andrija

Prvi put

, 07 2026 00:08:55 +0100

Suton je tiho silazio nad Ohridom, kao da ga je nežna ruka povlačila preko krošnji i jezerske površine. Ulične svetiljke su se jedna po jedna palile, bacajući zlataste oreole po kaldrmisanim sokacima, dok se mesec stidljivo pomaljao iznad jezera, u pravilnim, bledunjavim obrisima nalik srpu urezanom u plavičastu izmaglicu.

Bezuspešno je pokušavao da potisne misli o prethodnoj večeri, koju je, gotovo slučajno, proveo u kući Tatjanine porodice. Gotovo ničim izazvan, osim tankom niti koju bi drugi nazvali sudbinom, pojavio se pred vratima njene male, gotovo skromne kućice. Poverenje mu je poslužilo kao izgovor — trebalo je da joj vrati knjigu koju je njegova sestričina, a Tatjanina imenjakinja i bliska prijateljica, pozajmila. Njegova sestričina, inače, ceo prethodni dan provela je u krevetu zbog stomačnih tegoba.

A. je zapravo imao sasvim drugačije planove — fudbalsku utakmicu zakazanu još ranije. U mislima je već bio na školskom igralištu, među saigračima, pod reflektorima, dok je Tatjanina kuća trebalo da bude samo usputna stanica. Ipak, dok je prolazio Velgoštanskom ulicom, iznenada su ga sustigle prve sitne, potom sve krupnije kišne kapi. Trčeći, sklonio se pod drveni trem njene kuće, dok je iznad njega nebo otvorilo svoj pljuskoviti rafal.

“Evo ti knjiga, odoh do školskog – čekaju me Ljupče i ekipa,” izgovorio je, polumokar, nespretno pružajući knjigu.

“Stani bre, kakav te fudbal spopao po ovom kijametu? Pogledaj se, sav si mokar! Hajde, uđi — daću ti Ilčetovu majicu da se presvučeš,” rekla je, gotovo ga uvlačeći u predsoblje, dok su mu cipele škripale od vode.

“Jao sine, prehladićeš se ovakav! Pogledaj na šta ličiš,” coknula jezikom gospođa Ristana, Tatjanina majka, dok je s pragom ulazila u hodnik. Glas joj je bio blag, ali pun brige.

“E, vidiš mama šta ti je Beograđanin — po monsunu hoće da igra lopte!” smejala se Tatjana, dok mu je nežno, ali s osmehom, prešla prstima kroz mokru kosu. “Evo ti majica, šorts, idi u moju sobu da se presvučeš, taman dok skuvam čaj.”

Iako je ranije već bio u Tatjaninoj sobi, ovog puta mu se činila drugačijom. Intimnijom, tišom, gotovo zaverenički spokojnom. Možda zato što je prvi put ušao bez prisustva svoje sestričine, a možda i zato što je kiša na prozorskim staklima svirala svoju nežnu, pomalo melanholičnu melodiju.

U sobi je sve mirisalo na lavandu i drvo. Zidovi su bili prekriveni crtežima, rukom ispisanim citatima i crno-belom fotografijom male barke na jezeru, podignutom u starinski ramu. Na stolu – gomila knjiga, nekoliko hemijskih olovaka, i šolja u kojoj se još pušio trag od prethodnog čaja.

Presvukao se brzo, ali bez žurbe, gotovo s oprezom, kao da time ne želi da poremeti ono krhko što je visilo u vazduhu. Prilazio je prozoru, razmaknuo zavese i pogledao napolje. Kiša nije jenjavala — naprotiv, čulo se kako se niz oluk sliva u ulične kanale, pretvarajući kaldrmu u plićak.

Na tren je pomislio na utakmicu. U sebi je prevrtao pitanje: da li je Ljupče ipak otišao do školskog dvorišta? Ako je ova kiša bila u Beogradu, nema sumnje — utakmica bi se igrala i na +40 i na -10. Ali ovde, u ovom mirnom, zabačenom gradu, sve je imalo neki drugačiji ritam. I smisao.

Njegovo razmišljanje prekinuli su tihi, gipki koraci. Tatjana je ušla noseći dve šolje i miris hibiskusa. Sela je do njega, na pod, leđima se oslonivši na zid, i pružila mu čaj.

“Bilo bi dobro da popiješ dok je još vreo,” rekla je, pogledavši ga ispod oka, s nečim između brige i blagosti.

“Kao da slušam mamu,” promrmljao je, više za sebe, ali dovoljno glasno da ona to čuje. Njen smeh bio je tih, ali pun topline.

“Svidelo ti se to ili ne — moraćeš da me slušaš. Trebam li da te podsećam ko je ovde stariji?” rekla je kroz osmeh, nehajno, kao da govori nešto što oboje znaju napamet.

Ta razlika od godinu dana, koliko je Tatjana bila starija, nekada je delovala sitno, gotovo neprimetno. Ali u tom trenutku činila mu se kao ceo svet — ne zato što je on bio nezreo, već zato što je ona umela da tu godinu nosi sa sobom kao prednost, sa gracioznošću, bez trunke nadmenosti. Bila je zrelija, ali ne i distancirana; duhovita, ali nikada zajedljiva. Umešno je nalazila meru između šale i pažnje — one pažnje koja ne guši, već otvara prostor za tišinu i misli.

I upravo u toj tišini, između gutljaja čaja i ritma kiše, počeo je da shvata koliko mu ta pažnja prija. Nije mogao da objasni zašto, ali znao je da mu je u toj sobi — s njom, s čajem u ruci i njenim mirnim glasom pored — nekako lakše da bude ono što jeste. Beogradski maturant, sanjar sa tribina, lojalan sin, brat, igrač. Neko ko još ne zna gde će ga put odvesti, ali zna da želi da bude dobar čovek. I to mu je, u tom trenutku, bilo dovoljno.

Dok je tiho srkao topli čaj i osluškivao kišu kako sve sigurnije udara o krovove Velgošta, misli su mu neplanirano odlutale ka jednoj noći, koja se i danas, bez obzira na proteklo vreme, presijavala u njegovom pamćenju kao svetlucava kap na obali jezera. Bila je to ekskurzija na kraju druge godine — četiri dana u Ohridu, četiri dana bezbrižnosti i čiste, mladalačke euforije, koju ništa nije moglo pokvariti, čak ni svesnost da je to možda poslednje veliko putovanje te generacije.

Te večeri, pretposlednje po redu, sve četiri odeljenja imala su zakazano veče u diskoteci hotela Metropol. Bila je to prava, dugo planirana proslava – smeh, bljeskovi reflektora, DJ koji je pokušavao da odgonetne ukuse stotina srednjoškolaca. On i njegova trojica najboljih prijatelja, zauzeli su isti separe koji bi zauzimali i u školskoj klupi – poslednji red, do prozora, gde vetar slobodnije ulazi, a pogledi bezbednije beže kroz staklo.

Ali, diskoteka ih nije zadržala dugo. Posle svega sat vremena, ugušeni dimom i bukom, gotovo neizgovorenim dogovorom, ustali su i izašli napolje, u hladni, osvežavajući noćni vazduh. Bez reči, instinktivno, po ko zna koji put, krenuli su ka obali. Koračali su uz jezero, mirni i nasmejani, dok je noć tiho klizila niz talase. Na horizontu je titralo svetlo iz Peštana — malenog ribarskog naselja u kojem je vreme stajalo. Bilo je nešto utešno u toj tišini. U tom zajedničkom ćutanju.

Niko nije pominjao rastanak. Umesto toga, govorili su o fakultetima, o svojim snovima, o mogućim putevima. Već tada je svako znao kuda želi — makar okvirno. U tim rečima, više nego ikada ranije, osećala se zahvalnost razrednoj. Ženi koja im nije predavala samo psihologiju, već ih je učila kako da prepoznaju sebe. Koja im je, još na prvom času, rekla: „Ocene su važne, ali važno je još više da budete ljudi. Dobri ljudi. I da ne zaboravite, prijateljstva iz ovog doba često su najiskrenija u životu.“

Imala je autoritet, strogoću, ali i toplinu. Umeće da im objasni ljubav, i ono što ljubav nije. Da ih nauči da nije važan izgled, status, ni godine — već iskrenost i poštovanje. Iako su njene ocene bile nemilosrdno precizne, osvajala ih je svakim časom. Bila je više od razredne – bila je neka vrsta putokaza.

Tog večernjeg hoda do Peštana, sve te njene rečenice su se čule između redova. Iako su ih njih četvorica govorili kroz šalu, kroz prepričavanja i osmehe, svi su znali da se nešto menja. Kao da su, hodajući uz jezero, hodali i ka svom krajnjem susretu s detinjstvom.

Još dok je sedeo u sobi s čajem u ruci, a Tatjana mu neprimetno čuvala tišinu, misli su se, poput senki, vraćale ka jednoj noći u Beogradu — noći koja se više slavila nego prepričavala.

Bilo je leto. Jul. Vreo, gust, pun očekivanja. U restoranu na Senjaku, porodica i prijatelji slavili su njegov ulazak u kadetski tim Sparte. Otac je nazdravljao iznova i iznova, sa istim sjajem u očima kao onomad kada je primio diplomu Pravnog fakulteta. Majka se smeškala, nenaviknuta na tolika lica, i krišom brisala oči maramicom koju je ceo život držala u tašni, za "ne daj Bože".

Svi su bili pijani od sreće. Osim njega.

Te večeri, kada su svi zaspali, a čestitke utihnule, ležao je budan u svom krevetu, zagledan u strop. Nije bilo sna. Samo osećaj težine, nepoznat, gust kao olovno nebo pred letnju kišu. Težina što se uselila u grudi bez kucanja.

Po prvi put u životu nije znao šta tačno oseća.

S jedne strane, ostvarenje sna — treninzi, borba, krvavi kolena, subote na gostovanjima, ponos na grbu. Sparta je značila sve ono što je gradio još od prvog dana kad je naučio da šutne loptu. Biti deo tima koji je nekad gledao kao dečak, a sada ga predstavlja kao igrač — to nije bio san. To je bio život.

Ali... na drugoj strani — fakultet. Pravo. Knjige u rukama. I on, u nekoj drugoj učionici, za katedrom, pred nekim novim klincima. Poput oca, predan, blag, mudar. I nije to bila ambicija tuđa — to je bilo i njegovo. Samo drugačije.

Tada je prvi put shvatio: neće moći da nosi oba sveta. Ne zauvek. Jedan će morati da ostavi iza sebe.

Pomisao da će morati da bira, da će jedno izgubiti, bolela je više od bilo kakvog poraza. Ta noć bila je prva neprespavana noć njegovog mladalačkog života — ne zbog uzbuđenja, ne zbog euforije, već zbog nečeg dubljeg: bojažljive slutnje da sve što voli možda neće moći da ostane s njim.

Otac ga je, istina, naučio jednoj jednostavnoj stvari: „Uvek gledaj sutra. Danas je lepo, ali sutra je tvoje.“
Taj savet mu je do tada bio putokaz kroz sve – ocene, odnose, treninge. Ali sada... sada je sutra bilo previše razgranato.

Nekoliko dana kasnije, dok je pakujući sportsku torbu pažljivo slagao kopačke, štitnike i trenerke, nije ni slutio da upravo u tom trenutku pravi svoje prvo, pravo odricanje. I to veliko. Prećutano. Niko ga nije primetio, čak ni on sam.

Torba je stajala otvorena, a sunčevi zraci su kroz poluotvorene roletne klizili po tepihu u njegovoj sobi. Majka je, u susednoj prostoriji, šuškala kupaćim kostimima i peškirima, pripremajući porodične stvari za more. Dubrovnik ih je čekao — svake godine isti hotel, ista soba s pogledom na more, isti zajednički rituali. Jedina izvesnost koju je poznavao tokom detinjstva. I jedina sigurnost koju nije morao da deli s bilo kim drugim.

Ali ove godine, umesto peska pod stopalima i očevog smeha na plaži, čekao ga je Goč. Prve pripreme sa Spartom. Prva prava stepenica u karijeri. Nije se dvoumio. Ipak, dok je zakopčavao rajsferšlus torbe, srce mu se na trenutak steglo. Nije plakao, niti uzdahnuo — bio je premlad za to. Ali osetio je prazninu, onu vrstu tišine koju ne pravi nedostatak zvuka, već odsustvo prisustva.

Niko mu tada nije rekao: "Znaš, ovo je tvoje prvo odricanje."
Nije bilo melodrame. Nije bilo ni velikih reči. Samo njegova tišina i osećaj da je nešto završeno, a nešto drugo tek počinje.

Kasnije, dok je autobus krivudao serpentinama ka planini, dok su se dečaci gurali, smejali i pevali, on je sedeo kraj prozora i gledao nebo. Pitao se — a nije umeo sebi da odgovori — da li je to zaista taj sutrašnji dan o kom mu je otac govorio.

Znao je samo jedno: deo njega ostao je dole, na peronu, među peškirima koje majka nežno pakuje, među očevim pričama o starim dubrovačkim ulicama. I znao je da se više neće vratiti isti.

U trenutku kada se to sve dešavalo, bio je uvučen u niz okolnosti koje su mu, iako stvarne i opipljive, delovale kao da su deo tuđeg sna. Ništa mu nije bilo sasvim jasno – ni zašto je tu, ni kako se oseća, ni da li će uopšte ikada razumeti šta se u njemu tada zapravo lomilo. Imao je neki tihi, postojani osećaj da će proći mnogo vremena, možda i godine, pre nego što bude mogao da sve to sabere, pogleda unazad i kaže: „Aha, sad znam.“

A opet, u jednoj stvari nije bilo dileme.

Sedeo je ispred nje, govorio ono što nikada nikome ranije nije rekao, i u nekom trenutku je shvatio – nikoga nije slušao s tolikom pažnjom, s tolikim poverenjem, s tolikim unutrašnjim mirom. Osim, naravno, svojih roditelja. I možda još dva-tri prijatelja iz osnovne škole, onih koji su mu, tada davno, pomagali da pronađe reči kad bi mu stajale u grlu.

Iako je važio za nekoga ko zrači otvorenošću, ko širi vedrinu, ko ulazi u prostorije s toplim „ćao“ i izlazi s osmehom, nosio je u sebi svet koji nije delio. Ne zato što nije želeo, već zato što nije umeo. Postojale su misli, pitanja, nemiri i slutnje koje je ljubomorno čuvao, kao da bi, ako ih podeli, izgubile smisao.

A Tanja... Tanja je nešto uradila, a da zapravo nije uradila ništa. Nije mu postavila nijedno pitanje. Nije navaljivala. Nije kopala. Samo je sedela, slušala i ćutala onako kako se retko ko usuđuje da ćuti. I upravo u toj tišini, koja nije bila prazna već puna razumevanja, on je prvi put izgovorio ono što je mislio da će zauvek ostati u njemu.

Nije osećao nelagodnost. Niti stid. Ni ona sitna grčenja tela koja dolaze kad se otvoriš previše pogrešnoj osobi. Ništa od toga. Samo neko čudno olakšanje. Kao da je izduvao vazduh koji je godinama držao u sebi.

I mada su se znali tek nešto više od dve nedelje, znao je da ga razume. Ne iz sažaljenja. Ne iz radoznalosti. Već zato što ga vidi onakvog kakav jeste, bez potrebe da ga menja ili analizira.

Pokušavao je u sebi da razjasni – da li joj se zapravo ispovedao? Ili je, možda nesvesno, od nje tražio oproštaj za sve ono što je učinio, ili što nije umeo da uradi? Možda je to bilo obostrano. Možda su i ona, kao i on, čekali nekoga kome će moći da kažu stvari bez tačke na kraju.

Čak mu nije bilo ni neprijatno kada joj je poverio ono što je do tada smatrao svojom najvećom tajnom. Onu koju je sakrivao i od sebe samog.

Istina je da nikada nije ozbiljno razmišljao o devojkama. Ne na onaj način na koji su njegovi vršnjaci gledali na njih – s požudom, s čežnjom, s planovima, sa snovima. Njega je vodio osećaj da je od toga svega predaleko. Ne u vremenu, već u sebi. Kao da je to jedan svet, a on se nalazi na potpuno drugoj strani.

Znao je – nije spreman. Ne još. I možda baš zato je Tanja ušla u njega ne kao devojka, već kao neko ko zna kako izgleda kad čitav jedan unutrašnji svet traži mesto da se rasplete.

Fizički izgled te imaginarne, buduće devojke, skoro da nikada nije posebno isticao — barem ne rečima.
Sve je uvek ostajalo neodređeno, kao da bi svaka suviše jasna rečenica oduzela nešto od njene unutrašnje svetlosti.
Jedino što bi, s vremena na vreme, spomenuo — bila je nešto duža kosa. I, naravno, osmeh koji ne silazi s lica. Onaj što ne podseća na reklame i poze, već onaj što se zadrži u oku i ostane negde između glasa i tišine.

I upravo tog trenutka, kada je, više nesvesno nego promišljeno, pomenuo tu kosu — osetio je kako ga rumen obuzima.
Jer, nije mogao da ne primeti da Tanja, njegova sagovornica i nežna slušateljka u sobi boje lavande, ima istu takvu kosu. Onu koja je, sasvim slučajno ili ne, oduvek bila njegov tip.
Ali reč, jednom izgovorena, nije mogla da se vrati. Samo je ostala da lebdi u vazduhu između njih dvoje, kao nešto nedovršeno, a potpuno jasno.

Tanja se nasmejala, tek neprimetno, kao neko ko je razumeo mnogo više nego što želi da pokaže.
Nije rekla ništa. Nije prekidala tišinu. Samo je pustila da se on dalje otvara — nežno, polako, s onom mešavinom poverenja i nesigurnosti koju u sebi nosi samo iskrenost.

A sledeća tačka, možda i najvažnija, nije imala nikakve veze sa izgledom.
Ona je ležala u snazi emocije koju je želeo da oseti pored nje. U karakteru koji ne pokleca pred danima. U veri, u toj tihom upornosti da svaki naredni dan dočeka sa malo više nade od prethodnog.
Nije znao da li takva devojka stvarno postoji.
Nije je, ruku na srce, nikada ozbiljno ni tražio.
Ali znao je — ako postoji, prepoznaće je po toj svetlosti.

Tanja ga je slušala bez treptanja, sa šoljom čaja u ruci.
Naginjala se lagano ka njemu.
Odmakla leđa od zida i približila se, dovoljno da im se ramena dotaknu.
Taj jednostavan, tih trenutak bliskosti, delovao je kao da je ceo svet zadržao dah.
Osetio je mir. Blagost. Nešto nalik onom posebnom, tihom trijumfu kada se, posle neke lične pobede, sam vraćaš u svoju sobu i pre nego što upališ svetlo — znaš da si postao nešto drugo, veće.

U tom miru, oslobođen i smiren, bez imalo napora joj je ispričao scenu koju je do tada čuvao samo za sebe.
Scenu sa samog početka leta.
Veče uoči prijemnog ispita.
Njegovog, toliko željenog, sna o Pravnom fakultetu.

Iako je bio siguran u svoje znanje, u trud koji je uložio, postojala je ona tanka linija sumnje — ne toliko u sebe, koliko u svet oko sebe, u nepredvidivost.
Jer ako bi zakazao... razočarao bi najviše upravo njega.
Sebe, naravno. Ali i oca. Njegovog uzora. Njegovog temelja.

Te večeri, taman kada je hteo da pokuca na vrata očevog kabineta, da mu poželi laku noć i možda izvuče neku reč podrške — desilo se obrnuto.

Otac je već bio tu.
Tiho je otvorio vrata i prišao mu.
Nije govorio mnogo. Nikada i nije bio čovek velikih reči.
Ali te noći… te noći rekao je tačno ono što je trebalo da čuje.

„Šta god sutra da uradiš, bićeš moj najveći životni motiv.“

Zatražio je da ga pogleda.
I kada je skupio hrabrost da mu susretne pogled, otac ga je već zagrlio. Prislonio ga je na svoje grudi — ne kao dete, nego kao nekog ko polako postaje muškarac.
„Ne sumnjam ni promil,“ rekao je tiho, „da ćeš me jednog dana zameniti na katedri za Ustavno pravo.“

Tanja je, bar naizgled, olako doživela dubinu trenutka koji je nosila predposlednja junska noć, ona sa samog početka ovog leta. Iako je znala da se nešto u vazduhu promenilo, da u njegovim rečima ima više slojeva nego ikada ranije, nesvesno je sve to uporedila sa sopstvenom emocijom — onom koju je prvi put osetila pre dve godine, na kadetskim pripremama na Goču, kada je prvi put u životu morala da se nečega odrekne, iako tada još nije znala koliko odricanje može oblikovati čoveka.

I dalje ga nije prekidala. Pustila ga je da izgovori i ono što joj je već bilo jasno, što bi i slepa osećajnost prepoznala. Da je svoje životne prioritete posložio ne po svojim snovima, već onako kako je život to od njega tražio. Iako u sebi nije bio siguran da je napravio pravi izbor, znao je da je jedno ispred svega: zadovoljstvo njegovog oca, pa odmah zatim i majčino. Nije se žalio. Samo je svedočio.

Za razliku od onog glamuroznog slavlja pre dve godine, koje su mu organizovali povodom školskog uspeha, sada je njegov trijumf bio tih, gotovo stidljiv. Obeležen daleko od buke, u njihovoj kući, u krugu najbližih, nekoliko drugova, nekoliko pogleda koji su znali šta je prošao i koliko je tiho stradao da bi uspeo.

Zastao je, kao da pokušava da uzme vazduh, možda da razmisli da li ima snage za još reči, još sećanja. Možda je hteo da objasni svoje emocije, da ih zadrži još trenutak u rečima, ali pre nego što je uspeo, Tanjin aplauz ga je iznenadio.
Bio je to tiši aplauz, ali iskren, pun. A u tom ritmu dlanova, on je osetio nešto poznato — kao onaj trenutak nakon dobrog driblinga, kada publika ne zna da li da ustane ili da udahne.
Nije znao da li mu aplaudira zbog istine, zbog hrabrosti da je izgovori, ili zbog toga što joj se toliko približio.
Možda i zbog svega toga zajedno.

U sledećem trenutku, priblizila mu se još za nijansu. Potražio je njen pogled, ali kao da ga je izbegavala, ili se njemu samo tako učinilo. Nisu se oči srele, ali njena ruka je tiho dotakla njegov dlan.
Nije izgovorila mnogo.
Samo:
„Molim te, ako možeš... nikada nemoj da budeš neko drugi osim ovog što si sada.“
Svaka naredna reč bila je tiša od prethodne, dok se na kraju njen glas nije izgubio u šapatu.

Zatim je, gotovo nečujno, naslonila glavu na njegov vrat.
Nije bio sasvim siguran, ali činilo mu se da je po koži osetio njene vrele suze.
Bio je to tren u kome se nije pomerio, u kome nije znao da li da nešto kaže, učini, ili jednostavno — ćuti.
Kasnije je znao: suze su bile stvarne.

I dok su joj suze klizile niz obraze, vlažeći njegov vrat i njegovu kosu, on se, ne znajući šta drugo da uradi, osmelio da pita ono što mu je stajalo na usnama:
„Da li je nešto ipak... nije u redu?“

Ćutala je još trenutak.
A onda, kroz suze, kroz jecaj koji je pokušavala da zadrži, rekla:
„Ti si... ti si sve ono o čemu sam maštala da imam.“

Zagrlio ju je.
Onako kako je umeo.
Bez mnogo reči, bez kalkulacije, iskreno, nespretno, potpuno.
To je bio njegov prvi zagrljaj.
Ne onaj iz učtivosti, ne iz šale, ne iz razmene. Već onaj pravi.

A nedugo zatim — dogodio se i prvi poljubac.
Nepretenciozan. Bez očekivanja.
Pun treme i tišine koja ostaje posle velikih trenutaka.

Zatim su se smešili.
I kada ju je pogledao, i kada joj je dotakao obraz, ona je, gotovo dečje, tiho pitala:
„Da li sam ja sad tvoja devojka?“

A on je, prvi put, odgovorio osmehom koji nije imao nikakvu dilemu.

Svitanje kraj starog mlina

, 01 2017 20:54:29 +0200

Tog predposlednjeg aprilskog predvecerja postepeno se smrkavalo,kada smo se bez poklona uputilI kod Baneta,na njegovo zakoracenje u svet odraslih.Toj subotnjoj veceri je pripala cast, istina nekoliko dana preuranjeno da naseg druga ustolici u punolestvo.Sacekali smo da stignu Kragini skolski drugovi i drugarice iz Ekonomskepa smo se na kraju kao slag na tortu, mi njegovi najstariji i po hijerarhiji ipak najverniji i svakako najodaninji drugovi jos iz daleke '77, zakucali na vrata njegove kuce.Istina bili smo henikepirani za Vecu,koji je predstojece Prvomajske praznike nevoljno prvodio sa svojima u selu.Janbo je preuzeo na sebe V.D.glavnog ali u svakom slucaju i odgoovornog ispred naseg troclanog sastava da objasnjava kako smo Banetu pre izvesnog vremena predali poklon.Devojcicama iz njegovog odelenja koje su znale za ipo neku epiozodu o pet nerazdvojnih drugova jos iz prvog osnovne nije bilo.nista neobicno,i u trenu su poverovali u nasu prici iz Janbovih usta kako nismo imali bas toliko strpljenja da cekamo nasem drugu predamo pokoln.koji smo kupili pre izvesnog vremena,a i ujedno smo zeleli da bas od nas dobije prvi poklon.Onim emotivnijim devojcicama se oteo uzdah dok su slusali Janba.

''Jao kako su divni,bila je ganuta jedna smedjokosa devojcica,krupnih crnih ociju.

"Mogli ste i mene da zovnete da se ucipim,bas vam je fora,samo kao fol je delovao Coba,znali smo da nas je provalio da foliramo,u stvari cak je mozda znao za dogovor nas petorice kada je rec o rodjendanskim poklonima i pravilo koje smo uveli prosle godine kada smo se pomucili oko izbora za Gagijev rodjendan.Od tada je vazilo pravilo da nikome nista ne uzimamo za rodjendan. Nismo bas bili sigurni da ce Banetova ekipa iz Ekonomske imati razumevanje za nase pravilo,zato smo pribegli bezazlenoj lazi.Jasna mu je kupila novu kasetu Hari Mata Hari.Do neizmoglosti smo slusali numeru A1 "Volio bih da te ne volim"A kada je pocela dugo ocekivana i odlucujuca utakmica sa fudblaskom reptezentacijom Francuske za odlazak na Svetsko Prvenstvo u fudbalu narednog leta u Italiji,devojcice su se povukle zajedno sa Gigom u drugu%2

Treci jun

, 12 2017 20:34:34 +0100

Sa dolaskom proleca prvi put je poceo da razmislja o prolaznosti trenutka,uopste zivota.Vise nego snazan utisak na njega je ostavio film ''Drustvo mrtvih pesnika"Nesvesno je razmisljao o tragicnoj Nilovoj sudbini.Mozda tada jednom zauvek napustio onaj bezbrizan svet.Neprimetno je svakim novim danom sve vise otvarao vrata jednog novog sveta.Nije osecao strah.Ali neizvesnost se uvukla u svaku njegovu poru.Odsluskivao je svoje srce,pokusavajuci da bude tuzniji nego sto se osecao.u sebi je mnogo puta prezivljavao,neminovni rastanak sa svojim odeljenjem.taj treci jun je zaokruzio crvenom bojicom.kao neki svetac.uprkos sto je u sebi celog proleca osecao setu zbog tog rastanka.te kisne subote kada je sa svojim IV/3 ispracao najlepsi deo zivota u prvu svoju uspomenu.tog proleca 1989 je sazreo

Umiru jeleni

, 12 2017 08:01:01 +0100

Na danasnji dan pre 27 godina preminuo je Nesa Leptir.imao su privilegiju da ga upoznam ispred zgrade u kojoj je ziveo.iako je tada izgledao izmuceno od posledica teske bilesti,vedar duh,neprevazidjeni smisao za humor nisu ga napustli do poslednjeg trenutka .Sto je u jednom interjvju potvrdio brat legendarnog pevaca.Kada se probudio posle operacije negde iza ponoci tog 12.02.1990.poslednje sto je rekao pre nego sto je otisao bilo je "Dobro sam,samo mozda necu moci da igram fudbal"

Duga nad Vlaskom malom

, 04 2017 19:07:06 +0100

Oboje se i te kako umeli da uzivaju u prepoznatljivom i obicajnom mirisu koji su sa sobom ostavljali kratkotrajni letnji pljuskovi,kakav se upravo desio tog ranog popdneva u Vlaskoj maloj.Ali ovog puta je bilo ipak malo drugacije.Kao da su se njihova osecanja u poslednjih nekoliko dana zamrzla,naravno ako se izuzmu ona koja su se obostrano ticala njih dvoje.Intunativno su slutili da ce se nakon njihovog po svemu sudeci ipak slucajnog susreta u Danielinoj ulici, jednom zauvek odrediti njihova sudbina.Da li i zajednicka?Pri takvoj pomisli Aca oseti strepnju za kakvu ranije nije mogao ni da naluti da moze potojati.Sporadicno,ipak krajnjim naporom do njegovih usiju probijijali su se ostaci grmljavine koja je najverovatnije dolazila iz pravca Struge.Od kako su krenuli gornjim delom njene ulice,osim nekoliko fraziranih foskula gotovo da nisu progovorili nesto drugo.uglavnom su cutali.Aca ni sa kim pre nije voleo da cuti,ali njeno cutanje je razumeo vise od bilo kojih drugih reci, najbolje se uverio u to onog suncanog dana dok su bili u cafeu "Astor".Tada ne samo da mu nisu smetali trenuci kada je umesto njih,govorila tisina,vec je neskriveno uzivao u njoj,otktivajuci u sebi draz u jos jednom vidu komunikacije sa Danielom.Ali ovog puta je bilo ipak nesto malo drugacije,jer za cutanje, povremene neme poglede, ne moze se bas reci da su njihov saveznik.Vise nego zdusno trudio se da pronadje kljucne reci, kojima bi ostvaro svoj najveci mldalacki san.Svakim predjenim metrom ulice Marko Cepenkov u njemu je rasla strepnja.Pepeljasti oblaci nisu bas imali nameru da se razidju,dok je on uporno smisljao sta da kaze,iako je gotovo do malo pre,bio cvrsto uveren da ih ima.Ali sto je najgore imao ih je,ali su mu se cinile nikad besmislenije.

"Bolje je ipak da sve ovo izmedju nas ostavimo za sledece leto"

Zivot ga je naucio da vise nista ne planira.trenutno nije mogao da razmislja o narednom danu.Cinilo mu se da ni Daniela ne voli planove u njenom zivotu.Iako je osecao da mu izmice tlo.pod nogama,trudio se i uspevao je da je shvati.Sedam dana je mozda dovoljno da ti neko ulepsa po neki trenutak,ali na tome se sve i zavrsava,posebno ako taj odlazi i mozda ga nikada vise nece videti.konacno su seli na betonski vreo plicnik iza prodavnice na kraju njene ulice.Nije se cudio sto mu se srce kidalo,jer nikada pre nije ni pomisljao da voli.Samo se pitao da li ona to necim primecuje.sedeli su toliko blizu da su im se ramena dodirivala.Bio joj zahvalan sto ne gleda u njega ,vec je svoju glavu oslonila o svoja skupljena kolena.za sve to vreme se piitao koliko bi bilo pametno da je upita da li je to njena konacna odluka.Nije se toliko plasio da Danielin odgovor bude potvrdan.koliko nije zeleo da im oboje otezava.

"Sta ces sada da radis,hoces li da ides na plazu",rekla je to sasvim mirno i tiho jos uvek ne pomerajuci glavu sa svojih kolena.

U glavi mu je bila marsuta do glavne autouske stanice,imao je jos sasvim dovoljno vremena da se spakuje i stigne za vecernji autobus.Ali svoju zamisao nije zeleo da podeli sa njom,jer nije hteo da od njihove price pravi patetiku.Nije vise mogao sebe da zamisli u ovom gradu bez svog sna.Verovatno je tako morali da bude,gledao je nebo,ne shvatajuci svoj prvi bol u zivotu,kao ni da Danielu nikad vise nece videti.Shvatila je da ce po prvi put ostati bez njegovog odgovora.Zatim su istovremeno ustali sa jos uvek vrelih betonskih plocnika.sunce je stidljivo pokusavalo da se probije kroz oblake.Ni o cemu nije bio sposoban da razmislja.Nevoljno su stIgli do mesta gde su se igrom slucaja sreli po zavrsetku pljuska.Na uglu njene ulice.Sve u njemu se paralisalo.Tupo je gledao svuda oko sebe,osim nje.ne moze da podnese da je gleda dok odlazi.Samo je zeleo sto pre da skrene u ulicu Momcilo Jordanovski,naravno neokrecuci se.

"Ja tebe volim" iako su svi njegovi organi delovali oduzeto,ipak su se njene stidljive reci probile do njega.Napravio je nekoliko koraka u natrag.Neobracajuci paznju na njega,gledala je u zemlju,a on verovatno neznajuci sta ga je snaslo,izgovorio je najbesmislenije reci

"Samo mi reci molim te,da li znas sta si rekla."pitao se kako.je izgledao dok je izgovarao svoju poslednju misao,dok se Daniela prvi put nasmejala tog kisnog popodneva.

"Da.,da,da,znam sta sam rekla,milujuci ga pogledom,ne prilazeci mu jos, uvek se smejala a zatim je skroz ozbiljnim tonom nastavila "neka te ne brine da li cu znati da volim,jer do sada nisam nikada.Uverena sam da hocu,jer do prosle srede nisam osecala potrebu da volim.

Sa poslednjim recima,krenule su joj suze.Prvo joj je pruzio ruku,zatim privukao sebi.I sledeceg trenutka je njena glava pocivala na Acinom vratu,po kome su tekle njene suze.Dugo nije odvajala svoje male rukice od njegovog struka,bas kao ni glavu od njegove.Dok je veselo trckarao tekinoj kuci,shvatio je nista vrednije nije drzao u svojim rukama do malo cas.Na stepenicama je susreo tetku.koju je izljubio nekoliko puta poljupcima koji su odzvanjali na prvom spratu.kuce koju toliko voli.Malo je reci da je Acina tetka bila iznenadjena.Nije joj ostavio prostora da postavi pitanje svom sestricu na konto neubicajnog ponasanja.pozurio je da se pohvali

"Nisam nikada bio ovako srecan" ujedno shvatajuci da je malo.puta do sad bio tako iskren.

Izasao je na terasu,udisici topao vazduh.Postepeno su pepeljasti oblaci ustupali mesto suncu boje zrele breskve,najavljuci jos jedan divan Ohridski suton.Nad najlepim njegovim naseljem pojavila duga.

Duga nad Vlaskom malom

, 04 2017 19:03:40 +0100

"Bolje je ipak da sve ovo izmedju nas ostavimo za sledece leto"

Duga nad Vlaskom malom

, 04 2017 19:03:31 +0100

"Bolje je ipak da sve ovo izmedju nas ostavimo za sledece leto"

"Sta ces sada da radis,hoces li da ides na plazu",rekla je to sasvim mirno i tiho jos uvek ne pomerajuci glavu sa svojih kolena.

"Samo mi reci molim te,da li znas sta si rekla."pitao se kako.je izgledao dok je izgovarao svoju poslednju misao,dok se Daniela prvi put nasmejala tog kisnog popodneva.

"Nisam nikada bio ovako srecan" ujedno shvatajuci da je malo.puta do sad bio tako iskren.

Izasao je na terasu,udisici topao vazduh.Postepeno su pepeljasti oblaci ustupali mesto suncu boje zrele breskve,najavljuci jos jedan divan Ohridski suton.Nad najlepim njegovim naseljem pojavila duga.

Februarsko prolece na Ohridu

, 01 2017 21:16:11 +0100

Ulica Jane Sandanski.Suncano projatan dan sto mirise na prolece.Nebrojano puta je prosao njom.Uvek leti.Nije mogao cak ni da je zamisli u zimskom ambijentu.Proteklih dana je sretao dobro poznata lica sto istima pomalo skrajnuta iz secanja,ali ne bas toliko da ga ne podsete na minulo leto.Setio se onog kisnog dana,"Bolje sve to da ostavimo za sledece leto"Danieline molbe.skoro da je proslo pola godine od tada.Nikoga nikada nije tako zeleo da vidi.sada je znao sve sta bi joj rekao.na trnutak je zatvorio oci,udahnuo je miris noci njenog 16 rodjendana i slucajnog susreta na Plostadu.Nije obracao paznju na slucajne prolaznike koji sy mu isli u susret.Priblizavao se "Pojacalu" i rasksni i ulice Pitu Guli.Oduvek je imao slabu moc zapaznja.sunce mu je islo u oci.Ni sam nije znao bio svestan kako mu crveni dzemper koji je dolazio iz pravca jezera nije promakao.Dok je bio u Zemunu ,cesto je pokusavao da u svonoj svesti prizove Danielin lik.Ni sam nije bio sihiran koliko ga pamti.Verovatno je to uvek tako sa nekim koga beskrajno jako zelis da vidis.I da su zeleli nisu mogli da zaobidju jedno drugo,ali to su najmanje zeleli.Bila je lepsa nego onog dana kada su se vracali sa plaze poslednji put.Njene oci su sijale bas kao one noci kraj svetionika kada je iz plisane kutijice izvadio prsten "Bicu tvoju uvek i zauvek" .Nije zeleo da je rastuzi najlepse oci u svom zivotu,pricom o s om iznenadom odlasku.Sasvim je dovoljno sto su se ona,on i Bog saglasili da se sretnu samo sat i po pre njegovog odlaska.Od tad Ulicu Jane Sandanski nosi u svom srcu,od tada je zavoleo prolece i ako je bila zima.Tada je voleo .jedino tad.zauvek je zapamti 1.februar

Stope u Malom Ritu

, 09 2016 22:38:50 +0100

Nikada vise nisam zeleo I mogao da pricam o tome.Kao ni o cemu sto je imalo prizvuk tih nasih dana.Svestan mozda da cu te jednom zauvek lisiti nekih istina koje sam samo iz straha precutao.Zverski sam se trudio da u korenu isecem svaku uspomenu,da izbledim svako secanje na grad cije ime nikada vise nisam mogao da pomenem a da mi svaki put nije zastala knedla u grlu.Ceznjivo sam cak I mnogo godina kasnije u svojoj glavi odmotvao rutu do Malog Rita,nepogresivo osecajuci da su u njemu jednom zauvek ostale nase stope,koje ni letnja kisa onog kasnog popodneva nije mogla da spere.kao ni jedna potonja.Hvala ti sto si me u svom secanju zadrzala bas onakvog kakav sam zeleo da me upamtis zauvek.A ja sebe nikada vise isam mogao da naslutim kakav sam izgledao u sutonu poslednjeg dana leta.Da li je to bio I poslednji trag detinstva?Ne znam da li smo na kraju tog leta odrasli,ali znam da nismo uspeli da prihvatimo bol koga nam je donela istina.Cesto sam se pitao,da li smo to mogli na pragu devetneste?I to u onom nasem vremenu.Ali u inat svemu,nasim povremenim maskama I cestim transformacijama,ostaje neizbrisivo secanje na jedno prohijalo leto u nasim zivotima,kada su se premijerno tvorila nasa prva,I pomalo bolna osecanja.Zivot je mozda ispao nepravedan po nas jer nam je prekinuo mozda najlepsi san.Sve sto je kasnije sledilo to je vec neka sasvim druga ne prica, vec dimenzija.Zato mi imamo onu nasu.Jer ona je vecita.Bas kao sto je I trag nasih stopa u Malom Ritu,dok se svuda oko nas sirio miris kise nosen prijatnom svezinomseptembarskog sutona.Sve I da zivimo joss to zivota,to se dozivljava samo jednput.Zauvek

Jedne zimske noci, ispred Deseste gimnazije

, 16 2016 01:52:44 +0200

Bas ovih dana se navrsilo sedam godina od onog vetrovitog ponedljka nosenim snaznom beogradsko kosavom,kada se medju kandidatima koji su konkurisali za posao u nasoj firmi pojavio i tek svrseni maturant .Cim je seo preko puta mog stola,susreo sam se sa njegovim dobrocudnim,pitomim ocima koje jednostavno nisu mogle da sakriju plemenitost njegovog karktera.Ni jednog trenutka nisam osetio nesigurnost u njegovom glasu,dok je iznosio svoju biografiju,ali I te kako jesam strahovitu zelju,golobradog decaka za prvim poslom,u namaeri da olakasa zivot svojim roditeljima.za mene je bio presudan njegov motiv, zastitnicki odnos prema seset godina mladjoj sestri. Trunke dileme vise nije bilo. . Preko ramena sam pogledao sefa,tek primetno mi je klimnuo glavom negde u sredini decakovog izlaganja,sasvim dovoljno da prvo ime u svoj tefter upisem Marko Mitrovic.”ovaj mali ce biti dobar,znas?nisi pogresio,sto si ga izabrao,otelo se mom sefu dok jos Marko sa ostalim kandidatima napustao nasu kancelariju.i definitvno nisam pogresio,Usledili su dani u kojima me je novi kolega plenio svojim drzanjem,decackiog osmeha,uvek sprenog za salu,ali I ozbiljnost za svaku situaciju koja je tako nesto nalagala.Uprkos osetnoj razlici u godinama,poceli smo da se druzimo van posla.odusevljavao me je Markov entuzijazam za zivotom,I pozitvna energija koju je sirio svuda gde god bi se pojavio.Bolest njegovog oca je jos vise ucvrstilo nase prijateljstvo.Prvi put sam nazreo senku tuge u njegovim ocima.to je bilo one prolecne veceri dok smo prolazili pod krosnjma lipa u mom naselju,prvi put se suocio sa ocevim neminovnim gubitkom.Isprekidano je pricao,na momente je gubio dah.bio sam zadivljen njegovom snagom,propustili smo nekoliko autobusa,dok nije usao u poslednji.osetio sam koliko mu je znacilo moje prisustvo te prolecne noci.Ne verujem da je poslednja 18 skrenula u Tosin Bunar,kada je stigla sms poruka “Ovo sam mogaojedino sa tobom da podelim,hvala ti”setio sam se njegovog zagrljaja dok je ulazio u bus,verovatno nije ni slutio koliko me ucnio ponosnim te veceri.Udisuci miris lipe pod mojim prozorom nisam dugo mogao da se predam snu.Divio sam se Markovoj snazi da prevazidje najteze dane u,ispricavsi mi sve ono sto ga je tistilo,mozda se konacno pomirio sa ocevim gubitkom.

Krunio se jos jedan decebmar,koji je stigao mnogo ranije od ocekivanog.Nije bio hladan,ali beskrajno sivilo,sencilo je sumornu svakodnevicu,koja je mirisala na sve,osim na sneg.Brojao sam dane do Novogodisnjih praznika,I odlaska na Zlatibor,nestrpljivo,precrtavajuci ih grafitnom olovkom,na kalendaru,bas kao nekada na odsluzenju vojnog roka.Sa slicnim,nista manjim nestrpljenjem sam docekao Markov povratak iz Nemacke.Noc uoci polaska,usijali smo telefonsku zicu,do kasnih sati.Prvi put je pominjao svoju buducnost.kao da jeslutio nekakvu prekratnicu u svom zivotu.Cvrsto resen da promeni neke stvari u njemu.U Studgradu je cekala devojka materijalno obezbedjena.koja je gajila izvsna osecanja prema njemu.”Brate,mozda I ostanem ko zna,vidis kakva je plata u sudu,nasla bi mi posao,mozda mi uspeo,ovde I onako nemam devojku,imam samo mamu I sestru,posao u sudu,” naravno da sam zeleo srecu,da konacno ostvari svoje snove.samo je usput pomenuo njen fizicki izgled,sto me ni malo nije zacudilo jer odavno znam da Marko devojke ceni nesto drugacijim vrednostima.

Iznandio me je novim autom, i zeljom da sacekamo Jecu ispred skole.Jeca jet og petka imla neplanirani dopunski cas.Za te sve studgradkse nedelje Marko je jednom zauvek sazreo.tu vise nije bilo dileme.Razliku u godinama koju sam nekad vise,a nekad manje,ali ipak osecao,po prvi put te decemabrske noci se istopila.Shvatio je mnogo pre nego sto sam ja to shvatio, u svom zivotu,sta je to sto ne zeli od zivota.lagodnost eventualnog zivota sa devojkom koja mu se samo fizicki dopada I sa kojom uziva uskjlucivo u telesnoj ljubavi su bili vise nego slabi aduti da Beograd zameni Studgradom “ajde reci brate,pa trebam nekog I da zagrlim,poljubim da se obradujem nekom kad dodjem sa posla,kapiras sta hocu da ti kazem? Kapirao sam ga bolje nego sto je mislio da jesam, iako sam ostao bez reci.sedeli smo u kolima zamagljenih prozora na pocetku Proleterskih Solidarnosti,preko puta Desete,nesto jace od sat vremena.Marko nije shvatao,da mi se nije ispovedao,on jeje drzao cas o osecanjima,o moralu,o ziovtu o svemu onome sto je konacno shvatio da zeli da bude njegov zivot.kako se covek promeni za samo dve zimske nedelje.Ne nije se promenio,on je oduvek bio takav I pre nego sto je onog vetrovitog dana presao prag Palate Pravde,on je i pre toga definitvno bio takav.sada je samo je sve to, sazrelo u njemu.na naxiju je Sergej zapevao ” poglede u tami “ ciji je glas samo za trenutak prekinula Jeca kada usla u auto.Sneg je ipak uspeo da nas zavara,istina tek jedva vidljivo, ipak jepoceo je da provejava.Bio je to prvi sneg te zime .Potrazivsi digitalni sat,zeleo sam da taj trenutak zapamtim, 19 :47.Marko je iz natkasne,izvadio milku 300 grama od jagode,okrenuvsi se do granice Jecinog pogleda,i uz decacki osmeh,koji je napravio rupicu na njegovoj bradi,ovlas je dotakao po promrzlom nosicu i,poluglasno je izgovorio

“Ovo ja za tebe”

“…gde si ti bila dok lile su kise,nek ovaj grad na tebe mirise……”