Priviđenje

Писмо Светом Сави

, 12 2012 11:14:38 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Све у срцу гужва се бол и несносно стење

Tаложим бусије на души да ухватим какву наду

Али нема је...

И све више издаје ме стрпљење

Јер гледам свој народ како пропада у беди и јаду.

Нестају нам паметне главе

Наше уморне ноге туђим земљама ходе

И ништа не остаде од наше Свете Српске Славе

А вољени синови наши поносно ка смрти броде.

Пуцају планине, равнице, реке...

И нестају - ко зна куда.

Изумиру нам градови, а од села осташе само флеке

И нико, нико жив више не пролази туда.

Гробови се множе, ко да их жељни садимо

А све је мање дечијих осмеха

Муку, хаос и чемер у темеље сами градимо

И брчкамо се у барама сопственог греха.

Видиш ли нас? О, Света Руко!

Где у неразуму гори све што си икада створио

Света Горо! Моје светло! Моја муко!

Где си сада Свети Свече? Да ли си нас напустио?

Опрости ми, Светитељу Саво Српски

Што не видим Те од ове мутне кише

Ја сам само малени створ људски

Сваког права и слободе лишен.

Гледам, ал не чујем, слушам, ал не видим

Још увек крстим се и верујем

Ал говорим само кад ћутим.

Вриштим у себи, сулуди бол сече ме у грудима

Српство пропада Свече! Знам да и Ти црно слутиш

Српска Земља постала је страна Србима

И никако ми није јасно зашто и даље ћутиш.

Да! Да, Свече! Наш језик полако се губи

Православна вера нестаје јер за њу мантије новце искају

Не говоре мртви зуби јер Србин Србина уби

Кољу, пљују и газе они исти што Ти цркве зидају.

А Ти им прашташ њихове изопачене грехове

Ти или Он, не знам, ал сада теби говорим!

Опрости Учитељу моје лудачке пехове

Ал само тако могу савест да умирим.

Учини нешто, Духовни Вођо, учини док није прекасно

Овај језиви мрак нас ужасно боли

Слети нам опет, наше Свето Око

Ал овога пута гласно да чују те јасно

Сви изгубљени Орлови и Соколи.

Ил пошаљи потоп, нек нас вода све однесе

Удари жезлом по нама, ко муњом, нек нас све спржи!

Лупи Светим Стопалом по земљи

Ал овога пута нек нас све разнесе

И добро пази, Света Брадо, да се неки лукави не задржи!

Од ове неизвесности ничег горег нема

И најгора смрт, веруј ми, дође нам ко рај

Нек се реши, већ једном, та морбидно драматична дилема

Нек епилог буде наш нови почетак, или наш коначни крај.

Опрости ми Свети Пепели и Праху!

Што страдањем својим Српству корен заче

Опрости ми на речима дрским у овом тирадном маху

Али од овог бичевања што данас трпим

Нико ме никада не може бичевати јаче.

Зато захтевам, молим, преклињем!!!

Реши нас већ једном Свече, ове неурачунљиве проклетиње...

МУЧИЛИШТЕ

, 27 2012 16:44:03 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Скупљамо пепео свог тела

Тражимо у њему своје сузе

Оне згрчене што су молиле за милост.

Окружени бедемом нисмо имали куд

Црни зид нас спречио

Да пробијемо до слободе пут.

Очи су утонуле кад смо видели смрт

Крик је нестао кад смо се навикли на њу.

Срце је куцајући вапило да умре

Црева су се свезала, кожа је нестала

Остале су само кости које су болеле.

Нисмо видли небо од дима

Наших спаљених рођака

Нисмо видли дан, прекрила га тама

Саткана од наших изгубљених душа.

Скупљамо наше мртве кости

Тражимо у њима своја имена

Она заборављена, она без спомена.

Наш гроб је ветар

Који је расуо наш пепео

Наш гроб је небески свод

Тамо је остао наших уздаха део

Наш гроб је заборав тескобан

Тамо смо смештени сви, безимени ми...

„У спомен Ромима и Синтима, жртвама фашистичких и нацистичких

конц-логора, чији холокауст још увек није признат...“

Шуштање кад је све почело...

, 24 2012 07:44:56 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Проклета киша данима пада

Сипа над мрвама чемерног јада

Киша на тастеру држи равнотежу

Да не скапе лудило у паничном метежу.

Руља се гура ту доле на улици

Негде под земљом одјекују крици

Ал не чује руља слепа и глува

Због ветра на дугме што језиво дува.

Ко то тајну чува? Шта то тамо неко мува?

Где је тајна за којом крик вапи?

Не виде људи без власти над умом

Без осећања шетају друмом

Друмом лажи сатканог од опсене

Савршена варка творца обмане.

Па где је то дугме да ресет покрене?

Ал нема промена, ни трагова

Никаквих знакова...

У цигли између спратова

Тражим нови ниво, ал нема га...

Соба у цигли је тесна, претесна

Све више се стеже и кида ми нерве

Тескоба гуши ваздух, секунде две

И крај се назире, ја проклето борим се!

Хоћу да отворим прозор иза свог погледа

Да видим шта је тамо иза овог нереда.

Плућа су ми празна и таман пре крика

Бушим рупу у машти зида собе кисеоника

Узимам ваздух и не знам да ли је лаж

Ал скривен у цигли и даље гледам обмане драж.

Људи без права и даље шетају путем

Оним истим под ђавољевим скутем

Траса изнад тајне на којом човек почива

И видим им у очима, нешто се дешава

Тамо нечег има, не знам му имена...

То је неки вирус, вирус препун грехова

Преноси се брзо, путем додира

Преко чула, преко програма

Директно у мозак где се инсталира.

Кад навуче им мрак на ум, мрак који разара

Пун немира, пун мржње и презира

Препун зависти и љубомора

У њега налива соли отрова и сумпора

Од немила до недрага све се крије ниже бестрага.

Нико не види! Нико не схвата!

Обузима их занос сотонска

И све је само деструкција драконска...

Тамо дубоко у зеници броја

Мутира зло што разум убија

Само с једним циљем: да претворе у роба

Хладно оловно тело да им служи до гроба.

Човек више није човек - већ скорбут

Само зашећерени индустријски продукт

Уједињена мрежа звери нуди лажну славу

Јефтину популарност с којом ти уцени главу

За само пар динара или евра

Цеди те и кињи до последњег нерва

И таман мислиш да си на крову света

Тад склоне се блицеви и ушета сета

И прекасно схваташ да си само садржина памфлета.

Смислили су ТВ и увукли те у њега

Да тамо ти чачкају кору од мозга

Затим фејсбук, шатро брза пошта

Он шљашти, привлачи, али много кошта.

Стално прихефтан за њега само си штета

И још триста других чудеса

Да не видиш ништа до сопственог стреса

Људи од крви и меса само су роба

Ситни бројеви утрнулих осећања

И иза погледа не виде збивања

Са месеца лажна слика послата

Шта се тамо дешава нико не схвата

Трећи камен гаји илузију униката

У кофози мозга мисле да су једина палата

А таквих камена у свемиру триста!

Време је ништа, шема смишљена за часовник

У метежу система људи везани за роковник

Па дан и ноћ, и ноћ и дан

Час горе, час доле, док промене план

А број гуше рачуни и кирија за стан

О, слепи човече, зар не видиш бездан?

Иза линије мозга кад пукне шизофренија

Па урониш у дубини себе и спознаш целину

Из два угла лакше решаваш мистерију

Забоден изван круга проналазиш тајну

У којој чучи енигма за следећи ниво

Ал они те спрече јер им мрсиш живот

Нафилују те таблетама па сместе у ћивот...

И шта је истина кад нема дефиницију?

Гатке што су плод нечијих сећања?

Шта је човек ако не спозна сопствену есенцију?

Име што се преноси с колена на колена?

Време није тачно ако га мериш на сату

Јер сама земља га одбројава по дану

Ја видим тај прозор у шуштању

Ту наше време не игра никакву улогу

Зато што контрола кочи систем у хипервремену

Чини ти се вечност, а само је трен у питању.

Видим прозор, ал не видим ручицу

Не препознајем руку што држи кочницу...

Тамо доле у дубини иза капака

Чачкам живац у мозгу човека

Човека ког су прогласили лудим

Само зато што решење ребуса нуди

Оковали су му тело, ћути ко заливен

Покушавам да га покренем

Дубоко у њега сакривен

Слободан и сам, далеко од свих зала

Што харају земљом под маском морала.

Довољно времена да проблем проучим

Да докучим шта треба да му поручим

Да га пробудим и поучим

Да каже све што знам

Срашно ми је потребан, ал прибран!

Дошао сам до прозора

Још само да га отворим... Сећам се...

До прозора сећам се свега

На њему је писало алфа и омега

Урезано, доле у дну окна

Прстима времена из других светова

Веза с откровењем Јована Богослова

Мора да је он ту прсте умешао

Чујеш ли ме свети Јоване! Умало си ме прешао!

Био си тамо, одмах иза облака

Сећам се, чуо сам ехо твојих корака!

Видео сам прозор, дај ми кључ за излаз

Желим да видим шта је тамо иза!

И ти си тражио зато си и отишао на Патам.

Шта се чудиш? Мислио си да не знам?

То није била труба, већ крик

И ја сам га чуо, видео сам знак

Онај у цигли између простора

Срушио сам смисао вештог планера

Сад имам право да знам

Толико ми дугујеш, као и свим људима

Па ми смо те свецем направили!

Био си исто што и ми, ми смо те створили!

Ми држимо нит! Ми смо вера!

Између два света паралела

Без нас си ништа, само машта!

Без нас Он нема коме да прашта!

Дај ми кључ, пусти фисију

Исти нам је друм, лично немам мисију

Тражим само истину

Ионако си рекао да је крај близу

Да долази с облацима и видеће сва ока

Седам звезда, седам светињака

Седам јахача, први венац и победа

Ал без нас каква вајда!?

Ја не љубим икону звери

Не тражим ни дрво живота

Само хоћу да знам шта је иза прозора.

Што си писао ако није литера?

Зар загонетку решава шифра?

Не мршти се! Не хулим на њега.

Ја више верујем него пола света!

Он зна, Он чита срца

Мерило је тамо где куца

Зато немој да ми глумиш анђела!

Хех... склони печат, нисам зато у причи

Тај потез теби не приличи

И само да знаш, записаћу све што видим!

Мали ће рећи, ионако га сматрају лудим

Неко ће ипак чути, а ти сад иди!

И да случајно ниси понео печат!

Овде су ионако сви грешни

Сами преко пакла до смрти

Нема љубави, рођењем новца су је убили

Пакосни злотвори, препуни гадости

Кроје нити за убиство душе у бити

Сви су исти, неверство се не може скрити

Чак и мантија мрси и псује док пости

Сваки тиранин се златом кити

Само сиротиња цвили и вришти...

Зашто су чедни мртви ако је апокалипса почела?

Свака тачка од седам само сиротињу удара

А безбедност богаташа платиће пара

Пут спаса увек нађе елита политичара.

Они су црвена аждаха! Они су студенац из бездана!

Они кроје крај, не треба нам пелена!

И молим те! Дођи без печата

Јер ако се човек провуче биће свашта

Сетиће се новца, злата и рата

Сетиће се мржње, сиде и разврата

Родиће перверзије из мита

У болести писана приповетка

Створиће вртлог без кисеоника!

Знаш и сам како је...

Зар желиш то поново??

Хвала за сузе, али није довољно...

Иди. И преклињем те:

Реци му бар да уништи метал и олово

И пре него крене да лута по свету

Нек у контрасмеру заврти планету.

Можда се нешто и промени...

ПС. - Крај саге: Вера, Изгубљена вера, Сангвинократија.

Сангвинократија!

, 13 2012 05:01:48 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прелудијум:

- Стреле забодене у мене, ране крваре

Жица сече кожу, бол разједа тело

Нема одра, ни крста, ни наде, нит вере

Закуцан за зид мертеком у чело

Висим, а као да лежим на прса.

Кажу да нисам достојан крста

Те сенке што круже око мене. Ћутим.

Не зато што то желим

Већ зато што су ми зашили уста.

Скидају ми кожу с длана и прста

На суво, а не могу ни да вриштим.

Кажу да доста сам говорио

И да је сада дошао њихов ред

Питају ме зашто се нисам отворио

Све њих сам листом прозвао

А нисам признао сопствени грех.

Ближи се крај, спори су откуцаји срца

Крв је већ истекла из тела

А свој одлазак припрема и душа.

Стргли ми обележја с врата

„Бласфемиста не сме да носи крст!“

Рече мој џелат и постаде судија.

Успео сам да покажем му крвави средњи прст

Потом сам склопио капке, један трен

Танка црна линија носи вест

Господар живота и смрти је - човек-звер.

Стоји преда мном мој џелат, судија и порота

Видим његов обрис кроз мртве капке

Својих одавно већ ископаних очију

Око њега стоји похотљива кохорта

До зуба мржњом наоружана

Спремна да ме докрајчи. Чекају.

Ал крвник не даје никакав знак

Нечујним кораком улази у мистичну кочију

И злокобним погледом одлази у мрак.

Више никога нема, сви су отишли

Танка црна линија постаје зелена

И полако почиње да се криви

Душа се буди, мртво тело враћа у погон.

Ходам. Како? Шапат даје одговор:

„Welcome to earthen hell!“

- Амплификација:

- Шуштање кад је све почело...

- Конклузија:

- Ја сам мртвац, живим кроз призму своје душе

Корачам кроз њихове улице пусте

Све одзвања, ране су ту, крваре од јуче

Корачам још увек, делује као кошмар

Све одјекује, корачам; јер желе да ме муче.

Пробијам се кроз густу маглу, бизарну

Покушавам да скупим дезоријентисане мисли

И упитам их каква је ово режимска Калварија

И откуд та крв у мени што тако захтевно кључа?

Зар није истекла на зиду док бејах мртав и закуцан?

Ал схватих да то нисам ја, већ онај што чучи у мени

Сваке ноћи папир пуни, у тупог мене вилени

А моја је рука кривац што алтер ми чачка живац

И виче да признам тајну што скрива бездан

Ону иза прозора на ком је знак урезан.

Ја збуњеног себе гледам и кревет на ком сам свезан

Лево од кревета бели мантил, а десно је мантија

Упиру прстом у мене, вичу углас:

- „Деменција!“ „Херезија!“

Покушавам да дођем себи и схватим шта се дешава

Разум се полако бистри, престала је доза седатива...

Па ја сам... Ах да, заточеник санаторијума.

Како се оно зваше...? „Српска демократија“.

Изгубљена вера...

, 29 2011 00:34:06 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Више не знам ни сам због чега ово пишем,

више не знам ни сам зашто још увек дишем,

јер корачао сам свугде и тражио те тамо,

у бездану, у сузама, уз осмех обавијен тамом,

тражио те међу мртвима, и тражио међу живима,

у дрвету, у камену, у сопственим мислима,

ал од тебе ни трага, чак ни трагова твога отиска,

ту где земља почива, ту где човек очима

отима све што мисли да баш њему припада.

Ни савест није вредна кад вест сад носи неман,

и бакљом пали мржњу којом ме тера да гледам

у срж сужња патњу којој је овај предан,

ја ћутим и жмурим дубоко у себе свезан,

јер знам да нисам вредан и знам да нисам спреман,

да се поклоним сунцу и себе пустим низ ветар,

јер пишам уз њега па ми силом прска очи,

тако штитим вид од земаљског пакла што гори.

Схватам да немам те иако тражио те свуда,

у води, цвету, пламену у ком ми изгоре рука,

у ком ми изгоре душа, она мртва којом Бога кушах,

да нађем ту спону између мене и Њега,

она спона чудна што је људи зову вера!

Да, тебе сам тражио и у том постао ветеран,

ал те нисам нашао и заувек остао деран,

који верује да има Бога, али верује да вере нема.

Религијом затрован свет, свако у својој одомљен,

свако у својој поломљен па подељен на одломке,

сваком је своја вреднија и важнија од туђе,

па ту другу гледа богоугодно очима куге,

те јој жели зло, да је сатре, да је нема,

да јој спали пруге што је везују за род,

од кога потекли смо сви, тог семена исти је Бог!

И сви моле се истом Теби, а вере упорно деле,

дакле, слепци кроје неред, а за дезерт нуде пелен,

који људе претвара у дим, лудило узима мере,

и збуњен свим тим, гледам труле прсте вере,

пошто нисам нашо њу, дошо сам да питам Тебе,

да ми одговориш на питање где је почетак вере,

јер њен суицидни крај болесно људе ждере,

зато ми треба почетак да схватим смисао себе,

онај детаљ ситан што је красио врлине свете,

само да вратим време, да ухватим нит речи вредне,

тамо где је живот вреднији од сваке цене,

не слушај те гласове, читај истину из моје вене.

- Тебе сам тражио у Библији, новом-старом завету,

све што сам тамо нашао је сведено у доказу,

доказ што доказује да Ти уопште ниси битан,

само легенда, мит у који верује човек ситан,

ни у чему вичан, од самог рођења грешан,

да би искупио себе мора бити сервилно смешан.

Кажу да си послао сопственог сина да страда,

да страдањем својим искупи грешна стада,

да расеје хришћанство од града до града,

десет Твојих заповести да их свако упамти,

да се строго њих придржава и никад не поремети,

само с једном молитвом да се Теби обраћамо,

каже: „Оче наш...“ - тако је Твој син рекао,

да би нас просветлио и на Тебе сетио,

са собом опанчаре, рибаре и неке дангубе повео,

Твоју реч, каже писмо, да би лакше проповедао.

Прво били ученици и стопе му љубили,

главом су климали и до неба га славили,

свуда верно пратили све док га нису издали,

а кад су Твоме сину судили ови су ћутали,

сви следбеници његови одједном га се одрекли,

њега су бичевали, а ови се луди правили:

„Не, не знамо ко је он. Нисмо га упознали.“

Нису се ни помакли кад су Исуса на крст разапели,

а кад је Твој син умро, ови се апостолима прозвали.

До јуче вуновлачари, а већ сутра свеци постали,

и баш у новом завету све су редом пљували,

жене су грешнице сем ако децу не роде,

остали су безбожници ако се њима не поклоне,

тако писали су посланице и осудили грешнике,

цару царево - богу божје, а све шатро у име Твоје.

Боље без ока и руке да вечно у рају живе,

но да с целим телесима вечно у паклу горе,

све су листом проклели, па ђавола створили,

кроз догме и гатке у Тебе прстом упрли,

рекли су да свемоћан си, да ћеш људе да смакнеш,

ако се случајно побуне Ти ћеш да их казниш,

иза Твога имена скрили себе за бакшиш,

да свој зној наплате смислили су рекет,

прогнали Јуду, јер им је требала жртва,

а за финиш откровење где смислили су печат.

Да у све то поверујем морао бих бити слепац,

или барем глув, глуп, затуцан и нездрав,

јер много је рупа у писму, то мораш да признаш.

Зар да цео живот патим само да ме Ти признаш?

Зар да ћутим и трпим и цареве титрам?

И ко коњ да ринтам, и жену да не пипам,

писмо каже то је блуд, а зашто, не смем да питам.

И веруј ми, Боже, тамо Те нисам пронашо,

да Те тражим нисам престо, још дубље сам ишо,

по неким књигама чепркао и тамо Те тражио,

ал узалуд, Стари, све је смешно смишљено.

У неким су Те пљували, у некима славили,

ал Ти ниси био срж, међусобно су се препуцавали,

то им био циљ, само да би себе уздигли,

преко Твога имена себе су богатили.

Још сам даље отишо да би Тебе нашао,

и цркве, и манастире често посећивао,

све што сам тамо видео било је опште лудило,

олтари, иконе, свеће, јелеји и кандило,

донације, прилози, ма свеопште ништавило,

и веруј ми, Оче наш, све ми се то згадило,

да си тога репрезент, никад нисам поверовао.

А слушај сад ово, верујем да Те се и те како тиче,

за крштења и венчања мантије имају тарифе,

за славе и сахране опет сроче исте приче,

прво траже паре, па тек онда иде опело,

а ако не даш новац у земљу не иде тело.

Попови-лопови од куће здање саградили,

место духовности, материјализам пропагирали,

и да не дужим даље, православље срушили.

Па где тамо да Те тражим, мој Свевишњи?

Лутао сам ко пас од брега до брега,

тражио Те свуд, и куд треба и куд не треба,

на планину се попео и на сав глас урлао,

за било какав знак Тебе сам молио,

у свитању, у сумраку Твом гласу се надао,

да почетак пронађем, али нисам успео.

Анатемом ме црква даровала, а друштво пљунуло,

на маргину ме бацило, и чак тамо згазило.

А ко је створио шаблоне, звери или људи,

да грешном грешнику грешни грешник суди,

да сиромах увек изгуби, а буржуј увек победи,

реци ми, молим Те, о чему се ту заправо ради?

Творче свега и свачега у космосу ил васељени,

свега видљивог, невидљивог, и свега што вреди,

реци ми ко је створио овоземаљски пакао?

Ако си свемоћан, зашто си то допустио?

Сви ови болесни ратови, овај очај, јад и беда,

ова немаштина што понижава, гризе и вређа,

овај кулук, криминал, ово бичевање с леђа,

чујеш ли ме, Боже, ко је, бре, то смислио?

- Кад је црни дим из димњака логора покуљао,

и цело небо, Твоје небо звездано прекрио,

паклени огањ је вриштао, створен руком генија зла,

у њему су људска бића горела, жртва паљеница!

И живи и мртви у крематоријуму спаљени,

једини њихов остатак је пепео посивели,

логори живих лешева, јаруге препуне костију,

експерименти над децом, медицина и наука, а?

Па где си био тад, Боже, и свих ових година?

Ако и јеси старац, сигурно ниси био слеп,

ако си иматеријалан, ниси био глув, бре!

Зашто си све то дозволио? Што се ниси борио?

То су била Твоја чеда, Ти си их створио!

Кад си видо да су зло што их ниси казнио?

Рекли су да можеш све, па ајд докажи ми то!

Пробуди се данас, ако си јуче преспавао,

па чујеш ли ме, хеј, Господе Боже,

зар од овог данас још горе може!?

За болесников хир препарирање људске коже,

и бизаран трип да постоје више и ниже расе,

и глупи људи што се деле на нације и касте,

бургијају Твоју земљу зарад руде и нафте,

свака историјска страница свака нова је граница,

крв, сузе и бол наша су једина станица,

а људски живот вреди колко и кутија шибица,

и не врте се они око Тебе, већ само око новца,

одрекла би се Тебе баш свака Твоја најсветија овца,

за шаку бедних пара, а потом то претворе у свеца,

и клањају се томе сви ко цртаћима деца,

ма знаш шта, Стари, не треба ми та вера,

не желим њен почетак кад знам шта крај смера.

Вера подржава политику, а веру политика,

свако узме свој део, а народ гладан звера,

не треба ми ни сопствени смисао, никаква наука,

једноставно ми покажи колико си надмоћан,

искорени болест из мозга, искорени зло из човека,

даруј добротом планету, докажи да постоји љубав,

Ти знаш да знам да постоји фитиљ суров,

зар желиш да га запалим и проспем по свету чудо??

Ако ми не даш икакав знак, веруј ми, донећу одлуку,

ону коначну, језиву, у којој оставићу поруку,

можда за поуку некима да себи разум довуку,

а можда само самом себи, чисто за опоруку.

- Пошто видим да ти квази богослов није пренео,

све оне тајне што сам једном њему рекао,

признаћу Теби срцем, јер не желим да Те изгубим,

нек ме и прогласе лудим, премда већ јесу, не марим,

нећу науку него истину и требају ми одговори,

зато слушај ме добро и сваку сумњу отклони:

- У шуштању сам видо онога твога Јована,

и срушио смисао Петровог вештог планера,

ал се Јован онда правио наиван, невин и луд,

јер је напокон сконтао да сам сконтао ћуд,

ону покварену људску што чини херувимски суд,

рекоше ти зли стослови да баш Ти ово заповеди,

да прикољем свог прворођеног сина, замисли!

Да би се сећао Тебе, да смо Твоји родови и породи,

ја ту не видим Тебе, већ људских руку пакости,

и сви ови злочини погани, све су то људи смислили,

и црквени закони, верски и политички ратови,

па зар требам у крв до грла да се огрезнем и потопим,

да живот туђи разорим само да се Теби додворим?

Не, то ниси Ти, знам да то ниси Ти, већ манћари зли,

што би да светом владају у злату и кадифи,

не треба ми вера, Боже, да вибрира испод коже,

мени требаш Ти само да једно учиниш,

да напокон створиш мир, да се сви људи сложе,

да ли то можеш, Боже? Реци ми, молим те, Боже!

- У вери за вером трагати нећу,

јер верујем Теби, а не тамо неком,

због вере се гине, ја то не желим,

нема је више, палим јој свећу,

грешна је, Боже, у греху човеком

створила мржњу по свету да дели,

опрости ми, Боже, ја то не желим,

не желим да трагам за изгубљеном вером...

ВЕРА!

, 27 2011 04:00:55 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прошао сам стазама свих годишњих доба,

тражио у њима сенке твојих корака,

у мислима ме болела свака пређена стопа,

ал ја сам упорно настављао да корачам.

- Где си се сакрила? Зашто не могу да те нађем?

Моја усамљена душа лута годинама,

сат откуцава, узалуд се сказаљка окреће,

питања слуте да се бојим одговора.

- Можда нас је судба такла у мимоходу,

нисам те видео, јер поглед обавезно спустим,

бојим се трагова, нисам нашао слободу,

песимизам ме гуши, стално црно слутим.

- Пораз! Још увек се нисам навико на њега,

иако је он мој пратилац верни,

сваки нови шамар нови је бол,

јер друкчије удара стару рану у мени.

- А тако силно бих хтео да заборавим све,

не могу, кажњен сам да вечно памтим,

неком је живот звезда, неком само трен,

прво немам, друго још увек тражим.

- Нестрпљив сам, али ипак чекам,

можда ме својом појавом ни од куда изненадиш,

знам засигурно да не смем да се предам,

можда си ту, а ја те не видим...

Podrška Mileni - NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE!

, 16 2011 11:42:48 +0100

OPIS TRAGI-HORORA IZ DRUGOG OKA

- Ovo je pisala ruka jednog mog veoma bliskog ortaka... Ovo je viđenje užasne scene iz njegovog ugla...

- Leskovac, 14.12.2011. godina, 11:30h.

- Lokacija: Vlajkova ulica, Hemijska škola,

- I was just entering the street, smal and narow one. It was next to one local highcshool. I passed the school few moments ago and thought how worm and beautifful day was so lot of kids were there in school yard, enjoying little brake.

- Suddnaly i heard loud sound of clashed metal and broken glass. I turned around and sow little truck demaged by the hit from another vehicle. So there was a lot of people gettering to see what hapened. I didn't want to see cose i don't like the crowd or beaing part of it. But after a moment of pause I went to see what happened. I sow another car also demaged on the sidewalk. Than I turned to school gate and sow some Jeep inside. Prety crashed too. Than I sow something trrifying. A solid wall fence was broken by force of hit from that Jeep. And I sow a young girl, a student lieing down and trying to call for help. A lot of people were around her. Some woman were crying, people were yeling, some were saying that they should move her to more suitin position, others were yeling that her bones are broken and not to move her before they fix her neck, arms and legs. She was all in blood, and her jaw was most likely broken. There was a blood in her mouth, and her frightened eyes were trying to call for help. She didn't cry. She was in shock, but still aware.

- Ambulance came. My friend was holding her hand and telling her that usual phrase how everithyng will be ok. He took that with such strong emotions. He was holdin her and she didn't letting go his hand. She was crashed.

- The driver did several sevire traffic lows vailations, and was drunk too. He didn't have a scrach anywhere. He was mumling something how he hited his head. He was showing to the cops where he suffered trauma. He suffered? Not a scrach on him. Last words i heard were from Field doctor. That lady was just keep saying: "As long we save her spine..."

- Police made us leave the scene. My friend was taking a video of that. He wanted to beat a insane driver. He almost got arrested. Driver was a 72 yo ex highly ranked political figure.

- The girl was moved from Leskovac city hospital to Nis clinical center. Doctors ascertained massive internal bleading, brocken pelvis and couple of leg and arm bones. Neck was hurted badly as well. She is in criticall condition now. I hope that she will not only survive than full recover. I realy hope to it.

- Young girl by name Milena, just 18 years old, was with her friends in school yard enjoing a lovely day. Next moment she was bearly alive...

... This hapened today about noon, and mourning was just like any other for little Milena...

... by Milan

P.S. - Hvala ortak što rame uz rame stojiš kraj mene u borbi protiv zločinaca, koji su klali i koji i dalje kolju Leskovac sa svojih visokih funkcija, i u borbi protiv ubijanja mladosti koja nestaje, sada već, abnormalnom brzinom. Takođe ti dugujem zahvalnost zato što se moliš Bogu i nadaš da će naša Milena preživeti...

P.S. 2 - Izdrži Milena, bori se... Živi! Moraš da živiš! Nisi sama, NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE! Bože, spasi je... preklinjem Te!

Pandurska represija!

, 15 2011 18:01:20 +0100

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola. Ako vam ne uspe, onda odite na moj ju tjub kanal Priviđenje i na početnoj stranici pogledajte snimak...

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

Pandurska represija!

, 15 2011 14:19:26 +0100

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

UBIJ, ZAKOLJI, DA NIKO NE POSTOJI!!!

, 15 2011 09:03:48 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše, ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!