Crkva Svetog Apostola Petra i Pavla u Crljencu

Парохија Кулско-Црљеначко-Рашаначка - Милић Мића Антонијевић

, 18 2011 14:08:20 +0100

Парохија Кулско-Црљеначко-Рашаначка

У српском народу још од пропасти српске средњовековне државе није постојала ниједна институција која би обезбеђивала, или преко које би се остварио континуитет, односно осећање припадности једног народа осим језика и Цркве. Преко 95% народа живело је у селима бедним и тешким животом и да није било манастира и оно мало преосталих цркава, сазнање о себи, односно ближој и даљој околини било би скоро никакво. И поред таквог стања, Турци, у то време српски вековни непријатељи, стално су и ту искру народне свести затирали. У току српског ропства писаних података о животу народа скоро и да нема. Тек у 17,18. и почетком 19. века, обично страни посетиоци и путници у својим записима сведоче о стању у животу народа на овим просторима. После великих аустро-турских ратова који су се привремено окончали Пожаревачким миром 1718. године када је скоро цела тадашња Србија потпала под аустријску окупацију и управo, почиње се са радом на попису свих насељених места у земљи. Поред црква у Раброву, Црљенцу и Бикотинцима које су Турци још пре поменутог рата разорили и запалили, постојале су у нашем крају цркве у Смољинцу и Каменову. У сведочењу Франца Ксавера Покорног аустријског обавештајног официра, који је прошао Стигом и Млавом на свом путовању по северној Србији 1784. године помињу се наведене цркве. У то време је Црљенац, с још десетак околних села, припадао парохији Каменовској. Цркве су у то време биле направљене о дрвета (плотаре) обично покривене храстовом шиндром. Уместо звона имале су дрвена клепала којима су свештеници, ударајући дрво о дрво, позивали народ на службу. Тек је доношењем Хатишерифа 1830. године Србима дозвољено да постављају звона у своје цркве. Свештеника је у народу, по селима Србије било много више него цркава. То се стање задржало све до средине 19. века. Они су најчешће венчавали и крстили децу у обичним кућама где је било имповизовано место, крстионица.

Прва писана документа о деловању цркве где су се крстили Црљенчани су из 1834. године. Црљенчани су припадали парохији Кулској која је у то време имала свештеника Јевту Петковића. Свештених Јевта Петковић је обављао службу у Кули (налази се у јужном делу Стига, на три километра северно од Црљенца) до 1854. године, када наставља да ради у Божевцу (налази се у југоисточном делу Стига, 7 километара северно од црљенца), вероватно зато што се у то време градила црква у Кули. Садашња црква у Кули, која је у међувремену више пута поправљана, саграђена је 1858. године. По изводима из књиге рођених почела је да крсти децу 1860. године. Божљу службу је служио поп Милош Поповић.

Кулска црква Светог Апостола Марка, скромних је димензија прилагођена времену када је изграђена. Налази се у центру села поред реке Витовнице(извире на западним огранцима Хомољских планина, тече скоро паралелно са реком Млавом и у њу се после 48 километара тока улива код села Батуше. У сливу реке сместило се 13 села: Витовница, Мелница, Кладурово, Рановац, Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље, Старчево, Кула, Црљенац, Калиште и Батуша.). У прошлости је неколико пута плављена. По причању старих Куљана, место старе цркве је било са друге стране реке Витовнице, ближе Врањевцу (брдо, високо 229m, налази се североисточно од села и део су залеђине Хомољског побрђа). Садашњи црквени иконостас је верна копија старог који се још чува у просторијама цркве.

После свештеника Милоша Поповића који је служио у Кулској цркви до 1869. године, службу су обављали, Стојан Милутиновић (1877-1880), Петар Поповић (1880-1883) и Димитрије – Мита Ђорђевић (1883-1923).

За то време треће село парохије Кулско-Црљеначко-Рашаначке, Рашанац (налази се јужно од Црљенца, на обалама Рашаначког потока и реке Млаве) је, као и Црљенац, све до 1850. године припадао парохији Kаменовској. Од 1850. године одваја се од парохије Каменовске и постаје засебна парохија иако нема своју цркву. Међутим, следећих десетак-тридесетак година, све до 1880. године, црквена управа и јурисдикција се преплићу и мешају да би после тога Рашанац коначно постао засебна парохија. О том нам сведоче записи пароха рашаначког, попа Александра Колесникова, Руса из 1920. године. У почетку је парохија имала око 350-400 парохијана, да би 1920. године имала 1726 мушких и женских парохијана. У 1923. години, после нове поделе у епархији пожаревачкој, припала је рашаначка парохија цркви црљеначкој. Од тада па све до данас то је тако и остало.

Данас, 1998. године вредни и сложни Рашанчани праве нову цркву. Радови су доста одмакли и неће проћи много времена када ће се чути звона и црквено појање из нове рашаначке цркве.

Редослед рашаначких свештеника по записима попа Александра Колесникова био је:

1. Лаза Поповић

2. Милосав Георгијевић, умро и сахрањен у Рашанцу

3. Велисав Илић

4. Коста Поповић

5. Божа Илић

6. Данило Поповић

7. Милан Поповић

8. Александар Колесников 1920-1923.

Сем редоследа, време службовања наведених свештеника није утврђено, вероватно је обухваћено време од 60-70 година, тако да се може претпоставити да су то углавном сви рашаначки свештеници од 1850. па све до 1920. године и службе попа Колесникова.

Милић – Мића Антонијевић, " Црљенац и Црљенчани",

Београд 1999. године

Из успомена Михаила Д. Огњановића, учитеља у пензији - страна 1

, 13 2011 14:50:21 +0100

Из успомена Михаила Д. Огњановића, учитеља у пензији

Једне среде, месеца октобра 1903. године, у 3 часа по подне, кад сам изишао са децом у двориште на одмор, опазих председника општине црљеначке, Станка Стокића, где уђе у двориште и упути се право к мени. Ја му изиђох на сусрет и поздревивши се са њим упитах га:

- Чега има новог Станко?

- Ама, г. учитељу, одговори он, ја сам дошао да те нешто замолим...

- Хајде, реци, Станко, предкидох га ја, ти знаш да ја волим сваком да учиним што могу.

- Мене су општински одборници послали к теби, одговори Станко. Знаш, они су сада сви у судници на окупу ради општинских послова, па би били вољни да подигну цркву у Црљенцу, али налазе да о овоме не могу решавати без тебе, па те моле да сиђеш доле до њих и да чујеш шта они желе.

- То је за сваку похвалу што су они вољни да подигну и цркву, одговори Станко, али ја мислим да би за ово на првом месту требало да позову поп Миту, јер је његово мишљење најмеродавније за подизање цркве...

- Ама, молим те, г. учитељу, прекиде ме Станко, дођи ти у судницу, па ћеш све чути.

- Добро, добро, Станко, иди ти у судницу, па са одборницима свршите неки други посао до 4 сата, док ја не пустим ђаке кућама, па ћу одмах доћи доле, да се разговарамо.

- Е, хвала ти, господине, чекаћемо те до 4 часа.

И Станко оде. Како је још било 5-6 минута одмора, то одох својој супрузи Кати и казах јој шта ми рече Станко. Она ми каза:

- Па, отиди у судницу и види шта хоће. Можда ћеш им и ти, поред попа, моћи нешто учинити за зидање цркве.

Чим пустих децу кућама, ја одох у судницу. Тамо затекох цео општински одбор, у коме је било чланова школског одбора, кметове и председника са ћатом Стојадином Ст. Павловићем (доцнијим народним послаником).

После поздрава председник ми рече:

- Ево, г. учитељу, овде је цела управа, која је вољна, да за своје доба управљања овом општином, подигне црвку у Црљенцу, па смо позвали и тебе, знајући те као народног пријатеља, да нам у овоме раду будеш на помоћи.

- Браћо, одговорих ја, што се тиче моје помоћи за тако једну побожну и хуману ствар, ја мислим, да сте ме зато и позвали, што знате да сам ја са вама у слози и у љубави уредио школу, школску башту и подигао школске станове и остале зграде у школском дворишту, те сам и сада дужан да вам помогнем и у зидању цркве, чиме ћемо да украсимо наше село, које је, хвала Богу, пошло напредним путем; али вам морам одмах напоменути, да ја, ма колико вољан за ову ствар, немам толико прева да се у њу мешам, колико је за то у праву наш поп Мита (г. Димитрије Ђорђевић, свештеник у Кули, истога среза) па мислим да би ви на првом месту требало да њега да питате за савет.

- Е, мој господине, рече кмет Мирко Стојановић, питали смомо поп Миту, он неће ни да чује да Црљенац добије цркву, већ он жели, да и даље идемоу туђе село у цркву и по лепом и по рђавом времену, и да пливамо преко Витовнице, када се она излије, носећи у цркву знаменје, или дете на крштење, или за молитву неком болесноку, или колач славски, или за венчање и друго; а намо је то додјало, па смо решили да подигнемо цркву, макар и против поп Митине воље.

- Е, то је друга ствар, одоворих ја, али ипак налазим да се морамо са попом договарати, јер су ту црквени и други закони, на које морамо гледати у сваком раду, а на нарочито у овоме јавном раду за цело село. Него, реците ви мени, како мислите ово извести, па ћу ја сутра, пошто је четвртак и после подне не радимо у школи, отићи код поп Мите у Кулу и са њиме оовој ствари разговарати.

- Е па добро учитељ Мишо, одговори председник Стано, људи би били војни да подигну цркву сами, својевољним кулуком и прилогом, пошто у буџету општинском немамо ништа предвиђено за подизање цркве. За земљиште би желели, да нам ти уступиш башту преко пута школе, да ту у близини школе подигнемо и цркву. Поп Мита, ако хоће, ми смо вољни да нам он командује шта све треба да радимо за одобрење код црквених и других власти.

- Дакле, одговорих ја, што се тиче земљишта, тј. баште преко пута школе тиче, ја немам шта да одобравам, јер то је више ваше него школско. Ви добро знате, да је то била једна каљава урвина и рупчага кад се подизала школа, па смо ми њу заједничким трудом насули и поравњали, а оградили трњем; и ја, онда, сматрајући је за риљану земљу посадих са ђацима дивљу лозу, коју смо добили из Манастира Букава, па одржавајући калемарске курсеве искалемих сву лозу и расадих на том земљишту, а све што је претекло, ваша су деца однела кућама и испред њих засадила. Према томе, та башта се зове школска али у школске књиге није унета. Но могао би школски одбор на молбу грађана да донесе одлуку, ако је то потребно и уступи им формално башту за зидање цркве , јер и црква вам је потребна као и школа.

А најпосле, ако се сећате и сам Митрополит Инокентије, приликом проласка кроз Црљенац, септембра 1899. године свративши код мене у школу рекао је:

- Ех, кад би још могао г. учитељу, да успеш код сељака, да се онако онде, показујући руком на башту преко пута школе, подигне једна лепа црква, онда би ово село баш било међу првима у Србију. И као што видите, онда је, можда, то био и прст Божији, да нам укаже преко свога црквеног поглавара, где треба цркву да сазидамо.

А с дуге стране, ја сам не само вољан, већ и дужан, као што сам вам мало час рекао, да вам свим силама помогнем при зидању цркве, јер сте и ви мени за ово неколико година сувише помагали приликом уређења и подизања школе и школских зграда, баште, бунара, звонаре и др. Стога ћу ја сутра отићи код поп Мите и рећи му све шта ви желите; а ми се поново можемо састати у недељу и о томе, можда и са поп Митом, пошто верујем да ће и он доћи, нашироко разговарати.

Сутра дан о ручку кажем жени: Хајде да одемо заједнопосле подне у Кулу код поп Мите, иначе се ниси видела са попадијом већ десетак дана. Она пристаде и ми се спремисмо, као и обично, да одшетамо пешке код Куле; али око два сата дође Стојан Јовић са колима рекавши, да је он одређен да нас одвезе до Куле, пошто иначе има тамо неког посла. Наравно, да примисмо позив и седосмо у кола, те це за непуних 15 минута одвезосмо у Кулу код поп Мите. Затекосмо и поп Миту и попадију Ленку код куће. Поздрависмо се, па попадија и Ката остадоше у башти, а ја и поп Мића ућосмо у собу.

Одмах сам приметио, да је поп Мита већ извештен о циљу мог доласка, ну то ми и он сам потврди са речима:

- Шта, Мишо, Црљенчани хоће да подижу цркву?

- Јесте, одговорих ја, због тога сам највише и дошао код тебе, да те о томе обавестим и да те у њихово име умолим, да им помогнем у томе.

- Нема од тога ништа, одговори поп Мита, нисам ја ваљда луд, да зидам цркву у Црљенцу, па да ми се парохија цепа. Кажи ти њима, да то никад неће бити.

Ја се мало збуних овим његовим говором, јер заиста нисам мислио на цепање парохије, али се брзо прибрах, па му рекох:

- Добро, по Мито, ако ти они писмено обећају, да неће цепати парохију, док си ти жив, хоћеш ли им онда помоћи да се црква сазида?

- Ни онда, одговори поп Мита. Кажи ти њима, док сам ја жив црква се неће сазидати у Црљенцу.

Мене Бога ми, ово мало зачуди, и ако хоћете и наљути па му рекох:

- Ти грешиш у томе, поп Мито, па ко ће онда зидати цркве у народу, ако то ви свештеници, не будете одобрили и радили? Ти знаш, шта сам ја, као учитељ у Црљенцу, за ово неколико година урадио на подизању школе и школских зграда, баште и др., а нисам тражио помоћи од тебе као свештеника, сем што сам те увек питао, као старијег и искуснијег човека, за савет у уређењу баште. Па мислим, кад сам ја био дужан код учитеља, да радим за школу, у толико си ти пре дужан као свештеник, да радиш за цркву.

- Остави, молим те, Мишо, не говорите ми о томе; ето ти, па ти зидај цркву са њима, ако хоћеш!

- Ама, ја не бежим од тога, рекох ја, да помогнем и теби и њима у томе, али ако ти нећеш моју помоћ, ја ћу се измаћи, ну опет ти велим, ја ти стојим добар, да ћу успети, да цело село да писмену изјаву, коју ће сви грађани потписати, да се парохија неће цепати; па да ти то грађење узмеш у своје руке.

- Ја ти рекох да ми о томе више не говориш, прекиде ме поп Мита, него ради шта знаш!

- Добро, поп Мито, ја ћу чинити своје, и ако треба, сам ћу са сељацима цркву зидати.

Затим изиђосмо код жена, попивши кафу и слатко, поздрависмо се, па ја са женом одох код учитеља.

Поседевши мало са колегама у школском дворишту у разговору о школским потребама, седосмо ја и Ката на кола, па се вратисмо кући.

Пред кафаном у Црљенцу спазих председника и неколико одборника, који ме чекаху да чују шта је било. Ја им укратко рекох да нисам ништа успео, а да ћемо се у недељу о томе опширно разговарати.

Кд смо се у недељу састали у судници, ја им испричах све што сам и поп Митом разговарао, и кад им казах за цепање парохије,м они ми сви у глас рекоше, да нису на то ни помислили. Онда их ја упитах:

- Па шта мислите, хоћемо ли зидати цркву и без поп Мите?

- Хоћемо, узвикнуше сви, па макар на који начин то радили, јер је већ цело село чуло за зидање цркве и сви без разлике желе, да се црква што пре сазида.

- Добро, одговорих ја, ја сам ово два дана размишљао о томе, па сам дошао до закљућка, да би то могли да урадимо само добровољним прилозима, јер ви немате никаквих других извора, а путем приреза, без одобреља виших власти не можемо. Нисам за то, да се прилози трже и од грађана из других села и вароши, већ само ми да дамо, колико ко може, А ја сумљам, да ћемо ми сами моћи велику суму прикупити; зато треба да нађемо начина, да нас црква што јефтинје кошта; па какови имате у селу доста камених мајдана, то да цркву сазидамо сву од камена, као што смо то радили са школским становима.

Како ће сад наступити зима, то одмах не можемо почињати са зидањем, већ да за то време пренесемо камен и песак и то сваки домаћин да донесе по 1м³камена. Да бира што бољи камен, који има лепе пресеке за зидање. А за то време да нађемо ко ће нам направити план и да тражимо мајстора, који ће пристати да нам што јефтиније цркву сазидати.

- Пристајемо, рече ТомаЈовановић, одборник, све ћемо тако урадити, само те молимо, да се примиш ти, да нам будеш вођа и наредбодавац, па како ти кажеш, ми ћемо све послушати.

- Тако је, одговорише остали.

- Добро, кад ви велите, нека тако буде, рекох ја.

Целе зиме, до нове 1904. године, Црљенчани су довлачили каме и слагали га у кубине поред трнасте ограде баште преко пута школе.

То је наравно видео и поп Мита, који је готово свакога дана пролазио кроз село, било идући за Петровац, било долазећи у Црљенац. Посматрајући га из школског дворишта, приметио сам да увек гледа у школу и школску башту, окрећући главу да не гледа камен, који сељани довлаче.

Једног дана чух од сељана, како је поп Мита на једном месту казао:

- Ала вас лепо превари учитељ Миша, па ће без по муке добити зидану ограду око баште.

Кад сам га упитао, да ли је истина то казао, рече ми:

- Па, него шта! Шта ћеш друго да радиш са оноликим каменом. Најпосле нека зидају, па ће то бити штала, коње да уводе, а ја нећу у ту зграду да уђем.

Ја се насмејах и нисам хтео ништа да му одговорим, јер сам имао намеру да останем са њиме у пријатељским односима.

Донеше грађани и једну огромну гомилу песка, које из Млаве, које из Витовнице.

И тако прође 1903. година.

Одмах у почетку 1904. године, одох једном приликом у Мало Црниће, код г. Јарослава Бајлонија, са којим са врло лепо живео и испричам му шта су Црљенчани решили. Он ми рече, да је већ нешто чуо о томе и поче да их хвали, како му се ти људи много свиђају.

Ја га онда упита, да ли би он знао за неког предузимача и инжињера, који би се примили, наравно што јефтиније, за израду плана и предрачуна за зидање цркве.

Он ми одговори:

- Гледаћу до недеље да нађем у пожаревцу неког мајстора Пфафа, чији је син инжињер, па ћу га питати, били се овог примили, па ако хоће, ја ћу их у недељу довести у Црљенац, да виде земљиште.

- Врло добро, одговорих ја, ти то учини, па ако што успеш, јави ми до суботе, да ја припремим сељаке за дочек, па нека сви чују, шта ће мајстор и инжињер казати.

Вративши се у Црљенац рекох председнику и осталима, шта је г. Бајлони казао и они се веома обрадоваше.

У суботу је неко од Црљенчана носио жито у воденицу код Бајлонија и г. Јарослав му је казао да ће сутра – у недељу – доћи са мајстором.

Ја одмах рекох председнику да за сутра позове све одборнике, а и повећи број граљђана, да се нађу код школе, кад г. Бајлони са мајстором дође.

Кад у недељу дође г. Јарослав са мајстором Пфафом, одмах после поздрава одосмо на лице места, где се имати црква зидати. Мајстор затражи један ашов и закопавши с горње стране баште, учини му се земљиште доста меко. Кад му ја рекох, да је то риљано земљиште, он умоли једног одборника, где ископа рупу за 4 ашова у дубину и тамо заиста наиђе на здравицу сасвим повољну за зидање. Онда му ја објасних, да је ова горња страна баште било једно брдашце, а долња велика урвина – рупача, па смо ми ово брдашце скидали у рупу и на тај начин у неколико бро поравњали, а и рупу доста насули. Према томе, ово горње земљиште је чиста здравица. Онда мајстор измери дужину и ширину земљишта, виде како ће црква бити окренути према истоку, те нађе да ће улазна врата са долње стране таман згодно бити окренута и порти; па рече, да ће он према земљишту што скорије направити план и предрачун.

Кад му г. Бајлони рече да се и ја у неколико разумем у плановима, он ме упита:

- Па, како мислите г. учитељу, какав би план требао да буде?

Ја му рекох, од прилике, да личи у стилу наше грачанице на Косову.

- Е, врло добро, тако сам баш и ја са мојим сином разговарао, одовори мајстор Пфаф, онда чим буде скица готова, ја ћу вас позвати да дођете и своје примедбе ставите.

- Добро, одговорих ја, доћи ћу сигурно.

Погостивши се мало код мене у стану, одоше, а сељаци ме одмах окупише да им кажем, какав је тај стил цркве Грачанице.

Ја им на брзу руку нацртах скицу отприлике и рекох :

- Ми не можемо баш онакву да зидамо, него да удесимо да има једно лепо кубе на средини, те да личи на Грачаницу, тј. да буде у њеном стилу.

И сељаци се разиђоше кућама весели и расположени.

Почетком фебруара, јави ми мајстор Пфаф преко г. Бајлонија да је са скицом плана готов и позва ме да видим.

Ја одем у Пожаревац са одборником Тозом Јовановићем, али мајстора не наађосмо код куће. Његова госпођа нам рече, да ће кроз пола сата бити код куће и он и њихов син инжењер.

Кад смо после отишли, нашли смо код куће обојицу. Они нам показаше скицу плана рекавши, да предрачун нису радили, док не утврдимо план.

Ја, уколико сам то разумевао, погледам план и уз допуну проширења певница и ширине цркве, уколико се то могло да изведе због кубета, које је на средини цркве, као и додатка балкона за хор, споразумех се с мајстором, да одмах израде план, слику цркве и предрачун, као и да предвиде своју награду за израду плана и предрачуна, ако се не би примили за зидање.

Сељаци су нас једва дочекали у Црљенцу и окупили да им кажемо, шта смо урадили.

Ми им укратко описасмо како ће црква изгледати, што се њима много допаде.

У селу се од тога доба само о цркви говорило. Једном стојим у башти која је још у мртвилу услед хладноће, а видим два сељака како пролазе улицом и нешто живо разговарају. Приђем огради и чух како један од њих описује изглед будућег села ракавши:

- Ето видиш, тамо нам је судница, па прко пута дућан, па онда навише опет дућан, па преко пута школска башта и школа, а сад са ове стране биће црква и лепо уређена порта, а преко пута од цркве грађанска читаоница, па навише запис, код записа механа, све просто као у вароши.

Кад сам ово чуо, мени је било веома мило, што се наш сељак оволико интересује за уређење свога села.

Станко Стокић је једном приликом, када је послом ишао у Пожаревац, нашао окружног проту г. Живка Ивановића, и са њиме разговарао о цркви, кажавши му да поп Мита неће да нам помогне. Прота му је одговорио:

- Па кад поп неће и цркве бити неће. Где си ти видео да се кућа зида без домаћина.

Из овога разговора смо видели и осетили прву препрону нашем раду, али смо се ипак надали одобрењу, када се види озбиљан рад.

Крајем фебруара одоше са кмет Мирком неколико сељака у Београд и однеше молбу Митрополиту, да одобри сељанима, да из својих личних прилог сазидају себи цркву.

Тамо их Митрополит нијепримио, а његови млађи у Митрополији рекоше депутирцима, да то тако не иде, већ треба прво поднети план земљишта, па пристанак свештеника, па израђен план цркве, што све треба да одобри Министарство грађевина, па се онда тек може решавати о одобрењу.

Тако се уверисмо да, сем поп Мите, и остале црквене власти не мисле одобрити зидање цркве.

Почетком марта, једнога дана поручи мајстор да су план и предрачун готови, а ми му одмах одговорисмо да се спреми до наредне недеље, када ће наша кола доћи у Пожаревац, да га довезу код нас ради окончања плана и предрачуна.

У недељу пре подне окупише се сви одборници, кметови и неки виђенији грађани код суднице, где сачекасмо мајстора који стиже у десет часова. Одмах уђосмо у судницу, разгледасмо сви план и предрачун, који је износио преко 15.000.- динара са материјалом и радном снагом. Када ми рекосмо мајстору, да ћемо ми сами набављати материјал и њему свакодневно давати по три надничара, који ће драговољно радити, ређајући се из свих домова, он пристаде да сазида цркву урачунавши ту: врата, прозоре, бојење, кровну конструкцију и крст, сем: камена, цигле, песка, креча и подвоза материјала, за 9.000.- динара. Нашта ми одмах пристадосмо.

Ту утврдисмо да се са радом почне 1. априла т.г. а дотле да се још једном пошаље депутација метрополиту ради тражења дозволе за зидање.

Пошто ручасмо и са мајстором се почастисмо, ми га испратисмо. Сви су се сељани раздрагани разишли кућама, а ја и Тоза одосмо у мало Црниће код г. Јарослава Бајлонија, та му све казасмо, шта смо свршили. Он је био веома расположен нашин причањем.

Око 15. марта договорисмо се да крајем марта оде депутација у Београд.

29. марта оде кмет Мирко са неколико виђенијих грађана и однеше на приказ копијју плана, изглед цркве и прорачун.

31. марта вратише се депутирци и саопштише нам, да тамо у Београду неће ни да чују за одобрење, па их чак није хтео ни да прими Митрополит Инокентије.

Сељаци се сневољише и снуждише, а ја знајући да ће сутра доћи мајстор Пфаф, замолих претседника Станка, да за сутра позове збор свих грађана код суднице, па да решимо шта ћемо и како ћемо.

Сам, пак, одем у школу и направим овакав план:

1) Да упитам све грађане на збору, јесу ли вољни да приложе ко колико више може за зидање цркве.

2) Да покушам може ли се наћи 50 грађана који ће се обавезати да приложе по сто динара, што ће чинити 5.000.- динара а да на све остале у селу падне 4.000.- динара.

3) Да ова педесеторица грађана положе заклетву, да ће цркву сазидати или на њеним темељима изгинути, ако нам ко буде рад ометао.

4) Да се ја примим благајништва тј. примања новца (прилога) од грађана и исплаћивања мајстора, и

5) Да се рад одмах одпочне.

1.априла1904. године, дошли су на збор пред судницу готово сви грађани села Црљенца. Збор је отворио кмет Мирко и казао у шему је ствар око одобрења за зидање цркве, па је затим умолио присутне да слушају мене.

Узевши реч, ја сам им укратко испричао дотадањи историјат зидања цркве и на крају упитао:

- Јесте ли ви вољни да зидате цркву?

- Јесмо, одговорише сви у глас.

- А да ли ћете остати при томе, и поред забране црквених власти? – упитах ја.

- Хоћемо, хоћемо, повикаше сељаци, хоћемо цркву да имамо.

Онда им ја рекох, да данас треба да дође мајстор са радницима и у име Бога да почне рад на зидању. Да је мајстор пристао на 9000 динара за свој труд и материјал сем: камена, креча, цигле и песка, као и да му дамо по три добровољна кулучара дневно, који ће мајсторима приносити материјал за зидање; још смо дужни и да сав материјал за цркву својим колима довеземо из Пожаревца или ког другог места.

Па их онда упитах:

- Пристајете ли сви на ово?

Сви у глас опет одговорише:

- Пристајемо!

Онда им ја објасних да ће се црква зидати добровољним прилозима па упитах:

- Хоћете ли ви давати прилога колико ко може?

- Хоћемо! Хоћемо, повикаше сви.

Ја им онда рекох:

Из успомена Михаила Д. Огњановића, учитеља у пензији - страна 2

, 12 2011 22:28:31 +0100

- Браћо, ја знам прилике нашег села, тј. Да међу нама има људи, који су богатији, а има и сиромашних. Ја верујем да ће се сви одазвати својим прилозима, али опет мислим, да је веома потребно, да се мало више од половине тј. 5000.- динара осигура тако, да се та сума мора сакупити и то по потреби неки пут и врло хитно. С тога сам ја решио, да вас овде окупим, има ли међу вама 50 грађана, који пристају да се обавежу да ће дати по 100 динара прилога, те тако да сигурамо 5.000.- динара, а осталих динара 4.000.- нека падне на све остало грађанство у селу, колико ко може да да.

Ако мислите да је ово паметно, онда нека се на десну страну одвоји 50 грађана, који осећају да се могу ова примити.

И грађани се почеше одмах одвајати. Пребројавши их, видех да их има 45 да мном. Онда ја рекох, да за оних 5 могу да буду десеторица са по 50.- динара, па позвах да се одвоје још 10 грађана, који могу дати по 50.- динара.

И они се одмах одвојише.

Ово су та педесетпеторица:

Станко Стокић онд. Претседник општине, Мирко Стојановић онд кмет, Станимир Митић онд. Кмет, Михаило О. Ивковић, Живадин И. Јовић, Миленко Николић, Милован Д. Стевић, Стојан Митровић, Миливоје С. Марковић, Милета Лилић, Милош В. Рајчић, Спасоје Милић, Јован Давидовић, Станко Павловић, Живојин Стевић, Милосав Р. Бранковић, Димитрије В. Рајчић, Стако Стевић, Станоје Величковић, Стеван Стојадиновић, Стојан Ж. Анђелић, Станислав Ђ. Мишић, Спасоје Живановић, Стојић Стојковић, Живко С. Митић, Радојко С. Васиљевић, Милован Јовић, Никодије С. Јовановић, Гвозден А. Павловић, Михаило Д. Огњановић учитељ, Јеврем Милорадовић, Милош Живановић, Милија М. Живановић, Никола Дојчиновић, Димитрије Јосић, Стојан Јовић, Милосав Милић. Ђорђе Стевић, Стеван Милић, Никола М. Ћирковић, Никола П. Обрадовић, Радослав Ж. Јовић, Стеван Ж. Ђорђевић, Огњан Ж. Мишић, Станко М. Будимировић, Станислав Будимировић, Стеван М. Перић, Огњан Ж. Перић, Милија М. Милојевић, Богосав Давидовић, Остоја А. Влајић, Живко Јовић, Милосав Живановић, Стеван П. Костић и Миладин Н, Стевић сви тежаци из Црљенца.

Онда ја рекох:

- Браћо, ово је ствар озбиљна и не сме нико да врдне од дате речи, с тога ја молим ову педесеторицу да уђу у општинску салу, да се ту свечано заветујемо, да ћемо издржати до краја.

- Хоћемо, хоћемо, повикаше сељаци, сви се заветујемо да ћемо истрајати!

Сада уђосмо у салу нац 55 грађана, и ја их после кратког говора позвах да дигну десну руку у вис и да се свечано закунемо, да ћемо до краја издржати на зидању цркве, па макар се морали жртвовати у борбу против оних, који нам буду рад ометали, јер зидамо светињу, а не хајдучку пећину.

Сви присутни дигосмо десну руку са знамењем крста и у глас рекосмо:

- Заклињемо се, да ћемо цркву до краја сазидати, па макар на њеним темељима сви изгинули. Амин!

Затим изађосмо пред збор, који је у дворишту чекао и рекосмо му, да смо сви сложни као један човек.

Ја им онда рекох, да ћу према њиховој жељи примати прилоге, које ћу по списку водити, али њима не могу никакве писмене потврде давати, већ ћу им то с времена на време из спискова прочитати на збовима ради контроле, да се што не заборави.

Они сви повикаше:

- Не тражимо од тебе ништа писмено, јер ми теби верујемо као себи самима.

Тада ја рекох кмет Мирку, да збор распусти. Што он уради рекавши им, да ћемо ми сачекати мајстора, који ће одмах почети рад.

И сви се разиђосмо својим кућама.

Око једанаест сати дођоше код мене у школу претседник, кметови и неколико одборника са мајстором Пфафом, који је стигао из Пожаревца са три радника.

Одмах поведосмо разговор о зидању и упознасмо мајстора са свима приликама од стране црквене власти и воље грађана, и он на све пристаде верујући у свесност грађана.

Неколичина са мајстором остадоше код мене на ручак, а раденике одведоше у кафану и додаше им ручак.

Одмах после ручка изиђосмо на лице места, где ће се црква зидати. Ја и мајстор се споразумесмо о месту на коме треба црква да се постави, водећи рачуна о комшијској огради, улици и порти, па одмах почесмо са размеравањем према плану темеља. Како су радници већ приметили кочиће, то први кочић пободосмо на ивицу темеља са источне стране, где ће бити камен "темељац", па од њега после размеравасмо и кочиће ударисмо.

Око ограде на друму слегло се готово цело село, па посматрасмо шта се ради, а пролазници из других места, који су се враћали из Петровца или Пожаревца, са чуђењем питаху. – шта се то ради?

Сељани им објашњаваху у чему је ствар и они се радоваху тако лепој слози.

Одједном чу се пуцањ прангије, који је објављивао почетак рада. Ми се спонтано сви прекрстисмо скинувши капе и повикавши:

- Нека је са срећом!

И по Мита је чуо за почетак рада, наравно верујући једнако, да ће успети да власт забрани тај рад, па је одмах известио окружног проту с молбом за наређење да се рад забрани.

Окружни прота Живко, преко окружног начелника достави начелнику среза Млавског једну оптужбу против црљеначке општине и мене.

Начелник срески је то послао претседнику општине црљеначке на одговор. У томе је акту изнето како Црљенчани газе црквене ицивилне законе и само што рад није назван Богохуљењем. Мене је пак оптужио, да у овој 1904, сушној, години купим од народа неки напет, тобож за зидање цркве и захтевао је да се одмах обустави рад и узму на одговор сви, који тако што раде.

Деловођа општине Стојадин и претседник Станко саставе одговор којим обавештавају власт, да суд општине црљеначке као званично тело, нема никакве мешавине са зидањем цркве, који зидају грађани о свом трошку приватно; као и да учитељ Миша не купи, нити од кога изнајмљује ма какав новац, па моле тужиоца да поднесе ма какав писмени докуменат о непоштеном раду.

То је отишло у Петровац сремском начелнику, а шта је после било непознато ми је.

Међутим, за неколико дана био је већ ископан темељ и мајстори су већ одабирали и тесали камен за лице зграде, па је заказан и дан (понедеоник) за полагање камена темељца.

Ја рекох претседнију Станку, да би требало позвати поп Миту, да бар темељ освети, онако како то ради сваком приватном човеку кад зида кућу. И Станко се споразуме са одбором, да у недељу оду у Кулу одборници Ђока Стевић – Баја и још један, који су његови партијски људи и кумови, па да га они умоле да на сваки начин дође и освети темељ.

Поп Мита, не само што се тога није примио, него их је још изгрдио, што они као његови људи раде против њега.

Кад су нам то казали ови одборници ја се решим са сељацима, да сами са школском децом осветимо темељ крстом и молитвама, које се обично читају у школи. На то сви пристају.

И сутрадан у понедељак око 9 часова, када су мајстори наместили један велики камен темељац, који је био озго издубљен, у чије смо удубљење метнули флашу са зејтином и у њој на пергаменту написано за чије се управе црква подигла, наравно поменувши: владаоца, митрополита, општинске часнике, као и творца плана и зидања, предузимача Пфафа; ја уведем ђаке у темеље и очитавши "Оче наш" са додатком "да нам Бог помогне у зидању богомоље", ударим три пута чекићем у камен, па то за мном учини и сваки ђак посебице, наравно прво прекрстивши се. Ово за њима учине и сви присутни грађани. После су заклали јагње и по обичају уздизали јагњећу главу у темељ, као верску народну жртву.

Чим је свршен чин са каменом темељцем, мајстори су наставили зидање, које је ишло доста брзо, јер је дошло још неколико зидара, а и ми смо давали место тројицу, петорицу радника за помагање мајсторима.

За све ово време зидања свакодневно су сељани доносили и давали ми своје прилоге, које сам ја убележавао у за то спремљену књигу на чијој сам последењој страни водио прибелешке о издатим сумама, наравно снабдевеним писменим потврдама од мајстор Пфафа и других лица. Ја ипак никоме нисам давао никакве потврде ни признанице. Ове прилоге сељани су ми давали где су ме нашли и срели. Много пута у пољу, у њима, у лугу, или где на другом месту, када сам ја ради лова излазио зором рано. А већином у школи, на темељима цркве, путу и судници.

За све ово време једнако се шорио глас, да је поп Мита ишао и новом митрополиту Димитрију ( пошто је митрополит Инокентије био умро) на жалбу противу зидања цркве, и да му је он обећао да ће рад забранити.

Међутим, са зидањем се већ дошло до сводова и кубета.

Једнога дана ми дознасмо, да ће колико сутра, доћи смески начелник г. Жика Илић, звани "Средњевац", да рад забрани.

Ја онда кажем претседнику, да позове одмах ону педесетпеторицу грађана, да се споразумемо шта ћемо и како ћемо. Он одмах посла послужитеља и предвече се сви сакупимо у судничку салу. Ту им саопштимо да долази начелник ради забране зидања цркве, и да је дошао час, да ми сви заједно убедимо начелника, да искрено и поштено радимо, па га умолимо да нас не дира у раду. А ја им рекох:

- Браћо! Дошао је час када се ми морамо сетити наше заклетве. Ну ми не морамо баш гинути на темељима цркве, веч се драговољно жртвовали за нашу богомољу, и првом лепим, а у случају неуспеха отпором дати доказа, да ми чинимо богоугодно дело и да хоћемо пошто пото, да имамо цркву. Стога сутра око 9 часова пре подне дођите сви код цркве и сваки од вас нека узме ко циглу, ко камен, ко малтер и друго што мајсторима треба, па по скелама разносите и додајите мајсторима. Нека начелник види сложан и једнодушан рад.

- Хоћемо, одговорише сви, доћи ћемо сутра сви и урадићемо све што треба, да докажемо своју веру у Бога.

Сутрадан су се заиста искупили свих 55 грађана и разишли око зграде и њених скела, а ја сам око 10 часова пустио моје ђаке кућама па шетао по школској башти и другом поред ње. Општински часници су сви били у судници.

Одмах после 10 часова видесмо горе, више села, друмом начелникова кола и око њих жандарме на коњима.

Начелник није свраћао у судницу, него право пошао цркви. Ја изиђем на друм пред школу и видим да у колима са начелником седи и г. Марко Протић поштар из Петровца, напред са кочијашем 1 жандарм пешак, а око кола 2 жандарма коњаника.

Кад стигоше до школске капије, ја се јавих, а начелник ми отпоздрави сишавши с кола заједно са поштарем. Приметио сам на њему усхићење, јер се врло љубазно са мном руковао и пријатним тоном ме упита:

- Шта оно зидају сељаци, учитељу?

Ја одговорих:

- Зидају цркву.

- Е, па хајде и ми код њих, учитељу!

- Хајде, г. Жико.

Од једном стаде сав рад на зидању. Сви сељани (55) стадоше где се ко затекао и некако поносно погледаше у нас долазећи. Начелник их ослови са:

- Помаже Бог, браћо!

- Бог ти помогао, господине капетане, у глас отпоздравише сељаци

Онда уђосмо у цркву и начелник поче да разгледа исту питајућу ме, шта је ово и ово и тд. Ја му све објашњавах са додатком, шта све још треба да се уради. Одједном начелник викну:

- А где је претседник Станко?

Ми му рекосмо:

- У судници.

Он посла једног жандарма, да га доведе одмах.

Мало потраје па стиже Станко Стокић, претседник општине сав збуњен и прилично уплашен. Чим уђе у цркву, начелник и без поздрава викну:

- Је ли ти, претседниче, шта се ово ради овде?

Станко завезао па ни речи, само дрхће.

Народ се костреши и гледа шта се дешава.

Ама, одговарај кад те питам, је ли се ово зида црква.

- Јесте, промуца Станко.

- А колико овде има утрошеног општинског приреза, претседниче?

Станко се одједном усправи и отсечно рече:

- Ту нема никаквог општинског новца, то грађани сами за свој рачун зидају.

- Још једном те питам, зар се овде не троши општинску новац?

Станко одговори:

- Не троши!

- Пази! – викну начелник, и трећи пут те питам, има ли овде у зидању каквих општинских издатака?

- Нема, одговори Станко, али сада са свим отсечно и ратоборно.

Настаде за тренутак тајац. Па тек после неколико секунди, начелник Жика Средњевац скиде капу и викну колико га грло носи:

- Зидајте браћо Црљенчани, још три овакве цркве, кад сте толико сложни!

- Оди учитељу, да се поздравимо!

И кад ја приђох к њему он викну:

- Браћо, ово није учитељ, ово није човек, ово је злато ваше, које вам неоцењено вреди!

- Живео, живео! Повикаше сељаци и диже се ларма од раздраганости. Па одатле сви скупа одосмо у кавану, те се почастисмо, кокавом, ко пивом.

Одједном начелник г. Жика устаде па поздравивши се са претседником и осталима, ухвати мене под руку, па рече:

- Хајде, учитељу, на кола!

Ја се попех са њиме и г. Марком, поштарем, на кола, која су била окренута ка Кули. Кад жандарми појахаше коње, на моје велико изненађење, кола не окретоше за Петровац, већ кретоше у Кулу.

- Куда ћемо то, Жико? – упитах ја начелника.

- Сада ћеш видети, рече начелник и нареди да што брже терају коње.

И моји Црљенчани су зачуђени остали пред каваном, незнајући шта се ово збива, куда одосмо и куда им одведоше учитеља.

Међутим ми за непуних 10 минута стигосмо до Куле и кола се зауставише пред механом, где беше већи број сељака, који су чули да у Црљенац долази начелник да забрани рад на зидању цркве, што је њима годило. Кад пак видеше начелника и мене са њиме у колима, они помислише да је начелник забранио рад, а мене насилно довео код поп Мите, да га молим за опроштај.

(За време, док смо зидали цркву у Црљенцу, поп Мита да би нам парирао, колико, толико, договорио се са својим Куљанима и око црквице, подигну високу камену ограду и уреде башту у порти.)

Чим стигосмо и сиђосмо с кола, начелник онако раздраган, поздрави сељаке и седавши за сто пред каваном повика:

- Зовите ми одмах поп Миту!

Поп Мита, чувши да је дошао начелник Жика, који је био друг његовог сина веома расположен, свечано обуче и пође ка кавани са осмејком на лицу.

Како дође рече:

- Помаже Бог, Жико, дете, како си?

- Какав Бог, викну г. Жика, камо ти црква у Кули, попе Мито, ја је од ограде не видим! Овде си 25 година, имао си 4 села у парохији, могао си сазидати смедеревску цркву, а ти затекао онај кућерак, што се црква зове, а себи подигао кућу на спрат и удесио башту царску. Па сад недаш Црљенчанима да зидају себи цркву, него ти подижеш ограду око твоје страћаре те си је заклонио њоме, да се и не види, Срамота, попе Мито, срамота!

Сви смо занемели слушајући шта све начелник говори, а ја не могах издржати, већ му шанух:

- Немој тако Жико, Бога ти, па он је свештеник, а ово су његови парохијани, који не треба тако што за њега да чују.

- Остави ме молим те, учитељу, знају они њега боље него ја, знају ко злу пару!

Поп Мита се ушепртљао, па нит ромори, нит говори, нашао се у чуду, шта га ово снађе онда, када је мислио да је успео да забрани рад; а оно се сад све окренуло против њега.

Начелник викну:

- Хајд, на кола! Попе се на њих и не поздравивши се са поп Митом, а кад се и ми попесмо, нареди галопом да се вратимо натраг.

Кад стигосмо у Црљенац, ја сиђох с кола, а начелник, поштар и жандарми одјурише у Петровац.

Још је био повећи број сељака пред каваном када стигосмо у Црљенац и чиј ја сишох с кола окупише ме питањем. шта је то било, где смо ишли и зашто?

Ја им онда укратко, али без освете над поп Митом, испричам све шта се десило, верујући да ће поп Мита тужити начелник и да ће га у врло незгодан положај довест.

Сељани, као сељани, почеше да говоре:

- Тако му и треба! Истину му је казао! Шта ће му онда камена ограда око цркве, три метра висока и тд. и тд.

Ја одох кући да ручам, а после ручка рекох мајстор Пфафу, да пожури што брже са зидањем, да бар кубе завршимо и дефинитивно покријемо цркву.

Међутим, одмах после ручка, поп Мита је сео на кола и одјурио у Пожаревац код проте Живка, па са њиме заједно оду код окружног начелника пожалившиму се да начелник г. Жика, не само што није забранио рад на зидању цркве у Црљенцу, него им је чак и одобрио зидање.

Окружни начелник, који је и наредио капетан Жики да обустави рад, одмах понова телеграфски нареди да се рад забрани.

Начелник г. Жика је још био под утисцима догађаја у Црљенцу и Кули када је добио ово телеграфско наређење. Не посла га одмах, већ сутрадан у Црљенац са налогом, да суд саопшти мајстор Пфафу да одмах престане са зидањем цркве.

Чим ово стиже у Црљенац, позваше ме у судницу, и ја прочитавши да се рад забрањује мајстору, викнух:

- Брже једна кола, па нека мајстор Пфаф иде у Пожаревац кући, а ми да одговоримо да нисмо могли извршити саопштење пошто је мајстор Пфаф у Пожаревцу, ради набавке материјала.

Мајстор Пфаф, нашавши се у чуду, шта се ово са њиме догађа, са осмехом седе у кола и оде у Пожаревац.

Тек предвече један служитељ однесе одговор на телеграм начелнику у Петровац с молбом, да се пошаље у Пожаревац, ради саопштења мајстор Пфафу, који је тамо код своје куће.

А ми навалимо са осталим мајсторима на што бржи рад.

Овако се ово вукло 20 дана. Мајстор Пфаф никако није могао бити ухваћен да му се саопшти наређење за прекидање рада. Кад га траже код куће у Пожаревцу, он је у Црљенцу, а кад га траже из Петровца у Црљенцу, онда је у Пожаевцу или где на другом месту ради набавке материјала. Међутим, око 20. јуна 1904. године (по старом) црква је била сазидана и покривена сводовима и кубетом. Онда ми решимо, да мајстор Пфаф одмах донесе златни крст на свечан начин ставимо на узидани колац на кубету, и цркву посветимо Св. Петру, када ћемо на Петровдан и свечаност извршити, у знак пославе стогодишњице I српског устанка под Вождом Карађорђем, наравно том приликом ћемо послати телеграм Њ. В. Петру I, честитајући му имен дан.

И како решисмо тако и учинисмо.

Кад је поп Мита за ово чуо, казао је:

- Сазидали Црљенчани магацин за жито, а то док сам ја жив црква неће бити.

До Петровдана је све било приремљено за извршавање свечаности. Позван је г. Јарослав Бајлони, свештеници и учитељи из околних места, као и мештани околних села.

На Петровдан се слегао силан свет у Црљенац да Црљенчани не памте, да је кадгод било толико света у њиховом селу. Од учитеља је било неколико мојих колега из околних села; дошао је и г. Јарослав Бајлони, а ни један свештеник није смео дођи.

Тачно у 11 часова пре подне на Петровдан 1904, године попео сам се на врх кубета црквеног и уз припомоћ двају мајстора побо златан крст на црљеначку цркву, потом напио здравице: Њ. В. Краљу Петру I, Њ. Високомпреосвештенству Митрополиту и најзад грађанима села Црљенца и њиховим гостима, бацивши редом испијену чашу за чашом доле у порту и одржавши говор о историјату зидања цркве, прогласивши посвећење цркве Светом Петру, сазидану у славу и част стогодишњице I српског устанка, прочитавши текст послатог телеграма Њ. В. Краљу Петру I.

Народ је одушевљено викао:

- Живео Краљ Петар! Живео Митрополит! Живели сви Хришћани наше Србије и гости наши, који нас посетише и свечаност увеличаше!

Прангије пуцаху и весеље се настави после ручка преко целог дана.

Г. Јарослав Бајлони и моје колеге, одоше својим кућама усхићени овом народном прославом.

Ови даном прекиде се сва клика противу зидања цркве. Престадоше и тужбе и забране. Сигурно нико није смео да загризе и задржи рад и славу Стогодишњице I српског устанка. И ми продужисмо на миру рад до окончања црквене зграде.

Када једнога дана, месеца августа мајстор Пфаф пође у Пожаревац да доведе молере и фарбаре ради моловања цркве ја га замолих да види тамо, може ли се наћи који живописац ради израде иконостаса, па нека му да план цркве, те према њему да изради прорачун за иконостас.

Кад се мајстор Пфаф вратио из Пожаревца са молерима, рече нам да је нашао једног живописца, који је већ радио иконостасе за поједине цркве и да му је дао план, а овај му је обећао да ће предрачун бити готов најдаље за десет дана.

Половином августа одем ја са Тозом Јовановићем у Пожаревац и тамо нађемо живописца, који нам поднесе предрачун за израду иконостаса. Ми се са њиме мало погађасмо, јер нам сума од 4 000 динара изгледала велика и пошто му разјаснисмо како ствар стоји, да ми то радимо добровољним прилозима, те да нисмо у могућности много да платимо, он пристаде на 3 000 динара. Ми му обећасмо да ћемо му крпз 3-4 дана одговорити, док се са људима споразумемо.

Чим смо се вратили у Црљенац позвасмо ону педесеторицу и решисмо да пристанемо на 3000 динара с тим, да се живописац обавеже, да иконостас буде до краја септембра готов.

Из успомена Михаила Д. Огњановића, учитеља у пензији - страна 3

, 10 2011 22:34:12 +0100

Ово решење доставимо живописцу по мајстор Пфафу, који је свој посао окончао и био исплаћен, те отишао у Пожаревац својој кући, обећавши да ће код живописца ургирати да што пре иконостас буде готов.

Почетком октобра 1904. године, поручи живописац да му пошаљемо кола за пренос иконостаса, што ми одмах и извршисмо, а одмах прионемо да скупимо новац за исплату, што нам је убрзо пошло за руком.

Чим живописац стиже са иконостасом, даде се на посао да га постави на своје место. Уједно је донео и две лепе певнице, које је украсио са иконама. За 3-4 дана био је готов и тако је црква добила прави свој изглед. Ми исплатисмо живописца и почастивши се са њиме испратисмо га нашим колима у Пожаревац.

Сада се требало побринути за полиелеј, кандила, чираке пред иконостасом и др.

За полиелеј ми једног дана рече г. Јарослав Бајлони да ништа не бринем, али о томе да ником ништа не говорим.

Ја се, пак, споразумем са мојим шураком г. Ђорђем Лазаревићем, банкарским чиновником (сада банкаром из Крушевца) и поручим два гвоздена чирака испред иконостаса, један у његово, други у моје име.

И једнога дана бише Црљенчани изненађени са доласком г. Јарослава Бајлонија, који је допратио јадна своја теретна кола, која донесоше један велики сандук у коме је био упакован диван полиелеј. Сандук је унет у цркву и целога дана су Бајлонови мајстори, а поред њих и г. Бајлони лично са мном, намештали и окачили полиелеј, који је стајао, чини ми се око 1000 динара.

После неколико дана посла ми мајстор из Пожаревца два чирака, које сам поручио, те и њих метнемо на своје место испред иконостаса.

На овај начин набависмо и потребна кандила, која су поклањали поједини грађани или су купљена из прикупљеног прилога.

Тако смо дефинитивно завршили рад на зидању цркве и њеном уређењу, која нас је коштала укупнооко15 000 динара. Данашња вредност око 300 000 динара.

Овога лета нас неколико играсмо ортачки на класној лутрији, наменивши добитак за цркву. Срећом један број извуче 500 динара чисте добити. Те ми за тај новац купимо разне потребе и доведосмо фотографа из Пожаревца, који сними засебно цркву, а засебно ону педесетпеторицу црквених ктитора пред црквом.

Новембра месеца дознам ја од г. Јарослава Бајлонија, да је његов таст г. Светомир Николајевић, друг школски са митрополитом Димитријем; па му предложим, да га умолимо за посредовање ради освећења цркве.

Г. Јарослав ово одмах прихвати и пише свом тасту упитавши га, да ли би на ово пристао.

Таст му одговори, да ће драге воље учинити све што може.

Тако ја припремим једну депутацију од десетак грађана са претседником и кметовима, па почетком децембра са г. Јарославом Бајлонијем кренемо у Београд код Митрополита, да молимо за пријем цркве и њено освећење. Понели смо и слику цркве, коју је фотограф израдио у већем формату.

Кад смо дошли у Београд сви смо отсели у пивару Бајлонија и Синова, којом је управљао г. Игњат Бајлони, и ту се припремисмо за одлазак у Митрополију.

Г. Јарослав је телефонски питао таста треба ли и он да пође са нама, а он му одговори, да је болестан и не излази већ неколико дана из куће, ну да ће он разговарати са Митрополитом, а ми да идемо сами.

Тако смо г. Јарослав и ја са осталим сељанима отишли у Митрополију. Тамо нас уведоше у ходник I спрата и рекоше да се ту уредимо, па ће Митрополит изаћи да нас саслуша.

По мом предлогу прво стаде г. Јарослав, па претседник Станко, па редом остали, а ја стадох на крај до степеница.

Станко је држао слику цркве.

Кад се Митрополит појави, прво приђе г. Јарославу и он му са неколико речи каза зашто смо дошли.

Митрополит потом приђе претседнику, који му предаде слику цркве и рече, да га молимо за одобрење, да се црква освети, како би се народ могао у њој Богу молити.

Митрополит поче да говори, питајући претседника:

- А по чијем сте одобрењу зидали цркву? Ко вам је одобрио план?

Кад му кмет Мирко рече, да су то грађани зидали сами, јер нико није хтео да га прими, када је са депутацијом долазио у Мутрополију, онда му Митрополит рече:

- Па кад нема одобрења, то се и не може сматрати за цркву.

Ја ускипех, па и не питам рекох, да народ жели цркву, али црквене власти слушајући свештеника, кме не иде у рачун да се зида црква у његовој парохији бојеви се њеног цепања, нису хтеле да одобре тај рад, већ су га још и ометале, што је за сваку осуду. Стога смо ми дошли до њега непосредно да молимо, да се свесним грађанима хришћански расположеним, изиђе на сусрет и црква освети.

Митрополит ми приђе, па давши ми ону слику цркве, коју је од претседника примио, рече:

- Е, учитељу, иди ти то све лепонапиши па ми пошаљи, па ћемо ми решавато о томе.

Ја праснух рекавши:

- Нисам ја ваш ћата да пишем молбе, сјурих се низ степенице, а за мном и сви остали па и г. Јарослав Бајлони, а Митрополит и они његови свештеници, који су се ту задесили, зинуше од чуда шта то би, не проговоривши ни речи.

Ми сви онако љути стигосмо у пивару, кад нас тамо сечека г. Игњат Бајлони са питањем:

- Шта би?

Када му пак г Јарослав рече, како смо прошли, он повика:

- Какве су то ствари, како је он могао према теби да се тако понаша, ако је он Митрополит у цркви, ми смо то исто у индустрији државној и тд. Хајдемо код Светомира, да му све то кажемо!

И они одоше, а ми се разиђосмо по Београду, да се после ручка опет сакупимо и договоримо за повратак кући.

Кад смо око 3 сата после подне дошли у пивару г. Игњат нам рече, да је г. Јарослав код Митрополита и да га сачекамо, јер га је Митрополит позвао на разговор о цркви.

Око 4 ½ сата по подне стиже г. Јарослав у друштву са својим шураком г. Божом Николајевићем у живом разговору г. Божа му рече:

- По Богу, брате, што си се онако љутито понашао?

Па онда исприча г. Игњату, како је Јарослав, кад га је Митрополит упитао, што се тако наљутио, рекао:

- Како да се не наљутио, кад сте се ви онако обрецнули на г. учитеља, који је заслужио само похвалу и награду за зидање цркве, а не онако понашање према њему.

- Ама, ми ћемо г. учитеља наградити г. Јарославе, рече Митрополит, само смо хтели да му нагласимо, да се цркве зидају по одобрењу црквених власти, а не како ко хоће.

А Јарослав скочи, па рече:

- Ако ви не одобрите и не осветите цркву, онда ће је осветити католички бискуп и онда ће сви Црљенчани и ја са њима, прећи у католичку веру.

И ја сам се умешао у разговор, рече г. Божа и умирујући Јарослава, изнео конкретне разлоге Митрополиту , да би требало прећи преко свега, јер ко зна ко је у праву, да ли свештеник, да ли учитељ; па одобрити и осветити цркву. На то је Митрополит веома љубазно казао, да ће наредити освештење цркве на Св. Стевана 27. децембра 1904. године, и да ми кажемо Црљенчанима, да све припреме што треба за освештење.

Кад ово чусмо, сви се расположисмо и једва чекасмо час, да стигнемо у Црљенац и црљенчанима јавимо радосну вест.

Кад смо по повратку саопштили Црљенчанима за ово одобрење, они су били веома усхићени. Ја сам пак одмах замолио председника Станка, да позове збор свих грађана за идућу недељу, како би им ја положио рачуне за грађење цркве. Он је врло радо прихватио и ја прве недеље пре подне пред сакупљеним грађанима из целог села прочитах имена свих приложника са сумом прилога сваког упитавши:

- Јел' тачно?

На овај начин проверено је да ни једна пара није заборављена.

Онда прочитам расходе са приложеним документима, и пошто се у томе сложисмо, да је све тачно и у реду, предам књигу и докуметна да се чувају у црквену архиву. Шта је са том књигом и докуентима сада, ја не знам.

Повела се реч и о набавци звона и подизању привремене звонаре.

Звоно је набављено из Вршца и намештено пред црквом на малим дирецима.

Једнога дана дође поп Мита код мене и рече, да је наређено проти Живку, да са њиме и околним свештеницима изврши освећење цркве у Црљенцу, као и да је прота њему наредио, да припреми све шотреба за освећење.

Ја ово саопштим председнику и осталима и они изаберу Тозу, да са попом припреми што треба, а ми сви остали дамо се на посао да припремимо све што треба за дочек проте и свештеника те им нађосмо стан за преноћиште, пошто они морају прво да изврше увече бдење, па тек изјутра освештење. За ово смо употребили школуислободне просторије мога стана. А спремили смо све што треба за приређивање ручка, вечере. доручка и тд.

Двадесет шестог децембра 1904. год. после подне, стиже из Пожаревца прота са још неколико свештеника из околине, као и поп Мита.

Одмах сви скупа одосмо у цркву те извршисмо преглед свих просторија и намештаја. Ја упитах проту, треба ли освећивати и темељ, па да људи ископају потребну рупу ради откривања истог. Он ме упита, како је то рађено. Ја одговорих, без свештеника; па му укратко испричах све шта смо радили. Он онда рече:

- Нека људи само мало разгрну земљу око камена темељца, да би га залили освећеном водицом, а остало није потребно, поштоваша молитва са школском децом има верске важности.

Тога дана увече одслужише бденије без употребе престоном камена, који ће тек сутра да се освети.

Сутра дан уз пуцањ пангија и народног весља на које је дошао и г. Јарослав Бајлони, одслужише уобичајну службу са много прања и рибања престоног камена, и других делова цркве, коју осветише, и учинише способном за храм Божји и право богослужења.

Ја сам страховао да се што не деси, када поп Мита први пут уђе у цркву, коју је толико мрзео,али, хвала Богу, све прође на миру.

На ручку приређеном у кафанској сали, прота Живко је одржао здравицу упућену мени, напоменувши да сам се веома похвално показао као пријатељ цркве и ширења хришћанства поред своје васпитачке дужности.

Ја, апстрахујући све што је он за мене у оптужби написао, одговорих врло кратко, да као учитељ који свакодневно са децом школском читам молитве неколико пута, и грађанству приповедам Христову науку у раду и животу, морао сам се одазвати жељи грађана и помоћи им у овом богоугодном раду.

На овом освећењу цркве није био присутан претседник Станко Стокић, пошто је тешко оболео и лежао у постељи. Ја сам га тога дана посетио и испричао му све како је било.

Црква је пропевала. Службе су одржаване, али судба је тако зар хтела, да прво чинодејство сем службе Божије, буде опело претседника Станка Стокића, који умре у јануару 1905. године. После опела пред црквом одржао сам му опроштајни говор, плачући и ја и сви присутни, потресени овом трагедијом, која нас је незаслужено задесила.

После је црква продужила своје службовање, а Црљенчани нису више морали ићи у Кулу ради верских и црквених потреба. Порта је била уређана. Пред црквом засадисмо један бор, који се и данас вије. Набавише још једно звоно и подигоше сталну звонару.

1907. године ја се преместих из Црљенца на Умку. А 1912. године једнога дана добих телеграм и позив из Црљенца, да дођем тога и тога дана на троношење цркве, које ће обавити Њ. Преосвештенство Митрополит Димитрије.

Ја одговорих да ћу доћи.

Када сам са мојом супругом тамо стигао, мој колега г. Данило Трифунац, учитељ Црљеначки, припремио нам је срдачан дочек, тако да смо ја и Ката били веома изненађени тј. кад смо улазили у село, настала је пуцњава прангије, звонила су звона и у цркви и у школи, а на друму пред школом и црквом сачекала нас је маса света и читавих пола сата морао сам се са свима редом грлили и љубити, наравно уз сузе радоснице.

Мој колега, г. Трифунац са г-ђом Савком, припремио је све што је требало за дочек Митрополита и осталих гостоју.

Освећење је свечано извршено уз присуство десетину прота и свештеника из околних села и свите Митрополитове.

По извршеном освећењу за време ручка, који је обављен под лозним вењаком поред цркве у порти, Митрополит је уз чашу киселе воде, као трезвењак, напио мени здравицу захваљујући ми на заузимању, да се Божији храм сазида где ће се правоверни скупљати ради молитве и тако своју веру одржавати.

Ја сам му опет уз чашу киселе воде, као трезвењак, одговорио и захваљујући му на здравици рекао да сам као учитељ и хришћанин сматрао за своју светудужност да помогнем својим суграђанима на подизању цркве свим средствима, која су ми била на расположењу, и срећан сам што су ме грађанисела Црљенаца, признавши мој труд и сарадњу, изабрали за свога почасног грађанина, чију диплому сматрам као највеће одличје стечено умоме учитељско-просветитељском раду.

Тако је завршен и последњи чин освећења цркве у црљенцу, у којој је поп Мита служио све до своје смрти, не дочекавши да се за његова живота парохија подели.

На дан Св. Стевана

27. децембра (по старом)

9. јануара (по новом )

1934. године

у Београду

Непознат Аутор, Учитељ Миша,
самоиздато, целокупно дело