenutci kada imam utisak da želi da budemo zajedno, da mu je lepo, ali onda opet, osećam opiranje sa njegove strane. Da, vuče ga ona, griža savesti i neka vrsta dužnosti prema njoj, toj drugoj. Nije to ljubav što on oseća prema njoj, ali je nešto što mora da radi, mora da istraje do kraja. Do kraja čega? Komplikovano je.

Pitao me je par puta: "Tebi neće smetati da mi ovo radimo kada se .... pojavi? Znaš, ona je još uvek nevina, a ja, ja imam svoje potrebe." Šta sam odgovorila? Pa, naravno da sam odgovorila da mi neće smetati. Nas to veže. Zaista smo najbolji prijatelji, obostrano. Nikada, ni u jednom trenutku, me nije posmatrao kao svoj objekat. Ne, zaista mi se poverava, smejemo se, šalimo... Desi se i taj seks... Dobro njemu, dobro meni, tzv. "prijatelji s povlasticama". Svaki put me pita da li sam sigurna da mi je ok da radimo ovo, ne želi da me povredi. Svaki put me pita šta osećam prema njemu. Ne smem da mu kažem. Uvek kažem da je to samo prijateljstvo i ništa više, a srce da mi pukne. Radim sebi na štetu. Svakim tim kontaktom ja se sve više vezujem za njega. Volela bih kada bih imala hrabrosti da mu kažem šta osećam. Dva su moguća ishoda. Prvi je da zastane, razmisli i da pokušamo nešto zajedno. Drugi je da ga izgubim i kao prijatelja, da sve postane nekako službeno, jer je neizbežno da se svakodnevno viđamo. E, zbog ovog drugog ishoda, jednostavno ne želim da preuzmem taj rizik.

Devojke se motaju oko njega, koristi on priliku, pa se zagrli, slika, ode... Gde ode? Naslućujem, ali potiskujem, ne želim da pomišljam da radi sa nekom drugom ono što radi sa mnom. Mada, znam da radi... Počinje ta moja ljubav sve više da se ispoljava, ne mogu da se iskontrolišem kada se neka devojka pojavi u njegovom društvu. A naravno da se pojavi, ja mu nisam devojka, predstavlja me kao drugaricu. Čak je nedavno i upoznao jednu, kaže da mu se jako svidela, bio je spreman i da napusti onu zbog koje ne može sa mnom da bude. Počeli su oni tu neku vezu. No, ona me je onda nazvala "rivalkom". Tu su krenule moje i njegove svađe, nismo pričali jedno vreme. I odjednom, njihov kontakt prestaje. Ja sam znala nešto o toj devojci, malo je mesto u kome živim, sve se o svakome brzo pročuje. Devojka lakog morala, materijalista. Pokušala sam i njemu to da kažem, isprozivao me je da sam ljubomorna i da, ako je tako, on će to sam da shvati. Na kraju je i shvatio. Nikada mi nije rekao da sam bila u pravu. Ne mora, ja znam da jesam.

U meni nada ne umire, nadam se da će doći taj trenutak kada će on shvatiti koga ima pored sebe...

Mnogo je sve komplikovano...

"Autorska prava"

crvenkapica — Wed, 05 Nov 2014 14:14:36 +0100

Koliko su neki ljudi jadni...

S vremena na vreme pišem članke za medije (novine, internet, tv) za Udruženje u kome sam aktivna. Imam taj običaj da na kraju svakog članka napišem datum kada je članak napisan, svoje ime i prezime i nadimak fotografa, ukoliko šaljem i fotografije sa dešavanja. Često se dešava da predstavnici medija ne dođu, pa ja prosleđujem svoj tekst svima. No, dešava se to da mi tekstovi budu objavljeni, nepotpisani (to tolerišem samo ako nikoga ne potpisuju, pa ja ni ne treba da budem izuzetak) ili pod tuđim imenom.

Zašto nekome predstavlja zadovoljstvo kititi se tuđim perijem? Pa, bajni, veliki "novinaru", izađi na teren i napiši svoj tekst! Ja sebe ne nazivam novinarom, jer to i nisam, novinari su ljudi sa završenom žurnalistikom. No, smeta mi krađa tzv. "autorskih prava".

Moji tekstovi nisu zakonom zaštićeni, ali bih volela, kada već taj neko uzima moj tekst jer mora za nešto i da dobije tu platu koju dobija (ja sve volonterski inače), da me samo negde u uglu navede kao izvor. Ne mora čak ni puno ime i prezime, dovoljni su inicijali. Nije to za druge ljude, važno je da ja znam.

Borba sa vetrenjačama... Bajni "novinari" sitnih medija u provinciji. Jadni ste i žalosni!

Moja osoba...

crvenkapica — Tue, 04 Nov 2014 13:47:46 +0100

Na znam da li vam se dešavalo da vas prati osećaj samoće?

Imate ljude oko sebe, a opet, nemate tu neku osobu kojoj biste mogli da poverite svoje najdublje strahove, osećanja, tajne. Već neko vreme me prati ta samoća. O, kako bih volela da imam tu neku svoju osobu, kojoj bih mogla da kažem apsolutno sve, osobu koja bi me saslušala, dala iskren prijateljski savet!

Ljudi iz okoline smatraju me za vedru, večito nasmejanu osobu. A šta drugo? Muče mene problemi, itekako me muče. No, nije rešenje pričati o problemima svakome. Nedavno mi je jedan prijatelj rekao: "Pa ja te drugačije ne mogu ni zamisliti, nego nasmejanu." Eh, dragi (da, to je onaj dragi iz prethodnog teksta), da ti znaš koje mene brige more...

Fali mi ta neka osoba, nebitno kog pola... Moja osoba... Imam ja tog prijatelja (u kog sam usput i preko ušiju zaljubljena) i imam osećaj da sa njim mogu da pričam o svemu i da će me saslušati. No, nije da baš mogu o svemu. Kome da pričam o osećanjima prema njemu, ko bi mogao da me posavetuje?!

Verujem da svima fali ta jedna osoba... isto tako verujem da ne postoji takva osoba kojoj možemo apsolutno sve da poverimo.

Godina prođe...

crvenkapica — Tue, 28 Oct 2014 19:14:13 +0100

Godinu dana je prošlo od kada mi se život promenio za 180 stepeni. Bilo je to jako teških godinu dana za mene.

A šta se to tačno dogodilo tada...

Bila sam u dugoj vezi, koja je trajala 9 godina. Neki bi pomislili - mnogo je! Ne, kada nekoga voliši kada ti neko toliko znači, vreme leti. I ni ne osvrneš se, prođe 9 godina. Bilo je logično razmišljati o sledećem koraku - brak! Priča o tome je krenula nekako spontano i opa! Mi isplanirasmo čitav događaj. Danima sam čekala taj prsten, da me iznenadi, da proživim taj trenutak. Čekala, čekala, čekala... ništa. Dobro, možda će na moru to da uradi. Opet ništa. Postao je hladan, udaljavao se, nije to više bio čovek koga znam. Rekao je da želi pauzu, vreme da razmisli. Ok imaš svo vreme ovoga sveta, razumem da je svakome potreban neki ventil. Ljudi smo. Kraj oktobra, saopštava mi odluku. Ne vidi nas u budućnosti i ne želi ništa više. Suze, bol u duši, praznina, samoća.

Sutradan, odlazim na posao, plačem. Zovu me u sekretarijat: potpisivanje otkaza. Da, došao je i taj dan. No, bila je nada za produženjem ugovora. Ne, nisam ja te sreće. U dva dana moj život više nije bio moj. Emocije su nestale, ni tuge, ni sreće. Jedno veliko ništa! Nisam želela da ljudi ispituju, držala sam se izolovano, patnja me je izjedala.

Vreme je prolazilo. Pojavio se čovek koji mi je uzdrmao tlo pod nogama. Čovek zbog koga bih, po prvi put u životu, prešla sve granice. Stariji, zreo, na istoj talasnoj dužini. Krenule su tajne zavođenja i donekle je uspelo. Desio se fizički kontakt, osetila sam se kao žena ponovo. Onda sledi razočarenje... Ne želi da me izgubi kao prijatelja, a to se može desiti ako uključimo emocije u sve. Pristala sam. Moje emocije su sve jače, pomera mi svest svaki put kada se sretnemo, a to je svaki dan. On ne zna, ja ćutim i nadam se, predomisliće se. On ne može da mi da svoje srce, dao ga je drugoj. Ko je ta druga? Kaže, komplikovano je. Nadam se, odkomplikovaće se i okrenuće se meni. Do tada, moje srce će da lupa kao ludo, svaki put kada me taj lepi crni umetnik pogleda i kada mi uputi svoj najlepši osmeh.

Navrla neka razmišljanja posle dugo, dugo vremena...

crvenkapica — Tue, 05 Aug 2014 12:37:22 +0200

Ne želim da se opravdavam što sam nemarna po pitanju pisanja bloga... Jednostavno, zujim, radim svašta i ne stižem. No, ovih dana su mi naišla neka razmišljanja, koja ne mogu da podelim sa ljudima, pa je bilo najbolje da ih pretočim u slova na ekranu.

Smatram da sam dobra osoba, ako to može da se kaže za nekoga, a da to ne ispadne neko hvalisanje. Dobra u smislu da želim da pomognem, ništa mi nije teško i veliki sam drugar, svakome želim da pomognem. Ali... Uvek neko "ali". Ljudi su stoka, pa čak i oni za koje pomisliš da su ti prijatelji, odosno oni tako kažu.

Činim usluge, ja sam jedna od onih osoba koje ne umeju da kažu "NE". Ne tražim ja ništa za uzvrat, samo jedno iskreno "HVALA". Umesto toga dobijem: "Pa ti si zlatna, da možemo, od zlata bismo te pravili!". Aha, da, kako da ne... Isti ti ljudi, kada je meni neka pomoć potrebna, beže, smišljaju izgovore, izgube se, nema ih...

Volela bih da verujem da će se jednom u nekoj budućnosti ta moja "dobrota" vrednovati onako kako to dolikuje. Da, volela bih da verujem... ali... to je sve jako daleko i imaginarno...

Zima, zima, menja nam se klima...

crvenkapica — Mon, 06 Feb 2012 10:03:21 +0100

Primorana da sedim u kući i gledam kroz prozor, odlučih da napišem nešto o svojim stavovima prema ovakvom vremenu.

Kao prvo, ja mrzim zimu. Letnje sam dete, volim sunce, volim vrućinu, ovo definitivno nije moje vreme... Svi smo različiti, neko voli sneg, ja ga zasigurno MRZIM!

Čitam statuse nekih FB prijatelja koji se raduju, sankaju, grudvaju, postavljaju slike sa tih događaja. A ja, ja samo želim da se pokrijem ćebetom preko glave i prespavam sve ovo. Sve je stalo u gradu, na ulici nema žive duše, a ja živim u najužem centru grada. Ne volim to, volim dešavanja, dinamiku.

Deca ne idu u školu zbog snega i hladnoće. Ja se sećam svojih odlazaka do škole kada je snega bilo u istoj ovoj količini, kada je temperatura bila -27, pa nas niko nije pitao da li nam je zima, da li smo mokri. Iskreno, ne vidim razlog da deca ne idu u školu, posle će ih samo maltretirati odrađivanjem subotama. Bolje da budu napolju, da stvaraju otpornost organizma. Ovako ih samo maze, zatvore u toplu prostoriju i nije ni čudo što su svako malo bolešljivi.

Ovaj sneg me čak zatekao da nemam odgovarajuću obuću. Da se razumemo, imam ja čizama različitih vrsta, sa šarama na đonu, bez njih, sa vunenom postavom, ali mi sada trebaju one skijaške čizme inače neću moći da mrdnem iz sobe. Najavljuju još mnogo ovog snega.

Ja ne bih bila ja kad ne bi razmišljala unapred. Ok, raduju se ljudi, deca snegu. A šta kad sve ovo krene da se topi? Zamislite tu bljuzgavicu, blato... fuj... Klima nam se definitivno poremetila. Do pre par dana bilo 10, 15 stepeni u plusu, a sad je isto toliko, samo u minusu.

Ne znam za vas, ali ja odoh da prespavam sneg. Probudite me kad se otopi i kad ponovo bude sunca.

Ljubim vas sve koji čitate! Svi vi koji ste istog mišljenja, utoplite se dobro i pokušajte da razmišljate pozitivno. Pogledajte neki film, pročitajte knjigu, slušajte muziku i obavezno obradujte sebe nekim slatkišem :)

Ljubav?

crvenkapica — Wed, 25 Jan 2012 17:38:24 +0100

U poslednje vreme često nailazim na novopečene parove. To je zaista sjajno, jer znamo da ljubav pomaže da se loše stvari lakše podnesu. No, jedno mi nije jasno, oni se odmah vole? To je LJUBAV? Ili je to možda nešto drugo?

Precizna definicija ljubavi ne postoji, ali je jedno sigurno, za ljubav je potrebno vreme. Ovi parovi su tek na početku svoje veze, možda nedelju, dve, u vrh glave. Naravno, da bi bio s nekim, taj mora da ti se svidi, pa se tu javi i određena doza zaljubljenosti. Ali, zaljubljenost nije isto što i ljubav. Slično jeste, ali nije isto.

Tako se svi oni jako vole, ne mogu jedni bez drugih, ne mogu da zamisle svoj život bez onog drugog (posle 2 dana?)... Nebuloze čiste...

Na fejsu se u javnosti, na zidovima postavljaju poljupci, srca, reči ''VOLIM TE'', pesme, proflna slika se menja, pa oboje imaju istu, na kojoj su naravno njih dvoje. I onda, posle par dana, silna ''ljubav'' pukne... Onda krenu patetični statusi, srceparajuće pesme. Jedno najčešče na svojim statusima piše uvredljive reči za ono drugo. Naravno, brisanje iz prijatelja i blokiranje je obavezno.

Van virtuelnog sveta, obavezno je svakodnevno viđanje, ignorisanje prijatelja, jer sad postoje samo jedno za drugo. Svaki dan im je rutina, šetaju, ljubakaju se, drže se za ručice i nikoga ne primećuju, ni sa kim ne komuniciraju. Kad raskinu, nakon tih par dana, onda je ona kod drugarice 24 sata, plaču, puštaju srceparajuću muziku. On je sa ekipom, sedi u kafani od jutra do mraka, potpuno pijan.

Ta faza traje nekoliko dana, tj. sve dok se ne pojavi nova osoba. Onda priča ide ispočetka...

Još jedan Božić u Avganistanu...

crvenkapica — Sun, 08 Jan 2012 18:31:08 +0100

Sedim u svojoj sobi, a oko mene puca, seva...
Zaista imam osećam kao da živim u Avganistanu, a ne u Srbiji. (Srbistanu?)

Živim pored prodavnice u kojoj se prodaje pirotehnika... Čoveče, čega tamo sve nema... Petarde male, velike, vatrometi, raznorazne stvarčice za pucanje. Kažu da je to čak sve bezbedno za decu. Malo sutra! Od kada je vatra bezbedna za decu?

Čeka se u redu da se kupe petarde, čekaju odrasli, deca, čekaju odrasli sa decom. Ne krivim ja decu, šta oni znaju, ali roditelji, pa oni nisu normalni...

Uglavnom, svi su se dobro opremili za Božić. Stigao Badnji dan, paljenje badnjaka i ožeži! Puca na sve strane, slavi se, mora da se puca!

Jutrenje u crkvi, sveštenik čita molitvu, napolju BUM!!! Svi u crkvi odskočiše... Zašto? Ne možemo u miru da budemo? Zar nije bilo dosta pucanja i rata?

Razumem da smo u Kini, pa da bacimo petardu, dve kako bismo oterali zle duhove... Po ovom silnom pucanju ispada da smo oterali zle duhove za narednih 5 vekova. Pa kako to da nam je zemlja i dalje u krizi?

Zbog čega je ovaj narod tako primitivan? Šta im znači to pucanje? Podiže adrenalin?

Ne razumem sve to, ali se stvarno osećam kao stanovnica Avganistana...

Retrospektiva...

crvenkapica — Wed, 04 Jan 2012 18:49:29 +0100

Počela je godina i kao i na svakom početku zamislila sam se po čemu ću to pamtiti prethodnu. Jedno je sigurno, ostaće mi duboko urezana u sećanju i to ne baš lepom...

2011. godina mi je zasigurno donela mnogo smeha, ali i mnogo suza.

Počela je odlično u svim aspektima života. Držala sam časove na praksi, prošli i više nego zadovoljavajuće. Ispiti položeni. Onda je došao maj mesec i taj čuveni Festival nauke u Novom Sadu. Jedno jako lepo iskustvo, druženje. Taj sajam je pomogao i u izboru teme za diplomski rad.

Opet, ispiti položeni, došlo je na red pisanje diplomskog. Ne pamtim da sam neki rad pisala sa tolikim zadovoljstvom kao ovaj. Odlučila da diplomiram u julu (kad sam već završila i taj rad).

Tu su došle muke. Odjednom su sve sile prirode bile protiv mene. Štampač ne radi, koričenje neće biti završeno... Uh... Tu sam prolila suza i izgubila živaca. No, i to se srećno završilo.

Odbranila diplomski, konačno dobila zvanje, nakon 16 godina školovanja. Na odbrani su bili najdraži ljudi. To se naravno i proslavilo.

E, onda je došao i taj crni avgust, sve je krenulo nizbrdo. Vest da ću za kratko vreme izgubiti osobu koja mi znači najviše na svetu, uzdrmala mi je sve. Nisam bila više ista osoba. Nije bilo smeha, samo suze, mnogo suza. Kao što su rekli, tako se i dogodilo. Izgubila sam je, ta opaka bolest je odnela moju baku, a da nisam stigla ni da trepnem. Pre mesec dana na mom diplomskom, nasmejana, a sada je više nema. Do kraja godine, pa čak i sada dok ovo kucam, suze mi stalno idu.

Tuga, bes i ko zna šta još se mešaju u meni. Nije trebalo tako da bude...

Oktobar mesec je doneo konačno nešto lepo. Jedno lepo iskustvo, prilika da pomognem dragoj osobi i da se konačno osetim korisnom. To me je podiglo. Uspela sam i na sajam knjiga da odem i da ceo jedan dan provedem sa osmehom na licu. Tu se zahvaljujem osobama koje su mi to priuštile.

Usput sam upisala i master, razočarala se, ali se i pomirila s tim. Konkurisala sam i za posao, ukazala se prilika. Grebalo se, čupalo, dosađivalo direktoru, ali ništa... Stigla krajem decembra i ta prva odbijenica. No, moja mora da bude poslednja pa sam ja lepo njima poslala ''čestitku'' za nastupajuće praznike.

Sad, bliže se praznici, bliži se Božić i mene ponovo tuga obuzima, stižu me uspomene.

Idemo dalje, maska sa osmehom na licu, malo optimizma da će biti bolje i koračamo ka boljem...

Neka nam je svima ova 2012. uspešnija, optimističnija i nasmejanija od prethodne! :)

Zima, zima, e pa šta je...

crvenkapica — Mon, 21 Nov 2011 22:57:55 +0100

I da, sezona kijavice je zvanično počela!

Prvo je zahvatilo tatu, pa mamu i sad ja... Kanta puna papirnih maramica, rolna toalet papira ispred mene... I Nivea je tu da namažem nos da se ne ojede.

I boja glasa se promenila, sad je nešto dublja...

Kad se sve ovo dogodi, sa sigurnošću mogu da kažem da nam je stigla zima. Ali lepo pesmica kaže: ''Zima, zima, e pa šta je, ako je zima nije lav!''

Ništa strašno, svake zime je ovako i sve je to za ljude.

Fervex i ja smo sada najbolji prijatelji...